Član
- Učlanjen(a)
- 03.07.2010
- Poruka
- 255
Poreska reforma - za i protiv
Porezi su najvažniji ekonomski instrument i najodgovorniji posao države ali i najveći problem srpske ekonomije. Poreska politika je trebalo da bude prioritet svih vlada ali, na žalost, nije nijedne. Porezi se tiču svih građana i podjednako su životno važni za sve. Oni su žile kucavice društva kojim dotiču neophodna sredstva za opstanak države i građana.
Poreski sistem jedne države mora biti pravičan - da svi izvršavaju svoje obaveze srazmerno realnim potencijalima, da ga plaćaju svi bez izuzetaka, da više ostaje onima koji stvaraju, od onih koji troše. Nažalost, najveći deo ovih poreskih pretpostavki u Srbiji nije zadovoljen. Godinama se niskim poreskim stopama i potcenjenim dinarom stimulisao prekomerni uvoz. Time je država ostvarivala trenutnu korist od carina i prethodnog PDV-a, kao i značajnu dobit od realizovanog PDV-a. Država je tako namirivala sebe a privreda, pogotovo njen realni sektor, sve više je tonuo u probleme. Učešće realnog sektora u BDP je palo ispod 17 odsto. Ovakva politika Vlade direktno je uticala na stvaranje ogromne armije nezaposlenih koja je dostigla brojku od milion. Svi ovi trendovi i dalje se nastavljaju. Nemoguće je provesti proces privatizacije i tranzicije, ako ste firme lišili mogućnosti da značajnije akumuliraju obrtna sredstva za rad. Dakle, veliki porezi na plate, crno tržište i siva ekonomija, skupa i nereformisana javna potrošnja - formirali su trend „loše beskonačnosti“ srpske ekonomije.
Najava poreske reforme izazvala je nepotrebno političku buru i pokazala da ministar koji ne može oboriti Vladu, jer nema političku stranku iza sebe, ne može ni provesti reforme iz domena svog sektora. Odlaganje provođenja poreskih reformi direktrno za posledicu ima gubitak ogromnog broja radnih mesta i povećanje finansijske agonije u koju su preduzeća, zbog nelikvidnosti, zapala. Apsolutno je besmislena teza da rasterećenje poreza na plate treba artimetički nadoknaditi povećanjem PDV-a. Ukoliko se rasterete plate, značajan deo poslodavaca bi smanjenje poreza i doprinosa usmerio na povećanje zarada zaposlenima, što bi za poslediću imalo povećanje potrošnje, pa dakle i tražnje, veću produktivnost ali i suštinu ovakvog poreskog rasterećenja - stabilizaciju postojećih radnih mesta. Manjak u budžetu nastao po ovom osnovu mogao bi se nadoknaditi iz postojećih poreskih obaveza efikasnijom naplatom: iz zone crnog tržišta, sive ekonomije, kontrolom javnih nabavki, poslovnog prostora, poreza na imovinu, korporativnog poreza... Kada bi država ubrala samo 30 odsto sredstava koja joj pripadaju po osnovu poreskih obaveza građana i pravnih lica, manjak u budžetu ne bi ni postojao. Ko god se zalaže za odlaganje reforme poreskog sistema, neposredno se zalaže i za veću stopu uvoza, zaštitu monopolskih distributera ali i veću zaradu banaka kroz procese kreditiranja. Dakle, oni koji su bili na tržištu povlašćeni, banke i uvoznici, i dalje će to ostati jer niko ne sme ni pomisliti da ugrozi njihovu dobit.
U svakom predlogu mora se voditi računa o budžetskom deficitu kao i o dinamici kretanja poreskih prihoda u budućnosti. Ako se predlaže smanjenje ili ukidanje nekog poreza, to ne znaći da će biti manje novca za troškove, pa treba ili smanjiti troškove ili povećati neke druge poreske prihode.
Glavni izvori poreskih primanja u Srbiji u 2005. godini na svim nivoima su bili: odbici od plata 42 odsto, porez na dohodatk 12 odsto, doprinosi za zdravstvo 11,5 odsto, doprinosi za penzije 18,5 odsto, PDV 28 odsto, akcize 11 odsto, carine 5,5 odsto, porez na imovinu 2,2 odsto, korporativni porez 1,7 odsto. Ovo ilustruje da bi značajan deo ovih stopa mogao biti uvećan kada je u pitanju porez na imovinu, kao i korporativni porez. Drugim rečima, manje bi se oporezivale plate a više na imovina, cigarete, alkohol i struja, s tim što bi smanjenje zahvata iz zarada i penzija moglo da se realizuje kroz ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i finansiranje zdravstva iz budžeta.
Prihodi bi se mogli povećati na čitavom nizu potencijala koje država ne oporezuje. Time bi zapošljavanje učinili jeftinim a imovinu, cigarete, alkohol i struju skupljim, dok bi pažljivo izbalansiran rebalans, kao i dobro postavljena dinamika u narednih par godina, obezbedila da te mere ne utiču značajnije na inflaciju. Svi plaćaju porez na imovinu i njega je nemoguće izbeći. Svi plaćaju akcize na cigarete i alkohol, svi troše i plaćaju struju. Plaćaju svi a ne samo neki.
Prebacivanje dela tereta sa plata na porez na imovinu, pozitivno bi uticalo na trend migracije u Beogradu i ostvario moguću perspektivu življenja u ostalim delovima Srbije. Jeftinije nekretnine znače i manji porez i jeftinije rentiranje. Beograd bi, zbog značajno skupljih nekretnina, podneo i daleko najveći teret. Odbici od plata bi značajno pali. Motivi za zapošljavanje na crno bi bili svedeni na optimalan obim. Crno tržište, koje je trenutno po obimu veće od legalnog, bilo bi izloženo oporezivanju. To bi bio i direktan udarac na sivu ekonomiju a stimulacija za prijavljivanje zaposlenih i isplatu realnih plata.
Ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje možda izgleda kao revolucionarna mera, ali finansiranje zdravstva trebalo bi da se odvija iz državnog i lokalnih budžeta, iz svih poreza, a ne da se izdvaja iz plata. Ovo ukidanje bi dovelo do porasta neto zarada u proseku za 2.000 dinara. Za isti iznos bili bi smanjeni troškovi poslovanja u privredi, a obezbedio bi se i rast penzija za 1.300 dinara. Kod poreza na imovinu trebalo bi ukinuti olakšice za fizička lica (umanjenje po osnovu amortizacije i broja članova domaćinstva). Takođe, potreebno je ukinuti i treći nivo poreza na imovinu od tri odsto i zaustaviti se na najvećoj stopi od 1,5 odsto. Porez na imovinu za pravna lica trebalo bi povećati sa 0,4 odsto na jedan odsto, a istovremeno ukinuti naknade za građevinsko zemljište koje plaćaju preduzeća lokalnim samoupravama svaki mesec. Porez na imovinu trebalo bi da bude jedini instrument, a plaća ga vlasnik. Ako ga rentira, vlasnik ugrađuje porez na imovinu u mesečnu rentu. U Srbiji ima više od 2,7 miliona stanova prosečne veličine od 65 kvadrata, a ako je prosečna cena kvadrata 800 evra, prosečna cena po stanu je oko 50.000 evra. U velikim gradovima ova cena je mnogo veća. Godišnje se prikupi oko 100 miliona evra od ovog poreza što je u proseku 40 evra godišnje po stanu. Poreska promena bi generisala da godišnje izdavanje poreza bude 16.000 dinara, 1.300 dinara mesečno, što bi za epilog imalo 440 miliona evra prihoda.
Svaki zaposleni građanin treba da zna da je njegova plata bruto plata i da porez na dohodak i doprinose plaća on iz svoje plate a ne neko drugi. Poreskom reformom postigla bi se pravičnost u raspodeli društvene dobiti a ne favorizovanje uvozničkog lobija, monopolskih trgovaca, vlasnika velikih nekretnina i drugih povlašćenih slojeva društva. Reforme su neophodne jer njihovo odlaganje vodi u dalju agoniju i poslodavce i zaposlene i građane a prihode budžeta kontinuirano smanjuje. Privredni i ekonomski ambijent Srbije nije uređen kao u Nemačkoj. On je po obimu sive ekonomije i crnog tržišta izuzetan u odnosu na ekonomije drugih zemalja. Zato je prva sveobuhvatna strukturna reforma poreskog sistema vremenski urgentna a ekonomski neophodna . Njenim odlaganjem svi ekonomski trendovi će se upredati u „lošu beskonačnost“ iz koje se, barem za sada, ne nagoveštava izlaz. Moramo uraditi odmah ono za šta verujemo da imamo pravo beskonačnog odlaganja. Sve što odložimo danas biće direktno bilansirano gubljenjem novih radnih mesta i padom standarda. Država će sve narcisoidnije zahvatati od privrede koja već sada ne može da plaća najskuplju državu po jedinici proizvoda u Evropi.
Asocijacija malih i srednjih preduzeća
Saša Radulović - Milan Knežević
Porezi su najvažniji ekonomski instrument i najodgovorniji posao države ali i najveći problem srpske ekonomije. Poreska politika je trebalo da bude prioritet svih vlada ali, na žalost, nije nijedne. Porezi se tiču svih građana i podjednako su životno važni za sve. Oni su žile kucavice društva kojim dotiču neophodna sredstva za opstanak države i građana.
Poreski sistem jedne države mora biti pravičan - da svi izvršavaju svoje obaveze srazmerno realnim potencijalima, da ga plaćaju svi bez izuzetaka, da više ostaje onima koji stvaraju, od onih koji troše. Nažalost, najveći deo ovih poreskih pretpostavki u Srbiji nije zadovoljen. Godinama se niskim poreskim stopama i potcenjenim dinarom stimulisao prekomerni uvoz. Time je država ostvarivala trenutnu korist od carina i prethodnog PDV-a, kao i značajnu dobit od realizovanog PDV-a. Država je tako namirivala sebe a privreda, pogotovo njen realni sektor, sve više je tonuo u probleme. Učešće realnog sektora u BDP je palo ispod 17 odsto. Ovakva politika Vlade direktno je uticala na stvaranje ogromne armije nezaposlenih koja je dostigla brojku od milion. Svi ovi trendovi i dalje se nastavljaju. Nemoguće je provesti proces privatizacije i tranzicije, ako ste firme lišili mogućnosti da značajnije akumuliraju obrtna sredstva za rad. Dakle, veliki porezi na plate, crno tržište i siva ekonomija, skupa i nereformisana javna potrošnja - formirali su trend „loše beskonačnosti“ srpske ekonomije.
Najava poreske reforme izazvala je nepotrebno političku buru i pokazala da ministar koji ne može oboriti Vladu, jer nema političku stranku iza sebe, ne može ni provesti reforme iz domena svog sektora. Odlaganje provođenja poreskih reformi direktrno za posledicu ima gubitak ogromnog broja radnih mesta i povećanje finansijske agonije u koju su preduzeća, zbog nelikvidnosti, zapala. Apsolutno je besmislena teza da rasterećenje poreza na plate treba artimetički nadoknaditi povećanjem PDV-a. Ukoliko se rasterete plate, značajan deo poslodavaca bi smanjenje poreza i doprinosa usmerio na povećanje zarada zaposlenima, što bi za poslediću imalo povećanje potrošnje, pa dakle i tražnje, veću produktivnost ali i suštinu ovakvog poreskog rasterećenja - stabilizaciju postojećih radnih mesta. Manjak u budžetu nastao po ovom osnovu mogao bi se nadoknaditi iz postojećih poreskih obaveza efikasnijom naplatom: iz zone crnog tržišta, sive ekonomije, kontrolom javnih nabavki, poslovnog prostora, poreza na imovinu, korporativnog poreza... Kada bi država ubrala samo 30 odsto sredstava koja joj pripadaju po osnovu poreskih obaveza građana i pravnih lica, manjak u budžetu ne bi ni postojao. Ko god se zalaže za odlaganje reforme poreskog sistema, neposredno se zalaže i za veću stopu uvoza, zaštitu monopolskih distributera ali i veću zaradu banaka kroz procese kreditiranja. Dakle, oni koji su bili na tržištu povlašćeni, banke i uvoznici, i dalje će to ostati jer niko ne sme ni pomisliti da ugrozi njihovu dobit.
U svakom predlogu mora se voditi računa o budžetskom deficitu kao i o dinamici kretanja poreskih prihoda u budućnosti. Ako se predlaže smanjenje ili ukidanje nekog poreza, to ne znaći da će biti manje novca za troškove, pa treba ili smanjiti troškove ili povećati neke druge poreske prihode.
Glavni izvori poreskih primanja u Srbiji u 2005. godini na svim nivoima su bili: odbici od plata 42 odsto, porez na dohodatk 12 odsto, doprinosi za zdravstvo 11,5 odsto, doprinosi za penzije 18,5 odsto, PDV 28 odsto, akcize 11 odsto, carine 5,5 odsto, porez na imovinu 2,2 odsto, korporativni porez 1,7 odsto. Ovo ilustruje da bi značajan deo ovih stopa mogao biti uvećan kada je u pitanju porez na imovinu, kao i korporativni porez. Drugim rečima, manje bi se oporezivale plate a više na imovina, cigarete, alkohol i struja, s tim što bi smanjenje zahvata iz zarada i penzija moglo da se realizuje kroz ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i finansiranje zdravstva iz budžeta.
Prihodi bi se mogli povećati na čitavom nizu potencijala koje država ne oporezuje. Time bi zapošljavanje učinili jeftinim a imovinu, cigarete, alkohol i struju skupljim, dok bi pažljivo izbalansiran rebalans, kao i dobro postavljena dinamika u narednih par godina, obezbedila da te mere ne utiču značajnije na inflaciju. Svi plaćaju porez na imovinu i njega je nemoguće izbeći. Svi plaćaju akcize na cigarete i alkohol, svi troše i plaćaju struju. Plaćaju svi a ne samo neki.
Prebacivanje dela tereta sa plata na porez na imovinu, pozitivno bi uticalo na trend migracije u Beogradu i ostvario moguću perspektivu življenja u ostalim delovima Srbije. Jeftinije nekretnine znače i manji porez i jeftinije rentiranje. Beograd bi, zbog značajno skupljih nekretnina, podneo i daleko najveći teret. Odbici od plata bi značajno pali. Motivi za zapošljavanje na crno bi bili svedeni na optimalan obim. Crno tržište, koje je trenutno po obimu veće od legalnog, bilo bi izloženo oporezivanju. To bi bio i direktan udarac na sivu ekonomiju a stimulacija za prijavljivanje zaposlenih i isplatu realnih plata.
Ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje možda izgleda kao revolucionarna mera, ali finansiranje zdravstva trebalo bi da se odvija iz državnog i lokalnih budžeta, iz svih poreza, a ne da se izdvaja iz plata. Ovo ukidanje bi dovelo do porasta neto zarada u proseku za 2.000 dinara. Za isti iznos bili bi smanjeni troškovi poslovanja u privredi, a obezbedio bi se i rast penzija za 1.300 dinara. Kod poreza na imovinu trebalo bi ukinuti olakšice za fizička lica (umanjenje po osnovu amortizacije i broja članova domaćinstva). Takođe, potreebno je ukinuti i treći nivo poreza na imovinu od tri odsto i zaustaviti se na najvećoj stopi od 1,5 odsto. Porez na imovinu za pravna lica trebalo bi povećati sa 0,4 odsto na jedan odsto, a istovremeno ukinuti naknade za građevinsko zemljište koje plaćaju preduzeća lokalnim samoupravama svaki mesec. Porez na imovinu trebalo bi da bude jedini instrument, a plaća ga vlasnik. Ako ga rentira, vlasnik ugrađuje porez na imovinu u mesečnu rentu. U Srbiji ima više od 2,7 miliona stanova prosečne veličine od 65 kvadrata, a ako je prosečna cena kvadrata 800 evra, prosečna cena po stanu je oko 50.000 evra. U velikim gradovima ova cena je mnogo veća. Godišnje se prikupi oko 100 miliona evra od ovog poreza što je u proseku 40 evra godišnje po stanu. Poreska promena bi generisala da godišnje izdavanje poreza bude 16.000 dinara, 1.300 dinara mesečno, što bi za epilog imalo 440 miliona evra prihoda.
Svaki zaposleni građanin treba da zna da je njegova plata bruto plata i da porez na dohodak i doprinose plaća on iz svoje plate a ne neko drugi. Poreskom reformom postigla bi se pravičnost u raspodeli društvene dobiti a ne favorizovanje uvozničkog lobija, monopolskih trgovaca, vlasnika velikih nekretnina i drugih povlašćenih slojeva društva. Reforme su neophodne jer njihovo odlaganje vodi u dalju agoniju i poslodavce i zaposlene i građane a prihode budžeta kontinuirano smanjuje. Privredni i ekonomski ambijent Srbije nije uređen kao u Nemačkoj. On je po obimu sive ekonomije i crnog tržišta izuzetan u odnosu na ekonomije drugih zemalja. Zato je prva sveobuhvatna strukturna reforma poreskog sistema vremenski urgentna a ekonomski neophodna . Njenim odlaganjem svi ekonomski trendovi će se upredati u „lošu beskonačnost“ iz koje se, barem za sada, ne nagoveštava izlaz. Moramo uraditi odmah ono za šta verujemo da imamo pravo beskonačnog odlaganja. Sve što odložimo danas biće direktno bilansirano gubljenjem novih radnih mesta i padom standarda. Država će sve narcisoidnije zahvatati od privrede koja već sada ne može da plaća najskuplju državu po jedinici proizvoda u Evropi.
Asocijacija malih i srednjih preduzeća
Saša Radulović - Milan Knežević