LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Posao završiš u tri, a kući stižeš u pet do tri
Istinite anegdote o čačanskim savremenicima, razbibriga u zimskim danima
Božidar Milosavljević, konobar „Mladosti”, ispred lokala u kome radi (Foto G. Otašević)
Čačak – Društvo čačanskih sveštenika svratilo je na predah u restoran „Mladost” u Nemanjinoj ulici, i sve je teklo lepo dok nije došlo do plaćanja. Konobar Božidar Milosavljević (27) ispostavio im je račun od 1.375 dinara ali su gosti počeli da prebiraju po džepovima, nećkaju se i pravdaju da su sakupili samo 500 dinara. Na kraju su upitali mladića koliko novca treba da ostave, a Milosavljević je, setivši se svešteničkog tarifnika, smesta odgovorio:
– Dajte koliko možete. Obično daju dve hiljade, a niko manje od hiljadu i po.
Ovo je samo jedna, ali istinita anegdota o čačanskim savremenicima, koja se prepričava po gradu u zimskim danima. Za ovu priliku izdvojili smo još sedam i sve su donete sa terena u izvornom obliku, dakle bez maštovitih dodataka.
U drugoj, Stanimir Minić Cane iz Donje Trepče, vlasnik čuvene „Minićeve kuće rakije”, objašnjava tajnu uspeha u poslu kojim se bavi, i hvali svoju suprugu Gocu:
– Ona je najbolja kombinacija na svetu. Šljive sakuplja za četvoro, a uopšte ne pije.
Junak treće je Radmilo Mišović, košarkaška legenda Borca i Čačka, koji je svratio u bife KK Železničar na stanici u gradu. Tu su ga prijatelji tog kluba, gustirajući pivo, zamolili da pomogne Železničaru.
– Svakako da ću pomoći. Vi to zaslužujete – rekao je Radmilo odlazeći, i posle pola sata, po radniku, poslao u bife punu kutiju jogurta.
Četvrtu anegdotu ispričao nam je Radojica Sretenović iz Miokovaca kod Čačka, danas predstavnik naše Privredne komore u Moskvi. Kaže da je kroz njegovo selo, odmah posle Drugog svetskog rata, išla ideološka komisija i raspitivala se po narodu ko je za staru, ko za novu, dakle njihovu vlast.
– Tako su naišli na nekog nesretnika koji je razbijao kamen popravljajući džadu, i upitali ga: „Jesi li ti za njih ili za nas ?” Čovek im je istog trena odgovorio: „Jesam!”
U petoj anegdoti sreću se u Čačku četnički vojvoda Gojko Rabrenović i prota Dragomir Ljubičić.
– Hajde da sednemo malo u kafanu – kaže Ljubičić.
– Ne mogu, nisam baš pri finansijama – odbija vojvoda.
– Nema problema oko para, danas sam imao dva uzemljenja – reče prota.
Dragan Đolović iz Turističke organizacije Čačka u šestoj dogodovštini priča da je njegov sused, Dragačevac, došao kod lekara koji ga je pregledao i upitao da li pije.
– Pijem, doktore.
– E, pa vi ste sa vašim pićem završili! – saopštio je lekar odsečno.
Dragačevac je na to uzvratio:
– Vidi se da ste doktor, sve ste odmah pogodili. Sad kupujem od komšije.
Sledeća čačanska mudrost zabeležena je u već rečenom bifeu KK Železničar, gde redovno sede i rođeni Beograđani, kao što su ortoped dr Ljubiša Dmitrović i advokat Vitomir Gale Đorđević. Slaviša Azanjac, boem ovdašnji, na licu mesta uz pivo objašnjava zbog čega ljudi iz glavnog grada vole da žive u ovoj provinciji.
– U Beogradu završiš posao u tri, a kući dolaziš u pet. U Čačku ti se posao završava u tri, a kući stižeš u pet do tri.
Jednom prilikom, i to je kraj ove male zbirke, na ulici u Čačku novinar je sreo profesora Filozofskog fakulteta iz Beograda, dr Mihaila Milinkovića, koji godinama rukovodi arheološkim iskopavanjima na lokalitetu Gradina, na Jelici više Čačka. Žurnalista je po navici upitao šta ima novo, a profesor odmah odgovorio:
– Ništa. Valjda znate da se arheologija bavi samo starim stvarima.
Politika
Istinite anegdote o čačanskim savremenicima, razbibriga u zimskim danima
Božidar Milosavljević, konobar „Mladosti”, ispred lokala u kome radi (Foto G. Otašević)
Čačak – Društvo čačanskih sveštenika svratilo je na predah u restoran „Mladost” u Nemanjinoj ulici, i sve je teklo lepo dok nije došlo do plaćanja. Konobar Božidar Milosavljević (27) ispostavio im je račun od 1.375 dinara ali su gosti počeli da prebiraju po džepovima, nećkaju se i pravdaju da su sakupili samo 500 dinara. Na kraju su upitali mladića koliko novca treba da ostave, a Milosavljević je, setivši se svešteničkog tarifnika, smesta odgovorio:
– Dajte koliko možete. Obično daju dve hiljade, a niko manje od hiljadu i po.
Ovo je samo jedna, ali istinita anegdota o čačanskim savremenicima, koja se prepričava po gradu u zimskim danima. Za ovu priliku izdvojili smo još sedam i sve su donete sa terena u izvornom obliku, dakle bez maštovitih dodataka.
U drugoj, Stanimir Minić Cane iz Donje Trepče, vlasnik čuvene „Minićeve kuće rakije”, objašnjava tajnu uspeha u poslu kojim se bavi, i hvali svoju suprugu Gocu:
– Ona je najbolja kombinacija na svetu. Šljive sakuplja za četvoro, a uopšte ne pije.
Junak treće je Radmilo Mišović, košarkaška legenda Borca i Čačka, koji je svratio u bife KK Železničar na stanici u gradu. Tu su ga prijatelji tog kluba, gustirajući pivo, zamolili da pomogne Železničaru.
– Svakako da ću pomoći. Vi to zaslužujete – rekao je Radmilo odlazeći, i posle pola sata, po radniku, poslao u bife punu kutiju jogurta.
Četvrtu anegdotu ispričao nam je Radojica Sretenović iz Miokovaca kod Čačka, danas predstavnik naše Privredne komore u Moskvi. Kaže da je kroz njegovo selo, odmah posle Drugog svetskog rata, išla ideološka komisija i raspitivala se po narodu ko je za staru, ko za novu, dakle njihovu vlast.
– Tako su naišli na nekog nesretnika koji je razbijao kamen popravljajući džadu, i upitali ga: „Jesi li ti za njih ili za nas ?” Čovek im je istog trena odgovorio: „Jesam!”
U petoj anegdoti sreću se u Čačku četnički vojvoda Gojko Rabrenović i prota Dragomir Ljubičić.
– Hajde da sednemo malo u kafanu – kaže Ljubičić.
– Ne mogu, nisam baš pri finansijama – odbija vojvoda.
– Nema problema oko para, danas sam imao dva uzemljenja – reče prota.
Dragan Đolović iz Turističke organizacije Čačka u šestoj dogodovštini priča da je njegov sused, Dragačevac, došao kod lekara koji ga je pregledao i upitao da li pije.
– Pijem, doktore.
– E, pa vi ste sa vašim pićem završili! – saopštio je lekar odsečno.
Dragačevac je na to uzvratio:
– Vidi se da ste doktor, sve ste odmah pogodili. Sad kupujem od komšije.
Sledeća čačanska mudrost zabeležena je u već rečenom bifeu KK Železničar, gde redovno sede i rođeni Beograđani, kao što su ortoped dr Ljubiša Dmitrović i advokat Vitomir Gale Đorđević. Slaviša Azanjac, boem ovdašnji, na licu mesta uz pivo objašnjava zbog čega ljudi iz glavnog grada vole da žive u ovoj provinciji.
– U Beogradu završiš posao u tri, a kući dolaziš u pet. U Čačku ti se posao završava u tri, a kući stižeš u pet do tri.
Jednom prilikom, i to je kraj ove male zbirke, na ulici u Čačku novinar je sreo profesora Filozofskog fakulteta iz Beograda, dr Mihaila Milinkovića, koji godinama rukovodi arheološkim iskopavanjima na lokalitetu Gradina, na Jelici više Čačka. Žurnalista je po navici upitao šta ima novo, a profesor odmah odgovorio:
– Ništa. Valjda znate da se arheologija bavi samo starim stvarima.
Politika