- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Pod lupom: cena privatnosti u rijalitiju
Popularnost bez motike
Kada su se pre nekoliko nedelja Karlo Zagorac i Violeta Raleva prošetali Beogradom, čitavih 45 minuta su pokušavali da se iskobeljaju iz mase prolaznika koji su želeli da se slikaju sa njima. Koliko još prošle jeseni za njih su znali samo njihovi najbliži. U međuvremenu im se dogodio „Veliki brat”…
Karlo i Vioileta
Mislim da je u pozivu za buduće takmičare „...ako hoćeš ’leba bez motike” stvarno rečena istina. Stiže novac bez mnogo truda, ljudi se javljaju i ko ume − pravi kombinacije i radi. Tako sažima suštinu „rijaliti šoua” dvadesetsedmogodišnjak Marko Miljković, jedan od učesnika „Velikog brata” koji je pre tri godine sto dana svog života proživeo pred televizijskim gledaocima. I zaljubio se (u međuvremenu i raskinuo sa ukućankom Enom Popov), ali sada je uspešan di-džej i, kaže, vrlo zadovoljan momak.
S obzirom na broj „rijalitija” koji su osvojili naše televizije, čini se da je mnogo ovdašnjeg sveta bacilo motiku i pošlo u televizijske studije, da žive zajedno sa nekim nepoznatim osobama, poletelo put Filipina da se „bore za opstanak”, zidaju kuću, pokazuju talente svirajući, pevajući, izvodeći akrobacije. Neki drugi su plesali valcere i rumbu ne bi li zaradili novac da ispune svoje snove. A u serijalu „Vreme je za bebe” žene pristaju da uz babice i lekare još i snimatelji prisustvuju tom činu, ne bi li i milioni gledalaca videli njihov doprinos povećanju nataliteta u Srbiji.
Preduzimljivima je dobro
Iako nam reči „rijaliti šou” paraju uši kao i mnogim čitaocima, nismo uspeli da nađemo odgovarajuću zamenu na srpskom, ali ipak da se zna da je prof. Ivan Klajn to u proširenoj formi protumačio kao „televizijska serija, snimljena u stvarnom životu, s većim brojem učesnika, skupljenim na jednom mestu”.
Da li je vredelo otkrivati privatnost milionima televizijskih gledalaca u „Velikom bratu”, pokušavamo da saznamo od već pomenutog Marka Miljkovića. Šta je dobio zauzvrat?
− Za sada mogu da kažem da jeste. Radim kao di-džej. Najvažnije je da završavam Višu poslovnu školu, jer ipak me je ta cela priča sa „Velikim bratom” usporila u okončanju studija. Ne planiram da se „di-džejingom” bavim celog života, ali gledajući poslednje tri i po godine vrlo dobro zarađujem i zadovoljan sam onim što sam postigao. Prvo sam radio sam, a sada sam zaposlio menadžera koji mi zakazuje poslove i samo javi: „Ideš tu, ideš tamo”. Imam i igračice, promotorke, usavršio sam sve, pa kada krenem na nastup vozi i autobus. Gostujem po Srbiji, ali sam bio maltene u celoj Evropi. U Grčkoj sam se pojavio kao Marko iz Beograda, a ne Marko „iz Velikog brata”.
To Marko iz „Velikog brata” dođe kao prezime, zaintrigirao nas je ovim podatkom.
− Tako nekako, jer me mnogi pamte po učešću u tom šouu. Ali nije mi to najvažnije – priznaje Miljković. U suštini, učešće u rijalitiju, kaže, nije mu donelo trenutno veliki novac, jer njega je dobio samo pobednik Ivan Ljuba, ali se našao u prilici da radi i zaradi.
Da li devojčice i dalje trčkaju za Markom i oko njega, pitamo ga.
− Nisam oskudevao u devojčicama ni pre „Velikog brata”, a ni posle. Jesu nagrnule posle izlaska iz „kuće”, ali sada se, da tako kažem, stanje normalizovalo.
Ipak, okrenimo se poslu. Može li se živeti od „di-džejinga”, kako Marko „na srpskom” naziva svoj trenutni posao?
Iz sobe za režiju do gledalaca stigne svaki detalj (Foto Goran Srdanov)
− Već izbor škole i budućeg zanimanja, a spremam se za menadžera, pokazuje valjda da ima poslovnog duha u meni. Uleti mi poneki poslić sa strane, nešto kupim, prodam, namaknem dodatne pare, spretan sam u tome, umem da pregovaram sa ljudima. Mislim da su svi oni ukućani sa kojima sam bio u kući „Velikog brata” mogli da probaju da se nečim bave samo ako su imali ideju, volje. Svi su mogli nešto dobro da naprave za sebe – uveren je Marko. – Ima i onih koji se žale da im „Veliki brat” nije pomogao, a oni su 24 sata sedeli kod kuće. Pa kako bi nešto i postigli ništa ne preduzimajući? Mada, stekao sam utisak da su do sada po nekom nepisanom pravilu pobeđivale neke bezlične osobe, koje posle nigde nismo viđali.
− Zašto gledaoci takve biraju, teško je reći. Valjda iz nekog sažaljenja, šta li? Kao po receptu taj budući pobednik biva sve vreme fin, ne zamera se nikome, a psihički je jak da progura ta tri meseca. Po meni, oni koji u šouu daju najviše, daju celog sebe, trebalo bi da pobede, a to se ne događa. Nije lako ostati sto dana u kući. Bar je meni bilo teško. Dobro, to što si među nepoznatima nije strašno, posle sedam dana oni ti više nisu nepoznati jer si na njih „osuđen” 24 sata. U svakom slučaju, čovek praćen kamerama nije u normalnim uslovima života.
A ljubav?
− I to je nametnuto okolnostima. Ja sam gajio emocije prema Eni Popov, bilo nam je super dok je trajalo, ali ipak se zapitam da li bi to tako bilo u pravom životu. Da smo se sreli na Terazijama. Čisto sumnjam da bismo se spojili. Taj prvi kontakt i upoznavanje i stalna dostupnost u kući presuđuju. Bio sam prilično nezreo u tom „Velikom bratu”, sad bih ja to sve sasvim drugačije... – priznaje Marko.
Kuvanje na lak način
Pominjati „rijaliti” a izostaviti Miroslava Đuričića, zvanog Miki, jednog od učesnika i pobednika prve epizode drugog ciklusa televizijskog zabavnog programa „Veliki brat”, prosto je nemoguće. Mediji su ga predstavili kao „veselu i iskrenu osobu” i kao „malog, velikog čoveka iz naroda”.
Kao anonimus, Miki je mirno živeo u sremskom selu Kupinovu, blizu Pećinaca. Bavio se pčelarstvom, a iz hobija i numizmatikom. Posle dva učešća i jedne pobede u „Velikom bratu”, svi su hteli da znaju kako će da potroši 50.000 evra koje je dobio kao nagradu. Na „Fejsbuku” su osvanuli razni komentari, a među njima i to da mora da isplati kockarske dugove. Kako god bilo, pare je odavno potrošio, i to je njegova stvar. Nas najviše zanima gde je Miki i šta sada radi?
– Sve je to prošlost. Ništa od toga me više ne interesuje, niti bih više učestvovao u bilo kojem rijalitiju. Vratio sam se na selo i baviću se voćarstvom i kuvanjem. Na Salašu 137, nadomak Novog Sada, snimio sam nekoliko zanimljivih i zabavnih emisija u kojima pripremam razne specijalitete iz južnoameričke, afričke i azijske kuhinje. Čitav život kuvam, družim se s kuvarima i radio sam ranije u dva restorana kao kuvar. Zašto ne bih to umeće prikazao pred kamerama, a ujedno i gledaocima pokazao da to nije teško i da svako ima taj dar, samo ako se malo potrudi – kaže smejući se što smo ga „uhvatili” kod kuće, jer kaže da niko više iz medija nema njegov broj mobilnog telefona.
I Beograđanin Karlo Zagorac je zadovoljan.
− Dobro je što sam bio u Kući „Velikog brata”, kod kuće bi mi bilo dosadno, a da li se isplatilo – ne znam. Sigurno je da sam stekao popularnost koja ponekad zna da bude neprijatna. Dok sam se šetao sa Viki (zaljubili se u kući „Velikog brata”, ako to još poneki ne znaju) dogodilo se da 45 minuta nismo mogli da mrdnemo od fanova koji su nas opkolili i dok se nismo sa svima slikali nismo pošli dalje. I onda nam je jedan od tu prisutnih rekao: „A nisam vam ja kriv što ste ušli u kuću ’Velikog brata’!” Dakle, sami smo krivi što volimo da smo u centru pažnje. Ali, nama to prija – priznaje Zagorac.
− Generalno sam egzibicionista da bi mi pokazivanje pred kamerama smetalo. I Viki i ja. Bio je to pokušaj da se zarade pare na najbrži mogući način, najpoštenije u Srbiji. Bolje to nego da obijam banku – smeje se beogradski stilista i frizer koga su gledaoci zapamtili i po tetovažama po telu.
Da li je popularnost Zagorcu pomogla u poslu, interesujemo se.
− Nisam primetio. Svoj posao radim kao i ranije, možda bi to marketinški trebalo upotrebiti, ali ja nisam.
Zidaj pa stanuj
Priča o Saški i Aleksandru Saši Petrović, ljubavnom paru koji je u prvom serijalu popularne emisije „Kuća snova” osvojio velelepnu kuću sa bazenom u srcu beogradskog naselja Rakovica, prava je holivudska priča.
Pre nego što su, jula 2008. godine, dobili ključeve od kuće, bili su dvoje skromnih studenata Ekonomskog fakulteta iz Niša, koji su živeli kod roditelja. Od tog trenutka, njihov život je postao bajka. U oktobru su se venčali i sada su srećan i stambeno obezbeđen mladi bračni par sa stalnim mestom boravka u Beogradu.
– Saša i ja smo već pet godina zajedno, tako da je venčanje očekivan trenutak – izjavila je Saška sa puno radosti i optimizma.
Kada su se prijavili za učešće u serijalu „Kuća snova”, nisu smeli da veruju da će objekat koji grade svojim rukama pripasti baš njima. Ali gledaoci, čije su simpatije brzo zadobili, smatrali su da za tu kuću boljih domaćina od njih nema.
Sve što im se dogodilo otkako su počeli da dolaze na kasting i vreme koje su proveli kao takmičari, za njih dvoje je veliko i dragoceno iskustvo i poseban doživljaj. Mnogo su naučili o gradnji, stekli nove prijatelje i, na kraju krajeva, stekli svoj dom.
– U ovoj kući smo našli svoj mir. Planiramo, naravno, i da uvećamo porodicu, ali pre toga moramo da završimo fakultet i da potražimo posao – kaže Saša.
Možda bi ponovo učestvovali u rijaliti šouu, ali ne bilo kojem. Od postojećih, privlači ih „Survajver”. Vole, kažu, da se bore za svoj opstanak, jedino ih brine kako bi se tamo privikli na hranu. O tome bi svakako najviše mogao da im priča Aleksandar Krajišnik, dvadesetogodišnjak iz Majura kod Šapca. On je pobednik poslednjeg „Survajvera”, koji se prošlog leta održavao na Filipinima. Osvojio je titulu „jedini preživeli” i 100.000 evra. Svi se slažu da su pare otišle u prave ruke. Zašto?
Ovaj momak je skromno živeo u Majuru kod Šapca, pre nekoliko godina iz Sarajeva se sa majkom, ocem, bratom, sestrom i babom doselio tu. Vozio je kamion da bi zaradio za život. Ovim trijumfom, Bog mu je, kaže, nadoknadio sve nedaće. Mada još nije dobio zarađeni novac, on već zna šta će sa njim.
– Kupiću neki poslovni prostor i u početku ću ga izdavati. Želim da se oslobodim volana. O drugoj kući ne razmišljam, dobra nam je ova koju imamo. Više ne bih menjao mesto boravka, dosta smo se selili – kaže „mali Aca”, kako su ga zvali svi od milošte. Ne krije da mu prija što ga, gde god se pojavi, i staro i mlado zaustavlja da mu iskaže svoje simpatije. Mada je po povratku s Filipina, kao i svi, rekao: „Nikad više”, već mu nedostaju borba i adrenalin i opet bi se takmičio.
Sviraj, igraj…
Muzički trio Pileri, braća Danijel koji ima šesnaest i Darko četrnaest godina, i njihova jedanaestogodišnja sestra Sandra, pobednici su nedavno održanog muzičkog rijalitija „Ja imam talenat”. U finalu takmičenja nastupali su sa kompozicijom za dve violine i harmoniku, pod nazivom „Ruski marijači” i impresionirali su i publiku i žiri, osvojivši tako novčanu nagradu od 100.000 evra, automobil „sitroen C3”, profesionalni ugovor i studijsko usavršavanje u jednom od evropskih centara.
Ovu talentovanu decu svi pamte kao atrakciju iz Knez Mihailove ulice. Gotovo da nije bilo prolaznika koji nije zastao da posluša akorde iz njihovih instrumenata. Mada su plenili pažnju gde god su se pojavili, što potvrđuju i brojna priznanja koja su kasnije osvojili na takmičenjima u zemlji i inostranstvu (Danijel je prvak Evrope u harmonici, a Darko „prva violina” Srbije), mali ulični svirači ipak nisu mogli da sanjaju da će se njihov život za samo nekoliko godina potpuno preokrenuti.
Nova, srećnija stranica njihove budućnosti je otvorena. U svojoj popularnosti uživaju „kao matori”, a isto tako sa ozbiljnošću počinju da planiraju dane koji su ispred njih.
Za sada je samo Sandra ostvarila ono što je želela. Kupila je šminku, peglu za kosu i „pun orman” haljina, da može da se doteruje. Što se garderobe tiče, nijedno od njih ne mora da brine o tome, jer će ih ubuduće, za nastupe, oblačiti butik „Sreća”. Danijel ima na čemu da svira, jer je ranije dobio kvalitetnu harmoniku kao pobednik jednog takmičenja, ali Darku je neophodna nova koncertna violina. Osim toga, potrebno im je još mnogo drugih stvari. Na prvom mestu – stan, jer opštinski organi za njih nemaju mnogo sluha, pa mansardu u kojoj se silom prilika „stisla” njihova šestočlana porodica moraju da napuste u najkraćem roku. To je njihove roditelje stavilo na teške muke. Teško da će novac, koji im stoji na raspolaganju, moći da „potkrpi” sve troškove.
– Suma od 100.000 evra koju su deca osvojila umanjena je za šesnaest odsto, zbog poreza državi, polovina je oročena na godinu dana, a za ostatak treba da kupimo i stan i nešto od nameštaja. To neće biti lako – jada se njihova majka.
U međuvremenu pripremaju svoj prvi ce-de sa osam omiljenih klasičnih kompozicija, a 26. marta, nakon premijere polusatnog dokumentarnog filma „Božji dar”, autora Tihomira Radetića, imaće i svoj mini solistički koncert u „Madlenijanumu” u Zemunu.
Gordana Veselinović je više od dva meseca igrala valcer, sambu, rumbu i ostale tražene korake sredom u emisiji „Plesom do snova”, pre gotovo tri godine. Verovatno nije bilo gledaoca koga njena tužna životna priča nije pogodila: iz Kninske Krajine je, ostaje bez tate na početku ne tako davnog oružanog sukoba, sa bolesnom mamom, sestrom i bratom kao izbeglica stiže u Srbiju, stanuju po raznim prihvatilištima, menjaju gradove. Nažalost ostaju i bez mame, žive u groznim uslovima u Krnjači, ona i sestra Milijana su na fakultetu, a brat Goran sa završenom srednjom školom radi i izdržava ih.
− Još smo u kampu, ali kupili smo u Krnjači kuću u izgradnji od tih dva i po miliona dinara koje sam dobila u emisiji „Plesom do snova”, ipak još nismo uspeli sve da završimo i da se uselimo. Mislim da bi tokom ove godine trebalo da konačno imamo svoj krov nad glavom – najavljuje Gordana. U međuvremenu je završila Ekonomski fakultet i ide na razgovore za posao, a sestra Milijana ima još samo diplomski da bi okončala studije.
Da li bi drugima posavetovala da učine isto?
− Bih, jer ja recimo nisam imala nijednu drugu mogućnost da zaradim i obezbedim novac za stan bratu, sestri i sebi. Baš nijednu – priznaje ova draga devojka.
Šta kažu u producentskim kućama, a takvih je četiri-pet koje su se specijalizovale za „rijaliti”? Svi su zadovoljni, listom ističu da su nagrade odlaze u prave ruke (zašto bi se svađali sa gledaocima i njihovim izborom, razmišljamo mi) i – svakog dana im se javi poneki novi sponzor. To valjda najbolje govori o svemu, jer niko danas ne baca pare kroz prozor.
-----------------------------------------------------------
I porođaj pred kamerama
Jerej Aleksandar Brašanac, paroh u Radovićima kod Tivta, i njegova supruga Vida imaju petoro dece, tri ćerke i dva sina. Četvrti porođaj gospođe Vide, kada je rodila blizance, bio je prikazan u serijalu „Vreme je za bebe” na RTS-u.
Ovom prilikom mladi srpski sveštenik je objasnio šta je njega i njegovu suprugu motivisalo da jedan deo svog porodičnog i ličnog života bude prikazan pred televizijskim kamerama, s obzirom na to da nisu imali nikakvu materijalnu korist od toga.
– Nekada je apostol Pavle iz Jerusalima putovao od Grčke, pa sve do Rima, da bi objavio i propovedao reč Božju. Danas se sa jednog mesta šalje poruka koju čuje čitava vaseljena, svi kontinenti. Kada vidim koliko toga praznoslovnog se ljudima predočava putem medija, želim da iskoristim tehnička dostignuća i da prezentujem priču o životu rađanja, što će biti dobar melem za belu kugu koja preti da usmrti Srbiju. Jer, Bog nas je pozvao da osvetimo vreme i da ga na pravi način potrošimo – izjavio je srećni otac, naglasivši da ni posle pete bebe ne sledi tačka, već zapeta.
-----------------------------------------------------------
Ni reči od pobednika
Pobednik prvo emitovanog šou-programa „Veliki brat”, koji je tada osvojio ček u vrednosti 100.000 evra, bio je diplomirani mladi pijanista Ivan Ljuba. U to vreme postao je i jedan od najpoželjnijih neženja u Srbiji. Ali on je sve to prihvatio hladne glave. Posle sto sedam dana provedenih u kući govorio je da mu je u kući nedostajalo sve, od čačkalice, do autobusa, da je smršao deset kilograma i da ne želi da viđa nikoga iz kuće dok se malo ne sredi. Prva stvar u koju je želeo da uloži novac bilo je dalje školovanje.
Posle pauze od gotovo tri godine, o tim događajima Ivan više ne želi da kaže ni jednu jedinu reč. Mada je ljubazno saslušao naša brojna pitanja odbio je bilo šta da komentariše i ostavio nas u nedoumici da li je ljut, povređen ili nešto treće.
-----------------------------------------------------------
Arsa je drugačiji
Vladimir Arsić
Užičanin Vladimir Arsić se svakako ne uklapa u opis „bezličnog pobednika” koji je dao Marko Miljković. Po izlasku iz kuće „Velikog brata” krajem decembra, popularni Arsa kao di-džej ima posla preko glave. Mi smo ga zatekli u Pirotu dok se spremao za nastup. I evo šta nam je rekao:
− Kada bih opet bio u situaciji da biram da li da uđem u kuću ili ne, a da nisam ovde gde jesam, izabrao bih ponovo isto – učestvovao bih. Ako bi to odgovaralo mom ukusu, sposobnostima – kaže Arsić.
Naravno, interesuje nas da li to znači da su mu apetiti porasli...
− Ja sam sve vreme čvrsto na zemlji, svestan sam svojih mana i vrlina, svestan sam koliko bi trebalo da učim i mislim na sopstveno napredovanje – pojašnjava simpatični momak. Govoreći o nekim skorašnjim planovima Arsić kaže da mu je „Veliki brat” pomogao u afirmaciji, upoznali su ga ljudi, a to mu je donelo više poziva da gostuje kao di-džej, automatski i više novca nego nekada kada je bio nepoznat javnosti.
− To mi je, uostalom, bio jedan od ciljeva kada sam se prijavljivao za „Velikog brata”. S obzirom na to da posla ima dosta, nemam vremena za nešto drugo pa bih govoreći o planovima mogao da pomenem samo posao i gostovanja. Nastupam petkom i subotom, u martu neću imati nijedan vikend slobodan. Kada budem bio stariji, naravno, neću moći da budem di-džej, ali za sada mi taj posao donosi prihod, volim ga i, po meni, svako ko ima neke svoje vizije i planove trebalo bi da se pokaže u nekom od rijalitija, da pronađe sebe i poboljša svoj život – savetuje Arsić i druge.
Pitamo ga da li je to jedini način da se čovek lakše probija kroz život.
− Naravno da nije, to je samo odskočna daska, jer mnogi se prijave misleći da će im sve pasti s neba, da su završili sa svim životnim problemima, ali nije tako. Zavisi od osobe koliko će se posle truditi, u krajnjem slučaju i poštovati ono što mu je neki šou doneo. Sto dana biti izolovan od normalnog života nije lako, svako ko je toliko izdržao borio se sa sobom, privikao se na kamere, zna o čemu govorim – podseća.
I smeje se jednoj svojoj navici:
− Znate da sada nemam nikakav problem sa kamerama, u emisijama u kojima sam se pojavljivao sedeo sam bez treme. Kamere i dalje kao da ne primećujem – dodaje Vladimir Arsić, kome su se u kući desila pobeda, ali i ljubav sa šarmantnom ukućankom Danicom.
-----------------------------------------------------------
Vredno je ono što je javno
– Javno izlaganje intimnosti odavno se ne doživljava kao njeno ugrožavanje – mišljenja je sociolog Dragan Stanojević, asistent na Odeljenju za sociologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. – Oni koji se nekom svojom životnom pričom predstavljaju javnosti to mogu doživeti kao određenu vrstu igre, ali i kao stvar prestiža. Tako se relativno lako rešavaju i neka egzistencijalna pitanja, ali da bi neko na taj način „zaradio” novac mora da ima uz sve i određenu dozu egzibicionizma.
Nastojanje medija, pre svega časopisa i televizije, da javno prezentiraju životnu istinu i intimu običnog čoveka, dolazi od postmoderne, kada je u umetnosti tema svakodnevice postala značajna, kao i nastojanje da se privatno i skriveno konačno javno prikaže, objašnjava ovaj sociolog. Na taj način je do savršenstva dovedena hiperinflacija privatnosti. Ipak, emisije i članci sa ovim sadržajem se i dalje dobro vrednuju na tržištu, primećuje naš sagovornik.
– Da li je sve to zaista vredno sa estetskog i etičkog stanovišta? Ko bi to trebao da odredi – pita se sociolog. – Ako to učini isključivo država onda rizikujemo totalitarno društvo, autoritarni sistem za dobro, lepo i uzvišeno – upravo onaj model nadređenosti koji smo nedavno napustili. Ovu ulogu bi trebalo da imaju razne grupe stručnjaka, novinara, umetnika koji imaju osećaj za javno dobro.
– Veliku ulogu u stvaranju vrednosti imaju i mediji. Javno prikazano je vredno, što ne znači uvek da je vredno po sebi, već dobija vrednost samim tim što je javno, pa i akteri takvih, „rijaliti” šou emisija postaju preko noći javne, odnosno poznate ličnosti – kaže Stanojević.
-----------------------------------------------------------
Slava nema cenu
– U društvima gde je mera vrednosti novac, svejedno kako zarađen, mera slave je prisutnost u medijima, svejedno čime zaslužena – kaže dr Dragan Popadić psiholog i profesor socijalne psihologije na beogradskom Filozofskom fakultetu. – Pojavljivanje u medijima može se postići talentom i znanjem, ali je to za mnoge zainteresovane nemoguć i uostalom nepotrebno težak put. Lakše je privući pažnju javnosti i izboriti svoj trenutak slave spremnošću da se uradi ono što se drugi ustežu, makar se to smatralo nepristojnim ili skandaloznim. Stečena slava prija, može se dobro unovčiti, pa zato mnogima cena koju treba platiti uopšte nije prevelika.
– Ako ljudi poveruju da je slava isto što i slika u ilustrovanim časopisima i na televiziji, onda slava to i postaje. Ali, teško je kriviti običnog čoveka što bezrezervno prihvata duh vremena i tako ga podupire – smatra Popadić.
Dana Stanković
Rajna Popović
[objavljeno: 14/03/2010]
Politika magazin
Popularnost bez motike
Kada su se pre nekoliko nedelja Karlo Zagorac i Violeta Raleva prošetali Beogradom, čitavih 45 minuta su pokušavali da se iskobeljaju iz mase prolaznika koji su želeli da se slikaju sa njima. Koliko još prošle jeseni za njih su znali samo njihovi najbliži. U međuvremenu im se dogodio „Veliki brat”…
Karlo i Vioileta
Mislim da je u pozivu za buduće takmičare „...ako hoćeš ’leba bez motike” stvarno rečena istina. Stiže novac bez mnogo truda, ljudi se javljaju i ko ume − pravi kombinacije i radi. Tako sažima suštinu „rijaliti šoua” dvadesetsedmogodišnjak Marko Miljković, jedan od učesnika „Velikog brata” koji je pre tri godine sto dana svog života proživeo pred televizijskim gledaocima. I zaljubio se (u međuvremenu i raskinuo sa ukućankom Enom Popov), ali sada je uspešan di-džej i, kaže, vrlo zadovoljan momak.
S obzirom na broj „rijalitija” koji su osvojili naše televizije, čini se da je mnogo ovdašnjeg sveta bacilo motiku i pošlo u televizijske studije, da žive zajedno sa nekim nepoznatim osobama, poletelo put Filipina da se „bore za opstanak”, zidaju kuću, pokazuju talente svirajući, pevajući, izvodeći akrobacije. Neki drugi su plesali valcere i rumbu ne bi li zaradili novac da ispune svoje snove. A u serijalu „Vreme je za bebe” žene pristaju da uz babice i lekare još i snimatelji prisustvuju tom činu, ne bi li i milioni gledalaca videli njihov doprinos povećanju nataliteta u Srbiji.
Preduzimljivima je dobro
Iako nam reči „rijaliti šou” paraju uši kao i mnogim čitaocima, nismo uspeli da nađemo odgovarajuću zamenu na srpskom, ali ipak da se zna da je prof. Ivan Klajn to u proširenoj formi protumačio kao „televizijska serija, snimljena u stvarnom životu, s većim brojem učesnika, skupljenim na jednom mestu”.
Da li je vredelo otkrivati privatnost milionima televizijskih gledalaca u „Velikom bratu”, pokušavamo da saznamo od već pomenutog Marka Miljkovića. Šta je dobio zauzvrat?
− Za sada mogu da kažem da jeste. Radim kao di-džej. Najvažnije je da završavam Višu poslovnu školu, jer ipak me je ta cela priča sa „Velikim bratom” usporila u okončanju studija. Ne planiram da se „di-džejingom” bavim celog života, ali gledajući poslednje tri i po godine vrlo dobro zarađujem i zadovoljan sam onim što sam postigao. Prvo sam radio sam, a sada sam zaposlio menadžera koji mi zakazuje poslove i samo javi: „Ideš tu, ideš tamo”. Imam i igračice, promotorke, usavršio sam sve, pa kada krenem na nastup vozi i autobus. Gostujem po Srbiji, ali sam bio maltene u celoj Evropi. U Grčkoj sam se pojavio kao Marko iz Beograda, a ne Marko „iz Velikog brata”.
To Marko iz „Velikog brata” dođe kao prezime, zaintrigirao nas je ovim podatkom.
− Tako nekako, jer me mnogi pamte po učešću u tom šouu. Ali nije mi to najvažnije – priznaje Miljković. U suštini, učešće u rijalitiju, kaže, nije mu donelo trenutno veliki novac, jer njega je dobio samo pobednik Ivan Ljuba, ali se našao u prilici da radi i zaradi.
Da li devojčice i dalje trčkaju za Markom i oko njega, pitamo ga.
− Nisam oskudevao u devojčicama ni pre „Velikog brata”, a ni posle. Jesu nagrnule posle izlaska iz „kuće”, ali sada se, da tako kažem, stanje normalizovalo.
Ipak, okrenimo se poslu. Može li se živeti od „di-džejinga”, kako Marko „na srpskom” naziva svoj trenutni posao?
Iz sobe za režiju do gledalaca stigne svaki detalj (Foto Goran Srdanov)
− Već izbor škole i budućeg zanimanja, a spremam se za menadžera, pokazuje valjda da ima poslovnog duha u meni. Uleti mi poneki poslić sa strane, nešto kupim, prodam, namaknem dodatne pare, spretan sam u tome, umem da pregovaram sa ljudima. Mislim da su svi oni ukućani sa kojima sam bio u kući „Velikog brata” mogli da probaju da se nečim bave samo ako su imali ideju, volje. Svi su mogli nešto dobro da naprave za sebe – uveren je Marko. – Ima i onih koji se žale da im „Veliki brat” nije pomogao, a oni su 24 sata sedeli kod kuće. Pa kako bi nešto i postigli ništa ne preduzimajući? Mada, stekao sam utisak da su do sada po nekom nepisanom pravilu pobeđivale neke bezlične osobe, koje posle nigde nismo viđali.
− Zašto gledaoci takve biraju, teško je reći. Valjda iz nekog sažaljenja, šta li? Kao po receptu taj budući pobednik biva sve vreme fin, ne zamera se nikome, a psihički je jak da progura ta tri meseca. Po meni, oni koji u šouu daju najviše, daju celog sebe, trebalo bi da pobede, a to se ne događa. Nije lako ostati sto dana u kući. Bar je meni bilo teško. Dobro, to što si među nepoznatima nije strašno, posle sedam dana oni ti više nisu nepoznati jer si na njih „osuđen” 24 sata. U svakom slučaju, čovek praćen kamerama nije u normalnim uslovima života.
A ljubav?
− I to je nametnuto okolnostima. Ja sam gajio emocije prema Eni Popov, bilo nam je super dok je trajalo, ali ipak se zapitam da li bi to tako bilo u pravom životu. Da smo se sreli na Terazijama. Čisto sumnjam da bismo se spojili. Taj prvi kontakt i upoznavanje i stalna dostupnost u kući presuđuju. Bio sam prilično nezreo u tom „Velikom bratu”, sad bih ja to sve sasvim drugačije... – priznaje Marko.
Kuvanje na lak način
Pominjati „rijaliti” a izostaviti Miroslava Đuričića, zvanog Miki, jednog od učesnika i pobednika prve epizode drugog ciklusa televizijskog zabavnog programa „Veliki brat”, prosto je nemoguće. Mediji su ga predstavili kao „veselu i iskrenu osobu” i kao „malog, velikog čoveka iz naroda”.
Kao anonimus, Miki je mirno živeo u sremskom selu Kupinovu, blizu Pećinaca. Bavio se pčelarstvom, a iz hobija i numizmatikom. Posle dva učešća i jedne pobede u „Velikom bratu”, svi su hteli da znaju kako će da potroši 50.000 evra koje je dobio kao nagradu. Na „Fejsbuku” su osvanuli razni komentari, a među njima i to da mora da isplati kockarske dugove. Kako god bilo, pare je odavno potrošio, i to je njegova stvar. Nas najviše zanima gde je Miki i šta sada radi?
– Sve je to prošlost. Ništa od toga me više ne interesuje, niti bih više učestvovao u bilo kojem rijalitiju. Vratio sam se na selo i baviću se voćarstvom i kuvanjem. Na Salašu 137, nadomak Novog Sada, snimio sam nekoliko zanimljivih i zabavnih emisija u kojima pripremam razne specijalitete iz južnoameričke, afričke i azijske kuhinje. Čitav život kuvam, družim se s kuvarima i radio sam ranije u dva restorana kao kuvar. Zašto ne bih to umeće prikazao pred kamerama, a ujedno i gledaocima pokazao da to nije teško i da svako ima taj dar, samo ako se malo potrudi – kaže smejući se što smo ga „uhvatili” kod kuće, jer kaže da niko više iz medija nema njegov broj mobilnog telefona.
I Beograđanin Karlo Zagorac je zadovoljan.
− Dobro je što sam bio u Kući „Velikog brata”, kod kuće bi mi bilo dosadno, a da li se isplatilo – ne znam. Sigurno je da sam stekao popularnost koja ponekad zna da bude neprijatna. Dok sam se šetao sa Viki (zaljubili se u kući „Velikog brata”, ako to još poneki ne znaju) dogodilo se da 45 minuta nismo mogli da mrdnemo od fanova koji su nas opkolili i dok se nismo sa svima slikali nismo pošli dalje. I onda nam je jedan od tu prisutnih rekao: „A nisam vam ja kriv što ste ušli u kuću ’Velikog brata’!” Dakle, sami smo krivi što volimo da smo u centru pažnje. Ali, nama to prija – priznaje Zagorac.
− Generalno sam egzibicionista da bi mi pokazivanje pred kamerama smetalo. I Viki i ja. Bio je to pokušaj da se zarade pare na najbrži mogući način, najpoštenije u Srbiji. Bolje to nego da obijam banku – smeje se beogradski stilista i frizer koga su gledaoci zapamtili i po tetovažama po telu.
Da li je popularnost Zagorcu pomogla u poslu, interesujemo se.
− Nisam primetio. Svoj posao radim kao i ranije, možda bi to marketinški trebalo upotrebiti, ali ja nisam.
Zidaj pa stanuj
Priča o Saški i Aleksandru Saši Petrović, ljubavnom paru koji je u prvom serijalu popularne emisije „Kuća snova” osvojio velelepnu kuću sa bazenom u srcu beogradskog naselja Rakovica, prava je holivudska priča.
Pre nego što su, jula 2008. godine, dobili ključeve od kuće, bili su dvoje skromnih studenata Ekonomskog fakulteta iz Niša, koji su živeli kod roditelja. Od tog trenutka, njihov život je postao bajka. U oktobru su se venčali i sada su srećan i stambeno obezbeđen mladi bračni par sa stalnim mestom boravka u Beogradu.
– Saša i ja smo već pet godina zajedno, tako da je venčanje očekivan trenutak – izjavila je Saška sa puno radosti i optimizma.
Kada su se prijavili za učešće u serijalu „Kuća snova”, nisu smeli da veruju da će objekat koji grade svojim rukama pripasti baš njima. Ali gledaoci, čije su simpatije brzo zadobili, smatrali su da za tu kuću boljih domaćina od njih nema.
Sve što im se dogodilo otkako su počeli da dolaze na kasting i vreme koje su proveli kao takmičari, za njih dvoje je veliko i dragoceno iskustvo i poseban doživljaj. Mnogo su naučili o gradnji, stekli nove prijatelje i, na kraju krajeva, stekli svoj dom.
– U ovoj kući smo našli svoj mir. Planiramo, naravno, i da uvećamo porodicu, ali pre toga moramo da završimo fakultet i da potražimo posao – kaže Saša.
Možda bi ponovo učestvovali u rijaliti šouu, ali ne bilo kojem. Od postojećih, privlači ih „Survajver”. Vole, kažu, da se bore za svoj opstanak, jedino ih brine kako bi se tamo privikli na hranu. O tome bi svakako najviše mogao da im priča Aleksandar Krajišnik, dvadesetogodišnjak iz Majura kod Šapca. On je pobednik poslednjeg „Survajvera”, koji se prošlog leta održavao na Filipinima. Osvojio je titulu „jedini preživeli” i 100.000 evra. Svi se slažu da su pare otišle u prave ruke. Zašto?
Ovaj momak je skromno živeo u Majuru kod Šapca, pre nekoliko godina iz Sarajeva se sa majkom, ocem, bratom, sestrom i babom doselio tu. Vozio je kamion da bi zaradio za život. Ovim trijumfom, Bog mu je, kaže, nadoknadio sve nedaće. Mada još nije dobio zarađeni novac, on već zna šta će sa njim.
– Kupiću neki poslovni prostor i u početku ću ga izdavati. Želim da se oslobodim volana. O drugoj kući ne razmišljam, dobra nam je ova koju imamo. Više ne bih menjao mesto boravka, dosta smo se selili – kaže „mali Aca”, kako su ga zvali svi od milošte. Ne krije da mu prija što ga, gde god se pojavi, i staro i mlado zaustavlja da mu iskaže svoje simpatije. Mada je po povratku s Filipina, kao i svi, rekao: „Nikad više”, već mu nedostaju borba i adrenalin i opet bi se takmičio.
Sviraj, igraj…
Muzički trio Pileri, braća Danijel koji ima šesnaest i Darko četrnaest godina, i njihova jedanaestogodišnja sestra Sandra, pobednici su nedavno održanog muzičkog rijalitija „Ja imam talenat”. U finalu takmičenja nastupali su sa kompozicijom za dve violine i harmoniku, pod nazivom „Ruski marijači” i impresionirali su i publiku i žiri, osvojivši tako novčanu nagradu od 100.000 evra, automobil „sitroen C3”, profesionalni ugovor i studijsko usavršavanje u jednom od evropskih centara.
Ovu talentovanu decu svi pamte kao atrakciju iz Knez Mihailove ulice. Gotovo da nije bilo prolaznika koji nije zastao da posluša akorde iz njihovih instrumenata. Mada su plenili pažnju gde god su se pojavili, što potvrđuju i brojna priznanja koja su kasnije osvojili na takmičenjima u zemlji i inostranstvu (Danijel je prvak Evrope u harmonici, a Darko „prva violina” Srbije), mali ulični svirači ipak nisu mogli da sanjaju da će se njihov život za samo nekoliko godina potpuno preokrenuti.
Nova, srećnija stranica njihove budućnosti je otvorena. U svojoj popularnosti uživaju „kao matori”, a isto tako sa ozbiljnošću počinju da planiraju dane koji su ispred njih.
Za sada je samo Sandra ostvarila ono što je želela. Kupila je šminku, peglu za kosu i „pun orman” haljina, da može da se doteruje. Što se garderobe tiče, nijedno od njih ne mora da brine o tome, jer će ih ubuduće, za nastupe, oblačiti butik „Sreća”. Danijel ima na čemu da svira, jer je ranije dobio kvalitetnu harmoniku kao pobednik jednog takmičenja, ali Darku je neophodna nova koncertna violina. Osim toga, potrebno im je još mnogo drugih stvari. Na prvom mestu – stan, jer opštinski organi za njih nemaju mnogo sluha, pa mansardu u kojoj se silom prilika „stisla” njihova šestočlana porodica moraju da napuste u najkraćem roku. To je njihove roditelje stavilo na teške muke. Teško da će novac, koji im stoji na raspolaganju, moći da „potkrpi” sve troškove.
– Suma od 100.000 evra koju su deca osvojila umanjena je za šesnaest odsto, zbog poreza državi, polovina je oročena na godinu dana, a za ostatak treba da kupimo i stan i nešto od nameštaja. To neće biti lako – jada se njihova majka.
U međuvremenu pripremaju svoj prvi ce-de sa osam omiljenih klasičnih kompozicija, a 26. marta, nakon premijere polusatnog dokumentarnog filma „Božji dar”, autora Tihomira Radetića, imaće i svoj mini solistički koncert u „Madlenijanumu” u Zemunu.
Gordana Veselinović je više od dva meseca igrala valcer, sambu, rumbu i ostale tražene korake sredom u emisiji „Plesom do snova”, pre gotovo tri godine. Verovatno nije bilo gledaoca koga njena tužna životna priča nije pogodila: iz Kninske Krajine je, ostaje bez tate na početku ne tako davnog oružanog sukoba, sa bolesnom mamom, sestrom i bratom kao izbeglica stiže u Srbiju, stanuju po raznim prihvatilištima, menjaju gradove. Nažalost ostaju i bez mame, žive u groznim uslovima u Krnjači, ona i sestra Milijana su na fakultetu, a brat Goran sa završenom srednjom školom radi i izdržava ih.
− Još smo u kampu, ali kupili smo u Krnjači kuću u izgradnji od tih dva i po miliona dinara koje sam dobila u emisiji „Plesom do snova”, ipak još nismo uspeli sve da završimo i da se uselimo. Mislim da bi tokom ove godine trebalo da konačno imamo svoj krov nad glavom – najavljuje Gordana. U međuvremenu je završila Ekonomski fakultet i ide na razgovore za posao, a sestra Milijana ima još samo diplomski da bi okončala studije.
Da li bi drugima posavetovala da učine isto?
− Bih, jer ja recimo nisam imala nijednu drugu mogućnost da zaradim i obezbedim novac za stan bratu, sestri i sebi. Baš nijednu – priznaje ova draga devojka.
Šta kažu u producentskim kućama, a takvih je četiri-pet koje su se specijalizovale za „rijaliti”? Svi su zadovoljni, listom ističu da su nagrade odlaze u prave ruke (zašto bi se svađali sa gledaocima i njihovim izborom, razmišljamo mi) i – svakog dana im se javi poneki novi sponzor. To valjda najbolje govori o svemu, jer niko danas ne baca pare kroz prozor.
-----------------------------------------------------------
I porođaj pred kamerama
Jerej Aleksandar Brašanac, paroh u Radovićima kod Tivta, i njegova supruga Vida imaju petoro dece, tri ćerke i dva sina. Četvrti porođaj gospođe Vide, kada je rodila blizance, bio je prikazan u serijalu „Vreme je za bebe” na RTS-u.
Ovom prilikom mladi srpski sveštenik je objasnio šta je njega i njegovu suprugu motivisalo da jedan deo svog porodičnog i ličnog života bude prikazan pred televizijskim kamerama, s obzirom na to da nisu imali nikakvu materijalnu korist od toga.
– Nekada je apostol Pavle iz Jerusalima putovao od Grčke, pa sve do Rima, da bi objavio i propovedao reč Božju. Danas se sa jednog mesta šalje poruka koju čuje čitava vaseljena, svi kontinenti. Kada vidim koliko toga praznoslovnog se ljudima predočava putem medija, želim da iskoristim tehnička dostignuća i da prezentujem priču o životu rađanja, što će biti dobar melem za belu kugu koja preti da usmrti Srbiju. Jer, Bog nas je pozvao da osvetimo vreme i da ga na pravi način potrošimo – izjavio je srećni otac, naglasivši da ni posle pete bebe ne sledi tačka, već zapeta.
-----------------------------------------------------------
Ni reči od pobednika
Pobednik prvo emitovanog šou-programa „Veliki brat”, koji je tada osvojio ček u vrednosti 100.000 evra, bio je diplomirani mladi pijanista Ivan Ljuba. U to vreme postao je i jedan od najpoželjnijih neženja u Srbiji. Ali on je sve to prihvatio hladne glave. Posle sto sedam dana provedenih u kući govorio je da mu je u kući nedostajalo sve, od čačkalice, do autobusa, da je smršao deset kilograma i da ne želi da viđa nikoga iz kuće dok se malo ne sredi. Prva stvar u koju je želeo da uloži novac bilo je dalje školovanje.
Posle pauze od gotovo tri godine, o tim događajima Ivan više ne želi da kaže ni jednu jedinu reč. Mada je ljubazno saslušao naša brojna pitanja odbio je bilo šta da komentariše i ostavio nas u nedoumici da li je ljut, povređen ili nešto treće.
-----------------------------------------------------------
Arsa je drugačiji
Vladimir Arsić
Užičanin Vladimir Arsić se svakako ne uklapa u opis „bezličnog pobednika” koji je dao Marko Miljković. Po izlasku iz kuće „Velikog brata” krajem decembra, popularni Arsa kao di-džej ima posla preko glave. Mi smo ga zatekli u Pirotu dok se spremao za nastup. I evo šta nam je rekao:
− Kada bih opet bio u situaciji da biram da li da uđem u kuću ili ne, a da nisam ovde gde jesam, izabrao bih ponovo isto – učestvovao bih. Ako bi to odgovaralo mom ukusu, sposobnostima – kaže Arsić.
Naravno, interesuje nas da li to znači da su mu apetiti porasli...
− Ja sam sve vreme čvrsto na zemlji, svestan sam svojih mana i vrlina, svestan sam koliko bi trebalo da učim i mislim na sopstveno napredovanje – pojašnjava simpatični momak. Govoreći o nekim skorašnjim planovima Arsić kaže da mu je „Veliki brat” pomogao u afirmaciji, upoznali su ga ljudi, a to mu je donelo više poziva da gostuje kao di-džej, automatski i više novca nego nekada kada je bio nepoznat javnosti.
− To mi je, uostalom, bio jedan od ciljeva kada sam se prijavljivao za „Velikog brata”. S obzirom na to da posla ima dosta, nemam vremena za nešto drugo pa bih govoreći o planovima mogao da pomenem samo posao i gostovanja. Nastupam petkom i subotom, u martu neću imati nijedan vikend slobodan. Kada budem bio stariji, naravno, neću moći da budem di-džej, ali za sada mi taj posao donosi prihod, volim ga i, po meni, svako ko ima neke svoje vizije i planove trebalo bi da se pokaže u nekom od rijalitija, da pronađe sebe i poboljša svoj život – savetuje Arsić i druge.
Pitamo ga da li je to jedini način da se čovek lakše probija kroz život.
− Naravno da nije, to je samo odskočna daska, jer mnogi se prijave misleći da će im sve pasti s neba, da su završili sa svim životnim problemima, ali nije tako. Zavisi od osobe koliko će se posle truditi, u krajnjem slučaju i poštovati ono što mu je neki šou doneo. Sto dana biti izolovan od normalnog života nije lako, svako ko je toliko izdržao borio se sa sobom, privikao se na kamere, zna o čemu govorim – podseća.
I smeje se jednoj svojoj navici:
− Znate da sada nemam nikakav problem sa kamerama, u emisijama u kojima sam se pojavljivao sedeo sam bez treme. Kamere i dalje kao da ne primećujem – dodaje Vladimir Arsić, kome su se u kući desila pobeda, ali i ljubav sa šarmantnom ukućankom Danicom.
-----------------------------------------------------------
Vredno je ono što je javno
– Javno izlaganje intimnosti odavno se ne doživljava kao njeno ugrožavanje – mišljenja je sociolog Dragan Stanojević, asistent na Odeljenju za sociologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. – Oni koji se nekom svojom životnom pričom predstavljaju javnosti to mogu doživeti kao određenu vrstu igre, ali i kao stvar prestiža. Tako se relativno lako rešavaju i neka egzistencijalna pitanja, ali da bi neko na taj način „zaradio” novac mora da ima uz sve i određenu dozu egzibicionizma.
Nastojanje medija, pre svega časopisa i televizije, da javno prezentiraju životnu istinu i intimu običnog čoveka, dolazi od postmoderne, kada je u umetnosti tema svakodnevice postala značajna, kao i nastojanje da se privatno i skriveno konačno javno prikaže, objašnjava ovaj sociolog. Na taj način je do savršenstva dovedena hiperinflacija privatnosti. Ipak, emisije i članci sa ovim sadržajem se i dalje dobro vrednuju na tržištu, primećuje naš sagovornik.
– Da li je sve to zaista vredno sa estetskog i etičkog stanovišta? Ko bi to trebao da odredi – pita se sociolog. – Ako to učini isključivo država onda rizikujemo totalitarno društvo, autoritarni sistem za dobro, lepo i uzvišeno – upravo onaj model nadređenosti koji smo nedavno napustili. Ovu ulogu bi trebalo da imaju razne grupe stručnjaka, novinara, umetnika koji imaju osećaj za javno dobro.
– Veliku ulogu u stvaranju vrednosti imaju i mediji. Javno prikazano je vredno, što ne znači uvek da je vredno po sebi, već dobija vrednost samim tim što je javno, pa i akteri takvih, „rijaliti” šou emisija postaju preko noći javne, odnosno poznate ličnosti – kaže Stanojević.
-----------------------------------------------------------
Slava nema cenu
– U društvima gde je mera vrednosti novac, svejedno kako zarađen, mera slave je prisutnost u medijima, svejedno čime zaslužena – kaže dr Dragan Popadić psiholog i profesor socijalne psihologije na beogradskom Filozofskom fakultetu. – Pojavljivanje u medijima može se postići talentom i znanjem, ali je to za mnoge zainteresovane nemoguć i uostalom nepotrebno težak put. Lakše je privući pažnju javnosti i izboriti svoj trenutak slave spremnošću da se uradi ono što se drugi ustežu, makar se to smatralo nepristojnim ili skandaloznim. Stečena slava prija, može se dobro unovčiti, pa zato mnogima cena koju treba platiti uopšte nije prevelika.
– Ako ljudi poveruju da je slava isto što i slika u ilustrovanim časopisima i na televiziji, onda slava to i postaje. Ali, teško je kriviti običnog čoveka što bezrezervno prihvata duh vremena i tako ga podupire – smatra Popadić.
Dana Stanković
Rajna Popović
[objavljeno: 14/03/2010]
Politika magazin
