- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
POD LUPOM: REČNIK MLADIH
Za njih je i Ana Karenjina bila sponzoruša
Kultura izražavanja je veština koja se uči kroz literaturu. Nažalost, čini se da ni roditelji a ni profesori ne čine nešto posebno da podstaknu đake na čitanje i tako poprave jezičku kulturu tinejdžera
Bez obzira na to šta će sadašnji učenici osnovne i srednje škole studirati i raditi, svi oni će svakodnevno biti u prilici da se obraćaju drugima i da se drugi obraćaju njima. U toj komunikaciji nije važno samo šta će reći, već i način na koji će to reći. Tu veštinu đaci počinju da uče od samog polaska u školu, na časovima srpskog jezika i književnosti.
– Od ustrojstva sistema školstva, srpski jezik i književnost je najznačajniji predmet. Nastava je bazirana na tri programska sadržaja: jedan je jezik, drugi je književnost, a treći – kultura izražavanja. Iz jezika uče da se oslobode dijalekatskih crta, da postignu dobar akcenat i kvalitetan izgovor svih glasova na fonetskom nivou, da koriste ispravne oblike reči, da ne greše u redosledu reči ili bilo kojim sintaksičkim konstrukcijama. Nastava literature im služi da, čitajući književna dela, saznaju nove reči i da bogate svoj aktivni i pasivni fond reči. Dakle, nastava jezika i nastava književnosti su u funkciji kulture izražavanja. Ali, rezultati su vrlo rđavi. Leksički fond naših učenika često je užasan. Oni se međusobno dobro razumeju, ali u njihovom izražavanju nema sintakse. Kada ih sa strane slušamo kako razgovaraju, stičemo utisak da koriste dvadeset reči u toku čitavog dana. Sve ostalo su nekakve poštapalice, uzrečice, gestovi, mimike, skraćenice i porazne konstrukcije, koje više liče na nekakvo gugutkanje: mislim, ovaj, znaš brate... „Fejsbuk”, mejlovi i SMS-ovi takođe su bez ikakve jezičke strukture. To su obično vrlo kratke i vrlo šture informacije. Nemamo istraživanje na osnovu mojih možemo da kažemo do koje mere je pasivni fond jednog srpskog srednjoškolca loš, jer pojmovno oni ipak dosta razumeju. Ali, ako bismo uzeli aktivni fond, dakle, broj reči koje oni koriste, onda nema nikakve licitacije – on je nedopustivo nizak, rđav, jadan, siromašan, skoro nikakav. Za desetine potpuno različitih situacija upotrebiće jednu istu reč. Te reči su na neki način postale „kišobrani” koje pokrivaju ceo set pojmova. Tako je ispočetka za njih sve bilo „super” i „ekstra”. Super je u jednom trenutku malo zastarelo i onda su počeli da govore „vrh”, pa je i to zastarelo, dok se neko nije setio termina – „vrh vrhova”. To nije jezik. To su samo poštapalice – ocenjuje doc. dr Veljko Brborić, upravnik Katedre za srpski jezik i metodičar srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Gradovi bez knjižara
Profesor podseća da kulturu izražavanja treba sistematski učiti i konstantno unapređivati. A, šta bi za obogaćivanje rečnika bilo bolje od knjige? Međutim...
– Ne treba kriti da je nastupila kriza čitanja. Čitanje nije u modi, bez obzira na uzrast, pol, zanimanje. Biblioteke se slabo posećuju, a ni knjižni fond im nije previše bogat. Prvi put u Srbiji imamo mnoge veće gradove, da ih sad ne nabrajam, bez knjižara. Kiosci su možda jedino mesto gde uz novine osvane i poneka knjiga, ali što se tiče knjižara, nema ih, ne rade. Setimo se samo kako je izgledala Knez Mihailova ulica u Beogradu do pre nekoliko godina. Imala je sedam, osam knjižara. A danas? Takvo stanje u društvu direktno se odrazilo i na čitanje u našim osnovnim i srednjim školama.
Što se tiče školske lektire u nižim razredima, ona se realizuje. Kraća dela čitaju se i analiziraju na časovima. Ali, kada književno delo treba pročitati kod kuće, tu se već nailazi na jedan ozbiljan problem. Tada indeks čitanosti znatno opada. U srednjoj školi stanje je slično. Obrađuju se lirske i epske pesme, pripovetke, ali kada se stigne do ozbiljnijih dela, a to je, smatra naš sagovornik, u pojedinim razredima zaista impozantan broj, rezultat svakog istraživanja i razgovora sa nastavnicima i učenicima je poguban.
– Lektiru koja je po nastavnom planu i programu obavezna ni pola srpskih gimnazijalaca ne pročita. Istina, povremeno se čita popularna literatura izvan školske lektire, ali ako pogledamo naslove, kao što su „Ispovesti iz harema” ili „Dnevnik sponzoruše”, videćemo da su to, najblaže rečeno, dela sumnjivog kvaliteta i očito nimalo poučne sadržine. Razloga ima više. Jedan je taj što je školska lektira na neki način vremešna. Način života naših srednjoškolaca se promenio, a dela su ostala ista. Niko od učenika neće reći da su Bora Stanković, Stevan Sremac, Duško Kovačević, Rastko Petrović, Meša Selimović, Ivo Andrić, kao ni Dostojevski, Kafka ili bilo ko od svetskih klasika, loši pisci ili da su njihova dela loša. Ali, Ana Karenjina danas osnovcima i srednjoškolcima nije više zanimljiva. Pošto po nalogu škole moraju da ih pročitaju, oni su se snašli tako što sve te romane mogu naći u skraćenoj verziji na nekoliko strana, nekakvog teksta koji im je dostupan na Internetu. Tako smo, uslovno rečeno, stigli do surogata. Učenici pomalo nagađaju o čemu se u knjizi radi, ali je nisu pročitali. Nastavnici su u užasno nepovoljnoj situaciji, jer su prinuđeni da ta dela analiziraju, iako ih učenici nisu pročitali. Posmatrajući sa školske i sa metodičke strane, nema čitanja dela u delovima. Zato se taj problem što pre mora rešiti. Jedan od načina je da neka nepopularna dela izbacimo iz programa – predlaže naš sagovornik, svestan da je škola zahtevna i da je našim osnovcima i srednjoškolcima potrebno dosta vremena da bi savladali gradivo, uz to im i drugi sadržaji, poput stotine televizijskih programa, „Fejsbuka” i Interneta odvlače pažnju, tako da se u tom slučaju najlakše odriču čitanja.
Svi su odgovorni
Profesor Brborić ipak ne želi da se pomisli kako su naši učenici jedini krivci. Veliki deo odgovornosti snose i mediji, škola, Ministarstvo prosvete, porodica...
– Postoje čitavi mehanizmi koji upravljaju učenicima i njihovim čitalačkim senzibilitetom. Očito se malo šta čini da se čitanje afirmiše. Odnos društva i učenika je klasičan odnos setve i žetve. Ta naša deca će odrasti i postaće punoletni građani Srbije. Oni su budući profesori, učitelji, inženjeri, lekari, ministri... Oni su naša budućnost, kakvi budu oni, takva će biti Srbija. Ako ni u čemu drugom, bar jezički možemo biti bogatiji. Za to nam ne treba nikakav zajam i nikakve sankcije nas ne mogu omesti. To se ne uvozi, to se gaji. Da večeras na Kolarcu zakažemo predavanje o jezičkoj kulturu, pojaviće se dvadeset, najviše pedeset slušalaca, ali uglavnom starijih od četrdeset godina. Među njima neće biti učenika i studenata. Mi moramo delovati na njihovu svest. Treba ih naučiti da je nezdravo odrasti bez čitanja literature i da nije pametno živeti bez jezičke kulture, jer će im ona, pre ili kasnije, nedostajati, a u jednom trenutku će prosto biti dockan. Nije prirodno ako neko od njih bude morao prvi put da čita dečje pisce u 35. godini da bi obogatio rečnik – zaključuje profesor Veljko Brborić.
-------------------------------------------
Psovke neće uvek biti „in”
– I psovke su sastavni deo jezika, imamo ih u mnogim zabavnim emisijama, pa čak i u književnim delima, jedino što ih mi malo slobodnije koristimo. U autobusu ili u učionici, kako to učenici ponekad čine. Valjda im se čini da psovke na engleskom zvuče manje pogrdno, bar onima koji ne razumeju taj jezik, pa su i u tom obliku ušle u modu. To je, kako oni kažu, „in”, ali mislim da za dve godine neće biti – smatra profesor.
---------------------------------------------
Duhovite skraćenice
– Svaki jezik i svaki pravopis ima svoje skraćenice. One su nastale iz prirodne potrebe, kao nivo jezičke ekonomičnosti. Postoje skraćenice u pisanju i skraćenice u govoru, ali ne postoji potpuna ekvivalentnost između jednih i drugih. Kada, na primer, izgovorimo VMA, biće jasno na šta se odnosi. Ali, kod internacionalnih mernih skraćenica stvar je drugačija. Nikada od prodavca nećemo potražiti jedan kg šećera ili jedan l ulja. Tako se piše, ali se izgovara cela reč. Skraćenice koje koriste mladi su deo njihovog sociolekta, slenga, žargona. One su sad ušle u modu i nikada ih toliko nije bilo kao danas, ali sigurno neće postati sastavni deo svakodnevne komunikacije.
Moram priznati da su oni u tim skraćenicama duhoviti, mada se ponekad zbunim, jer ne znam šta im znače. Neke su čak vrlo šifrovane, jer su nastale bez bilo kakvih pravila i ustrojstava – kaže profesor.
Sve ove skraćenice bazirane su na engleskom, koji postaje neka vrsta univerzalnog jezika sporazumevanja, svidelo se to nama ili ne.
Spisak je veoma dug, evo nekih koje su popularne u internet komunikaciji:
121 – One-to-one (jedan na jedan),
143 – I love you (volim te),
2NTE – Tonight (večeras),
4 – for (za),
?4U – imam pitanje za tebe,
– osmeh
<:-| – radoznalost
:~) – slatko
:-} – stidljivo
:-( – tužno...
2U2 – To You, Too I tebi takođe
ASAP – As Soon As Possible – ŠPTB– Što pre to bolje
BBL – Be Back Later – VSK – Vraćam se kasnije
CU – See You – poz!
-----------------------------------------
Skraćenice postoje i u starim crkvenim knjigama:
hv= Hristos voskrese
vv = vaistinu voskrese
hsr = Hristos se rodi
vsr = vaistinu se rodi
abd = ako bog da
dbd = da bog da
db = daleko bilo
hb = hvala bogu
btp = bog ti pomogao
sd = svako dobro
------------------------------------------
Parodije
Na Internetu smo pronašli i sajt „Kako Zemunac prepričava lektiru”, gde se kaže da su Romeo i Julija Žabari iz Verone i oni se smuvaju. Matorci im se uopšte ne gotive, jer rade isti biznis. Zent im je da ih ne provale i da im ne ukinu kintu, pa se viđaju tajno. Na kraju upadnu u loš trip i roknu se. Roman „Rat i mir” je knjiga koja ima soma strana i u kojoj piše kako su pre dvesta godina Francuzi krenuli na Ruje i stigli do Moskve, a onda je došla zima i Francuzi su se posmrzavali... Ana Karenjina je, pak, sponzoruša, dobra riba, ali udata za matorca, a Koštana je igračica u diskoteci na koju se loži neki buržuj koji kroz celu knjigu kuka za svojom mladosti i smara sve ostale...
Dana Stanković
Objavljeno: 01.05.2011.
Izvor: Politika magazin
Za njih je i Ana Karenjina bila sponzoruša
Kultura izražavanja je veština koja se uči kroz literaturu. Nažalost, čini se da ni roditelji a ni profesori ne čine nešto posebno da podstaknu đake na čitanje i tako poprave jezičku kulturu tinejdžera
Bez obzira na to šta će sadašnji učenici osnovne i srednje škole studirati i raditi, svi oni će svakodnevno biti u prilici da se obraćaju drugima i da se drugi obraćaju njima. U toj komunikaciji nije važno samo šta će reći, već i način na koji će to reći. Tu veštinu đaci počinju da uče od samog polaska u školu, na časovima srpskog jezika i književnosti.
– Od ustrojstva sistema školstva, srpski jezik i književnost je najznačajniji predmet. Nastava je bazirana na tri programska sadržaja: jedan je jezik, drugi je književnost, a treći – kultura izražavanja. Iz jezika uče da se oslobode dijalekatskih crta, da postignu dobar akcenat i kvalitetan izgovor svih glasova na fonetskom nivou, da koriste ispravne oblike reči, da ne greše u redosledu reči ili bilo kojim sintaksičkim konstrukcijama. Nastava literature im služi da, čitajući književna dela, saznaju nove reči i da bogate svoj aktivni i pasivni fond reči. Dakle, nastava jezika i nastava književnosti su u funkciji kulture izražavanja. Ali, rezultati su vrlo rđavi. Leksički fond naših učenika često je užasan. Oni se međusobno dobro razumeju, ali u njihovom izražavanju nema sintakse. Kada ih sa strane slušamo kako razgovaraju, stičemo utisak da koriste dvadeset reči u toku čitavog dana. Sve ostalo su nekakve poštapalice, uzrečice, gestovi, mimike, skraćenice i porazne konstrukcije, koje više liče na nekakvo gugutkanje: mislim, ovaj, znaš brate... „Fejsbuk”, mejlovi i SMS-ovi takođe su bez ikakve jezičke strukture. To su obično vrlo kratke i vrlo šture informacije. Nemamo istraživanje na osnovu mojih možemo da kažemo do koje mere je pasivni fond jednog srpskog srednjoškolca loš, jer pojmovno oni ipak dosta razumeju. Ali, ako bismo uzeli aktivni fond, dakle, broj reči koje oni koriste, onda nema nikakve licitacije – on je nedopustivo nizak, rđav, jadan, siromašan, skoro nikakav. Za desetine potpuno različitih situacija upotrebiće jednu istu reč. Te reči su na neki način postale „kišobrani” koje pokrivaju ceo set pojmova. Tako je ispočetka za njih sve bilo „super” i „ekstra”. Super je u jednom trenutku malo zastarelo i onda su počeli da govore „vrh”, pa je i to zastarelo, dok se neko nije setio termina – „vrh vrhova”. To nije jezik. To su samo poštapalice – ocenjuje doc. dr Veljko Brborić, upravnik Katedre za srpski jezik i metodičar srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Gradovi bez knjižara
Profesor podseća da kulturu izražavanja treba sistematski učiti i konstantno unapređivati. A, šta bi za obogaćivanje rečnika bilo bolje od knjige? Međutim...
– Ne treba kriti da je nastupila kriza čitanja. Čitanje nije u modi, bez obzira na uzrast, pol, zanimanje. Biblioteke se slabo posećuju, a ni knjižni fond im nije previše bogat. Prvi put u Srbiji imamo mnoge veće gradove, da ih sad ne nabrajam, bez knjižara. Kiosci su možda jedino mesto gde uz novine osvane i poneka knjiga, ali što se tiče knjižara, nema ih, ne rade. Setimo se samo kako je izgledala Knez Mihailova ulica u Beogradu do pre nekoliko godina. Imala je sedam, osam knjižara. A danas? Takvo stanje u društvu direktno se odrazilo i na čitanje u našim osnovnim i srednjim školama.
Što se tiče školske lektire u nižim razredima, ona se realizuje. Kraća dela čitaju se i analiziraju na časovima. Ali, kada književno delo treba pročitati kod kuće, tu se već nailazi na jedan ozbiljan problem. Tada indeks čitanosti znatno opada. U srednjoj školi stanje je slično. Obrađuju se lirske i epske pesme, pripovetke, ali kada se stigne do ozbiljnijih dela, a to je, smatra naš sagovornik, u pojedinim razredima zaista impozantan broj, rezultat svakog istraživanja i razgovora sa nastavnicima i učenicima je poguban.
– Lektiru koja je po nastavnom planu i programu obavezna ni pola srpskih gimnazijalaca ne pročita. Istina, povremeno se čita popularna literatura izvan školske lektire, ali ako pogledamo naslove, kao što su „Ispovesti iz harema” ili „Dnevnik sponzoruše”, videćemo da su to, najblaže rečeno, dela sumnjivog kvaliteta i očito nimalo poučne sadržine. Razloga ima više. Jedan je taj što je školska lektira na neki način vremešna. Način života naših srednjoškolaca se promenio, a dela su ostala ista. Niko od učenika neće reći da su Bora Stanković, Stevan Sremac, Duško Kovačević, Rastko Petrović, Meša Selimović, Ivo Andrić, kao ni Dostojevski, Kafka ili bilo ko od svetskih klasika, loši pisci ili da su njihova dela loša. Ali, Ana Karenjina danas osnovcima i srednjoškolcima nije više zanimljiva. Pošto po nalogu škole moraju da ih pročitaju, oni su se snašli tako što sve te romane mogu naći u skraćenoj verziji na nekoliko strana, nekakvog teksta koji im je dostupan na Internetu. Tako smo, uslovno rečeno, stigli do surogata. Učenici pomalo nagađaju o čemu se u knjizi radi, ali je nisu pročitali. Nastavnici su u užasno nepovoljnoj situaciji, jer su prinuđeni da ta dela analiziraju, iako ih učenici nisu pročitali. Posmatrajući sa školske i sa metodičke strane, nema čitanja dela u delovima. Zato se taj problem što pre mora rešiti. Jedan od načina je da neka nepopularna dela izbacimo iz programa – predlaže naš sagovornik, svestan da je škola zahtevna i da je našim osnovcima i srednjoškolcima potrebno dosta vremena da bi savladali gradivo, uz to im i drugi sadržaji, poput stotine televizijskih programa, „Fejsbuka” i Interneta odvlače pažnju, tako da se u tom slučaju najlakše odriču čitanja.
Svi su odgovorni
Profesor Brborić ipak ne želi da se pomisli kako su naši učenici jedini krivci. Veliki deo odgovornosti snose i mediji, škola, Ministarstvo prosvete, porodica...
– Postoje čitavi mehanizmi koji upravljaju učenicima i njihovim čitalačkim senzibilitetom. Očito se malo šta čini da se čitanje afirmiše. Odnos društva i učenika je klasičan odnos setve i žetve. Ta naša deca će odrasti i postaće punoletni građani Srbije. Oni su budući profesori, učitelji, inženjeri, lekari, ministri... Oni su naša budućnost, kakvi budu oni, takva će biti Srbija. Ako ni u čemu drugom, bar jezički možemo biti bogatiji. Za to nam ne treba nikakav zajam i nikakve sankcije nas ne mogu omesti. To se ne uvozi, to se gaji. Da večeras na Kolarcu zakažemo predavanje o jezičkoj kulturu, pojaviće se dvadeset, najviše pedeset slušalaca, ali uglavnom starijih od četrdeset godina. Među njima neće biti učenika i studenata. Mi moramo delovati na njihovu svest. Treba ih naučiti da je nezdravo odrasti bez čitanja literature i da nije pametno živeti bez jezičke kulture, jer će im ona, pre ili kasnije, nedostajati, a u jednom trenutku će prosto biti dockan. Nije prirodno ako neko od njih bude morao prvi put da čita dečje pisce u 35. godini da bi obogatio rečnik – zaključuje profesor Veljko Brborić.
-------------------------------------------
Psovke neće uvek biti „in”
– I psovke su sastavni deo jezika, imamo ih u mnogim zabavnim emisijama, pa čak i u književnim delima, jedino što ih mi malo slobodnije koristimo. U autobusu ili u učionici, kako to učenici ponekad čine. Valjda im se čini da psovke na engleskom zvuče manje pogrdno, bar onima koji ne razumeju taj jezik, pa su i u tom obliku ušle u modu. To je, kako oni kažu, „in”, ali mislim da za dve godine neće biti – smatra profesor.
---------------------------------------------
Duhovite skraćenice
– Svaki jezik i svaki pravopis ima svoje skraćenice. One su nastale iz prirodne potrebe, kao nivo jezičke ekonomičnosti. Postoje skraćenice u pisanju i skraćenice u govoru, ali ne postoji potpuna ekvivalentnost između jednih i drugih. Kada, na primer, izgovorimo VMA, biće jasno na šta se odnosi. Ali, kod internacionalnih mernih skraćenica stvar je drugačija. Nikada od prodavca nećemo potražiti jedan kg šećera ili jedan l ulja. Tako se piše, ali se izgovara cela reč. Skraćenice koje koriste mladi su deo njihovog sociolekta, slenga, žargona. One su sad ušle u modu i nikada ih toliko nije bilo kao danas, ali sigurno neće postati sastavni deo svakodnevne komunikacije.
Moram priznati da su oni u tim skraćenicama duhoviti, mada se ponekad zbunim, jer ne znam šta im znače. Neke su čak vrlo šifrovane, jer su nastale bez bilo kakvih pravila i ustrojstava – kaže profesor.
Sve ove skraćenice bazirane su na engleskom, koji postaje neka vrsta univerzalnog jezika sporazumevanja, svidelo se to nama ili ne.
Spisak je veoma dug, evo nekih koje su popularne u internet komunikaciji:
121 – One-to-one (jedan na jedan),
143 – I love you (volim te),
2NTE – Tonight (večeras),
4 – for (za),
?4U – imam pitanje za tebe,
– osmeh<:-| – radoznalost
:~) – slatko
:-} – stidljivo
:-( – tužno...
2U2 – To You, Too I tebi takođe
ASAP – As Soon As Possible – ŠPTB– Što pre to bolje
BBL – Be Back Later – VSK – Vraćam se kasnije
CU – See You – poz!
-----------------------------------------
Skraćenice postoje i u starim crkvenim knjigama:
hv= Hristos voskrese
vv = vaistinu voskrese
hsr = Hristos se rodi
vsr = vaistinu se rodi
abd = ako bog da
dbd = da bog da
db = daleko bilo
hb = hvala bogu
btp = bog ti pomogao
sd = svako dobro
------------------------------------------
Parodije
Na Internetu smo pronašli i sajt „Kako Zemunac prepričava lektiru”, gde se kaže da su Romeo i Julija Žabari iz Verone i oni se smuvaju. Matorci im se uopšte ne gotive, jer rade isti biznis. Zent im je da ih ne provale i da im ne ukinu kintu, pa se viđaju tajno. Na kraju upadnu u loš trip i roknu se. Roman „Rat i mir” je knjiga koja ima soma strana i u kojoj piše kako su pre dvesta godina Francuzi krenuli na Ruje i stigli do Moskve, a onda je došla zima i Francuzi su se posmrzavali... Ana Karenjina je, pak, sponzoruša, dobra riba, ali udata za matorca, a Koštana je igračica u diskoteci na koju se loži neki buržuj koji kroz celu knjigu kuka za svojom mladosti i smara sve ostale...
Dana Stanković
Objavljeno: 01.05.2011.
Izvor: Politika magazin