- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
POD LUPOM: ZBOG ČEGA SE SUDE SRBI
Parnice kao pozorišne predstave
Spore se komšije, sestre, očevi i sinovi, jer ne mogu da utvrde, recimo, čija je šupa ili zašto snajka nije rodila sina. Svađa zbog međe gotovo da nema, sada je mnogo više onih zbog imovine
Pošto je, bez ikakvih upadica, saslušala teške optužbe zbog svoje razotkrivene preljube, Romkinja Ružica S, iz šabačkog prigradskog naselja Pričinovića, podigla je glavu na kojoj su se još videli jasni tragovi udaraca gnevnog supruga Milomira i pogledavši pravo u oči sudiju Milorada Tadića rekla:
– Mogu li sad ja, gospodin sudija, nešto da pitam?
Sudija tadašnjeg Opštinskog suda u Šapcu, koji je u svojoj karijeri imao mnogo slučajeva kada su prevareni muževi svoje bračne probleme rešavali batinama, naravno, nije imao ništa protiv.
– Izvoli, Ružice – uzvratio je Tadić.
– Reci, Milomire, samo pošteno, jesi li imao kad si hteo? – upita netrepnuvši Ružica.
Milomiru kao da je bilo malo neprijatno, ali sud je sud, pa gledajući čas u Ružicu, čas u sudiju, nevoljno odgovori:
– Jesam.
– A jesi li, bre, Milomire, imao koliko si hteo?
– Jesam – reče ovoga puta malo brže prevareni suprug.
– Da li si, Milomire, imao i kako si hteo?
Vidi Milomir da nešto neće izaći na dobro, ali iskreno reče i po treći put:
– Jesam.
– E, sad gospodin sudija, da pitam nešto i vas – zamoli Ružica.
– Hajde! – odobri sudija.
– Imam li ja pravo da sa svojim viškom slobodno raspolažem?
Sudija i porotnici se zagledaše, osmeh im zaigra oko usana, ali se uzdržaše i ostadoše ozbiljni.
Ružica S. nije dobila odgovor na poslednje pitanje, s obzirom na to da bračne slobode nisu ni bile predmet sudske rasprave. Zbog nasilničkog ponašanja Romu Milomiru S. izrečena je kazna od tri meseca zatvora.
Ovo je samo jedan od događaja iz srpskih sudnica, o kome je, 2001. godine, izvestio naš dopisnik Miroljub Mijušković, a na koji članovi sudskog veća nisu mogli da sačuvaju strogost.
U Srbiji pravdu nije lako deliti, a svako presuđivanje je krajnje ozbiljna stvar. Naš narod, odvajkada važi za svet koji mnogo voli da se sudi. Svedoče o tome i mnogi sudski spisi, novinske beleške, prisutni u sudnicama…Zanimljivo je, ne samo zbog čega se sve sude, nego i način na koji se ponašaju u sudnicama.
„Međaških” sporova koji su nekada bili prvi na „top listi” sudskih postupaka je, prema rečima Gordane Vuković, sudije i portparola Prvog osnovnog suda u Beogradu, sve manje. Mnogo je više onih, otkriva naša sagovornica, koji se vode radi utvrđivanja svojine.
– Na suđenjima je sve više žena, što je ranije bila prava retkost. Ne znam da li je to zbog naše tradicije, u kojoj je bilo ukorenjeno da muškarci vode glavnu reč, tek žene se sve češće odlučuju da traže pravdu. Međutim, izuzetno je mali broj slučajeva kada su obe stranke u postupku, i tuženi i tužilac, žene! – kaže naša sagovornica.
I kada se sude, žene uglavnom tuže kada smatraju da su zakinute ili oštećene po pitanju imovine za koju su „sigurne” da im pripada – kaže Vukovićeva.
Kada bi aktere sudskih postupaka, kaže naša sagovornica, izmestili iz sudnice, bili bi podjednako interesantni i zanimljivi za proučavanje i sociolozima i psiholozima. Situacije sa kojima se suočavaju sudije i porotnici često liče na pozorišne predstave, a pojedine prevazilaze i najbolje komedije. Tako da bi i Petar Kočić, autor čuvenog dela „Jazavac pred sudom”, nastalog 1904. godine, i sada imao više nego dovoljno materijala za možda, i bolju satiru.
– Po nekada stranke u postupku pustimo da vidimo dokle će da idu. Građani često tužbe ne podnose zbog onoga što u njima piše, prikrivajući prave, samo njima znane razloge. Pa tako postupak vode, navodno, zbog šupe, a u stvari im je stalo do zemljišta na kome se ona nalazi. Volim da kažem da imamo takozvane tužbe cilja i tužbe sredstva. Dešava se da pored jedne, građani vode i drugu parnicu, kao vid pritiska. Svodi se na ono: „sad ćeš ti da vidiš”, da „komšiji crkne krava”. Nekada ih pustim da međusobno malo porazgovaraju, da vidim zašto se uopšte tuže. I onda oni „izginu” oko nekih naizgled banalnih stvari – priča sudija, koja, uprkos mladosti, uživa veliki autoritet među kolegama, a naročito strankama.
– U sudnici se susrećemo sa različitim karakterima ljudi: smirenim, ljutim, arogantnim, pa čak i bahatim. Ponašanje stranaka ne zavisi od zanimanja kojim se bave. Nekima je dovoljno da se sretnu sa drugom stranom, pa da ne mogu da se kontrolišu. Uznemire se, „padne im mrak na oči”. Međutim, kako će biti održan red u sudnici zavisi od svakog postupajućeg sudije. Zakon o parničnom postupku daje mehanizam za održavanje reda u sudnici. Ja to primenjujem, pretpostavljam da to rade i moje kolege. Sudija ima mogućnost da najpre upozori, da to konstatuje u zapisniku, i ako nema drugog rešenja, sve koji ne poštuju pravila ponašanja, udalji iz sudnice. Postoji mogućnost i novčanog kažnjavanja i ono je posebno zanimljivo. Zakon propisuje novčanu kaznu do 30 hiljada dinara. Koliki će iznos kazne da bude, isključivo je procena postupajućeg sudije. Sankcija treba da bude takva da se postigne svrha kažnjavanja. Imala sam slučaj da čoveka kaznim sa hiljadu dinara,a on se sumnjičavo pitao – što samo tolika. Zbog toga je pisao pritužbu predsedniku suda u kojoj je priznao da je tokom suđenja pričao povišenim tonom, ali i naveo da ga niko nije pitao zašto viče. Priznao je i da je mahao rukom, i tvrdio da to nije bilo u cilju pretnje – priseća se sudija.
Da li se isplati podneti tužbu? Teško je dati odgovor na ovo pitanje ako se uzme u obzir trajanje sudskog postupka.Neko ima sreće da završi za tri godine, a neko za 30 i više. Dok je, kao kuriozitet, postavljena vest na sajtu suda u Strazburu, da je najduži sudski postupak u britanskom pravosuđu trajao pune dve godine.
Novim Zakonom o parničnom postupku, koji bi uskoro trebalo da uđe u proceduru, predviđeno je da građanski (parnični) postupak ne može da traje duže od dve godine. U proceduri će se naći i Zakon o krivičnom postupku koji predviđa da krivični postupak ne može da traje duže od godinu dana. Oba zakona, doneta su po evropskim standardima.
Doduše, u Srbiji je bilo i biće dosta onih kojima je od same presude bitnije da pretnju:„tužiću ja tebe”, sprovedu u delo, pa šta košta da košta.
------------------------------------------------------
Kad ništa drugo ne pomogne
Kada jedan običan sudski spor naslede od predaka, i shvate da „šut sa rogatim ne može”, i kada izgube svaku nadu da će ikada isterati pravdu, građani se obraćaju sudu u Strazburu. Kako smo saznali, uproteklih sedam godina, protiv srpskog pravosuđa žalilo se čak pet hiljada naših građana, a od pedesetak do sada donetih presuda, samo tri su bile u korist države. Zašto su „digli ruke” od domaćeg sudstva, presavili tabak i obratili se sudu u Strazburu? Praktično zbog svega. Počev od beskonačno dugih parnica, koje često ostanu bez epiloga i posle nekoliko decenija, višegodišnjeg otezanja da se izvrše pravosnažne presude, neosnovanog produženja pritvora, kršenja ljudskih prava i sloboda, pa sve do namerne opstrukcije nekog slučaja kako bi došlo do njegovog zastarevanja.
Najgore je što je šteta zbog nesavesnog rada naših pravosudnih organa udar na džep svih poreskih obveznika.
----------------------------------------------------------------
Advokat provodadžija
Zbog nedostatka posla ili ko zna kog razloga, Sreten R, po zanimanju advokat, postao je – provodadžija. U različitim novinama objavljivao je oglase, u kojima je, za određenu sumu novca, zainteresovanim mladićima nudio pronalazak „srodne duše”. Petar M, ne stariji od 30 leta, zainteresovan za ovakvu vrstu pomoći, javio se na oglas. U dogovoreno vreme i na dogovorenom mestu, Petar je advokatu odneo novac, ali ne onoliko, koliko mu je on tražio.
Advokat je Petru dao spisak sa imenima i brojevima telefona „zainteresovanih” devojaka. Međutim, svi pokušaji mladića da stupi u kontakt bar sa jednom sa spiska, ostali su bezuspešni.
Besan zbog prevare, mladić je na nekoliko desetina papirića napisao „u ulici toj i toj, u broju tom i tom, živi lopov i prevarant”, i izlepio ih po kraju u kome je advokat živeo, a potom odlučio i da presavije tabak i tuži advokata.
Pred sudom je ispričao sve kako je i bilo, ali je advokat ubrzo „okrenuo ćurak” na svoju stranu podnoseći kontratužbu. Sreten R. je tužio Petra za povredu časti i ugleda. Sudski postupak po tužbama još traje.
----------------------------------------------------------------------
Najduži parnični postupak u Srbiji trajao je više od 33 godine, parnica iz radnog spora traje gotovo osam godina, vanparnični postupak 14, krivični 16, a izvršni 17 godina, navedeno je u analizi Ustavnog suda Srbije.
-----------------------------------------------------------------------
Imamo primer parnice koja je trajala više od 14 godina i to samo u Prvostepenom sudu. Iako je u konkretnom slučaju bilo zakazano čak 61 ročište, glavna rasprava nije bila zaključena i nije bila doneta prvostepena presuda.
------------------------------------------------------------------------
Nisu krivi samo sudovi i državni organi. Često i sami građani doprinose odugovlačenju suđenja. Ustavni sud je u analizi koju je napravio konstatovao da ima mnogo predmeta, čijem je dugotrajnom postupku doprineo i sam podnosilac ustavne žalbe, dakle građanin koji se žali na sporu pravdu. To su postigli neopravdanim neodazivanjima na zakazana ročišta ili ponašanjem koje je narušavalo procesnu disciplinu. Ustavni sud je to utvrdio uvidom u celokupnu dokumentaciju i spise sudskih predmeta, pa je u mnogim slučajevima doneo odluku da nije povređeno pravo građana na suđenje u razumnom roku.
Miroslava Derikonjić, Slavica Berić
Objavljeno: 10.07.2011.
Izvor: Politika magazin
Parnice kao pozorišne predstave
Spore se komšije, sestre, očevi i sinovi, jer ne mogu da utvrde, recimo, čija je šupa ili zašto snajka nije rodila sina. Svađa zbog međe gotovo da nema, sada je mnogo više onih zbog imovine
Pošto je, bez ikakvih upadica, saslušala teške optužbe zbog svoje razotkrivene preljube, Romkinja Ružica S, iz šabačkog prigradskog naselja Pričinovića, podigla je glavu na kojoj su se još videli jasni tragovi udaraca gnevnog supruga Milomira i pogledavši pravo u oči sudiju Milorada Tadića rekla:
– Mogu li sad ja, gospodin sudija, nešto da pitam?
Sudija tadašnjeg Opštinskog suda u Šapcu, koji je u svojoj karijeri imao mnogo slučajeva kada su prevareni muževi svoje bračne probleme rešavali batinama, naravno, nije imao ništa protiv.
– Izvoli, Ružice – uzvratio je Tadić.
– Reci, Milomire, samo pošteno, jesi li imao kad si hteo? – upita netrepnuvši Ružica.
Milomiru kao da je bilo malo neprijatno, ali sud je sud, pa gledajući čas u Ružicu, čas u sudiju, nevoljno odgovori:
– Jesam.
– A jesi li, bre, Milomire, imao koliko si hteo?
– Jesam – reče ovoga puta malo brže prevareni suprug.
– Da li si, Milomire, imao i kako si hteo?
Vidi Milomir da nešto neće izaći na dobro, ali iskreno reče i po treći put:
– Jesam.
– E, sad gospodin sudija, da pitam nešto i vas – zamoli Ružica.
– Hajde! – odobri sudija.
– Imam li ja pravo da sa svojim viškom slobodno raspolažem?
Sudija i porotnici se zagledaše, osmeh im zaigra oko usana, ali se uzdržaše i ostadoše ozbiljni.
Ružica S. nije dobila odgovor na poslednje pitanje, s obzirom na to da bračne slobode nisu ni bile predmet sudske rasprave. Zbog nasilničkog ponašanja Romu Milomiru S. izrečena je kazna od tri meseca zatvora.
Ovo je samo jedan od događaja iz srpskih sudnica, o kome je, 2001. godine, izvestio naš dopisnik Miroljub Mijušković, a na koji članovi sudskog veća nisu mogli da sačuvaju strogost.
U Srbiji pravdu nije lako deliti, a svako presuđivanje je krajnje ozbiljna stvar. Naš narod, odvajkada važi za svet koji mnogo voli da se sudi. Svedoče o tome i mnogi sudski spisi, novinske beleške, prisutni u sudnicama…Zanimljivo je, ne samo zbog čega se sve sude, nego i način na koji se ponašaju u sudnicama.
„Međaških” sporova koji su nekada bili prvi na „top listi” sudskih postupaka je, prema rečima Gordane Vuković, sudije i portparola Prvog osnovnog suda u Beogradu, sve manje. Mnogo je više onih, otkriva naša sagovornica, koji se vode radi utvrđivanja svojine.
– Na suđenjima je sve više žena, što je ranije bila prava retkost. Ne znam da li je to zbog naše tradicije, u kojoj je bilo ukorenjeno da muškarci vode glavnu reč, tek žene se sve češće odlučuju da traže pravdu. Međutim, izuzetno je mali broj slučajeva kada su obe stranke u postupku, i tuženi i tužilac, žene! – kaže naša sagovornica.
I kada se sude, žene uglavnom tuže kada smatraju da su zakinute ili oštećene po pitanju imovine za koju su „sigurne” da im pripada – kaže Vukovićeva.
Kada bi aktere sudskih postupaka, kaže naša sagovornica, izmestili iz sudnice, bili bi podjednako interesantni i zanimljivi za proučavanje i sociolozima i psiholozima. Situacije sa kojima se suočavaju sudije i porotnici često liče na pozorišne predstave, a pojedine prevazilaze i najbolje komedije. Tako da bi i Petar Kočić, autor čuvenog dela „Jazavac pred sudom”, nastalog 1904. godine, i sada imao više nego dovoljno materijala za možda, i bolju satiru.
– Po nekada stranke u postupku pustimo da vidimo dokle će da idu. Građani često tužbe ne podnose zbog onoga što u njima piše, prikrivajući prave, samo njima znane razloge. Pa tako postupak vode, navodno, zbog šupe, a u stvari im je stalo do zemljišta na kome se ona nalazi. Volim da kažem da imamo takozvane tužbe cilja i tužbe sredstva. Dešava se da pored jedne, građani vode i drugu parnicu, kao vid pritiska. Svodi se na ono: „sad ćeš ti da vidiš”, da „komšiji crkne krava”. Nekada ih pustim da međusobno malo porazgovaraju, da vidim zašto se uopšte tuže. I onda oni „izginu” oko nekih naizgled banalnih stvari – priča sudija, koja, uprkos mladosti, uživa veliki autoritet među kolegama, a naročito strankama.
– U sudnici se susrećemo sa različitim karakterima ljudi: smirenim, ljutim, arogantnim, pa čak i bahatim. Ponašanje stranaka ne zavisi od zanimanja kojim se bave. Nekima je dovoljno da se sretnu sa drugom stranom, pa da ne mogu da se kontrolišu. Uznemire se, „padne im mrak na oči”. Međutim, kako će biti održan red u sudnici zavisi od svakog postupajućeg sudije. Zakon o parničnom postupku daje mehanizam za održavanje reda u sudnici. Ja to primenjujem, pretpostavljam da to rade i moje kolege. Sudija ima mogućnost da najpre upozori, da to konstatuje u zapisniku, i ako nema drugog rešenja, sve koji ne poštuju pravila ponašanja, udalji iz sudnice. Postoji mogućnost i novčanog kažnjavanja i ono je posebno zanimljivo. Zakon propisuje novčanu kaznu do 30 hiljada dinara. Koliki će iznos kazne da bude, isključivo je procena postupajućeg sudije. Sankcija treba da bude takva da se postigne svrha kažnjavanja. Imala sam slučaj da čoveka kaznim sa hiljadu dinara,a on se sumnjičavo pitao – što samo tolika. Zbog toga je pisao pritužbu predsedniku suda u kojoj je priznao da je tokom suđenja pričao povišenim tonom, ali i naveo da ga niko nije pitao zašto viče. Priznao je i da je mahao rukom, i tvrdio da to nije bilo u cilju pretnje – priseća se sudija.
Da li se isplati podneti tužbu? Teško je dati odgovor na ovo pitanje ako se uzme u obzir trajanje sudskog postupka.Neko ima sreće da završi za tri godine, a neko za 30 i više. Dok je, kao kuriozitet, postavljena vest na sajtu suda u Strazburu, da je najduži sudski postupak u britanskom pravosuđu trajao pune dve godine.
Novim Zakonom o parničnom postupku, koji bi uskoro trebalo da uđe u proceduru, predviđeno je da građanski (parnični) postupak ne može da traje duže od dve godine. U proceduri će se naći i Zakon o krivičnom postupku koji predviđa da krivični postupak ne može da traje duže od godinu dana. Oba zakona, doneta su po evropskim standardima.
Doduše, u Srbiji je bilo i biće dosta onih kojima je od same presude bitnije da pretnju:„tužiću ja tebe”, sprovedu u delo, pa šta košta da košta.
------------------------------------------------------
Kad ništa drugo ne pomogne
Kada jedan običan sudski spor naslede od predaka, i shvate da „šut sa rogatim ne može”, i kada izgube svaku nadu da će ikada isterati pravdu, građani se obraćaju sudu u Strazburu. Kako smo saznali, uproteklih sedam godina, protiv srpskog pravosuđa žalilo se čak pet hiljada naših građana, a od pedesetak do sada donetih presuda, samo tri su bile u korist države. Zašto su „digli ruke” od domaćeg sudstva, presavili tabak i obratili se sudu u Strazburu? Praktično zbog svega. Počev od beskonačno dugih parnica, koje često ostanu bez epiloga i posle nekoliko decenija, višegodišnjeg otezanja da se izvrše pravosnažne presude, neosnovanog produženja pritvora, kršenja ljudskih prava i sloboda, pa sve do namerne opstrukcije nekog slučaja kako bi došlo do njegovog zastarevanja.
Najgore je što je šteta zbog nesavesnog rada naših pravosudnih organa udar na džep svih poreskih obveznika.
----------------------------------------------------------------
Advokat provodadžija
Zbog nedostatka posla ili ko zna kog razloga, Sreten R, po zanimanju advokat, postao je – provodadžija. U različitim novinama objavljivao je oglase, u kojima je, za određenu sumu novca, zainteresovanim mladićima nudio pronalazak „srodne duše”. Petar M, ne stariji od 30 leta, zainteresovan za ovakvu vrstu pomoći, javio se na oglas. U dogovoreno vreme i na dogovorenom mestu, Petar je advokatu odneo novac, ali ne onoliko, koliko mu je on tražio.
Advokat je Petru dao spisak sa imenima i brojevima telefona „zainteresovanih” devojaka. Međutim, svi pokušaji mladića da stupi u kontakt bar sa jednom sa spiska, ostali su bezuspešni.
Besan zbog prevare, mladić je na nekoliko desetina papirića napisao „u ulici toj i toj, u broju tom i tom, živi lopov i prevarant”, i izlepio ih po kraju u kome je advokat živeo, a potom odlučio i da presavije tabak i tuži advokata.
Pred sudom je ispričao sve kako je i bilo, ali je advokat ubrzo „okrenuo ćurak” na svoju stranu podnoseći kontratužbu. Sreten R. je tužio Petra za povredu časti i ugleda. Sudski postupak po tužbama još traje.
----------------------------------------------------------------------
Najduži parnični postupak u Srbiji trajao je više od 33 godine, parnica iz radnog spora traje gotovo osam godina, vanparnični postupak 14, krivični 16, a izvršni 17 godina, navedeno je u analizi Ustavnog suda Srbije.
-----------------------------------------------------------------------
Imamo primer parnice koja je trajala više od 14 godina i to samo u Prvostepenom sudu. Iako je u konkretnom slučaju bilo zakazano čak 61 ročište, glavna rasprava nije bila zaključena i nije bila doneta prvostepena presuda.
------------------------------------------------------------------------
Nisu krivi samo sudovi i državni organi. Često i sami građani doprinose odugovlačenju suđenja. Ustavni sud je u analizi koju je napravio konstatovao da ima mnogo predmeta, čijem je dugotrajnom postupku doprineo i sam podnosilac ustavne žalbe, dakle građanin koji se žali na sporu pravdu. To su postigli neopravdanim neodazivanjima na zakazana ročišta ili ponašanjem koje je narušavalo procesnu disciplinu. Ustavni sud je to utvrdio uvidom u celokupnu dokumentaciju i spise sudskih predmeta, pa je u mnogim slučajevima doneo odluku da nije povređeno pravo građana na suđenje u razumnom roku.
Miroslava Derikonjić, Slavica Berić
Objavljeno: 10.07.2011.
Izvor: Politika magazin
