- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.020
Под лупом: ЖИВОТ У ПОРОДИЦИ СА ВИШЕ ДЕЦЕ
Четворо – сасвим довољно
У Министарству рада и социјалне политике подржан став Светске здравствене организације да нема дотација за петог малишана, па ко жели да ствара социјалне случајеве нема му помоћи
Четворо малишана по једној породици, бар званично је сасвим довољно. Јесте да се често, макар у новинама, подсећамо да ће се због мањка деце и небриге за наталитет кроз неколико векова наши наследници спаковати под једну шљиву, али Љиљана Лучић, државни секретар у Министарству рада и социјалне политике, истиче став нашег министарства да је функционална породица она са четворо деце. То је уосталом и став Светске здравствене организације, јер малишане треба и школовати, а не стварати социјалне случајеве који ће зависити од туђе помоћи. Зато држава не дотира пето дете, препушта родитељима да сами одлуче у зависности од свог социјалног статуса.
– Шта можемо кад нисмо Скандинавија, свако би требало да процени колико може деце да издржава – додаје наша саговорница. – Наиме, наша држава је прокламовала да је пожељна породица до четворо деце, па свако следеће дете нема новчану помоћ због материјалне ситуације у друштву.
Реформа без додатних пара
Државни секретар у Министарству рада и социјалне политике каже да је код нас немогуће да сва деца добијају додатак из простог разлога што у буџету нема за то новца. Она истиче да морамо да размишљамо о реформи дечјег додатка, али тако да повећамо садашње износе, а не број корисника. У Србији, по њеним речима, овај додатак прима 385.000 деце, и то је мера социјалне заштите која се утврђује на основу великог броја критеријума, од висине примања до величине стамбеног простора, земљишта и других параметара, што, како истиче, већ представља неку врсту социјалне карте.
На нашу примедбу да у неким европским земљама самци плаћају порез који се усмерава ка породицама са децом, наша саговорница истиче да се код нас о таквим мерама не размишља јер би то могло да представља угрожавање људских права.
Поједине општине, у зависности од тога да ли имају пара, могу и додатно да помажу сиромашније породице. У Београду, рецимо, жене које одржавају трудноћу имају стопроцентно плаћено боловање, незапослена породиља добија 50.000 динара једнократне помоћи, а запослена са малом платом 25.000 динара.
Иначе, у Београду се роди 17.000 деце годишње, половина је прво у породици, 40 одсто друго, а десет одсто треће или четврто. Породица са пет и више деце је веома мало, као и у целој Србији, каже Радомир Панић из Секретаријата за социјалну заштиту Београда. У Војводини за тројке или четворке породица добија додатних 400.000 динара.
Статистичар мр Радмила Вићентијевић се залаже да свако дете прима дечји додатак: свако мора бити подједнако важно и изједначено пред државом, без обзира на то да ли су му родитељи богати или сиромашни. Социјална разлика се може превладати другим мерама, бесплатним уџбеницима, попустима у вртићу, олакшицама за рекреативну наставу, истиче наша саговорница и наглашава да се ова област може праведно уредити само израдом детаљне социјалне карте за сваког појединца. Тако се не би дешавало да мајка која не плаћа за своје дете вртић јер је наводно незапослена, свако јутро малишана довози џипом! Како је то могуће? Лако, јер живи са богатим партнером, али невенчано, а наш систем није способан да препозна такве случајеве. И обрнуто, може неко да има висока примања, па по том основу губи многе олакшице, а истовремено има болесника у кући, чије лечење кошта хиљаде евра.
Србија је по старости свог становништва на четвртом месту у свету. Да ли је разлог слабог наталитета само сиромаштво? Мр Вићентијевић не дели то мишљење. Она сматра да великог удела има и – егоизам.
– Деценијама смо одгајали размажене генерације које су навикле да мисле само на себе и изговарају се недостатком услова да би имали децу. А кад се напокон услови стекну, онда уживају, не питајући се кад остаре да ли ће неко доћи да их посети и коме ће се обрадовати – упозорава Вићентијевић.
Како је то у свету?
Подршка породицама са више деце у ЕУ износи у просеку 2,1 одсто БДП-а, и подразумева материјалну помоћ, боравак деце у обдаништима и друге погодности.На то се додају и пореске олакшице или умањени издаци за смештај и комуналије… У Немачкој се за прва три детета исплаћује по 154 евра месечно, а за свако следеће по 179, све док дете не напуни 18 година, односно до пунолетства. Чак и након тога (до 25. године) могуће је рачунати на помоћ државе у одређеним случајевима.
У Шведској се дечји додатак исплаћује сваког 20. у месецу, све док дете наврши 16 година. Родитељи са више од двоје потомака аутоматски добијају, поред редовне помоћи од 1.050 круна по детету, и посебан додатак на већи број деце, који такође не подлеже опорезивању, а износи од 150 круна за двоје (1 шведска круна = 11,5 динара) до 2.864 круне за петоро. Оба додатка за петоро деце износе 8.114 евра месечно. Финансијска потпора деци може се продужити до краја јуна оне године у којој дете навршава 20 година, под условом да оно живи код родитеља, да похађа основну, средњу школу или школу за децу са сметњама у развоју и да, наравно, то дете није – у браку.
У Аустрији дечји додатак на сваког малолетног члана породице износи 29 евра месечно, а може се наставити и после 18. године уколико дете похађа школу, ако је неспособно за привређивање услед болести или урођене мане.
Католичка Ирска је земља са убедљиво најбројнијим породицама унутар ЕУ, а одмах иза ње је Француска, са више од двоје деце у просеку, која раст наталитета бележи у последње две деценије. Разлог је, сматрају социолози, у високом нивоу социјалне заштите (отуда онолики штрајкови у Француској, кад им се најави одузимање неких од тих повластица услед економске кризе), док психолози тврде да се Французи управо у кризним временима окрећу фундаменталним вредностима, какве су породица и деца. Слично је и у Белгији и Финској, где се први пут после дуго времена уочава значајни раст наталитета, док се међу млађим чланицама ЕУ, примљеним 2004. и 2007. године, највише деце рађа у Пољској.
-----------------------------------------------------------------------
Сваки динар се рачуна
Родитељи у Србији за прво дете добију једнократну помоћ од државе у износу од 29.088 динара, за друго 113.747 динара у 24 рате (по 4.739 динара месечно), за треће дете 204.735 (8.530 месечно) и за четврто 272.978, такође у 24 рате по 11.374 динара (подаци о родитељском додатку су из прошлог месеца). Дечји додатак за септембар износи 1.945 динара, а 2.528 динара добија дете самохраног родитеља, без родитељског старања или које живи у хранитељској породици. Дете добија помоћ до 19. године или са 18 ако је завршило средњу школу, а хендикепирана деца и до 26. године.
Док за родитељски додатак није битан социјални статус родитеља, за дечји додатак је пресудан приход по члану домаћинства у претходна три месеца: да би се остварио, приход не сме да пређе 6.278 динара по члану, а за самохране родитеље 7.533 динара. То значи да самохрана мајка са једним дететом која има плату 15.067 динара нема право на дечји додатак!
-----------------------------------------------------------------
Турбо-старење
У Београду је 2002. године било 14,5 одсто житеља узраста до 14 година, а оних преко 65 година 17,4 одсто. Број младих се смањује и њиховим каснијим одласком у иностранство. Ради поређења, наведимо да је не тако давне 1981. ситуација била умногоме другачија: деце до 14 година било је 20,2 одсто, а Београђана старијих од 65 година само 8,3 одсто. Данас у главном граду живи 15 одсто малолетника, или око 280.000.
Драгољуб Стевановић, Александра Мијалковић
објављено: 07.11.2010.
Извор: Политика магазин
Четворо – сасвим довољно
У Министарству рада и социјалне политике подржан став Светске здравствене организације да нема дотација за петог малишана, па ко жели да ствара социјалне случајеве нема му помоћи
Четворо малишана по једној породици, бар званично је сасвим довољно. Јесте да се често, макар у новинама, подсећамо да ће се због мањка деце и небриге за наталитет кроз неколико векова наши наследници спаковати под једну шљиву, али Љиљана Лучић, државни секретар у Министарству рада и социјалне политике, истиче став нашег министарства да је функционална породица она са четворо деце. То је уосталом и став Светске здравствене организације, јер малишане треба и школовати, а не стварати социјалне случајеве који ће зависити од туђе помоћи. Зато држава не дотира пето дете, препушта родитељима да сами одлуче у зависности од свог социјалног статуса.
– Шта можемо кад нисмо Скандинавија, свако би требало да процени колико може деце да издржава – додаје наша саговорница. – Наиме, наша држава је прокламовала да је пожељна породица до четворо деце, па свако следеће дете нема новчану помоћ због материјалне ситуације у друштву.
Реформа без додатних пара
Државни секретар у Министарству рада и социјалне политике каже да је код нас немогуће да сва деца добијају додатак из простог разлога што у буџету нема за то новца. Она истиче да морамо да размишљамо о реформи дечјег додатка, али тако да повећамо садашње износе, а не број корисника. У Србији, по њеним речима, овај додатак прима 385.000 деце, и то је мера социјалне заштите која се утврђује на основу великог броја критеријума, од висине примања до величине стамбеног простора, земљишта и других параметара, што, како истиче, већ представља неку врсту социјалне карте.
На нашу примедбу да у неким европским земљама самци плаћају порез који се усмерава ка породицама са децом, наша саговорница истиче да се код нас о таквим мерама не размишља јер би то могло да представља угрожавање људских права.
Поједине општине, у зависности од тога да ли имају пара, могу и додатно да помажу сиромашније породице. У Београду, рецимо, жене које одржавају трудноћу имају стопроцентно плаћено боловање, незапослена породиља добија 50.000 динара једнократне помоћи, а запослена са малом платом 25.000 динара.
Иначе, у Београду се роди 17.000 деце годишње, половина је прво у породици, 40 одсто друго, а десет одсто треће или четврто. Породица са пет и више деце је веома мало, као и у целој Србији, каже Радомир Панић из Секретаријата за социјалну заштиту Београда. У Војводини за тројке или четворке породица добија додатних 400.000 динара.
Статистичар мр Радмила Вићентијевић се залаже да свако дете прима дечји додатак: свако мора бити подједнако важно и изједначено пред државом, без обзира на то да ли су му родитељи богати или сиромашни. Социјална разлика се може превладати другим мерама, бесплатним уџбеницима, попустима у вртићу, олакшицама за рекреативну наставу, истиче наша саговорница и наглашава да се ова област може праведно уредити само израдом детаљне социјалне карте за сваког појединца. Тако се не би дешавало да мајка која не плаћа за своје дете вртић јер је наводно незапослена, свако јутро малишана довози џипом! Како је то могуће? Лако, јер живи са богатим партнером, али невенчано, а наш систем није способан да препозна такве случајеве. И обрнуто, може неко да има висока примања, па по том основу губи многе олакшице, а истовремено има болесника у кући, чије лечење кошта хиљаде евра.
Србија је по старости свог становништва на четвртом месту у свету. Да ли је разлог слабог наталитета само сиромаштво? Мр Вићентијевић не дели то мишљење. Она сматра да великог удела има и – егоизам.
– Деценијама смо одгајали размажене генерације које су навикле да мисле само на себе и изговарају се недостатком услова да би имали децу. А кад се напокон услови стекну, онда уживају, не питајући се кад остаре да ли ће неко доћи да их посети и коме ће се обрадовати – упозорава Вићентијевић.
Како је то у свету?
Подршка породицама са више деце у ЕУ износи у просеку 2,1 одсто БДП-а, и подразумева материјалну помоћ, боравак деце у обдаништима и друге погодности.На то се додају и пореске олакшице или умањени издаци за смештај и комуналије… У Немачкој се за прва три детета исплаћује по 154 евра месечно, а за свако следеће по 179, све док дете не напуни 18 година, односно до пунолетства. Чак и након тога (до 25. године) могуће је рачунати на помоћ државе у одређеним случајевима.
У Шведској се дечји додатак исплаћује сваког 20. у месецу, све док дете наврши 16 година. Родитељи са више од двоје потомака аутоматски добијају, поред редовне помоћи од 1.050 круна по детету, и посебан додатак на већи број деце, који такође не подлеже опорезивању, а износи од 150 круна за двоје (1 шведска круна = 11,5 динара) до 2.864 круне за петоро. Оба додатка за петоро деце износе 8.114 евра месечно. Финансијска потпора деци може се продужити до краја јуна оне године у којој дете навршава 20 година, под условом да оно живи код родитеља, да похађа основну, средњу школу или школу за децу са сметњама у развоју и да, наравно, то дете није – у браку.
У Аустрији дечји додатак на сваког малолетног члана породице износи 29 евра месечно, а може се наставити и после 18. године уколико дете похађа школу, ако је неспособно за привређивање услед болести или урођене мане.
Католичка Ирска је земља са убедљиво најбројнијим породицама унутар ЕУ, а одмах иза ње је Француска, са више од двоје деце у просеку, која раст наталитета бележи у последње две деценије. Разлог је, сматрају социолози, у високом нивоу социјалне заштите (отуда онолики штрајкови у Француској, кад им се најави одузимање неких од тих повластица услед економске кризе), док психолози тврде да се Французи управо у кризним временима окрећу фундаменталним вредностима, какве су породица и деца. Слично је и у Белгији и Финској, где се први пут после дуго времена уочава значајни раст наталитета, док се међу млађим чланицама ЕУ, примљеним 2004. и 2007. године, највише деце рађа у Пољској.
-----------------------------------------------------------------------
Сваки динар се рачуна
Родитељи у Србији за прво дете добију једнократну помоћ од државе у износу од 29.088 динара, за друго 113.747 динара у 24 рате (по 4.739 динара месечно), за треће дете 204.735 (8.530 месечно) и за четврто 272.978, такође у 24 рате по 11.374 динара (подаци о родитељском додатку су из прошлог месеца). Дечји додатак за септембар износи 1.945 динара, а 2.528 динара добија дете самохраног родитеља, без родитељског старања или које живи у хранитељској породици. Дете добија помоћ до 19. године или са 18 ако је завршило средњу школу, а хендикепирана деца и до 26. године.
Док за родитељски додатак није битан социјални статус родитеља, за дечји додатак је пресудан приход по члану домаћинства у претходна три месеца: да би се остварио, приход не сме да пређе 6.278 динара по члану, а за самохране родитеље 7.533 динара. То значи да самохрана мајка са једним дететом која има плату 15.067 динара нема право на дечји додатак!
-----------------------------------------------------------------
Турбо-старење
У Београду је 2002. године било 14,5 одсто житеља узраста до 14 година, а оних преко 65 година 17,4 одсто. Број младих се смањује и њиховим каснијим одласком у иностранство. Ради поређења, наведимо да је не тако давне 1981. ситуација била умногоме другачија: деце до 14 година било је 20,2 одсто, а Београђана старијих од 65 година само 8,3 одсто. Данас у главном граду живи 15 одсто малолетника, или око 280.000.
Драгољуб Стевановић, Александра Мијалковић
објављено: 07.11.2010.
Извор: Политика магазин