- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
ПОД ЛУПОМ: ПРОМЕНИО СЕ ВРЕДНОСНИ СИСТЕМ МЛАДИХ
Тесла победио Аркана
Тинејџерима у Србији естрадне личности више нису највећи идоли, пошто су их потиснули спортисти, велики научници, историјске личности, али и владике.
У последњих десет година поимање живота младих поприлично се променило. Према најновијем истраживању, омладини у Србији естрадне личности више нису највећи идоли, пошто су их потиснули спортисти, велики научници и истраживачи, историјске личности, али и свештеници.
Истраживање, које је финансирао Фонд за отворено друштво, показало је да су за готово 40 одсто испитаника највећи узори спортисти, попут Новака Ђоковића, Владе Дивца, Немање Видића, Милорада Чавића, Јелене Јанковић, Ане Ивановић, Александра Ђорђевића, рекла је Драгана Дулић, координаторка пројекта.
Готово 28 одсто испитаника је као своје узоре навело велике научнике и истраживаче – Николу Теслу, Алберта Ајнштајна, Милутина Миланковића и Михајла Пупина, док се петина њих диви историјским личностима, међу којима предњаче Јосип Броз Тито, вожд Карађорђе, Махатма Ганди, Зоран Ђинђић, кнез Милош, цар Душан, Нелсон Мандела, Мартин Лутер Кинг, кнез Лазар. Истраживање је обављено прошле године на узорку од око 1. 500 младих широм Србије, узраста од 15 до 29 година.
За близу 15 одсто младих највећи узори су свештена лица: патријарх Павле, Свети Сава, актуелни патријарх српски Иринеј, Амфилохије Радовић, Николај Велимировић, док су за 14,25 процената испитаника омиљени политичари Зоран Ђинђић, Борис Тадић, Јосип Броз Тито, Владимир Путин и Барак Обама.
Готово 11 одсто младих обожава хероје последњих ратова: Ратка Младића, Жељка Ражнатовића Аркана, Радована Караџића, Небојшу Павковића, Милана Тепића, док су личности са естраде узори за нешто мање од десет одсто испитаника и њима су идоли Светлана Ражнатовић, Сека Алексић, Ђорђе Балашевић, Јелена Карлеуша, Здравко Чолић, Лепа Брена, тек сваки двадесети испитаник изабрао је неке друге узоре, најчешће родитеље, наставнике, књижевнике и друге уметнике.
Социолог Зоран Гавриловић директор Бироа за друштвена истраживања има свој коментар на ово истраживање.
– Тешко је анализирати вредносне оријентације младих само на основу једног индикатора – став према узорима, мада поредећи вредности тог показатеља кроз време долазимо до закључка да су доминантне криминално-коруптивне вредности из деведесетих мање присутне, као и да је дошло до промене идола – објашњава овај социолог.
Национализација узора
Какви су нови идоли?
– Интересантно би било истражити зашто млади бирају Николу Теслу или Михајла Пупина. Да ли зато што су Срби и симболизују сеобу младих и образованих у свет у којем постижу оно што не могу овде, или зато што се ради о Србима који су дали велики допринос развоју науке у технике на светском нивоу, или се ради о високој оцени њиховог научног рада – пита се Гавриловић.
По његовом мишљењу слично питање се може поставити и за спортисте који су према поменутом истраживању заузели високо место. Да ли је у питању избор иза кога стоји позитиван став о промоцији Србије у свету, или се пак ради о избору иза којег стоји тежња да се кроз спорт као канал социо-економске покретљивости дође до бољег материјалног положаја у држави где је трговина децом-спортистима постала значајна привредна грана која „послује” врло често на ивици закона.
– Оно што, ипак, треба да брине јесте својеврсна „национализација узора”, јер међу изабраним идолима доминирају појединци из националног миљеа, што је последица живота у изолованом друштву – сматра овај истраживач из Бироа за друштвена истраживања.
Професор Филозофског факултета Владимир Вулетић оцењује да се вредности полако стабилизују, ма колико криза не говори томе у прилог. Ранији узори младима били су људи који су до новца, успеха и моћи дошли преко ноћи. А данашњи идоли, било да су спортисти, научници или уметници, успех су постигли континуираним радом и одрицањем. Они шаљу поруку да „нема хлеба без мотике”, каже професор.
О утицају на систем вредности који ће омладина усвојити велики утицај имају медији.
– Ако им пуштамо „Фарму” и сличне ријалити програме, где се примитивизам и безобразлук награђују популарношћу, друштво нема право да се жали на модел понашања младих. Ако је оно што им причамо и оно што радимо у раскораку, неће имати поверења у одрасле и неће их узимати као узоре – закључује професорка Филозофског факултета Ана Пешикан.
Слободно време уз компјутер
Занимљиво истраживање о друштвеним активностима младих и њиховим потребама урадила је Исидора Јарић, професорка Филозофског факултета. Истраживачи су анкетирали омладину Канцеларије за младе у Обреновцу. Један од задатака је био истраживање о потребама младих. Истраживачи су дошли до занимљивих података. Око 83 одсто анкетираних није никада учествовало у неким друштвеним активностима, 35 одсто изјављује да нису ни заинтересовани да буду на било који начин друштвено активни. Ова Канцеларија активно ради на укључивање младих у решавању конкретних проблема, које сами истичу у граду као највеће попут: незапослености, наркоманије, криминала и тако даље. Занимљиво је да слободно време проводе, углавном, уз компјутер, 40 одсто, на седељкама и журкама 69 одсто, у кафићима 24 одсто, само 10 одсто посећује културне догађаје.
Ову пасивност младих треба сагледати у контексту друштвене ситуације која гласи да су млади људи обесхрабрени многим преживљеним препрекама, јер и у организацијама младих и за младе немају приступ доношењу одлука.
Јарић истиче да су се појавиле нове форме удруживања, попут Шапца и Обреновца које окупљају младе гимназијалце и средњошколце спремне да се одупру устаљеном начину живота, постављајући себи питање шта би могли учинити да се стање промени и створе бољи услови, пре свега, у култури и образовању за смисленији живот.
Проучавајући Националну стратегију за младе у 21. веку њен циљ је да млади постану активни и равноправни учесници у свим областима друштвеног живота и да имају једнака права и могућност за пуни развој својих потенцијала.
-----------------------------------------------------------------------
Нема више бунтовника из шездесет осме
Нема више бунтовника из 68. године, који су се упорно борили против учмалог света њихових родитеља, пише у студији коју је сачинио Институт „Рајнголд“ за истраживање тржишта, о актуелној слици младих између 18 и 24 године. „Омладина брзим корацима граби ка својим циљевима. Образовање, каријера и добра плата веома су битни. Мала кућа са баштом или свој стан – врло радо. У свим тим представама уочавамо неку малограђанштину. Разлог за то лежи у страху младе генерације, каже психолог Стефан Гриневалд, један од аутора недавног истраживања.
„Страх од пропасти је постао најбитнији осећај код младих”, закључио је Гриневалд. После генерације „опуштена равнодушност” из 1994. године, која је све релативизовала, која се смејала родитељима и њиховим идеологијама и генерације „миловање” из 2002, која је после терористичких напада 2001. тражила спас у социјалним групацијама, следи генерација „малограђана”. Ова генерација се прилагођава, приказује се као флексибилна и одговорна, да не би пропала.
Чак и млади из такозваних „породица које функционишу“ буне се због недовољног присуства оца. То код младих ствара бес иако нису сигурни према коме тај бес осећају. Не постоји јасан непријатељ. Родитељи су другари, који се и сами не сналазе у животним околностима. За младе ни политичари који беспомоћно агитују нису главни кривци. „Управо зато млади накупљени бес често усмеравају према себи самима”, каже Гриневалд. Многи причају о „разузданом времену када су били тинејџери” са самоуништавајућим поступцима као што су бесомучно напијање, дрога, криминал и повређивање самога себе.
Из страха од неуспеха, млади већ у средњој школи без мере и одабира сакупљају читав арсенал вештина: праксе, страних језика, додатних квалификација. Одабир се у овом случају не веже за интересовање или љубав према нечему, у питању је логика „безбрижности у сваком погледу“. Најновије истраживање показује да млади немају јасну слику о томе шта желе и шта би хтели да буду. Четрдесет одсто испитаника су били млади који још похађају школу, 30 одсто запослених, 20 одсто радника и 10 одсто студената.
Из страха да их губитници не повуку за собом у пропаст, победници се одвајају. Губитницима се пребацује да су „лузери”, „јадни”, раширена је пракса да се они мрзе и прогањају, чак и од стране младих који себе сматрају солидарним и лево настројеним. „Губитници себе треба да криве због своје судбине”, сматрају „победници” који на тај начин гаје своју илузију да ће, ако не праве исте грешке, боље проћи у животу. „Међутим, то није истина”, каже Гриневалд. „Свако данас може да изгуби, независно од образовања и вредноће. Потребно је само да фирма прогласи банкрот.”
---------------------------------------------------
Осуђени на родитељски дом
Млади Италијани су одувек касно напуштали родитељски дом, због чега су често исмевани као „бамбочини” (велике бебе), али данас разлог за то више нису комодитет или љубав према маминој кухињи, већ немогућност да сами издржавају породицу.
Готово једна трећина људи у раним тридесетим још живи са родитељима, а та цифра је утростручена од 1983. године.
Тих година је о Италијанима кружио следећи виц: „Кад у Америци дете после факултета остане да живи са родитељима, сви питају шта није у реду са дететом. У Италији, када дете напусти родитељски дом сви питају шта није у реду са родитељима?”
Овај виц данас звучи горко, јер деца заправо немају избора. Младима у Италији већ дуже време није лако да нађу сталан посао, а економска криза је додатно смањила број радних места која су им на располагању.
За оно мало расположивих места у јавном сектору потребне су везе, док пословни свет младима нуди само краткорочне уговоре, како би се заобишли строги закони о раду, преноси Ројтерс.
После снажне рецесије 2008-2010, готово 60 одсто младих од 18 до 34 године живи са родитељима, у односу на 49 одсто 1983, објавио је национални Завод за статистику „Истат”.
Према истраживању „Истата”, жеља да остану са родитељима је тек на трећем месту међу разлозима останка код куће после финансијских и разлога школовања. Насупрот томе, проценат младих који би желели да напусте дом 2003. године је износио 45,1 одсто, а 2009. је порастао на 51,9 одсто.
Међутим, младим људима је исувише рискантно да на себе преузму обавезу плаћања месечног најма или кредита за стан, будући да већина њих и када ради, нема стално запослење. Социолог Кјара Сарачено каже да је тај тренд забрињавајући за будућност Италије јер млађа генерација стиже на тржиште рада касно, живи с неизвесношћу губитка посла, заснива породицу касније и има мање шанси да развије вештине и знања. Према подацима „Истата”, током 2010. године Италијани између 18 и 29 година чинили су 79 одсто оних који су изгубили посао. Стопа запошљавања у тој старосној групи опала је на 44 одсто.
Томе треба додати и чињеницу да за разлику од земаља попут САД и Велике Британије, које имају лидере у четрдесетим годинама, у италијанској политици и бизнису доминирају стари. Водећи италијански политичари попут Силвија Берлусконија и Умберта Босија имају око 70 година, а њихови поједини „млађи” ривали, попут Ђанфранка Финија су у касним педесетим.
Нада Ковачевић
Објављено: 06.02.2011.
Извор: Политика магазин
Тесла победио Аркана
Тинејџерима у Србији естрадне личности више нису највећи идоли, пошто су их потиснули спортисти, велики научници, историјске личности, али и владике.
У последњих десет година поимање живота младих поприлично се променило. Према најновијем истраживању, омладини у Србији естрадне личности више нису највећи идоли, пошто су их потиснули спортисти, велики научници и истраживачи, историјске личности, али и свештеници.
Истраживање, које је финансирао Фонд за отворено друштво, показало је да су за готово 40 одсто испитаника највећи узори спортисти, попут Новака Ђоковића, Владе Дивца, Немање Видића, Милорада Чавића, Јелене Јанковић, Ане Ивановић, Александра Ђорђевића, рекла је Драгана Дулић, координаторка пројекта.
Готово 28 одсто испитаника је као своје узоре навело велике научнике и истраживаче – Николу Теслу, Алберта Ајнштајна, Милутина Миланковића и Михајла Пупина, док се петина њих диви историјским личностима, међу којима предњаче Јосип Броз Тито, вожд Карађорђе, Махатма Ганди, Зоран Ђинђић, кнез Милош, цар Душан, Нелсон Мандела, Мартин Лутер Кинг, кнез Лазар. Истраживање је обављено прошле године на узорку од око 1. 500 младих широм Србије, узраста од 15 до 29 година.
За близу 15 одсто младих највећи узори су свештена лица: патријарх Павле, Свети Сава, актуелни патријарх српски Иринеј, Амфилохије Радовић, Николај Велимировић, док су за 14,25 процената испитаника омиљени политичари Зоран Ђинђић, Борис Тадић, Јосип Броз Тито, Владимир Путин и Барак Обама.
Готово 11 одсто младих обожава хероје последњих ратова: Ратка Младића, Жељка Ражнатовића Аркана, Радована Караџића, Небојшу Павковића, Милана Тепића, док су личности са естраде узори за нешто мање од десет одсто испитаника и њима су идоли Светлана Ражнатовић, Сека Алексић, Ђорђе Балашевић, Јелена Карлеуша, Здравко Чолић, Лепа Брена, тек сваки двадесети испитаник изабрао је неке друге узоре, најчешће родитеље, наставнике, књижевнике и друге уметнике.
Социолог Зоран Гавриловић директор Бироа за друштвена истраживања има свој коментар на ово истраживање.
– Тешко је анализирати вредносне оријентације младих само на основу једног индикатора – став према узорима, мада поредећи вредности тог показатеља кроз време долазимо до закључка да су доминантне криминално-коруптивне вредности из деведесетих мање присутне, као и да је дошло до промене идола – објашњава овај социолог.
Национализација узора
Какви су нови идоли?
– Интересантно би било истражити зашто млади бирају Николу Теслу или Михајла Пупина. Да ли зато што су Срби и симболизују сеобу младих и образованих у свет у којем постижу оно што не могу овде, или зато што се ради о Србима који су дали велики допринос развоју науке у технике на светском нивоу, или се ради о високој оцени њиховог научног рада – пита се Гавриловић.
По његовом мишљењу слично питање се може поставити и за спортисте који су према поменутом истраживању заузели високо место. Да ли је у питању избор иза кога стоји позитиван став о промоцији Србије у свету, или се пак ради о избору иза којег стоји тежња да се кроз спорт као канал социо-економске покретљивости дође до бољег материјалног положаја у држави где је трговина децом-спортистима постала значајна привредна грана која „послује” врло често на ивици закона.
– Оно што, ипак, треба да брине јесте својеврсна „национализација узора”, јер међу изабраним идолима доминирају појединци из националног миљеа, што је последица живота у изолованом друштву – сматра овај истраживач из Бироа за друштвена истраживања.
Професор Филозофског факултета Владимир Вулетић оцењује да се вредности полако стабилизују, ма колико криза не говори томе у прилог. Ранији узори младима били су људи који су до новца, успеха и моћи дошли преко ноћи. А данашњи идоли, било да су спортисти, научници или уметници, успех су постигли континуираним радом и одрицањем. Они шаљу поруку да „нема хлеба без мотике”, каже професор.
О утицају на систем вредности који ће омладина усвојити велики утицај имају медији.
– Ако им пуштамо „Фарму” и сличне ријалити програме, где се примитивизам и безобразлук награђују популарношћу, друштво нема право да се жали на модел понашања младих. Ако је оно што им причамо и оно што радимо у раскораку, неће имати поверења у одрасле и неће их узимати као узоре – закључује професорка Филозофског факултета Ана Пешикан.
Слободно време уз компјутер
Занимљиво истраживање о друштвеним активностима младих и њиховим потребама урадила је Исидора Јарић, професорка Филозофског факултета. Истраживачи су анкетирали омладину Канцеларије за младе у Обреновцу. Један од задатака је био истраживање о потребама младих. Истраживачи су дошли до занимљивих података. Око 83 одсто анкетираних није никада учествовало у неким друштвеним активностима, 35 одсто изјављује да нису ни заинтересовани да буду на било који начин друштвено активни. Ова Канцеларија активно ради на укључивање младих у решавању конкретних проблема, које сами истичу у граду као највеће попут: незапослености, наркоманије, криминала и тако даље. Занимљиво је да слободно време проводе, углавном, уз компјутер, 40 одсто, на седељкама и журкама 69 одсто, у кафићима 24 одсто, само 10 одсто посећује културне догађаје.
Ову пасивност младих треба сагледати у контексту друштвене ситуације која гласи да су млади људи обесхрабрени многим преживљеним препрекама, јер и у организацијама младих и за младе немају приступ доношењу одлука.
Јарић истиче да су се појавиле нове форме удруживања, попут Шапца и Обреновца које окупљају младе гимназијалце и средњошколце спремне да се одупру устаљеном начину живота, постављајући себи питање шта би могли учинити да се стање промени и створе бољи услови, пре свега, у култури и образовању за смисленији живот.
Проучавајући Националну стратегију за младе у 21. веку њен циљ је да млади постану активни и равноправни учесници у свим областима друштвеног живота и да имају једнака права и могућност за пуни развој својих потенцијала.
-----------------------------------------------------------------------
Нема више бунтовника из шездесет осме
Нема више бунтовника из 68. године, који су се упорно борили против учмалог света њихових родитеља, пише у студији коју је сачинио Институт „Рајнголд“ за истраживање тржишта, о актуелној слици младих између 18 и 24 године. „Омладина брзим корацима граби ка својим циљевима. Образовање, каријера и добра плата веома су битни. Мала кућа са баштом или свој стан – врло радо. У свим тим представама уочавамо неку малограђанштину. Разлог за то лежи у страху младе генерације, каже психолог Стефан Гриневалд, један од аутора недавног истраживања.
„Страх од пропасти је постао најбитнији осећај код младих”, закључио је Гриневалд. После генерације „опуштена равнодушност” из 1994. године, која је све релативизовала, која се смејала родитељима и њиховим идеологијама и генерације „миловање” из 2002, која је после терористичких напада 2001. тражила спас у социјалним групацијама, следи генерација „малограђана”. Ова генерација се прилагођава, приказује се као флексибилна и одговорна, да не би пропала.
Чак и млади из такозваних „породица које функционишу“ буне се због недовољног присуства оца. То код младих ствара бес иако нису сигурни према коме тај бес осећају. Не постоји јасан непријатељ. Родитељи су другари, који се и сами не сналазе у животним околностима. За младе ни политичари који беспомоћно агитују нису главни кривци. „Управо зато млади накупљени бес често усмеравају према себи самима”, каже Гриневалд. Многи причају о „разузданом времену када су били тинејџери” са самоуништавајућим поступцима као што су бесомучно напијање, дрога, криминал и повређивање самога себе.
Из страха од неуспеха, млади већ у средњој школи без мере и одабира сакупљају читав арсенал вештина: праксе, страних језика, додатних квалификација. Одабир се у овом случају не веже за интересовање или љубав према нечему, у питању је логика „безбрижности у сваком погледу“. Најновије истраживање показује да млади немају јасну слику о томе шта желе и шта би хтели да буду. Четрдесет одсто испитаника су били млади који још похађају школу, 30 одсто запослених, 20 одсто радника и 10 одсто студената.
Из страха да их губитници не повуку за собом у пропаст, победници се одвајају. Губитницима се пребацује да су „лузери”, „јадни”, раширена је пракса да се они мрзе и прогањају, чак и од стране младих који себе сматрају солидарним и лево настројеним. „Губитници себе треба да криве због своје судбине”, сматрају „победници” који на тај начин гаје своју илузију да ће, ако не праве исте грешке, боље проћи у животу. „Међутим, то није истина”, каже Гриневалд. „Свако данас може да изгуби, независно од образовања и вредноће. Потребно је само да фирма прогласи банкрот.”
---------------------------------------------------
Осуђени на родитељски дом
Млади Италијани су одувек касно напуштали родитељски дом, због чега су често исмевани као „бамбочини” (велике бебе), али данас разлог за то више нису комодитет или љубав према маминој кухињи, већ немогућност да сами издржавају породицу.
Готово једна трећина људи у раним тридесетим још живи са родитељима, а та цифра је утростручена од 1983. године.
Тих година је о Италијанима кружио следећи виц: „Кад у Америци дете после факултета остане да живи са родитељима, сви питају шта није у реду са дететом. У Италији, када дете напусти родитељски дом сви питају шта није у реду са родитељима?”
Овај виц данас звучи горко, јер деца заправо немају избора. Младима у Италији већ дуже време није лако да нађу сталан посао, а економска криза је додатно смањила број радних места која су им на располагању.
За оно мало расположивих места у јавном сектору потребне су везе, док пословни свет младима нуди само краткорочне уговоре, како би се заобишли строги закони о раду, преноси Ројтерс.
После снажне рецесије 2008-2010, готово 60 одсто младих од 18 до 34 године живи са родитељима, у односу на 49 одсто 1983, објавио је национални Завод за статистику „Истат”.
Према истраживању „Истата”, жеља да остану са родитељима је тек на трећем месту међу разлозима останка код куће после финансијских и разлога школовања. Насупрот томе, проценат младих који би желели да напусте дом 2003. године је износио 45,1 одсто, а 2009. је порастао на 51,9 одсто.
Међутим, младим људима је исувише рискантно да на себе преузму обавезу плаћања месечног најма или кредита за стан, будући да већина њих и када ради, нема стално запослење. Социолог Кјара Сарачено каже да је тај тренд забрињавајући за будућност Италије јер млађа генерација стиже на тржиште рада касно, живи с неизвесношћу губитка посла, заснива породицу касније и има мање шанси да развије вештине и знања. Према подацима „Истата”, током 2010. године Италијани између 18 и 29 година чинили су 79 одсто оних који су изгубили посао. Стопа запошљавања у тој старосној групи опала је на 44 одсто.
Томе треба додати и чињеницу да за разлику од земаља попут САД и Велике Британије, које имају лидере у четрдесетим годинама, у италијанској политици и бизнису доминирају стари. Водећи италијански политичари попут Силвија Берлусконија и Умберта Босија имају око 70 година, а њихови поједини „млађи” ривали, попут Ђанфранка Финија су у касним педесетим.
Нада Ковачевић
Објављено: 06.02.2011.
Извор: Политика магазин