- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
POD LUPOM: ŠTA POSLE LEKARSKE GREŠKE
Mučno traganje za istinom
Ako se pacijenti smatraju oštećenima bolje je da pokrenu građansku parnicu i traže novčanu odštetu nego da krivično gone lekare, savetuju stručnjaci
(fotodokumentacija "Politike")
Dok u bogatim i razvijenim zemljama pacijenti ne praštaju lekarima greške, u Srbiji se radije mire sa sudbinom i samo u retkim slučajevima upuštaju se u duge i komplikovane sudske procese. Tamo gde je tržište zdravstvenog osiguranja razvijeno građanima je lakše da se zaštite, ali kod nas je ono još u povoju, nedefinisano zakonski. Kako saznajemo, Lekarska komora Srbije otpočeće u toj oblasti sa novom praksom, uskoro će obznaniti ime osiguravajućeg društva kod kojeg će osigurati 30.000 domaćih lekara novcem od članarine koju oni već plaćaju svojoj strukovnoj organizaciji. Time će biti pokriven takozvani osnovni paket, a kako saznajemo od dr Tatjane Radosavljević, predsednice pomenute komore, neurohirurzi, anesteziolozi, „plastični” hirurzi i ostali eksperti u belom, čiji je rad izrazito komplikovan mogu uplaćivati i osiguranje od dodatnog rizika. Ime izabrane osiguravajuće kompanije još se drži u tajnosti jer tender nije okončan pošto je u toku rok za žalbe, ali ova novina u srpskom zdravstvu je sasvim izvesna.
Poznavaoci kažu da ne treba previše očekivati od najavljenih promena jer u Srbiji nije zakonski regulisano osiguranje od lekarske odgovornosti, niti je dovoljno razvijeno medicinsko pravo.
– Osiguravajuće kuće u ovim slučajevima mogu da ponude ovu vrstu osiguranja, koja podrazumeva naknadu štete do sume koja je određena ugovorom, kao i pravnu zaštitu koja podrazumeva davanje pravnih saveta – kaže dr Vladimir Čolović iz Instituta za uporedno pravo, koji se zalaže da se uvede obavezno osiguranje od lekarske odgovornosti, a to znači da se mora definisati i odgovornost uprave medicinske ustanove.
– Mi kao država za razliku od većine drugih nemamo Zakon o zaštiti prava pacijenata. Država zakonima štiti ljudska prava dece, invalida, manjina, potrošača, ali ne i pacijenata. Po tome zaostajemo u regionu jer je Hrvatska još 2004. godine donela takav zakon, BiH prošlog leta, a Crna Gora uoči Nove godine. Kod nas su prava pacijenata razbacana u nekoliko zakona, obligacijama, zakonu o zdravstvenoj zaštiti, zakonu o zdravstvenom osiguranju, pa pacijent treba da bude pravni ekspert da bi se snašao – kaže Zorica Marković, predsednica kluba „Zdravlje”, organizacije korisnika zdravstvenih usluga koja je članica međunarodne alijanse pod pokroviteljstvom Svetske zdravstvene organizacije.
Bolećivost prema kolegama
Ako su greške u bolnicama nekada bile tabu, danas se oštećeni češće odlučuju da reaguju i da zatraže krivičnu odgovornost, ili pokrenu građansku parnicu. Teško je reći koliko je takvih sudskih postupaka jer se ne vodi posebna evidencija, ali se zna da suđenja traju i po pet-šest pa i više godina.
U pravosuđu ističu da je 2003. godina bila prelomna, jer su od tada mnogo češće počele da se podnose krivične prijave i protiv lekara u državnim bolnicama, do tada su na tapetu uglavnom bili samo privatnici. Ali broj tužbi nije ni blizu zapadnih standarda, naši ljudi nemaju mnogo poverenja u pravosuđe, mučno im je da ponovo proživljavaju jednom već preživljenu traumu, ili prosto kažu „vrana vrani oči ne vadi”, misleći na lekarsku solidarnost prilikom veštačenja. U našoj skorijoj medicinskoj praksi dešavala su se policijska privođenja medicinskog osoblja zbog smrti pacijenata, podizanja optužnice, pomna pa i bombasta medijska izveštavanja, ali na kraju, kao po pravilu sve bi se razvodnilo – i zaboravilo.
Setimo se nekih tragičnih primera iz novijeg vremena – pacijentkinje koja je umrla od sepse posle rutinske operacije čukljeva, lekara koji je vodio trudnoću ženi koja nije ni bila u drugom stanju, smrtnom ishodu posle abortusa ili operacije katarakte.
– U medicini ima dosta rizika, nikada se ne može sa potpunom izvesnošću znati da li će i kako pacijent reagovati na jedan lek, ne postoje, kako bi rekli lekari, različite bolesti, već različiti bolesnici. Relativno malo zemalja poznaje krivično delo nesavesnog lečenje bolesnika, kao što je to kod nas. To ne znači da u drugim zemljama ne možete pozvati lekara na krivičnu odgovornost, ali tada je to ubistvo iz nehata kao što je to bio slučaj sa doktorom koji je lečio američku pop zvezdu Majkla Džeksona. U razvijenim zemljama poteže se češće građanska odgovornost i traži odšteta koju plaća bolnica ili osiguravajuća kuća, ali da lekar ide u zatvor to je retkost – kaže dr Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo.
On predlaže onima koji se osećaju oštećenim da pravdu traže u parničnom postupku a ne u krivičnom, jer je u ovom prvom lakše dokazati odgovornost lekara. Kada se zakonski uredi oblast osiguranja ljudi će biti više motivisani da traže odštetu nego da krivično terete lekare jer je u tom slučaju jako teško dokazati njihovu krivicu.
– Pošto sudija ne raspolaže odgovarajućim znanjima on mora potražiti pomoć sudsko-medicinskih veštaka, a to su drugi lekari, koji, u svakom konkretnom slučaju mogu zbog svoje esnafske i profesionalne solidarnosti biti na odgovarajući način blagonakloni i bolećivi prema kolegama, te nešto što je posledica lekarske nepažnje i nesavesnosti mogu prikazati kao višu silu i slučaj – pojašnjava dr Ćirić.
Pogrešna dijagnoza
Iz ugla veštaka, naravno, stvari izgledaju nešto drugačije pa tako dr Đorđe Alempijević iz Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji povremeno učestvuje u radu Sudsko-medicinskog odbora tog fakulteta kaže da se u praksi susreće sa brojnim problemima.
– Rodbina umrlih ima svoju priču, lekari svoju, a vi morate da arbitrirate pre svega na osnovu objektivno utvrđenih činjenica iz medicinske dokumentacije. Kao i u saobraćaju kada vozač u sekundi mora da odluči da li će stati na žuto ili proći semafor, a posledice mogu biti fatalne, tako je i lekar često u situaciji da mora brzo da donosi odluke, pa jedna strana kaže da je pogrešio, a on se brani da je morao tako da postupi jer bi u suprotnom posledice bile još teže – prenosi svoja iskustva dr Alempijević i tvrdi da nema problem da stavi svoj potpis ako je lekar pogrešio.
Šta sve može da se dogodi u operacionoj sali, ambulanti, laboratoriji, teško je nabrojati jer u medicini „greška samo čeka da se dogodi”. Dešava se da se zamene uzorci tkiva, da se pogrešno protumače nalazi, pogreši u dijagnostici, pa je zato i veštačenje mukotrpno, kockice se slažu kao u mozaiku.
Zato naš sagovornik iz Instituta za sudsku medicinu ističe da je suština problema dokazivanja lekarske krivice u nedostatku protokola lečenja koji bi bili obavezni.
– U Engleskoj se, na primer, lekar upravlja po precizno napisanim uputstvima. Ako pacijent ima bol u donjoj desnoj četvrtini trbuha, tačno se zna šta sve treba ispitati u tom delu tela. Ako ste uradili sve što je potrebno ne možete biti pozvani na odgovornost. Takav sistem štiti i lekare i pacijente – podseća dr Alempijević.
Da bi smo dobili standardizovane i precizne protokole lečenja neophodno je, po rečima dr Tatjane Radosavljević, da Ministarstvo zdravlja donese odluku da oni postanu obavezni. Ona napominje da struka ima dovoljno i znanja i pameti da uredi ovu oblast, jer ionako ne treba izmišljati „toplu vodu”, dovoljno je prepisati ono što postoji već napisano u svetu i samo ponešto promeniti i usaglasiti sa našim uslovima.
Još od najstarijih vremena Hamurabija, postoje oni koji smatraju da je lečenje jedna vrsta umetnosti koja zahteva privilegiju negonjenja i nekažnjavanja i to su takozvani laksisti. Nasuprot njima stoje rigoristi, koji se zalažu da prema lekarima i njihovim greškama treba biti strog.
Taj spor traje i danas: sa jedne strane su lekari koji smatraju da se isuviše često prozivaju i pozivaju na odgovornost, a sa druge su pravnici i laička javnost koji smatraju da se lekarima previše gleda kroz prste.
– Često može izgledati kako se lekarima dozvoljava pravo na grešku, na ovaj ili onaj način se kaže kako je jedan hirurg operisao na hiljade pacijenata, pa to prosto navodi na zaključak da ima pravo jednom i da pogreši. Ipak, ako bi svaki put kada se lečenje završi neuspehom lekar bio pozivan na krivičnu odgovornost, vrlo brzo se niko više ne bi bavio hirurgijom, a to bi svakako bila najveća greška, zaključuje dr Jovan Ćirić.
U inostranstvu je u nekim slučajevima moguće sa sobom u bolnicu povesti "čuvara".
..........
Statistika iz SFRJ
Statistika iz nešto dalje prošlosti kaže da je 1984. u tadašnjoj Jugoslaviji bilo osuđeno 110.000 osoba za najrazličitija krivična dela. Od toga za nesavesno lečenje bolesnika bilo je osuđeno pet osoba. Radilo se o jednom slučaju u Makedoniji gde su osuđene četiri medicinske sestre i jedan lekar. Naredne četiri godine nije bilo osuđivanih lekara i medicinskog osoblja.
Izdvajanja za zdravstvo
– Zaposleni odvajaju 12,3 odsto svojih prihoda da plate doprinos za zdravstveno osiguranje, a na to još dodaju i participaciju, a plaćaju i preskakanje liste čekanja za neku operaciju, što je ozakonjena korupcija. Zato smo na vrhu lestvice po korupciju u zdravstvu, iako ono ima najveću kasu, u koju se slije godišnje tri milijarde dolara. Za vojsku izdvajamo 2,1 odsto BDP, a računajući razne participacije, za zdravstvo pet puta više, bez prava da biramo gde ćemo se lečiti jer državni sektor samo još u zdravstvu ima monopol – kaže Zorica Marković.
Pravili smo greške
Nemački lekari su pre nekoliko godina izdali brošuru „Da, pravili smo greške!”, u kojoj su potanko opisali brojne kikseve i teške previde koji su im se potkrali u operacionim salama. Između ostalog, cenjeni hirurzi su uz asistenciju medicinskih sestara zaboravili gazu u telu pacijenta, operisali pogrešno koleno skakačici udalj, ili tako traljavo odradili rutinsku operaciju slepog creva da su morali da amputiraju nogu trinaestogodišnjakinji koja je, da nesreća bude veća, želela da postane košarkašica.
Inače u Nemačkoj se godišnje javi oko 40.000 pacijenata ili članova njihovih porodica koji smatraju da su bili žrtve lekarske greške, dok se u SAD trećini od 100.000 ljudi koji tuže lekare isplati naknada preko osiguravajućih kuća. U Hrvatskoj je do sada registrovano oko 1.600 prijavljenih lekarskih grešaka. Ipak, zahvaljujući razvijenom osiguranju u bogatim, zapadnim zemljama više se insistira na isplaćivanju odšteta koje mogu biti milionske, nego na krivičnom gonjenju. Američki lekari plaćaju i više od 100.000 dolara godišnje za osiguranje od odgovornosti, a neurohirurzi i do 300.000 dolara.
Postoje i slučajevi kada se novčane odštete isplaćuju bez ispitivanja krivice. Recimo u Francuskoj su osnovali Fond solidarnosti za neke specifične slučajeve, ako se desi infekcija u bolnici ne ulazi se u uzroke jer može postojati 101 razlog. Fond automatski plaća odštetu pacijentu koji može imati ozbiljne komplikacije. Takođe u prenatalnoj dijagnostici ako lekar dobro ne iščita ultrazvuk pa se rodi beba sa anomalijom jako je teško utvrditi kada je greška napravljena. Zato se roditeljima finansijski pomaže da nadoknade dodatne troškove lečenja i da lakše podnesu teret podizanja deteta.
Oduzeta licenca
Nedavno je Lekarska komora Srbije prvi put trajno oduzela licencu jednom lekaru. Reč je o dr Nebojši Zlatanoviću iz Kragujevca koji je pravosnažno osuđen i na zatvorsku kaznu posle procesa koji je trajao 12 godina.
Sudovi časti Lekarske komore mogu da kazne nesavesne lekare opomenom, privremenim oduzimanjem licence i trajnom zabranom bavljenja lekarske prakse.
Ako smatra da je oštećen pacijent može da se obrati inspekciji Ministarstva zdravlja, Lekarskoj komori ili tužilaštvu. Osnovna zamerka sudovima časti Lekarske komore je da se ne mešaju u svoj posao, odnosno izbegavaju da reaguju dok se ne završi sudski postupak, a to kao što znamo ume dugo da potraje.
Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 13.03.2011.
Izvor: Politika
Mučno traganje za istinom
Ako se pacijenti smatraju oštećenima bolje je da pokrenu građansku parnicu i traže novčanu odštetu nego da krivično gone lekare, savetuju stručnjaci
(fotodokumentacija "Politike")
Dok u bogatim i razvijenim zemljama pacijenti ne praštaju lekarima greške, u Srbiji se radije mire sa sudbinom i samo u retkim slučajevima upuštaju se u duge i komplikovane sudske procese. Tamo gde je tržište zdravstvenog osiguranja razvijeno građanima je lakše da se zaštite, ali kod nas je ono još u povoju, nedefinisano zakonski. Kako saznajemo, Lekarska komora Srbije otpočeće u toj oblasti sa novom praksom, uskoro će obznaniti ime osiguravajućeg društva kod kojeg će osigurati 30.000 domaćih lekara novcem od članarine koju oni već plaćaju svojoj strukovnoj organizaciji. Time će biti pokriven takozvani osnovni paket, a kako saznajemo od dr Tatjane Radosavljević, predsednice pomenute komore, neurohirurzi, anesteziolozi, „plastični” hirurzi i ostali eksperti u belom, čiji je rad izrazito komplikovan mogu uplaćivati i osiguranje od dodatnog rizika. Ime izabrane osiguravajuće kompanije još se drži u tajnosti jer tender nije okončan pošto je u toku rok za žalbe, ali ova novina u srpskom zdravstvu je sasvim izvesna.
Poznavaoci kažu da ne treba previše očekivati od najavljenih promena jer u Srbiji nije zakonski regulisano osiguranje od lekarske odgovornosti, niti je dovoljno razvijeno medicinsko pravo.
– Osiguravajuće kuće u ovim slučajevima mogu da ponude ovu vrstu osiguranja, koja podrazumeva naknadu štete do sume koja je određena ugovorom, kao i pravnu zaštitu koja podrazumeva davanje pravnih saveta – kaže dr Vladimir Čolović iz Instituta za uporedno pravo, koji se zalaže da se uvede obavezno osiguranje od lekarske odgovornosti, a to znači da se mora definisati i odgovornost uprave medicinske ustanove.
– Mi kao država za razliku od većine drugih nemamo Zakon o zaštiti prava pacijenata. Država zakonima štiti ljudska prava dece, invalida, manjina, potrošača, ali ne i pacijenata. Po tome zaostajemo u regionu jer je Hrvatska još 2004. godine donela takav zakon, BiH prošlog leta, a Crna Gora uoči Nove godine. Kod nas su prava pacijenata razbacana u nekoliko zakona, obligacijama, zakonu o zdravstvenoj zaštiti, zakonu o zdravstvenom osiguranju, pa pacijent treba da bude pravni ekspert da bi se snašao – kaže Zorica Marković, predsednica kluba „Zdravlje”, organizacije korisnika zdravstvenih usluga koja je članica međunarodne alijanse pod pokroviteljstvom Svetske zdravstvene organizacije.
Bolećivost prema kolegama
Ako su greške u bolnicama nekada bile tabu, danas se oštećeni češće odlučuju da reaguju i da zatraže krivičnu odgovornost, ili pokrenu građansku parnicu. Teško je reći koliko je takvih sudskih postupaka jer se ne vodi posebna evidencija, ali se zna da suđenja traju i po pet-šest pa i više godina.
U pravosuđu ističu da je 2003. godina bila prelomna, jer su od tada mnogo češće počele da se podnose krivične prijave i protiv lekara u državnim bolnicama, do tada su na tapetu uglavnom bili samo privatnici. Ali broj tužbi nije ni blizu zapadnih standarda, naši ljudi nemaju mnogo poverenja u pravosuđe, mučno im je da ponovo proživljavaju jednom već preživljenu traumu, ili prosto kažu „vrana vrani oči ne vadi”, misleći na lekarsku solidarnost prilikom veštačenja. U našoj skorijoj medicinskoj praksi dešavala su se policijska privođenja medicinskog osoblja zbog smrti pacijenata, podizanja optužnice, pomna pa i bombasta medijska izveštavanja, ali na kraju, kao po pravilu sve bi se razvodnilo – i zaboravilo.
Setimo se nekih tragičnih primera iz novijeg vremena – pacijentkinje koja je umrla od sepse posle rutinske operacije čukljeva, lekara koji je vodio trudnoću ženi koja nije ni bila u drugom stanju, smrtnom ishodu posle abortusa ili operacije katarakte.
– U medicini ima dosta rizika, nikada se ne može sa potpunom izvesnošću znati da li će i kako pacijent reagovati na jedan lek, ne postoje, kako bi rekli lekari, različite bolesti, već različiti bolesnici. Relativno malo zemalja poznaje krivično delo nesavesnog lečenje bolesnika, kao što je to kod nas. To ne znači da u drugim zemljama ne možete pozvati lekara na krivičnu odgovornost, ali tada je to ubistvo iz nehata kao što je to bio slučaj sa doktorom koji je lečio američku pop zvezdu Majkla Džeksona. U razvijenim zemljama poteže se češće građanska odgovornost i traži odšteta koju plaća bolnica ili osiguravajuća kuća, ali da lekar ide u zatvor to je retkost – kaže dr Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo.
On predlaže onima koji se osećaju oštećenim da pravdu traže u parničnom postupku a ne u krivičnom, jer je u ovom prvom lakše dokazati odgovornost lekara. Kada se zakonski uredi oblast osiguranja ljudi će biti više motivisani da traže odštetu nego da krivično terete lekare jer je u tom slučaju jako teško dokazati njihovu krivicu.
– Pošto sudija ne raspolaže odgovarajućim znanjima on mora potražiti pomoć sudsko-medicinskih veštaka, a to su drugi lekari, koji, u svakom konkretnom slučaju mogu zbog svoje esnafske i profesionalne solidarnosti biti na odgovarajući način blagonakloni i bolećivi prema kolegama, te nešto što je posledica lekarske nepažnje i nesavesnosti mogu prikazati kao višu silu i slučaj – pojašnjava dr Ćirić.
Pogrešna dijagnoza
Iz ugla veštaka, naravno, stvari izgledaju nešto drugačije pa tako dr Đorđe Alempijević iz Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji povremeno učestvuje u radu Sudsko-medicinskog odbora tog fakulteta kaže da se u praksi susreće sa brojnim problemima.
– Rodbina umrlih ima svoju priču, lekari svoju, a vi morate da arbitrirate pre svega na osnovu objektivno utvrđenih činjenica iz medicinske dokumentacije. Kao i u saobraćaju kada vozač u sekundi mora da odluči da li će stati na žuto ili proći semafor, a posledice mogu biti fatalne, tako je i lekar često u situaciji da mora brzo da donosi odluke, pa jedna strana kaže da je pogrešio, a on se brani da je morao tako da postupi jer bi u suprotnom posledice bile još teže – prenosi svoja iskustva dr Alempijević i tvrdi da nema problem da stavi svoj potpis ako je lekar pogrešio.
Šta sve može da se dogodi u operacionoj sali, ambulanti, laboratoriji, teško je nabrojati jer u medicini „greška samo čeka da se dogodi”. Dešava se da se zamene uzorci tkiva, da se pogrešno protumače nalazi, pogreši u dijagnostici, pa je zato i veštačenje mukotrpno, kockice se slažu kao u mozaiku.
Zato naš sagovornik iz Instituta za sudsku medicinu ističe da je suština problema dokazivanja lekarske krivice u nedostatku protokola lečenja koji bi bili obavezni.
– U Engleskoj se, na primer, lekar upravlja po precizno napisanim uputstvima. Ako pacijent ima bol u donjoj desnoj četvrtini trbuha, tačno se zna šta sve treba ispitati u tom delu tela. Ako ste uradili sve što je potrebno ne možete biti pozvani na odgovornost. Takav sistem štiti i lekare i pacijente – podseća dr Alempijević.
Da bi smo dobili standardizovane i precizne protokole lečenja neophodno je, po rečima dr Tatjane Radosavljević, da Ministarstvo zdravlja donese odluku da oni postanu obavezni. Ona napominje da struka ima dovoljno i znanja i pameti da uredi ovu oblast, jer ionako ne treba izmišljati „toplu vodu”, dovoljno je prepisati ono što postoji već napisano u svetu i samo ponešto promeniti i usaglasiti sa našim uslovima.
Još od najstarijih vremena Hamurabija, postoje oni koji smatraju da je lečenje jedna vrsta umetnosti koja zahteva privilegiju negonjenja i nekažnjavanja i to su takozvani laksisti. Nasuprot njima stoje rigoristi, koji se zalažu da prema lekarima i njihovim greškama treba biti strog.
Taj spor traje i danas: sa jedne strane su lekari koji smatraju da se isuviše često prozivaju i pozivaju na odgovornost, a sa druge su pravnici i laička javnost koji smatraju da se lekarima previše gleda kroz prste.
– Često može izgledati kako se lekarima dozvoljava pravo na grešku, na ovaj ili onaj način se kaže kako je jedan hirurg operisao na hiljade pacijenata, pa to prosto navodi na zaključak da ima pravo jednom i da pogreši. Ipak, ako bi svaki put kada se lečenje završi neuspehom lekar bio pozivan na krivičnu odgovornost, vrlo brzo se niko više ne bi bavio hirurgijom, a to bi svakako bila najveća greška, zaključuje dr Jovan Ćirić.
U inostranstvu je u nekim slučajevima moguće sa sobom u bolnicu povesti "čuvara".
..........
Statistika iz SFRJ
Statistika iz nešto dalje prošlosti kaže da je 1984. u tadašnjoj Jugoslaviji bilo osuđeno 110.000 osoba za najrazličitija krivična dela. Od toga za nesavesno lečenje bolesnika bilo je osuđeno pet osoba. Radilo se o jednom slučaju u Makedoniji gde su osuđene četiri medicinske sestre i jedan lekar. Naredne četiri godine nije bilo osuđivanih lekara i medicinskog osoblja.
Izdvajanja za zdravstvo
– Zaposleni odvajaju 12,3 odsto svojih prihoda da plate doprinos za zdravstveno osiguranje, a na to još dodaju i participaciju, a plaćaju i preskakanje liste čekanja za neku operaciju, što je ozakonjena korupcija. Zato smo na vrhu lestvice po korupciju u zdravstvu, iako ono ima najveću kasu, u koju se slije godišnje tri milijarde dolara. Za vojsku izdvajamo 2,1 odsto BDP, a računajući razne participacije, za zdravstvo pet puta više, bez prava da biramo gde ćemo se lečiti jer državni sektor samo još u zdravstvu ima monopol – kaže Zorica Marković.
Pravili smo greške
Nemački lekari su pre nekoliko godina izdali brošuru „Da, pravili smo greške!”, u kojoj su potanko opisali brojne kikseve i teške previde koji su im se potkrali u operacionim salama. Između ostalog, cenjeni hirurzi su uz asistenciju medicinskih sestara zaboravili gazu u telu pacijenta, operisali pogrešno koleno skakačici udalj, ili tako traljavo odradili rutinsku operaciju slepog creva da su morali da amputiraju nogu trinaestogodišnjakinji koja je, da nesreća bude veća, želela da postane košarkašica.
Inače u Nemačkoj se godišnje javi oko 40.000 pacijenata ili članova njihovih porodica koji smatraju da su bili žrtve lekarske greške, dok se u SAD trećini od 100.000 ljudi koji tuže lekare isplati naknada preko osiguravajućih kuća. U Hrvatskoj je do sada registrovano oko 1.600 prijavljenih lekarskih grešaka. Ipak, zahvaljujući razvijenom osiguranju u bogatim, zapadnim zemljama više se insistira na isplaćivanju odšteta koje mogu biti milionske, nego na krivičnom gonjenju. Američki lekari plaćaju i više od 100.000 dolara godišnje za osiguranje od odgovornosti, a neurohirurzi i do 300.000 dolara.
Postoje i slučajevi kada se novčane odštete isplaćuju bez ispitivanja krivice. Recimo u Francuskoj su osnovali Fond solidarnosti za neke specifične slučajeve, ako se desi infekcija u bolnici ne ulazi se u uzroke jer može postojati 101 razlog. Fond automatski plaća odštetu pacijentu koji može imati ozbiljne komplikacije. Takođe u prenatalnoj dijagnostici ako lekar dobro ne iščita ultrazvuk pa se rodi beba sa anomalijom jako je teško utvrditi kada je greška napravljena. Zato se roditeljima finansijski pomaže da nadoknade dodatne troškove lečenja i da lakše podnesu teret podizanja deteta.
Oduzeta licenca
Nedavno je Lekarska komora Srbije prvi put trajno oduzela licencu jednom lekaru. Reč je o dr Nebojši Zlatanoviću iz Kragujevca koji je pravosnažno osuđen i na zatvorsku kaznu posle procesa koji je trajao 12 godina.
Sudovi časti Lekarske komore mogu da kazne nesavesne lekare opomenom, privremenim oduzimanjem licence i trajnom zabranom bavljenja lekarske prakse.
Ako smatra da je oštećen pacijent može da se obrati inspekciji Ministarstva zdravlja, Lekarskoj komori ili tužilaštvu. Osnovna zamerka sudovima časti Lekarske komore je da se ne mešaju u svoj posao, odnosno izbegavaju da reaguju dok se ne završi sudski postupak, a to kao što znamo ume dugo da potraje.
Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 13.03.2011.
Izvor: Politika