- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Под лупом: ТРОВАЊЕ – „ЗАНАТ” ЗА СВА ВРЕМЕНА
Неколико капи решава све…
Дискретно уклањање политичких и пословних противника, конкурената за престо, неверних љубавника, рођака који су препрека великом наследству... много пута је било олакшано уз помоћ отрова. Нека од тих убистава никада нису доказана
Жељко Митровић
Некад Херкул, данас обавештајац или бизнисмен… Векови су прошли, али тема се понавља: тровање „непожељних особа”. Само су ликови нови, као и повод да се некоме у пиће, кафу или укусни оброк сипа неколико капи отрова или кашичица смртоносног праха. Уосталом, данима већ овдашња јавност у наставцима сазнаје да је Жељко Митровић, власник Телевизије „Пинк”, уверен да је жртва тровања. У телефонској изјави из клинике где се успешно лечи, износи сумњу да су му у храну и пиће сипане супстанце сличне цитостатицима, које могу довести до апластичне анемије (сличне леукемији), уништења имуног система и до смрти. А као могуће „троваче” помиње особе из свог најближег окружења, са којима има нерашчишћене рачуне, пре свега свог пашенога, као и директора словеначког огранка своје медијске империје.
Почетком 2005. године украјински председник Виктор Јушченко је оптужио своје политичке противнике да су га претходних месеци, у време предизборне кампање, тровали диоксином (истом супстанцом која је недавно откривена у пилетини на тржишту Немачке). И Јушченко је као „главног тровача” навео једног свог блиског сарадника и пријатеља.
Ко је (ако је) заиста тровао Митровића и Јушченка можда се никад неће утврдити, као што се догађало толико пута у историји. Али, док су небројене непознате жртве и починиоци „породичних” обрачуна отровима заувек утонули у заборав, тровање славних личности је одувек повод за разне „теорије завере” чији су актери биле тајне службе, криминалне организације, моћни појединци, издајници у кругу најближих... Међу чувене жртве модерних тровача убрајају се бугарски дисидент Георгије Марков (умро је 1978. после убода кишобраном чији врх је био натопљен рицином, наводно, по налогу КГБ), могуће и палестински вођа Јасер Арафат (преминуо новембра 2004. са симптомима сличним леукемији – на какве се жалио и Жељко Митровић – а било је тврдњи, додуше званично демантованих, да га је годинама тровала израелска тајна служба Мосад), и свакако бивши руски обавештајац Александар Литвињенко, новембра 2006. (за тровање изотопима радиоактивног полонијума-210 као кривца је сам Литвињенко прозвао тадашњи врх руске државе).
Отров као казна
Савршени отров не постоји, тврде судски патолози. Ипак, покушаји да се до њега дође стари су колико и човечанство, боље речено – онај његов мањи део који би да некажњено уклони политичке противнике, омрзнуте господаре, пословне и љубавне конкуренте, непожељне сведоке, као и супружнике или друге чланове породице чији би изненадни нестанак могао бити сумњив. Од времена египатских фараона, римских императора, кинеских царева и средњовековних властелина, па до савремених државника и тајкуна, њихови су непријатељи често у плановима прибегавали помоћи смртоносних биљака (кукута, буника, лијандер, отровни бршљан и гљиве) и животиња (змије, пауци, жабе…), па и арсеника, стрихнина, цијанида, живе, олова и разних других по живот опасних супстанци. На многим дворовима је, отуда, било сасвим уобичајено да владар држи у служби човека који ће пре њега пробати свако јело и пиће.
Отрови су, додуше, понекад коришћени (а у неким америчким државама и данас) као званично средство одмазде према прекршиоцима закона: најпознатији је случај Сократа, чувеног филозофа античке Грчке, који је осуђен на смрт испијањем сока од корена кукуте зато што је својим слободоумним мишљењем „занемаривао богове“ и „кварио” омладину у Атини. Стари Грци су, иначе, радо за извршење смртне казне над криминалцима и браколомницима користили ову биљку, а достојанствени Сократ је своју чашу испио добровољно, мирно се опраштајући од пријатеља и следбеника док му је отров полако одузимао део по део тела…
И дрвени Египћани и Персијанци су слично кажњавали осуђенике. Још Плутарх и други антички историчари помињу кажњавање жртве помоћу отровних уједа гмизаваца, мрава и пчела у Африци и Азији, али се и овде добро „примило”: усмрћивање пчелињим убодима наведено је и у законику „Терезијана”, подсећа проф. др Љубомир Шаша.
Краљица Клеопатра је сама себи пресудила змијским отровом, пре него што су римски војници стигли да је одвуку са престола. Сматра се да је, много векова касније, и Хитлер прибегао самоубиству тровањем, у свом берлинским бункеру 1945. године, како не би доспео у руке Руса и савезника, али како леш злогласног нацистичког вође до данас није поуздано идентификован, то није и доказано.
Херој постао жртва
Наводно је, каже легенда, грчка богиња Хеката, заштитница магије и чудесних бића, прва открила моћ отровног корења, и своје знање пренела ћеркама – чаробницама Медеји (убила сопствене синове да би се осветила неверном мужу Јасону) и Кирки (опчинила Одисеја). А митолошки херој старих Грка Херкул (Херакле) био је једна од првих жртава тровања: Дејанира, његова љубоморна трећа жена, поклонила му је кошуљу натопљену крвљу чудовишне Хидре, и затрована тканина му је спалила кожу.
У средњем веку, па све до модерног доба, отрови су били омиљено оружје (не само женско, како се често неправедно истицало!) у династијским обрачунима и дворским сплеткама (па и у Србији). Непомућену „славу“ и – савремени историчари тврде незаслужену – титулу „највеће тровачице свих времена“ понела је Лукреција Борџија, лепа војвоткиња од Фераре, незаконита кћи Родрига Борџије (касније папе Александра Шестог), сестра и супруга неких од најутицајнијих и најозлоглашенијих владара с краја 15. и почетка 16. века у Италији. Нежна Лукреција је, наводно, многе проблеме својих мужева и рођака решавала уз помоћ прстена из којег је, у одређеном тренутку, својим непоћудним гостима сипала у пиће неколико смртоносних капи. Историјски докази о овоме, међутим, никад нису нађени.
Кухињски нож и пиштољ
Убиства тровањем, иначе, нису ни честа ни типична за Србе, сазнајемо у Бироу МУП-а за сарадњу са медијима: највећи број жртава страда од последица пребијања, а као најчешће оружје у рукама нападача, према полицијској статистици, наведени су кухињски нож и пиштољ, мада су доста омиљени и секира, лопата, шрафцигер...
„Тровање као начин убиства се ретко среће. Ово средство најчешће користе жене, с тим да никада не треба искључити ни могућност да то буде мушкарац.
У кривичноправном смислу под отровима се подразумевају супстанце природног или синтетичког порекла, као и производи припремљени од њих који унесени у организам или у контакту са организмом могу угрозити живот и здравље људи или штетно деловати на човекову околину. Тровање се може поделити на хронично и акутно, а у зависности од последице на она која су за своју последицу имала смрт или оштећење здравља. С обзиром на мотив, тровања могу бити самоубилачка, убилачка и случајна (акцидентална), до којих обично долази у професионалном раду са отровним супстанцама или забуном и непажљивом употребом”, наводе у МУП-у.
Отрови могу бити минералног, биљног и животињског порекла, у гасовитом, течном или чврстом стању. У организам доспевају преко коже, слузокоже и ране, или када се удахну, попију или поједу. До тровања може доћи и неконтролисаном употребом терапија, односно прекомерно узетом количином лека.
Деловање отрова зависи од хемијског састава, концентрације, количине, и личних карактеристика лица које га је узело (здравственог стања, старости и телесне тежине). Судскомедицински тровање се доказује на основу процене посебних околности случаја, клиничког, обдукцијског и токсиколошког налаза присуства отрова.
Сумњиве околности
Наши саговорници истичу да су сумњива случајна тровања само једне особе, нарочито ако се у њеном окружењу увек налази већи број лица. И изненадне болести или напрасне смрти здравих лица су индиције које указују на могућност тровања.
Карактеристике наступања смрти представљају битну основу за извођење закључака да ли је у питању тровање и којом врстом отрова. Карактеристике мириса у просторији могу указивати на присутне паре отровне супстанце (амонијак, сумпор-водоник, итд.), кожа лица може имати специфичну боју – нарочито су упадљиве мртвачке пеге – а поред тога може доћи и до пражњења желуца и црева. Поред жртве се могу наћи сумњиве чаше, посуде или остаци хране.
„Криминалиста би требало да пажњу усмери на прикупљање информација да ли је лице имало болове, грчеве, вртоглавицу, поспаност, несвестицу, изненадно слабљење срчане или мождане активности. У ситуацијама када се сумња на убиство тровањем увиђају би требало да присуствује токсиколог.
Отрови су погодна средства за фингирање нарочито када је жртва особа која је већ боловала. Тада се смрт може протумачити као природна последица болести а не тровања, због чега понекад изостану обдукција и конкретна токсиколошка вештачења“, упозоравају стручњаци.
У поступку доказивања иследници прикупљају информације о личности особе жртве, њеним везама, породичном, професионалном и друштвеном статусу; доступности отрова жртви... а током обдукције тражи се присуство могуће отровне супстанце, утврђују патолошко-анатомске промене, узима узорак за токсиколошка и хистолошка вештачења.
Вештаку токсикологу најчешће се постављају и питања: да ли се у достављеним узорцима налази отров и у којима од њих; која врста отрова је у питању и која количина; у ком облику, којим путем и у којој количини је отров узет; да ли је отров могао бити конзумиран као лек и о ком се леку ради; да ли је отровна супстанца у организам могла доспети посмртно и на који начин; које су специфичне реакције конзумирања конкретне отровне супстанце; како се може набавити и где употребљена отровна супстанца; да ли се ради о акутном или хроничном тровању; ако је у питању хронично, у којем периоду; да ли је здравствено стање жртве могло утицати на последице тровања и у којој мери; да ли се отрована особа после тровања могла кретати, колико је времена протекло од узимања отровне супстанце до смрти лица...
Убиство тровањем је, кажу у МУП-у, добро планиран и организован злочин: починилац мора имати физички приступ жртви, односно храни и пићу које она конзумира. Несрећни случајеви, где већи број лица дели исти физички простор или користи исту храну и пиће, а отрује се само једна особа, мало су вероватни.
Ако се сумња на убиство, истражује се профил починиоца, нарочито његове субјективне карактеристике (структура личности и мотив) и објективне могућности да предузме ово непочинство: приступ жртви (неретко имају и њено велико поверење), познавање отрова, могућност за његову набавку и знање како га употребити.
Све ово су имали у виду и најчувенији писци криминалистичких романа, попут Агате Кристи („Арсеник и старе чипке“), и прослављени режисери филмских трилера као што је био Алфред Хичкок („Сумња“), који су тровање увели у свет уметности и забаве.
----------------------------------------------------
Снајине сарме и кафа са мишомором
Пре двадесетак година су овдашње токсиколошке лабораторије имале пуне руке посла са нашим старијим земљацима који су редовно доносили на преглед „снајине сарме“, у страху да их трује неко од укућана. „У свим случајевима је утврђено да је реч о безразложним сумњама. Срби ретко прибегавају отровима као средству убиства. Од стотинак обдукција, у мање од десет случајева смо имали смрт тровањем“, каже за наш лист др Бранимир Александрић из Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду „Милован Миловановић“.
У нашим крајевима, нарочито на селу, било је доста тровања пестицидима, (некад случајних, некад намерних, као кад је једна огорчена швалерка свом драгом стављала мишомор у храну), сад је више тровања лековима (седативима). Ретко се догађа да је отров унет преко коже или удисањем, осим кад је реч о незгоди или несмотрености на послу. Мада... „Памтим случај љубавника који су нађени угушени издувним гасовима у колима, док је мотор радио, у гаражи која није имала добру вентилацију“, примећује наш саговорник.
--------------------------------------------------------------------
Први серијски тровач
Прва жена која се у званичним аналима помиње као серијски убица – тровач – била је Локуста у првом веку нове ере. Њу је 54. године ангажовала Агрипина да убије императора Клаудија отровним печуркама. После наредне жртве је била ухваћена, али не и осуђена: Нерон је сматрао да ће му њено кобно умеће користити, па јој је испословао слободу. Узвратила му је услугу тровањем његовог политичког противника Британикуса.
--------------------------------------------------------------------
Како препознати знаке тровања
* боја коже бледа (никотин) или црвена (етилни алкохол, угљен-моноксид, цијанид);
* мирис на бадем (цијаниди), бели лук (арсеноводоник) или ацетон (метилни алкохол и салицилати);
* кома (код тровања лековима, угљен-моноксидом и алкохолом);
* халуцинације (алкохол, гљиве, органофосфати);
* зенице широке код тровања атропином, неким гљивама и алкохолом, сужене код тровања морфином, органофосфатима, пилокарпином;
*нистагмус (подрхтавање очних јабучица) код тровања алкохолом и барбитуратима;
* слепило (метилни алкохол) и диплопија – двострука слика (етилни алкохол и никотин);
* жутица (тровање гљивама, бензином, фосфором);
* јака саливација (лучење пљувачке) код тровања органофосфатима и никотином;
* сува уста (тровање никотином или антихистаминицима);
* поремећај срчаног рада (никотин, органофосфати и лекови).
(Др Соња Илић, преузето са сајта stetoskop.info Beograd, Srbija)
------------------------------------------------------------------------
Највише убистава викендом
Према статистичкој евиденцији МУП-а Србије, у 2009. години је регистровано по једно убиство (чланови 113 и 114 новог Кривичног законика) у току сваких 2,7 дана, а покушај убиства у току 1,06 дана. Процентуално највећи број убистава су извршила (мушка) лица између 26 и 30 година (14,81 одсто), а тешког убиства од 18 до 21 године (16,66 одсто). Посебно брине велики број извршилаца из популације малолетника (свако десето убиство).
Највећи број убистава се врши суботом и недељом, и то у периоду од 18 до 24 часа. Образовни профил извршилаца је нижа и средња стручна спрема, што је природно узимајући у обзир чињеницу да у образовној структури управо највећи део становништва има ову стручну спрему.
Најчешће коришћено средство извршења је пиштољ, затим кухињски нож, док је број убистава тровањем симболичан.
Александра Мијалковић
Објављено: 13.02.2011.
Извор: Политика магазин
Неколико капи решава све…
Дискретно уклањање политичких и пословних противника, конкурената за престо, неверних љубавника, рођака који су препрека великом наследству... много пута је било олакшано уз помоћ отрова. Нека од тих убистава никада нису доказана
Жељко Митровић
Некад Херкул, данас обавештајац или бизнисмен… Векови су прошли, али тема се понавља: тровање „непожељних особа”. Само су ликови нови, као и повод да се некоме у пиће, кафу или укусни оброк сипа неколико капи отрова или кашичица смртоносног праха. Уосталом, данима већ овдашња јавност у наставцима сазнаје да је Жељко Митровић, власник Телевизије „Пинк”, уверен да је жртва тровања. У телефонској изјави из клинике где се успешно лечи, износи сумњу да су му у храну и пиће сипане супстанце сличне цитостатицима, које могу довести до апластичне анемије (сличне леукемији), уништења имуног система и до смрти. А као могуће „троваче” помиње особе из свог најближег окружења, са којима има нерашчишћене рачуне, пре свега свог пашенога, као и директора словеначког огранка своје медијске империје.
Почетком 2005. године украјински председник Виктор Јушченко је оптужио своје политичке противнике да су га претходних месеци, у време предизборне кампање, тровали диоксином (истом супстанцом која је недавно откривена у пилетини на тржишту Немачке). И Јушченко је као „главног тровача” навео једног свог блиског сарадника и пријатеља.
Ко је (ако је) заиста тровао Митровића и Јушченка можда се никад неће утврдити, као што се догађало толико пута у историји. Али, док су небројене непознате жртве и починиоци „породичних” обрачуна отровима заувек утонули у заборав, тровање славних личности је одувек повод за разне „теорије завере” чији су актери биле тајне службе, криминалне организације, моћни појединци, издајници у кругу најближих... Међу чувене жртве модерних тровача убрајају се бугарски дисидент Георгије Марков (умро је 1978. после убода кишобраном чији врх је био натопљен рицином, наводно, по налогу КГБ), могуће и палестински вођа Јасер Арафат (преминуо новембра 2004. са симптомима сличним леукемији – на какве се жалио и Жељко Митровић – а било је тврдњи, додуше званично демантованих, да га је годинама тровала израелска тајна служба Мосад), и свакако бивши руски обавештајац Александар Литвињенко, новембра 2006. (за тровање изотопима радиоактивног полонијума-210 као кривца је сам Литвињенко прозвао тадашњи врх руске државе).
Отров као казна
Савршени отров не постоји, тврде судски патолози. Ипак, покушаји да се до њега дође стари су колико и човечанство, боље речено – онај његов мањи део који би да некажњено уклони политичке противнике, омрзнуте господаре, пословне и љубавне конкуренте, непожељне сведоке, као и супружнике или друге чланове породице чији би изненадни нестанак могао бити сумњив. Од времена египатских фараона, римских императора, кинеских царева и средњовековних властелина, па до савремених државника и тајкуна, њихови су непријатељи често у плановима прибегавали помоћи смртоносних биљака (кукута, буника, лијандер, отровни бршљан и гљиве) и животиња (змије, пауци, жабе…), па и арсеника, стрихнина, цијанида, живе, олова и разних других по живот опасних супстанци. На многим дворовима је, отуда, било сасвим уобичајено да владар држи у служби човека који ће пре њега пробати свако јело и пиће.
Отрови су, додуше, понекад коришћени (а у неким америчким државама и данас) као званично средство одмазде према прекршиоцима закона: најпознатији је случај Сократа, чувеног филозофа античке Грчке, који је осуђен на смрт испијањем сока од корена кукуте зато што је својим слободоумним мишљењем „занемаривао богове“ и „кварио” омладину у Атини. Стари Грци су, иначе, радо за извршење смртне казне над криминалцима и браколомницима користили ову биљку, а достојанствени Сократ је своју чашу испио добровољно, мирно се опраштајући од пријатеља и следбеника док му је отров полако одузимао део по део тела…
И дрвени Египћани и Персијанци су слично кажњавали осуђенике. Још Плутарх и други антички историчари помињу кажњавање жртве помоћу отровних уједа гмизаваца, мрава и пчела у Африци и Азији, али се и овде добро „примило”: усмрћивање пчелињим убодима наведено је и у законику „Терезијана”, подсећа проф. др Љубомир Шаша.
Краљица Клеопатра је сама себи пресудила змијским отровом, пре него што су римски војници стигли да је одвуку са престола. Сматра се да је, много векова касније, и Хитлер прибегао самоубиству тровањем, у свом берлинским бункеру 1945. године, како не би доспео у руке Руса и савезника, али како леш злогласног нацистичког вође до данас није поуздано идентификован, то није и доказано.
Херој постао жртва
Наводно је, каже легенда, грчка богиња Хеката, заштитница магије и чудесних бића, прва открила моћ отровног корења, и своје знање пренела ћеркама – чаробницама Медеји (убила сопствене синове да би се осветила неверном мужу Јасону) и Кирки (опчинила Одисеја). А митолошки херој старих Грка Херкул (Херакле) био је једна од првих жртава тровања: Дејанира, његова љубоморна трећа жена, поклонила му је кошуљу натопљену крвљу чудовишне Хидре, и затрована тканина му је спалила кожу.
У средњем веку, па све до модерног доба, отрови су били омиљено оружје (не само женско, како се често неправедно истицало!) у династијским обрачунима и дворским сплеткама (па и у Србији). Непомућену „славу“ и – савремени историчари тврде незаслужену – титулу „највеће тровачице свих времена“ понела је Лукреција Борџија, лепа војвоткиња од Фераре, незаконита кћи Родрига Борџије (касније папе Александра Шестог), сестра и супруга неких од најутицајнијих и најозлоглашенијих владара с краја 15. и почетка 16. века у Италији. Нежна Лукреција је, наводно, многе проблеме својих мужева и рођака решавала уз помоћ прстена из којег је, у одређеном тренутку, својим непоћудним гостима сипала у пиће неколико смртоносних капи. Историјски докази о овоме, међутим, никад нису нађени.
Кухињски нож и пиштољ
Убиства тровањем, иначе, нису ни честа ни типична за Србе, сазнајемо у Бироу МУП-а за сарадњу са медијима: највећи број жртава страда од последица пребијања, а као најчешће оружје у рукама нападача, према полицијској статистици, наведени су кухињски нож и пиштољ, мада су доста омиљени и секира, лопата, шрафцигер...
„Тровање као начин убиства се ретко среће. Ово средство најчешће користе жене, с тим да никада не треба искључити ни могућност да то буде мушкарац.
У кривичноправном смислу под отровима се подразумевају супстанце природног или синтетичког порекла, као и производи припремљени од њих који унесени у организам или у контакту са организмом могу угрозити живот и здравље људи или штетно деловати на човекову околину. Тровање се може поделити на хронично и акутно, а у зависности од последице на она која су за своју последицу имала смрт или оштећење здравља. С обзиром на мотив, тровања могу бити самоубилачка, убилачка и случајна (акцидентална), до којих обично долази у професионалном раду са отровним супстанцама или забуном и непажљивом употребом”, наводе у МУП-у.
Отрови могу бити минералног, биљног и животињског порекла, у гасовитом, течном или чврстом стању. У организам доспевају преко коже, слузокоже и ране, или када се удахну, попију или поједу. До тровања може доћи и неконтролисаном употребом терапија, односно прекомерно узетом количином лека.
Деловање отрова зависи од хемијског састава, концентрације, количине, и личних карактеристика лица које га је узело (здравственог стања, старости и телесне тежине). Судскомедицински тровање се доказује на основу процене посебних околности случаја, клиничког, обдукцијског и токсиколошког налаза присуства отрова.
Сумњиве околности
Наши саговорници истичу да су сумњива случајна тровања само једне особе, нарочито ако се у њеном окружењу увек налази већи број лица. И изненадне болести или напрасне смрти здравих лица су индиције које указују на могућност тровања.
Карактеристике наступања смрти представљају битну основу за извођење закључака да ли је у питању тровање и којом врстом отрова. Карактеристике мириса у просторији могу указивати на присутне паре отровне супстанце (амонијак, сумпор-водоник, итд.), кожа лица може имати специфичну боју – нарочито су упадљиве мртвачке пеге – а поред тога може доћи и до пражњења желуца и црева. Поред жртве се могу наћи сумњиве чаше, посуде или остаци хране.
„Криминалиста би требало да пажњу усмери на прикупљање информација да ли је лице имало болове, грчеве, вртоглавицу, поспаност, несвестицу, изненадно слабљење срчане или мождане активности. У ситуацијама када се сумња на убиство тровањем увиђају би требало да присуствује токсиколог.
Отрови су погодна средства за фингирање нарочито када је жртва особа која је већ боловала. Тада се смрт може протумачити као природна последица болести а не тровања, због чега понекад изостану обдукција и конкретна токсиколошка вештачења“, упозоравају стручњаци.
У поступку доказивања иследници прикупљају информације о личности особе жртве, њеним везама, породичном, професионалном и друштвеном статусу; доступности отрова жртви... а током обдукције тражи се присуство могуће отровне супстанце, утврђују патолошко-анатомске промене, узима узорак за токсиколошка и хистолошка вештачења.
Вештаку токсикологу најчешће се постављају и питања: да ли се у достављеним узорцима налази отров и у којима од њих; која врста отрова је у питању и која количина; у ком облику, којим путем и у којој количини је отров узет; да ли је отров могао бити конзумиран као лек и о ком се леку ради; да ли је отровна супстанца у организам могла доспети посмртно и на који начин; које су специфичне реакције конзумирања конкретне отровне супстанце; како се може набавити и где употребљена отровна супстанца; да ли се ради о акутном или хроничном тровању; ако је у питању хронично, у којем периоду; да ли је здравствено стање жртве могло утицати на последице тровања и у којој мери; да ли се отрована особа после тровања могла кретати, колико је времена протекло од узимања отровне супстанце до смрти лица...
Убиство тровањем је, кажу у МУП-у, добро планиран и организован злочин: починилац мора имати физички приступ жртви, односно храни и пићу које она конзумира. Несрећни случајеви, где већи број лица дели исти физички простор или користи исту храну и пиће, а отрује се само једна особа, мало су вероватни.
Ако се сумња на убиство, истражује се профил починиоца, нарочито његове субјективне карактеристике (структура личности и мотив) и објективне могућности да предузме ово непочинство: приступ жртви (неретко имају и њено велико поверење), познавање отрова, могућност за његову набавку и знање како га употребити.
Све ово су имали у виду и најчувенији писци криминалистичких романа, попут Агате Кристи („Арсеник и старе чипке“), и прослављени режисери филмских трилера као што је био Алфред Хичкок („Сумња“), који су тровање увели у свет уметности и забаве.
----------------------------------------------------
Снајине сарме и кафа са мишомором
Пре двадесетак година су овдашње токсиколошке лабораторије имале пуне руке посла са нашим старијим земљацима који су редовно доносили на преглед „снајине сарме“, у страху да их трује неко од укућана. „У свим случајевима је утврђено да је реч о безразложним сумњама. Срби ретко прибегавају отровима као средству убиства. Од стотинак обдукција, у мање од десет случајева смо имали смрт тровањем“, каже за наш лист др Бранимир Александрић из Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду „Милован Миловановић“.
У нашим крајевима, нарочито на селу, било је доста тровања пестицидима, (некад случајних, некад намерних, као кад је једна огорчена швалерка свом драгом стављала мишомор у храну), сад је више тровања лековима (седативима). Ретко се догађа да је отров унет преко коже или удисањем, осим кад је реч о незгоди или несмотрености на послу. Мада... „Памтим случај љубавника који су нађени угушени издувним гасовима у колима, док је мотор радио, у гаражи која није имала добру вентилацију“, примећује наш саговорник.
--------------------------------------------------------------------
Први серијски тровач
Прва жена која се у званичним аналима помиње као серијски убица – тровач – била је Локуста у првом веку нове ере. Њу је 54. године ангажовала Агрипина да убије императора Клаудија отровним печуркама. После наредне жртве је била ухваћена, али не и осуђена: Нерон је сматрао да ће му њено кобно умеће користити, па јој је испословао слободу. Узвратила му је услугу тровањем његовог политичког противника Британикуса.
--------------------------------------------------------------------
Како препознати знаке тровања
* боја коже бледа (никотин) или црвена (етилни алкохол, угљен-моноксид, цијанид);
* мирис на бадем (цијаниди), бели лук (арсеноводоник) или ацетон (метилни алкохол и салицилати);
* кома (код тровања лековима, угљен-моноксидом и алкохолом);
* халуцинације (алкохол, гљиве, органофосфати);
* зенице широке код тровања атропином, неким гљивама и алкохолом, сужене код тровања морфином, органофосфатима, пилокарпином;
*нистагмус (подрхтавање очних јабучица) код тровања алкохолом и барбитуратима;
* слепило (метилни алкохол) и диплопија – двострука слика (етилни алкохол и никотин);
* жутица (тровање гљивама, бензином, фосфором);
* јака саливација (лучење пљувачке) код тровања органофосфатима и никотином;
* сува уста (тровање никотином или антихистаминицима);
* поремећај срчаног рада (никотин, органофосфати и лекови).
(Др Соња Илић, преузето са сајта stetoskop.info Beograd, Srbija)
------------------------------------------------------------------------
Највише убистава викендом
Према статистичкој евиденцији МУП-а Србије, у 2009. години је регистровано по једно убиство (чланови 113 и 114 новог Кривичног законика) у току сваких 2,7 дана, а покушај убиства у току 1,06 дана. Процентуално највећи број убистава су извршила (мушка) лица између 26 и 30 година (14,81 одсто), а тешког убиства од 18 до 21 године (16,66 одсто). Посебно брине велики број извршилаца из популације малолетника (свако десето убиство).
Највећи број убистава се врши суботом и недељом, и то у периоду од 18 до 24 часа. Образовни профил извршилаца је нижа и средња стручна спрема, што је природно узимајући у обзир чињеницу да у образовној структури управо највећи део становништва има ову стручну спрему.
Најчешће коришћено средство извршења је пиштољ, затим кухињски нож, док је број убистава тровањем симболичан.
Александра Мијалковић
Објављено: 13.02.2011.
Извор: Политика магазин