- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
POD LUPOM: ZAŠTO SRBI NE SMEJU DA GAZE TRAVU
Uživanje samo iz daljine
Meke zelene površine su najlepši ukras parkova i bašta, idealno mesto za igru i lenčarenje pod uslovom da su „sočno” zelene, lepo „podšišane” i da nema table s natpisom „zabranjeno gaženje”, što je prava retkost u gradovima širom Srbije
Foto Milan Janković
Kod nas, izgleda, kako je to davno primetio Momo Kapor, „parkovi postoje zbog toga da se u njima zabrani gaženje trave”. Kako inače shvatiti da je ono što čitav svet neguje sve izdašnije kao plemenitu zdravu naviku savremenog življenja, u Srbiji – nedozvoljeno? Tako se događa mladi iz belog sveta kada dođu na „Egzit”, navikli da prilegnu na travu kod kuće, požele da se odmore i na nekom novosadskom travnjaku. Često tik uz tablu na kojoj piše „Zabranjeno gaziti travu”. Jer valjda je normalno šetati po travnjaku, misle oni, uživajući. I ne znajući naš jezik – i pravila. Uostalom, u mnogim zemljama sveta travnate površine se koriste za trenutke opuštanja i svakodnevne, prekopotrebne susrete sa prirodim, koji donose mir od gradske vreve.
Po Zapadnoj Evropi i Americi, mnogi pauzu za ručak radije provode u parku, na travnjaku, nego u kafiću ili restoranu. Ova pojava, kao dnevna doza spokoja i usporavanja tempa života neophodna savremenom čoveku, odavno je prisutna u Londonu, Njujorku, Berlinu, Pekingu, Moskvi...
Nije redak prizor da poslovni ljudi, japiji, sede u odelu na travnjaku u centru grada i rade na laptopu, dok se malo dalje od njih, oni koji trenutno nemaju obaveza, sunčaju u kupaćem kostimu, igraju odbojku ili čitaju knjigu. U park se nose sendviči, kristalne čaše za vino ili pak papirne za sok, svejedno. I gotovo uvek – ćebe. Rekli bismo, ništa prirodnije od toga. Ljude privlači da gaze travu, jer ona je izdanak zemlje kojom čovek hoda, na kojoj je i od koje živi, ili je živeo, sve dok nije počeo da stvara gradove, a zelene površine pokriva asfaltom i betonom. Na taj način započeo je proces odvajanja od prirode,od blata i zemlje pod nogama.
Rezervati prirode
U prirodi ne postoje travnjaci.
– Oni su deo civilizacijske tekovine tamo gde zemlja, prekrivena asfaltom i betonom, ne može drugačije da se vidi. Zato ne čudi što ih neki smatraju prirodnim rezervatima trave u gradovima, kao što su parkovi prirodni rezervati drveća, minijaturna okna kroz koja zarobljena zemlja diše i svedoči o svom prisustvu – reči su Petra Šumara, autora eseja o ekologiji svesti „Ljubav je život.”
Otuda potreba, pa samim tim i navika, zapadnog sveta da se opusti bar za trenutak na tim zelenim „ostrvima”. Pa tako svake godine, kada već pomenuti Novi Sad opsednu mladi iz celog sveta, gradski park podseća na Hajd park u Londonu ili Central park u Njujorku. Oni bez pardona zaposednu površine ne sluteći da bi zbog toga mogli da plate i kaznu. Jer, u Srbiji je, kako smo saznali u Gradskom zelenilu Beograd, po odluci od 2001. godine, iz člana 21. o uređenju i održavanju parkova, kretanje van staza, sedenje i ležanje na travnjacima, osim u park šumama – zabranjeno. A sve nadzire komunalna policija.
Da li bi trebalo menjati zakon, na koji imaju zamerke i zaposleni u Gradskom zelenilu, ili je razlog nemogućnost održavanja travnjaka koji se gazi, ili je reč o našem pogrešnom shvatanju, da nam priroda služi samo kao dekor, za posmatranje?
– Ne treba zaboraviti da trava ima mnogo funkcija. Estetsku, ali i zaštitnu (zadržava štetne materije), sportsko-rekreativnu (podloga je za golf, fudbal, tenis...), sanitarno-higijensku (stvara pogodniju mikroklimu). A jedna od njih je i da se na njoj uživa, da se gazi, leži i slično – kaže inženjer šumarstva Života Mihajlović.
Od malih nogu
„Ne gazi travu”, postala je rečenica koju roditelji, vaspitači, učitelji i nastavnici od malih nogu utiskuju u svest dece koja žive u gradovima. Samo čoveku koji živi u gradu je potrebna ograda, ivičnjak, tabla sa upozorenjem. To upozorenje nikada nećete čuti na selu, gde ljudi livadama idu za svojim poslom, voćnjacima i njivama koje obrađuju. Oni koji žive na zemlji i oni koji zemlju obrađuju, imaju pravo i privilegiju da slobodno gaze travu.
Ovo nije poziv da izgazimo travu u gradovima – oznaka „Ne gazi travu!” predstavlja čin poštovanja pravila i omogućava nam da, ako već ne možemo drugačije, bar vizuelno uživamo u prizoru zelenog „tepiha”. Međutim, ovo jeste poziv da se preispitaju zakonske odredbe, da se razmisli „o jedinstvu čoveka i trave, čoveka i prirode koji znači suživot bez uništavanja, dodir bez zatiranja”, kako je zapisao Šumski.
Lekovito tabananje
Neposredan kontakt sa zemljom i biljem je lekovit. Alternativna metoda za lečenje depresije, takozvana ekoterapija koju sve češće preporučuju i lekari, u stvari su šetnja ili rad u prirodi. Pacijentima koji se žale na lakše i teže vidove depresije savetuje se svakodnevna šetnja parkom, obližnjom šumom ili rad u poljoprivredi. Dva nezavisna istraživanja pokazala su da ekoterapija, koja u svom programu može da sadrži i jednostavnije vežbe na otvorenom, značajno poboljšava mentalno zdravlje.
Posle šetnje u trajanju od najmanje pola sata kroz prostrani park više od 70 odsto ispitanika izjavilo je da se oseća manje depresivno, a 90 odsto njih je primetilo da im se povratilo i samopouzdanje.
Prema tome, preporuka svima koji osete da ih hvata ona čuvena „žuta minuta”, da su im sve lađe potonule, novu dozu optimizma treba da potražite u park-šumi, gde je dopušteno hodati po travi. Beograđani recimo na Avali ili Adi, Požarevljani na Čačalici, Novosađani na Fruškoj gori, Kragujevčani u Šumaricama, Leskovčani na Pašinoj česmi...
Odlaskom u prirodu i hodanjem bosih nogu, ili u laganoj obući od prirodnih materijala, čovek se otvara za protok prirodnih energija, rekreira i vraća izgubljenu ravnotežu tela i duha. To se direktno odražava na njegovo fizičko zdravlje, raspoloženje, vitalnost.
Ali, tamo gde je previše ljudi na jednom mestu, trava se mora čuvati na dobrobit svih, kao prizor namenjen samo za gledanje, inače je ne bi bilo, tvrde oni koji bi da opravdaju zakonsku regulativu. Tako se jednom započet proces odvajanja od prirode nastavlja: na jednoj strani ljudi, sa asfaltom pod nogama, trava na drugoj, iza ograde. Bilo bi lepo kada bi i u Srbiji po travnjacima moglo da se trči, skače, leži…
------------------------------------------------
Za one koji brinu o zelenilu
Travnjak jeste najlepši ukras bašta i parkova. Ali je, kako reče naš sagovornik inženjer šumarstva Života Mihajlović, lakše zasnovati travnati pokrivač nego ga održavati jer iziskuje puno nege i ulaganja.
A da bi se moglo uživati u lepoti travnjaka i njime se ponositi neophodno je pridržavati se „pravila igre” jer se za svaku grešku dobija „žuti” ili „crveni” karton naočigled prijatelja, komšija i prolaznika. Jedina olakšavajuća okolnost je što se greška može ispraviti uvođenjem u „igru” pomoćnog „školovanog” travnjaka. To je drugi naziv za rolne travnatog tepiha, koji se kupuje na kvadratni metar i košta oko250 dinara(2,5 evra)ili busena od prirodnih smesa trava.
– Pod negom travnjaka podrazumeva se redovno košenje, navodnjavanje, đubrenje i „provetravanje” zemljišta. Usled redovnog zalivanja zemlja se sabija, smanjuje se protok vazduha i hrane do korena trave. Zato je važna aerifikacija. Sabijena zemlja može da se rastrese i učini prozračnom pravljenjem malih rupa ili useka u zemljištu. Postoje različite alatke, ručne i mašinske. Neke su kao noževi, a neke kao šuplji cilindri. To je, recimo, najvažnija mera na fudbalskim terenima koji se svake jeseni „buše” – objašnjava Mihajlović, jedan od naših najvećih stručnjaka za travnjake, i dodaje da su pomenute mere održavanja travnjaka međusobno isprepletane i zavisne jedna od druge tako da se izostanak neke od njih ne može nadoknaditi drugom. Jednom zasnovan travnjak trajaće onoliko dugo koliko se bude pravilno održavao.
Način košenja, zalivanja i đubrenjazavisi od toga da li se radi o postojećem travnjaku ilitek zasnovanom, od vrste trave i materijalnih mogućnosti.
U ovo doba godine travnjak se može zasnovati samo od gotovog travnatog tepiha ili busena na prethodno pripremljenu podlogu koja je mešavina peska, tresetai humusa u jednakim količinama. Posle toga dolazi obilno zalivanje, sa oko 30 litara vode po metru kvadratnom, koje se ponovi posle tri dana sa istom količinom vode i tako do prvog košenja, za 10 do 12 dana, nakon postavljanja trave. Smatra se da je trava posle prvog košenja pustila korenje u podlogu i da se može koristiti. Ukoliko se travnjak želi zasnovati setvom mešavine semena odgovarajućih trava mora se sačekati jesen i oktobar mesec ili se posla latiti u proleće do aprila. Pravilo je da se prvi put travnjak kosi ručno, kosom, jer se mašinski trava čupa zajedno sa korenom.
Što se tiče postojećih travnjaka oni se moraju redovno kositi, to je uslov da trava bude gusta jer tera stalno nove listove sa strane, poput žive ograde, ali samo dve trećine visine. Ukoliko se trava zapusti i preraste i onda sme da se skrati samo za dve trećine visine, recimo sa 15 na 10 centimetara. U protivnom, od travnjaka neće ostati ništa, biće to retko obrasla površina na kojoj su opstale samo pojedine vrste trave, prošarane korovom i mahovinom.
Visina do koje se travnjaci kose zavisi od vrste trava i namene travnjaka, od tri do pet centimetara, pritom je pravilo što se kose kraće to ih češće treba kositi. Tako recimo oko kuće u proseku jednom sedmično ali na golf terenima svaki drugi dan. I još jedna napomena, leti,kad zvezda upeče, kosi se ređe. Viši travnjak stvara veću senku na zemljištu i tako ga štiti od isušivanja.
Travnjak se kosi kada je suv, a otkosi uklanjaju. Da bi trava bila bujna, zdrava i zelena neophodna joj je hrana jer se zemlja vremenom isposti. Najbolje je dodati joj mineralno NPK đubrivo. Đubrivo se mora ravnomerno razbacati po suvom travnjaku, u protivnom će travnati prekrivač izgledati kao da je „isflekan”. Posle đubrenja je obavezno obilno zalivanje. Uobičajeno je da se đubri tri puta godišnje sa 200 kilograma po jednom hektaru.
Međutim, u letnje dane kad seživa propinje i do četrdesetog podeljka, a na nebu ni traga od oblaka za travnjaka je, s obzirom na plitak koren trava, zalivanje „pitanje života”. Prvo pravilo glasi, travnjak treba redovno navodnjavati pre nego što se zemlja potpuno osuši, jer voda bolje prodire u zemljište. Poželjno je da se zaliva rasprskivanjem vode sa što sitnijim kapima jer kod zalivanja sa mlazom vode dolazi do zabarivanja. Po rečima našeg sagovornika, bolje je jednom u 10 dana dobro vodom natopiti travnjak nego svaka tri, četiri dana dodavati po malo vode. Sa zalivanjem se ne sme ni preterivati jer se može dogoditi da poželjne vrste trave propadaju, a bujaju one lošijeg kvaliteta koje vole vlagu.
Brojne su mogućnosti zalivanja. Ali ako je baštensko crevo jedini alat sa kojim se dotura voda travnjaku onda treba pripaziti. Crevo se ne sme ostavljati preko dana na suncu jer će voda koja je zaostala u njemu popariti travu i tako na travnjaku ostaviti žute mrlje. Nedoumice između „česmuše” i odstajale vode nema: ako postoji izbor, trebalo bi izbegavati vodu iz vodovoda jer je puna hlora koji travi nije po „volji”, a pored toga je„hladan tuš” i šok za travu.
Za one koji uživaju u lepoti svog travnjaka, diveći se vlastitoj umešnosti, evo jedne male tajne,koju nam je za kraj otkrio Mihajlović: šare na travnjaku, poput pruga ili šahovskih polja, mogu se lako izvesti menjanjem smera valjka prilikom valjanja trave.
------------------------------------------------------------------
Četvoronožni ljubimci
Pseća mokraća može napraviti na travnjaku braon „zakrpe”. Zalivanjem tog mesta vodom što pre nakon nužde može pomoći – ali će dosejavanje ili novo parče trave biti neophodno.
-----------------------------------------------------------------
Štutgart u korovu
Poslednjih desetak godina na Zapadu, čiji su travnjaci postali sterilno savršeni u svakom pogledu, zeleni, pokošeni, jednoobrazni, sve više dominira „korov”. Divno šarenilo različitosti samoniklih travnjaka koje čine desetine različitih vrsta trava, cvetnih korova (koji to nisu), lekovitog bilja… sve češće se može videti u centrima gradova, pored puteva, na trgovima...
Da bi travnjak bio lep treba da se kosi pet do 12 puta, a ovi cvetni – korovski se kose dva puta godišnje, što je velika ušteda kako rada, tako i energije.
Takav je slučaj i u Štutgartu, industrijskom centru Nemačke u kome se nalazi i kompanija „Mercedes” .
– Sve više travnjaka u samom centru čine samonikle korovske cvetne trave, koje su prvo stanovnici počeli spontano da gaje u svojim baštama. Mada, ima i onih koje ovi travnjaci inspirišu da u njih bacaju otpatke – rekao nam je u telefonskom razgovoru jedan od kolega Živote Mihajlovića, koji održava zelene površine Štutgarta.
-------------------------------------------------------------
Trava na Vimbldonu
Travnjak na Vimbldonu se gaji godinu dana. Turnir se igra 20 dana i za to vreme se potpuno uništi trava, koja se povrati tri nedelje posle završetka takmičenja, jer je od vrste koja izuzetno dobro podnosi gaženje.
Slavica Berić
Objavljeno: 08.08.2011.
Izvor: Politika magazin
Uživanje samo iz daljine
Meke zelene površine su najlepši ukras parkova i bašta, idealno mesto za igru i lenčarenje pod uslovom da su „sočno” zelene, lepo „podšišane” i da nema table s natpisom „zabranjeno gaženje”, što je prava retkost u gradovima širom Srbije
Foto Milan Janković
Kod nas, izgleda, kako je to davno primetio Momo Kapor, „parkovi postoje zbog toga da se u njima zabrani gaženje trave”. Kako inače shvatiti da je ono što čitav svet neguje sve izdašnije kao plemenitu zdravu naviku savremenog življenja, u Srbiji – nedozvoljeno? Tako se događa mladi iz belog sveta kada dođu na „Egzit”, navikli da prilegnu na travu kod kuće, požele da se odmore i na nekom novosadskom travnjaku. Često tik uz tablu na kojoj piše „Zabranjeno gaziti travu”. Jer valjda je normalno šetati po travnjaku, misle oni, uživajući. I ne znajući naš jezik – i pravila. Uostalom, u mnogim zemljama sveta travnate površine se koriste za trenutke opuštanja i svakodnevne, prekopotrebne susrete sa prirodim, koji donose mir od gradske vreve.
Po Zapadnoj Evropi i Americi, mnogi pauzu za ručak radije provode u parku, na travnjaku, nego u kafiću ili restoranu. Ova pojava, kao dnevna doza spokoja i usporavanja tempa života neophodna savremenom čoveku, odavno je prisutna u Londonu, Njujorku, Berlinu, Pekingu, Moskvi...
Nije redak prizor da poslovni ljudi, japiji, sede u odelu na travnjaku u centru grada i rade na laptopu, dok se malo dalje od njih, oni koji trenutno nemaju obaveza, sunčaju u kupaćem kostimu, igraju odbojku ili čitaju knjigu. U park se nose sendviči, kristalne čaše za vino ili pak papirne za sok, svejedno. I gotovo uvek – ćebe. Rekli bismo, ništa prirodnije od toga. Ljude privlači da gaze travu, jer ona je izdanak zemlje kojom čovek hoda, na kojoj je i od koje živi, ili je živeo, sve dok nije počeo da stvara gradove, a zelene površine pokriva asfaltom i betonom. Na taj način započeo je proces odvajanja od prirode,od blata i zemlje pod nogama.
Rezervati prirode
U prirodi ne postoje travnjaci.
– Oni su deo civilizacijske tekovine tamo gde zemlja, prekrivena asfaltom i betonom, ne može drugačije da se vidi. Zato ne čudi što ih neki smatraju prirodnim rezervatima trave u gradovima, kao što su parkovi prirodni rezervati drveća, minijaturna okna kroz koja zarobljena zemlja diše i svedoči o svom prisustvu – reči su Petra Šumara, autora eseja o ekologiji svesti „Ljubav je život.”
Otuda potreba, pa samim tim i navika, zapadnog sveta da se opusti bar za trenutak na tim zelenim „ostrvima”. Pa tako svake godine, kada već pomenuti Novi Sad opsednu mladi iz celog sveta, gradski park podseća na Hajd park u Londonu ili Central park u Njujorku. Oni bez pardona zaposednu površine ne sluteći da bi zbog toga mogli da plate i kaznu. Jer, u Srbiji je, kako smo saznali u Gradskom zelenilu Beograd, po odluci od 2001. godine, iz člana 21. o uređenju i održavanju parkova, kretanje van staza, sedenje i ležanje na travnjacima, osim u park šumama – zabranjeno. A sve nadzire komunalna policija.
Da li bi trebalo menjati zakon, na koji imaju zamerke i zaposleni u Gradskom zelenilu, ili je razlog nemogućnost održavanja travnjaka koji se gazi, ili je reč o našem pogrešnom shvatanju, da nam priroda služi samo kao dekor, za posmatranje?
– Ne treba zaboraviti da trava ima mnogo funkcija. Estetsku, ali i zaštitnu (zadržava štetne materije), sportsko-rekreativnu (podloga je za golf, fudbal, tenis...), sanitarno-higijensku (stvara pogodniju mikroklimu). A jedna od njih je i da se na njoj uživa, da se gazi, leži i slično – kaže inženjer šumarstva Života Mihajlović.
Od malih nogu
„Ne gazi travu”, postala je rečenica koju roditelji, vaspitači, učitelji i nastavnici od malih nogu utiskuju u svest dece koja žive u gradovima. Samo čoveku koji živi u gradu je potrebna ograda, ivičnjak, tabla sa upozorenjem. To upozorenje nikada nećete čuti na selu, gde ljudi livadama idu za svojim poslom, voćnjacima i njivama koje obrađuju. Oni koji žive na zemlji i oni koji zemlju obrađuju, imaju pravo i privilegiju da slobodno gaze travu.
Ovo nije poziv da izgazimo travu u gradovima – oznaka „Ne gazi travu!” predstavlja čin poštovanja pravila i omogućava nam da, ako već ne možemo drugačije, bar vizuelno uživamo u prizoru zelenog „tepiha”. Međutim, ovo jeste poziv da se preispitaju zakonske odredbe, da se razmisli „o jedinstvu čoveka i trave, čoveka i prirode koji znači suživot bez uništavanja, dodir bez zatiranja”, kako je zapisao Šumski.
Lekovito tabananje
Neposredan kontakt sa zemljom i biljem je lekovit. Alternativna metoda za lečenje depresije, takozvana ekoterapija koju sve češće preporučuju i lekari, u stvari su šetnja ili rad u prirodi. Pacijentima koji se žale na lakše i teže vidove depresije savetuje se svakodnevna šetnja parkom, obližnjom šumom ili rad u poljoprivredi. Dva nezavisna istraživanja pokazala su da ekoterapija, koja u svom programu može da sadrži i jednostavnije vežbe na otvorenom, značajno poboljšava mentalno zdravlje.
Posle šetnje u trajanju od najmanje pola sata kroz prostrani park više od 70 odsto ispitanika izjavilo je da se oseća manje depresivno, a 90 odsto njih je primetilo da im se povratilo i samopouzdanje.
Prema tome, preporuka svima koji osete da ih hvata ona čuvena „žuta minuta”, da su im sve lađe potonule, novu dozu optimizma treba da potražite u park-šumi, gde je dopušteno hodati po travi. Beograđani recimo na Avali ili Adi, Požarevljani na Čačalici, Novosađani na Fruškoj gori, Kragujevčani u Šumaricama, Leskovčani na Pašinoj česmi...
Odlaskom u prirodu i hodanjem bosih nogu, ili u laganoj obući od prirodnih materijala, čovek se otvara za protok prirodnih energija, rekreira i vraća izgubljenu ravnotežu tela i duha. To se direktno odražava na njegovo fizičko zdravlje, raspoloženje, vitalnost.
Ali, tamo gde je previše ljudi na jednom mestu, trava se mora čuvati na dobrobit svih, kao prizor namenjen samo za gledanje, inače je ne bi bilo, tvrde oni koji bi da opravdaju zakonsku regulativu. Tako se jednom započet proces odvajanja od prirode nastavlja: na jednoj strani ljudi, sa asfaltom pod nogama, trava na drugoj, iza ograde. Bilo bi lepo kada bi i u Srbiji po travnjacima moglo da se trči, skače, leži…
------------------------------------------------
Za one koji brinu o zelenilu
Travnjak jeste najlepši ukras bašta i parkova. Ali je, kako reče naš sagovornik inženjer šumarstva Života Mihajlović, lakše zasnovati travnati pokrivač nego ga održavati jer iziskuje puno nege i ulaganja.
A da bi se moglo uživati u lepoti travnjaka i njime se ponositi neophodno je pridržavati se „pravila igre” jer se za svaku grešku dobija „žuti” ili „crveni” karton naočigled prijatelja, komšija i prolaznika. Jedina olakšavajuća okolnost je što se greška može ispraviti uvođenjem u „igru” pomoćnog „školovanog” travnjaka. To je drugi naziv za rolne travnatog tepiha, koji se kupuje na kvadratni metar i košta oko250 dinara(2,5 evra)ili busena od prirodnih smesa trava.
– Pod negom travnjaka podrazumeva se redovno košenje, navodnjavanje, đubrenje i „provetravanje” zemljišta. Usled redovnog zalivanja zemlja se sabija, smanjuje se protok vazduha i hrane do korena trave. Zato je važna aerifikacija. Sabijena zemlja može da se rastrese i učini prozračnom pravljenjem malih rupa ili useka u zemljištu. Postoje različite alatke, ručne i mašinske. Neke su kao noževi, a neke kao šuplji cilindri. To je, recimo, najvažnija mera na fudbalskim terenima koji se svake jeseni „buše” – objašnjava Mihajlović, jedan od naših najvećih stručnjaka za travnjake, i dodaje da su pomenute mere održavanja travnjaka međusobno isprepletane i zavisne jedna od druge tako da se izostanak neke od njih ne može nadoknaditi drugom. Jednom zasnovan travnjak trajaće onoliko dugo koliko se bude pravilno održavao.
Način košenja, zalivanja i đubrenjazavisi od toga da li se radi o postojećem travnjaku ilitek zasnovanom, od vrste trave i materijalnih mogućnosti.
U ovo doba godine travnjak se može zasnovati samo od gotovog travnatog tepiha ili busena na prethodno pripremljenu podlogu koja je mešavina peska, tresetai humusa u jednakim količinama. Posle toga dolazi obilno zalivanje, sa oko 30 litara vode po metru kvadratnom, koje se ponovi posle tri dana sa istom količinom vode i tako do prvog košenja, za 10 do 12 dana, nakon postavljanja trave. Smatra se da je trava posle prvog košenja pustila korenje u podlogu i da se može koristiti. Ukoliko se travnjak želi zasnovati setvom mešavine semena odgovarajućih trava mora se sačekati jesen i oktobar mesec ili se posla latiti u proleće do aprila. Pravilo je da se prvi put travnjak kosi ručno, kosom, jer se mašinski trava čupa zajedno sa korenom.
Što se tiče postojećih travnjaka oni se moraju redovno kositi, to je uslov da trava bude gusta jer tera stalno nove listove sa strane, poput žive ograde, ali samo dve trećine visine. Ukoliko se trava zapusti i preraste i onda sme da se skrati samo za dve trećine visine, recimo sa 15 na 10 centimetara. U protivnom, od travnjaka neće ostati ništa, biće to retko obrasla površina na kojoj su opstale samo pojedine vrste trave, prošarane korovom i mahovinom.
Visina do koje se travnjaci kose zavisi od vrste trava i namene travnjaka, od tri do pet centimetara, pritom je pravilo što se kose kraće to ih češće treba kositi. Tako recimo oko kuće u proseku jednom sedmično ali na golf terenima svaki drugi dan. I još jedna napomena, leti,kad zvezda upeče, kosi se ređe. Viši travnjak stvara veću senku na zemljištu i tako ga štiti od isušivanja.
Travnjak se kosi kada je suv, a otkosi uklanjaju. Da bi trava bila bujna, zdrava i zelena neophodna joj je hrana jer se zemlja vremenom isposti. Najbolje je dodati joj mineralno NPK đubrivo. Đubrivo se mora ravnomerno razbacati po suvom travnjaku, u protivnom će travnati prekrivač izgledati kao da je „isflekan”. Posle đubrenja je obavezno obilno zalivanje. Uobičajeno je da se đubri tri puta godišnje sa 200 kilograma po jednom hektaru.
Međutim, u letnje dane kad seživa propinje i do četrdesetog podeljka, a na nebu ni traga od oblaka za travnjaka je, s obzirom na plitak koren trava, zalivanje „pitanje života”. Prvo pravilo glasi, travnjak treba redovno navodnjavati pre nego što se zemlja potpuno osuši, jer voda bolje prodire u zemljište. Poželjno je da se zaliva rasprskivanjem vode sa što sitnijim kapima jer kod zalivanja sa mlazom vode dolazi do zabarivanja. Po rečima našeg sagovornika, bolje je jednom u 10 dana dobro vodom natopiti travnjak nego svaka tri, četiri dana dodavati po malo vode. Sa zalivanjem se ne sme ni preterivati jer se može dogoditi da poželjne vrste trave propadaju, a bujaju one lošijeg kvaliteta koje vole vlagu.
Brojne su mogućnosti zalivanja. Ali ako je baštensko crevo jedini alat sa kojim se dotura voda travnjaku onda treba pripaziti. Crevo se ne sme ostavljati preko dana na suncu jer će voda koja je zaostala u njemu popariti travu i tako na travnjaku ostaviti žute mrlje. Nedoumice između „česmuše” i odstajale vode nema: ako postoji izbor, trebalo bi izbegavati vodu iz vodovoda jer je puna hlora koji travi nije po „volji”, a pored toga je„hladan tuš” i šok za travu.
Za one koji uživaju u lepoti svog travnjaka, diveći se vlastitoj umešnosti, evo jedne male tajne,koju nam je za kraj otkrio Mihajlović: šare na travnjaku, poput pruga ili šahovskih polja, mogu se lako izvesti menjanjem smera valjka prilikom valjanja trave.
------------------------------------------------------------------
Četvoronožni ljubimci
Pseća mokraća može napraviti na travnjaku braon „zakrpe”. Zalivanjem tog mesta vodom što pre nakon nužde može pomoći – ali će dosejavanje ili novo parče trave biti neophodno.
-----------------------------------------------------------------
Štutgart u korovu
Poslednjih desetak godina na Zapadu, čiji su travnjaci postali sterilno savršeni u svakom pogledu, zeleni, pokošeni, jednoobrazni, sve više dominira „korov”. Divno šarenilo različitosti samoniklih travnjaka koje čine desetine različitih vrsta trava, cvetnih korova (koji to nisu), lekovitog bilja… sve češće se može videti u centrima gradova, pored puteva, na trgovima...
Da bi travnjak bio lep treba da se kosi pet do 12 puta, a ovi cvetni – korovski se kose dva puta godišnje, što je velika ušteda kako rada, tako i energije.
Takav je slučaj i u Štutgartu, industrijskom centru Nemačke u kome se nalazi i kompanija „Mercedes” .
– Sve više travnjaka u samom centru čine samonikle korovske cvetne trave, koje su prvo stanovnici počeli spontano da gaje u svojim baštama. Mada, ima i onih koje ovi travnjaci inspirišu da u njih bacaju otpatke – rekao nam je u telefonskom razgovoru jedan od kolega Živote Mihajlovića, koji održava zelene površine Štutgarta.
-------------------------------------------------------------
Trava na Vimbldonu
Travnjak na Vimbldonu se gaji godinu dana. Turnir se igra 20 dana i za to vreme se potpuno uništi trava, koja se povrati tri nedelje posle završetka takmičenja, jer je od vrste koja izuzetno dobro podnosi gaženje.
Slavica Berić
Objavljeno: 08.08.2011.
Izvor: Politika magazin