LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=2]Slobodan Kostić
[/h]
[h=1]Pozitivna nula[/h]
Misija Međunarodnog monetarnog fonda je od pre neki dan tu – kod nas. I već posle prvog susreta s našim predstavnicima korigovala je procenjenu ovogodišnju stopu rasta bruto domaćeg proizvoda sa 1,5 na svega 0,5 odsto. Uz bojazan da su tih pola procenta bliži nuli nego jedinici. Da li i pozitivnoj? Veliko je pitanje.
Samo pre nepunih šest meseci sa tim istim MMF-om prognozirali smo prilično optimističkih tri procenta rasta BDP-a za 2012. godinu. Pred novu godinu ta stopa je prepolovljena, a sada gotovo anulirana. Obrazloženje skoro da i nije potrebno. Više je nego poznato. Svetska, a za nas, pre svih, evropska ekonomska kriza. Ta globalna pošast uzima svoj danak. Srbija, ipak, nije pusto ekonomsko ostrvo, ma kako bila mala i u mnogo čemu sama sebi dovoljna. Ali, Evropa sve manje proizvodi, a samim tim i kupuje po bližoj okolini. Mi sa svega šest-sedam milijardi evra izvoza jedva da smo zrno peska u Sahari u odnosu na ekonomiju i EU, ali kada se komarcu iščupa krilo on – pada. I mi odista padamo. Koliko dugo i dokle – to je velika muka. To niko ne zna. Pa ni MMF.
Nevolja je što nam takve, nimalo lepe vesti uglavnom saopštava MMF, a mi se i dalje nadamo da ćemo s tim svetskim finansijskim žandarmom naći dogovor o svemu onom što smo u prenapumpanom budžetu predvideli.
Da li će nam biti lakše od saznanja da svi, pa i sam taj MMF, Svetska banka, njene evropske posestrime, ugledne agencije, ekonomisti nobelovci… gotovo horski smanjuju stope rasta i izglede za oporavak globalne ekonomije. Malo zadovoljstvo. Gotovo nikakvo. Više je za strah nego za kuraženje.
Ali, nama i u ovakim okolnostima, kada Amerikanci odlaze iz Srbije i vladi za dolar prepuštaju smederevsku železaru, koja je bila jedan od glavnih izvoznih stubova nosača, valja živeti, raditi i vraćati dugove. Jeste kriza. Tvrde nikada veća. Mnogo gora i od one iz 1929. godine. Svet, a pogotovo Evropa, grčevito traže rešenja. Merkelova i Sarkozi u četiri ruke pišu novu partituru evropske politike i ekonomije.
Kriza je izazov i jedini mogući trenutak da se vuku do juče nezamislivi potezi. U kineskom znaku za pojam krize, kažu, stoje još dva koji znače opasnost i mogućnost. Prirodno. Valja tražiti rešenja da se smanje pogubne posledice krize i pronađu izlazi.
Kod nas u sveopštoj klimi idejnog, ali i praktičnog beznađa, svekolikog političkog prepucavanja u još zvanično neotvorenoj predizbornoj kampanji, gde je i sneg postao poprište za sticanje jeftinih stranačkih poena, svi pogledi su uprti u „Fijat”. Hoće li krenuti? Kada? S kolikim kapacitetom? A šta ako zakasni?
Imamo li alternativu? Ovog časa, svi su izgledi, nemamo. Sadašnja kriza nije iznedrila još neki „Fijat” kao u prošlim izborima. A i njemu su ovih dana rejting agencije smanjile ocenu. Zato čekamo da drugi, pre svih EU, nađu rešenje za krizu pa da i nas, smeštene u poslednjem vagonu, povuku napred, a to, opet, znači siromaštvo i tavorenje.
Politika
[/h]
[h=1]Pozitivna nula[/h]
Misija Međunarodnog monetarnog fonda je od pre neki dan tu – kod nas. I već posle prvog susreta s našim predstavnicima korigovala je procenjenu ovogodišnju stopu rasta bruto domaćeg proizvoda sa 1,5 na svega 0,5 odsto. Uz bojazan da su tih pola procenta bliži nuli nego jedinici. Da li i pozitivnoj? Veliko je pitanje.
Samo pre nepunih šest meseci sa tim istim MMF-om prognozirali smo prilično optimističkih tri procenta rasta BDP-a za 2012. godinu. Pred novu godinu ta stopa je prepolovljena, a sada gotovo anulirana. Obrazloženje skoro da i nije potrebno. Više je nego poznato. Svetska, a za nas, pre svih, evropska ekonomska kriza. Ta globalna pošast uzima svoj danak. Srbija, ipak, nije pusto ekonomsko ostrvo, ma kako bila mala i u mnogo čemu sama sebi dovoljna. Ali, Evropa sve manje proizvodi, a samim tim i kupuje po bližoj okolini. Mi sa svega šest-sedam milijardi evra izvoza jedva da smo zrno peska u Sahari u odnosu na ekonomiju i EU, ali kada se komarcu iščupa krilo on – pada. I mi odista padamo. Koliko dugo i dokle – to je velika muka. To niko ne zna. Pa ni MMF.
Nevolja je što nam takve, nimalo lepe vesti uglavnom saopštava MMF, a mi se i dalje nadamo da ćemo s tim svetskim finansijskim žandarmom naći dogovor o svemu onom što smo u prenapumpanom budžetu predvideli.
Da li će nam biti lakše od saznanja da svi, pa i sam taj MMF, Svetska banka, njene evropske posestrime, ugledne agencije, ekonomisti nobelovci… gotovo horski smanjuju stope rasta i izglede za oporavak globalne ekonomije. Malo zadovoljstvo. Gotovo nikakvo. Više je za strah nego za kuraženje.
Ali, nama i u ovakim okolnostima, kada Amerikanci odlaze iz Srbije i vladi za dolar prepuštaju smederevsku železaru, koja je bila jedan od glavnih izvoznih stubova nosača, valja živeti, raditi i vraćati dugove. Jeste kriza. Tvrde nikada veća. Mnogo gora i od one iz 1929. godine. Svet, a pogotovo Evropa, grčevito traže rešenja. Merkelova i Sarkozi u četiri ruke pišu novu partituru evropske politike i ekonomije.
Kriza je izazov i jedini mogući trenutak da se vuku do juče nezamislivi potezi. U kineskom znaku za pojam krize, kažu, stoje još dva koji znače opasnost i mogućnost. Prirodno. Valja tražiti rešenja da se smanje pogubne posledice krize i pronađu izlazi.
Kod nas u sveopštoj klimi idejnog, ali i praktičnog beznađa, svekolikog političkog prepucavanja u još zvanično neotvorenoj predizbornoj kampanji, gde je i sneg postao poprište za sticanje jeftinih stranačkih poena, svi pogledi su uprti u „Fijat”. Hoće li krenuti? Kada? S kolikim kapacitetom? A šta ako zakasni?
Imamo li alternativu? Ovog časa, svi su izgledi, nemamo. Sadašnja kriza nije iznedrila još neki „Fijat” kao u prošlim izborima. A i njemu su ovih dana rejting agencije smanjile ocenu. Zato čekamo da drugi, pre svih EU, nađu rešenje za krizu pa da i nas, smeštene u poslednjem vagonu, povuku napred, a to, opet, znači siromaštvo i tavorenje.
Politika