Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Последица кризе – „бумеранг” деца
У свету све је више младих брачних парова који се, због проблема у отплати кредита, враћају родитељима. – Тежак суживот у вишегенерацијским породицама
„Мама, тата…вратио сам се”, реченица је коју све чешће изговарају млади Европљани који су присиљени да се са кофером и – „коферчетом” у виду брачног друга и(ли) наследника враћају на списак станара сопствене породице и сизифовску борбу са плаћањем ренте за стан или враћањем кредита оставе за нека сретнија економска времена. Ако је веровати европским демографским графиконима све већи број младих се под теретом кризе враћа у своју момачку или девојачку собицу, па их социолози називају „бумеранг децом“ која су трампила лепоту самосталног живота за комфор родитељског дома.
Феномен „Леси се враћа кући“ за нијансу је присутнији у медитеранским земљама, где су породичне везе „топлије“ и у којој се негује посебан емотивни однос према породици као најважнијој институцији, а социолози упозоравају да би ова колатерална последица светске економске кризе могла да утиче на додатно смањење наталитета на најстаријем континенту.
Вера Деспотовић-Станаревић, руководилац Саветовалишта за брак и породицу при Градском центру за социјални рад, у шали каже да код нас нема много „бумеранг деце“, јер наши „птићи“ остају у родитељском гнезду и након заснивања сопствене породице. Она се, међутим, са правом уозбиљи када објашњава до каквих све последица доводи живот у вишегенерацијској породици.
„Криза која је овим простором суверено владала целу две деценијеутицала је на принудно враћање младих брачних парова у родитељски дом, а две генерације под истим кровом нису без разлога назване – тимом који губи. А у вечитом дербију између старијег и млађег дуета, са терена породичних конфликата као поражени неретко одлази – млађи пар. Наиме, искуство наших брачних терапеута говори да је живот у заједници један од главних узрока развода у нашој средини, а занимљивост везана за брачну терапију гласи да већина партнера, када се стави пред или-или животни избор, бира развод, односно останак у родитељског дому. Због тога и кажемо да присуство две породице на истом списку станара повећава вероватноћу да се животна бајка на тему ’живели су срећно и задовољно до краја живота’ заврши у бракоразводној судници“, истиче наша саговорница.
Због чега је живот у заједници највећа претња брачној хармонији?
„Зато што у вишегенерацијској породици стално лебди питање – ко је ту ’главни’ и чија правила морају да се поштују (почев од тога шта ће се кувати за ручак, преко теме – шта ће се гледати на ТВ до одређивања када је време за одмор, а када за посету). У оваквој ситуацији најчешће пуца најмлађи брак јер је то најлабавија и најнемоћнија релација, будући да су сви остали односи ’зацементирани’ неколико деценија”, објашњава наша саговорница, додајући да је веома тешко цртати психолошке „границе“ и (из)борити се за самосталност када родитељи у својим рукама држе кључеве од породичног „трезора“, одговара наша саговорница.
Поредећи српску и европску „бумеранг децу” наша саговорница констатује да младима у Европи неупоредиво теже пада повратак у родитељско гнездо, јер се васпитавају у самосталном духу, а њихов повратак тешко пада и родитељима који су испланирали своју старост.
„У нашој култури родитељи ’лепе’ децу психолошким ’лепком’ за себе, а потомке најчешће одгајају уз ’ја сам се за тебе жртвовао’, из чега следи порука – ’ти мени треба да вратиш тај дуг’. Природно би било да се тај генерацијски дуг враћа тако што особа води рачуна о својој породици, али код нас лојалност ’станује’ на родитељској адреси, због чега многи млади брачни парови решавају да живе у вишегенерацијској породици – како би водили рачуна и о остарелим родитељима и о деци”, истиче Вера Деспотовић-Станаревић.
Катарина Ђорђевић, politika online
[објављено: 20/06/2010]
У свету све је више младих брачних парова који се, због проблема у отплати кредита, враћају родитељима. – Тежак суживот у вишегенерацијским породицама
„Мама, тата…вратио сам се”, реченица је коју све чешће изговарају млади Европљани који су присиљени да се са кофером и – „коферчетом” у виду брачног друга и(ли) наследника враћају на списак станара сопствене породице и сизифовску борбу са плаћањем ренте за стан или враћањем кредита оставе за нека сретнија економска времена. Ако је веровати европским демографским графиконима све већи број младих се под теретом кризе враћа у своју момачку или девојачку собицу, па их социолози називају „бумеранг децом“ која су трампила лепоту самосталног живота за комфор родитељског дома.
Феномен „Леси се враћа кући“ за нијансу је присутнији у медитеранским земљама, где су породичне везе „топлије“ и у којој се негује посебан емотивни однос према породици као најважнијој институцији, а социолози упозоравају да би ова колатерална последица светске економске кризе могла да утиче на додатно смањење наталитета на најстаријем континенту.
Вера Деспотовић-Станаревић, руководилац Саветовалишта за брак и породицу при Градском центру за социјални рад, у шали каже да код нас нема много „бумеранг деце“, јер наши „птићи“ остају у родитељском гнезду и након заснивања сопствене породице. Она се, међутим, са правом уозбиљи када објашњава до каквих све последица доводи живот у вишегенерацијској породици.
„Криза која је овим простором суверено владала целу две деценијеутицала је на принудно враћање младих брачних парова у родитељски дом, а две генерације под истим кровом нису без разлога назване – тимом који губи. А у вечитом дербију између старијег и млађег дуета, са терена породичних конфликата као поражени неретко одлази – млађи пар. Наиме, искуство наших брачних терапеута говори да је живот у заједници један од главних узрока развода у нашој средини, а занимљивост везана за брачну терапију гласи да већина партнера, када се стави пред или-или животни избор, бира развод, односно останак у родитељског дому. Због тога и кажемо да присуство две породице на истом списку станара повећава вероватноћу да се животна бајка на тему ’живели су срећно и задовољно до краја живота’ заврши у бракоразводној судници“, истиче наша саговорница.
Због чега је живот у заједници највећа претња брачној хармонији?
„Зато што у вишегенерацијској породици стално лебди питање – ко је ту ’главни’ и чија правила морају да се поштују (почев од тога шта ће се кувати за ручак, преко теме – шта ће се гледати на ТВ до одређивања када је време за одмор, а када за посету). У оваквој ситуацији најчешће пуца најмлађи брак јер је то најлабавија и најнемоћнија релација, будући да су сви остали односи ’зацементирани’ неколико деценија”, објашњава наша саговорница, додајући да је веома тешко цртати психолошке „границе“ и (из)борити се за самосталност када родитељи у својим рукама држе кључеве од породичног „трезора“, одговара наша саговорница.
Поредећи српску и европску „бумеранг децу” наша саговорница констатује да младима у Европи неупоредиво теже пада повратак у родитељско гнездо, јер се васпитавају у самосталном духу, а њихов повратак тешко пада и родитељима који су испланирали своју старост.
„У нашој култури родитељи ’лепе’ децу психолошким ’лепком’ за себе, а потомке најчешће одгајају уз ’ја сам се за тебе жртвовао’, из чега следи порука – ’ти мени треба да вратиш тај дуг’. Природно би било да се тај генерацијски дуг враћа тако што особа води рачуна о својој породици, али код нас лојалност ’станује’ на родитељској адреси, због чега многи млади брачни парови решавају да живе у вишегенерацијској породици – како би водили рачуна и о остарелим родитељима и о деци”, истиче Вера Деспотовић-Станаревић.
Катарина Ђорђевић, politika online
[објављено: 20/06/2010]