- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Portret bez rama: Laslo Vegel
Dvostruki stranac
Novosađanin, mađarski i srpski pisac Laslo Vegel otvorio je 25. oktobra ovogodišnji 55. Međunarodni beogradski sajam knjiga pitanjem: „Da li još možemo verovati knjigama?“, s pravom izražavajući sumnju i u to da li su olujna vremena zaista za nama. „Nama je kultura, nama su knjige neophodne bar onoliko koliko nam je neophodna Evropska unija. Jedna bez druge ne postoje“, rekao je Vegel.
I tom prilikom ostao je veran sebi, kao neko ko preispituje preovlađujuće društvene vrednosti, i kao neko ko se zalaže za ljudska i manjinska prava, a protiv nacionalizma. Za Vegela, Evropa je skup različitosti, jedna velika prevodilačka radionica i upravo u tome vidi i lepotu Vojvodine. Često govori da je danas najvažniji jezik u Evropi – prevod. Takođe, Evropu ovaj stvaralac ne vidi „kao veliku, luksuznu banku u Briselu“, već kao civilizacijsku paradigmu, u kojoj se kultura shvata kao osnov identiteta, a ne kao „scenska proizvodnja“.
Našim političarima zamera to što ne shvataju upravo tu dubinsku dimenziju kulture za svakog čoveka, zbog čega se stvara jedan „vakuum koji nasilje tera da se ispolji na ulici, kao i u parlamentu“.
Književno delo Lasla Vegela suštinski je posvećeno Novom Sadu, gradu koji je nekada pripadao srednjoj Evropi, dok sam pisac o sebi često govori kao o dvostrukom strancu, pripadniku dve manjine, nacionalne i duhovne. Mnogi junaci Lasla Vegela su bezdomnici, a njegov roman „Memoari jednog makroa“ Aleksandar Tišma nazvao je prvim urbanim romanom o Novom Sadu. Vegel piše romane, eseje i drame. Objavio je romane „Kurs strasti“, „Dupla ekspozicija“, „Pareneza“ „Ekhartov prsten“, knjige eseja „ Odricanje i opstajanje“, „Život na rubu“, „Vitgenštajnov razboj“, „Bezdomni eseji“, „Eksteritorijum“, „Ispisivanje vremena u međuvremenu“ i druge.
Rođen je u Srbobranu 1941. godine, a u glavnom gradu Vojvodine živi od gimnazijskih dana. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je mađarski jezik i književnost. Pored ostalog, radio je i kao urednik u Dramskoj redakciji TV Novi Sad, odakle je bio prinuđen da ode 1991. Tokom devedesetih, bio je koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo i podržavao je nezavisne medije. Ima kćerku Beatu i sina Daniela.
Između ostalih dobitnik je nagrada Slobodne štampe i Radija 021, grada Novog Sada, mađarske Pulicerove nagrade za publicistiku, „Andre Adi“ za književno stvaralaštvo, „Tibor Deri“ za prozu, „Milan Fušt“ za prozno stvaralaštvo.
Vegel, koji za sebe kaže da je sam po sopstvenom izboru, poznat je po beskompromisnom nepristajanju na pripadnost bilo kojoj političkoj partiji. Lideri vojvođanskih mađarskih stranaka nisu uspeli da ga pridobiju.
„Ne pripadam partiji, podjednako sam kritičan prema srpskoj političkoj eliti, pa i prema manjinskim liderima, koji misle da zato što sam Mađar ne treba da ih kritikujem. Zato me negativno ocenjuju“, rekao je jednom prilikom. Svoju angažovanost u javnosti Vegel meri Kamijevim stavom da je stvarnost kao vatra – ne smemo da joj se približimo jer ćemo izgoreti, ali ne smemo mnogo od nje ni da se udaljimo jer ćemo postati zamrznuti. „Znam da je opasno izgoreti, ali vatra je stvarnost, taj život koji živimo“, kaže Vegel.
Marina Vulićević
objavljeno: 31/10/2010
Izvor: Politika
Dvostruki stranac
Novosađanin, mađarski i srpski pisac Laslo Vegel otvorio je 25. oktobra ovogodišnji 55. Međunarodni beogradski sajam knjiga pitanjem: „Da li još možemo verovati knjigama?“, s pravom izražavajući sumnju i u to da li su olujna vremena zaista za nama. „Nama je kultura, nama su knjige neophodne bar onoliko koliko nam je neophodna Evropska unija. Jedna bez druge ne postoje“, rekao je Vegel.
I tom prilikom ostao je veran sebi, kao neko ko preispituje preovlađujuće društvene vrednosti, i kao neko ko se zalaže za ljudska i manjinska prava, a protiv nacionalizma. Za Vegela, Evropa je skup različitosti, jedna velika prevodilačka radionica i upravo u tome vidi i lepotu Vojvodine. Često govori da je danas najvažniji jezik u Evropi – prevod. Takođe, Evropu ovaj stvaralac ne vidi „kao veliku, luksuznu banku u Briselu“, već kao civilizacijsku paradigmu, u kojoj se kultura shvata kao osnov identiteta, a ne kao „scenska proizvodnja“.
Našim političarima zamera to što ne shvataju upravo tu dubinsku dimenziju kulture za svakog čoveka, zbog čega se stvara jedan „vakuum koji nasilje tera da se ispolji na ulici, kao i u parlamentu“.
Književno delo Lasla Vegela suštinski je posvećeno Novom Sadu, gradu koji je nekada pripadao srednjoj Evropi, dok sam pisac o sebi često govori kao o dvostrukom strancu, pripadniku dve manjine, nacionalne i duhovne. Mnogi junaci Lasla Vegela su bezdomnici, a njegov roman „Memoari jednog makroa“ Aleksandar Tišma nazvao je prvim urbanim romanom o Novom Sadu. Vegel piše romane, eseje i drame. Objavio je romane „Kurs strasti“, „Dupla ekspozicija“, „Pareneza“ „Ekhartov prsten“, knjige eseja „ Odricanje i opstajanje“, „Život na rubu“, „Vitgenštajnov razboj“, „Bezdomni eseji“, „Eksteritorijum“, „Ispisivanje vremena u međuvremenu“ i druge.
Rođen je u Srbobranu 1941. godine, a u glavnom gradu Vojvodine živi od gimnazijskih dana. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je mađarski jezik i književnost. Pored ostalog, radio je i kao urednik u Dramskoj redakciji TV Novi Sad, odakle je bio prinuđen da ode 1991. Tokom devedesetih, bio je koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo i podržavao je nezavisne medije. Ima kćerku Beatu i sina Daniela.
Između ostalih dobitnik je nagrada Slobodne štampe i Radija 021, grada Novog Sada, mađarske Pulicerove nagrade za publicistiku, „Andre Adi“ za književno stvaralaštvo, „Tibor Deri“ za prozu, „Milan Fušt“ za prozno stvaralaštvo.
Vegel, koji za sebe kaže da je sam po sopstvenom izboru, poznat je po beskompromisnom nepristajanju na pripadnost bilo kojoj političkoj partiji. Lideri vojvođanskih mađarskih stranaka nisu uspeli da ga pridobiju.
„Ne pripadam partiji, podjednako sam kritičan prema srpskoj političkoj eliti, pa i prema manjinskim liderima, koji misle da zato što sam Mađar ne treba da ih kritikujem. Zato me negativno ocenjuju“, rekao je jednom prilikom. Svoju angažovanost u javnosti Vegel meri Kamijevim stavom da je stvarnost kao vatra – ne smemo da joj se približimo jer ćemo izgoreti, ali ne smemo mnogo od nje ni da se udaljimo jer ćemo postati zamrznuti. „Znam da je opasno izgoreti, ali vatra je stvarnost, taj život koji živimo“, kaže Vegel.
Marina Vulićević
objavljeno: 31/10/2010
Izvor: Politika