- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Poslednje putovanje Čeovog kamarata
Alberto Granado umro je mirno u Havani, 44 godine pošto je u revolucionarnom žaru poginuo njegov najbolji drug iz mladosti Ernesto Gevara
Alberto Granado (desno) i Rodrigo de la Serna koji ga je igrao u „Dnevniku motocikliste”
Najbolji drug Če Gevare, saputnik u legendarnom putovanju motociklom po Latinskoj Americi, otišao je na svoj poslednji put. Alberto Granado, umro je u 88. godini u Havani, gde je na Čeov poziv došao iz rodne Argentine još 1960. Pepeo će mu po njegovoj želji biti rasut po staroj domovini, Venecueli i Kubi.
Kako sudbina ume da se poigra, stari Alberto Granado planirao je da ove godine zajedno s Rodrigom de la Sernom(35), argentinskim glumcem koji se proslavio igrajući debitantsku rolu Čeovog saputnika u „Dnevniku motocikliste” (2003), pođe živ u posetu svom rodnom gradu u provinciji Kordoba. Ovako će u mesto rođenja stići samo deo njegovog pepela.
Ernesta Gevaru je upoznao slučajno, preko svog šest godina mlađeg brata koji je s budućim revolucionarem išao u srednju školu u Kordobi. Stariji Alberto Granado bio im je trener u ragbiju. Ali se s budućim Čeom zbližio jer ih je vezivala strast za literaturu i sport.
Na put su krenuli kada je dvadesetdevetogodišnji Granado već bio diplomirani biohemičar, a dvadesettrogodišnji Ernesto pri kraju studija medicine. Od Argentine do Venecuele, kroz Čile, Peru i Kolumbiju, prošli su 14.000 kilometara motorom„norton 500” koji su nazvali Sila. Mora da je ova mašina zaista bila moćna, jer putevi po vrletima Južne Amerike ni dan-danas nisu baš laki, a kakvi su bili polovinom prošlog veka, kada su drugari krenuli u svoju životnu avanturu, moglo je samo da se nasluti u filmu Voltera Sejlsa „Dnevnik motocikliste”. Devetomesečno upoznavanje sa svetom zauvek ih je promenilo.„Krenuli smo da bismo upoznali svet, ali je putovanje promenilo obojicu. Ernesto je postao primer i simbol, postao je Če. Ja sam naučio da taj svet koji smo otkrivali treba promeniti”, rekao je Granado u nedavnom intervjuu madridskom „Paisu”.
Tutnjeći po glavnim džadama i skrećući na neprohodne staze, od grandioznih ruševina prekolumbovih civilizacija, Maču Pikčua u andskim visinama, do kolonije leproznih nesrećnika u Amazoniji, shvatili su koliko je nepremostiv ambis između siromašnih i bogatih i osetili se pozvanim da za svog života učine sve kako bi se svet promenio.
U leto 1952. završili su svoj put u Venecueli, gde su se razdvojili. Granado se vratio u Argentinu i radio je kao biohemičar. Ernesto je nastavio svoj revolucionarni životopis. Otišao je u Gvatemalu, pa u Meksiko, gde se upoznao s Fidelom Kastrom. Kada je kubanska revolucija pobedila, a Ernesto već postao komandant Če, pozvao je Granada da dođe u Havanu da se vide.Alberto Granado je iz Argentine otišao s porodicom 1961. da bi video starog druga i tamo je ostao do kraja života. Bio je profesor na Medicinskom fakultetu u Havani, osnivač naučnog instituta za biohemiju. Pomogao je da se napravi „Dnevnik motocikliste”, pojavio se uživo kao glumac naturščik u tom filmu. Napisao je nekoliko knjiga o Če Gevari i njihovom prijateljstvu.
Dao je hiljade intervjua. U jednom od poslednjih pitali su ga zašto mladi ljudi i danas vole Čea:„Zato što je to bio čovek koji se borio i dao svoj život za ono što je on smatrao pravednijim svetom. I što vreme više prolazi a državama upravljaju potkupljivi ljudi skloni korupciji, Čeova ličnost je sve veća i sve privlačnija. On nije bog, već samo čovek čiji primer treba da sledimo, tako što ćemo dati sve najbolje od sebe, šta god da radimo…”
Manje poetično, ali s puno duha pričao je o njihovom poslednjem susretu u oktobru 1964. nešto pre nego što je Če s ministarskog mesta na Kubi opet krenuo u svet da širi revolucionarni plamen. „Imam čast i zadovoljstvo da pozovem ministra na jedno piće, rekao je Granado Čeu otvarajući bocu kubanskog ruma. Znaš, dodao je, da su od svih mojih sitnoburžoaskih poroka ostala dva kojih ne mogu da se odreknem –ljubav prema putovanjima i dobroj kapljici.
A Če mu je odgovorio:
„Gledaj mali (Granado je niskog rasta, mišićave figure, velikog orlovskog nosa), dobro znaš da me piće nikad nije zanimalo. A putovanja, ona me interesuju samo ako na njih krenem s mitraljezom.”
Tako je i bilo. Če je u Kongo pa u Boliviju krenuo naoružan, uveren da će raspaliti revolucionarni žar među siromašnima i obespravljenima. U Boliviji su ga ubili pošto su ga izdali baš siromašni seljani, ali okolnosti koje su pratile njegovu smrt i dalje su tajnovite. Uz Čeove ideale Granado je, kažu, ostao do kraja veran nekim od sitnoburžoaskih poroka. Doživeo je duboku starost i umro mirno, bez borbe. U međuvremenu, Če je postao globalna ikona mladih.
Zorana Šuvaković
Objavljeno: 07.03.2011.
Izvor: Politika
Alberto Granado umro je mirno u Havani, 44 godine pošto je u revolucionarnom žaru poginuo njegov najbolji drug iz mladosti Ernesto Gevara
Alberto Granado (desno) i Rodrigo de la Serna koji ga je igrao u „Dnevniku motocikliste”
Najbolji drug Če Gevare, saputnik u legendarnom putovanju motociklom po Latinskoj Americi, otišao je na svoj poslednji put. Alberto Granado, umro je u 88. godini u Havani, gde je na Čeov poziv došao iz rodne Argentine još 1960. Pepeo će mu po njegovoj želji biti rasut po staroj domovini, Venecueli i Kubi.
Kako sudbina ume da se poigra, stari Alberto Granado planirao je da ove godine zajedno s Rodrigom de la Sernom(35), argentinskim glumcem koji se proslavio igrajući debitantsku rolu Čeovog saputnika u „Dnevniku motocikliste” (2003), pođe živ u posetu svom rodnom gradu u provinciji Kordoba. Ovako će u mesto rođenja stići samo deo njegovog pepela.
Ernesta Gevaru je upoznao slučajno, preko svog šest godina mlađeg brata koji je s budućim revolucionarem išao u srednju školu u Kordobi. Stariji Alberto Granado bio im je trener u ragbiju. Ali se s budućim Čeom zbližio jer ih je vezivala strast za literaturu i sport.
Na put su krenuli kada je dvadesetdevetogodišnji Granado već bio diplomirani biohemičar, a dvadesettrogodišnji Ernesto pri kraju studija medicine. Od Argentine do Venecuele, kroz Čile, Peru i Kolumbiju, prošli su 14.000 kilometara motorom„norton 500” koji su nazvali Sila. Mora da je ova mašina zaista bila moćna, jer putevi po vrletima Južne Amerike ni dan-danas nisu baš laki, a kakvi su bili polovinom prošlog veka, kada su drugari krenuli u svoju životnu avanturu, moglo je samo da se nasluti u filmu Voltera Sejlsa „Dnevnik motocikliste”. Devetomesečno upoznavanje sa svetom zauvek ih je promenilo.„Krenuli smo da bismo upoznali svet, ali je putovanje promenilo obojicu. Ernesto je postao primer i simbol, postao je Če. Ja sam naučio da taj svet koji smo otkrivali treba promeniti”, rekao je Granado u nedavnom intervjuu madridskom „Paisu”.
Tutnjeći po glavnim džadama i skrećući na neprohodne staze, od grandioznih ruševina prekolumbovih civilizacija, Maču Pikčua u andskim visinama, do kolonije leproznih nesrećnika u Amazoniji, shvatili su koliko je nepremostiv ambis između siromašnih i bogatih i osetili se pozvanim da za svog života učine sve kako bi se svet promenio.
U leto 1952. završili su svoj put u Venecueli, gde su se razdvojili. Granado se vratio u Argentinu i radio je kao biohemičar. Ernesto je nastavio svoj revolucionarni životopis. Otišao je u Gvatemalu, pa u Meksiko, gde se upoznao s Fidelom Kastrom. Kada je kubanska revolucija pobedila, a Ernesto već postao komandant Če, pozvao je Granada da dođe u Havanu da se vide.Alberto Granado je iz Argentine otišao s porodicom 1961. da bi video starog druga i tamo je ostao do kraja života. Bio je profesor na Medicinskom fakultetu u Havani, osnivač naučnog instituta za biohemiju. Pomogao je da se napravi „Dnevnik motocikliste”, pojavio se uživo kao glumac naturščik u tom filmu. Napisao je nekoliko knjiga o Če Gevari i njihovom prijateljstvu.
Dao je hiljade intervjua. U jednom od poslednjih pitali su ga zašto mladi ljudi i danas vole Čea:„Zato što je to bio čovek koji se borio i dao svoj život za ono što je on smatrao pravednijim svetom. I što vreme više prolazi a državama upravljaju potkupljivi ljudi skloni korupciji, Čeova ličnost je sve veća i sve privlačnija. On nije bog, već samo čovek čiji primer treba da sledimo, tako što ćemo dati sve najbolje od sebe, šta god da radimo…”
Manje poetično, ali s puno duha pričao je o njihovom poslednjem susretu u oktobru 1964. nešto pre nego što je Če s ministarskog mesta na Kubi opet krenuo u svet da širi revolucionarni plamen. „Imam čast i zadovoljstvo da pozovem ministra na jedno piće, rekao je Granado Čeu otvarajući bocu kubanskog ruma. Znaš, dodao je, da su od svih mojih sitnoburžoaskih poroka ostala dva kojih ne mogu da se odreknem –ljubav prema putovanjima i dobroj kapljici.
A Če mu je odgovorio:
„Gledaj mali (Granado je niskog rasta, mišićave figure, velikog orlovskog nosa), dobro znaš da me piće nikad nije zanimalo. A putovanja, ona me interesuju samo ako na njih krenem s mitraljezom.”
Tako je i bilo. Če je u Kongo pa u Boliviju krenuo naoružan, uveren da će raspaliti revolucionarni žar među siromašnima i obespravljenima. U Boliviji su ga ubili pošto su ga izdali baš siromašni seljani, ali okolnosti koje su pratile njegovu smrt i dalje su tajnovite. Uz Čeove ideale Granado je, kažu, ostao do kraja veran nekim od sitnoburžoaskih poroka. Doživeo je duboku starost i umro mirno, bez borbe. U međuvremenu, Če je postao globalna ikona mladih.
Zorana Šuvaković
Objavljeno: 07.03.2011.
Izvor: Politika