- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Под лупом - ПРЕДРАСУДЕ И МИТОВИ О ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
Колико је дугачак краставац у Европи
Упркос гласинама које су понегде сасвим озбиљно схваћене, италијанске водитељке шоу програма неће добити из касе ЕУ милион евра за обуку, Данци ће наставити да праве џем, пољски сељаци да неограничено возе тракторе, а Срби, ако одлуче да се придруже унији, да пеку прасиће и домаћу ракију
Да ли ћемо, уласком у Европску унију, морати да се одрекнемо чварака и домаће ракије, печених прасића и свих оних наших традиционалних производа који нису по мери и стандардима Европе? Зар је могуће да ће српским краставцима бити затворен приступ на европске трпезе само зато што су већи него што су одредиле бриселске бирократе? Можемо ли и након приступања заједничком тржишту ЕУ да задржимо назив „кајмак”? Одговор је, наравно: остају и прасићи и ракија и кајмак... мада ће сви прасићи морати да имају печат, ракију из дворишног казана домаћин ће нудити само својим гостима, а кајмак и краставци ће на страно тржиште уз одговарајуће потврде.
„Европска будућност” нам је све ближа, па се и наши грађани све више занимају за оно што их тамо чека, нарочито бринући чега ће све морати да се одрекну и шта ће променити у свом свакодневном животу. Србија, наравно, у томе није изузетак: и у другим земљама које су приступале Европској унији јавност се, одмеравајући добре и лоше стране чланства, често и радо бавила тиме како ће им бити унутар велике „европске породице”. На велику жалост евроентузијаста, многи медији су више пажње посвећивали неким споредним или чак измишљеним темама, него стварним проблемима (а показало се да су тако наставили и након што су постали део уније). У толикој мери, да се Европска комисија („влада ЕУ”) на свом озваниченом сајту посебно позабавила таквим „митовима и гласинама” потрудивши се да на сваку нетачну или погрешно протумачену вест пружи прави одговор, и да се реши најчешћих стереотипа.
Ево неких који су и нама веома блиски.
Јогурт остаје јогурт
„Европска унија ће забранити увоз нашег јогурта зато што не одговара стандардима ЕУ, а овде ћемо моћи да га продајемо искључиво под називом ферментисано млеко”, писао је британски „Дејли телеграф” у новембру 2003. Само дан касније, „Дејли експрес” је обавестио своје читаоце да ће се, по налогу бирократа из Брисела, на британском тржишту јогурт убудуће звати „термички обрађено ферментисано млеко благог укуса”.
Британски произвођачи јогурта заиста не могу да пласирају неке од својих артикала у суседној чланици ЕУ, Француској, и управо је та чињеница, као и потреба да се уведе више реда у понуди различитих врста овог производа на европском тржишту, изнедрила идеју да би уз назив „јогурт” произвођачи можда требало да наведу и неку његову додатну особину. Тако би се помогло и потрошачима да буду детаљно информисани о производу који купују. Не постоји, међутим, никакав званични предлог о томе, а кад – и ако – Европска комисија са њим изађе пред јавност, он ће пре званичне одлуке морати да прође кроз Европски парламент и Савет министара ЕУ.
Ништа мање „забрињавајућа” била је информација објављена, овога пута, у поузданом „Тајмсу”, по којој нови прописи ЕУ затварају врата савијеним бананама, искривљеним краставцима и здепастим шаргарепама. На тржишту ЕУ у продаји ће, рекли су, моћи да се нађе само оно воће и поврће које испуњава утврђене услове кад су у питању величина, дужина боја и облик.
Колико, дакле, мора да буде дугачак, прав и дебео краставац у Европској унији?
Одговор који смо нашли на званичном сајту Европске комисије гласи: краставци не морају бити прави, а подаци о њиховој дужини, дебљини и другим карактеристикама (укључујући и земљу порекла) означени су на кутијама у које се пакују да би трговци знали каква им је роба на располагању – што је, иначе, ствар међународног договора, а не ЕУ.
Банане се у међународној трговини класификују на основу општеприхваћених стандарда величине и квалитета. Како су раније поједине земље примењивале сопствене стандарде, министри пољопривреде држава чланица ЕУ су затражиле од комисије да установи јединствена правила за тржиште тадашње „петнаесторке”, што је и учињено 1994. године.
Величина плодова указује на то да ли су и колико зрели, па је и на тржишту ЕУ прихваћен овај начин разврставања воћа и поврћа који, међутим, не важи за органски узгајано воће и поврће – на њих се примењују другачија правила.
У затвор због бакиног рецепта
Пре неколико година извесном сељаку у Аустрији запрећено је затвором уколико не повуче из продаје мармеладу од кајсија направљену по рецепту његове баке. Чиме је јадна старамајка заслужила овакву казну? Аустријске власти су, приступањем Европској унији 1995. године, у национално законодавство пренеле, очигледно буквално, и европску директиву (из 1979) која предвиђа да се „мармелада” прави само од цитруса, све остало се мора називати „џем”. Друге чланице ЕУ су поступиле паметније. Рецимо, Данци и Грци су званично изједначили значење обе ове речи, па по рецепту сопствених бака могу мирне душе, без кршења домаћих закона или европских директива, кувати са шећером и кајсије, и брескве, и смокве, и шљиве… и назвати их, кад им се ћефне, једном мармелада, други пут џем.
Ваљда ћемо и ми тако поступити, па ћемо правити и извозити наше пекмезе и слатко не ризикујући затвор због „погрешног” назива!
Европска директива 2003/89, иначе, предвиђа да, као и друге намирнице у малопродаји, и домаћи колачи морају бити означени на одговарајући начин, што значи да су наведени сви састојци, како би купци избегли могуће алергијске реакције. Ово се на српским пијацама већ увелико примењује, али је веома узнемирило европске домаћице које редовно своје колаче нуде на разним приредбама, фестивалима, божићним прославама, хуманитарним акцијама… Зар ће и оне морати да лепе етикете? Што се тиче ЕУ, нема потребе. Директива се односи само на храну која се продаје у радњама, а не и ону у киосцима и на тезгама – осим ако национално законодавство не одлучи другачије.
У страху од строгих бриселских правила, углавном смишљених да штите интересе и здравље потрошача, европски произвођачи, фармацеути, рекламне агенције и трговци понекад претерају у тумачењу неких прописа, или доведу до апсурда предлоге о којима администрација ЕУ тек размишља.
Тако су настали неки најпознатији „евромитови”: да фармери у ЕУ морају својим свињама обезбедити играчке да се „забаве”; да ће на свим дечјим игралиштима бити одређена висина љуљашки; да ће послодавци морати да консултују запослене о врсти чаја и боји тепиха у предузећу; да сељаци неће смети да возе тракторе дуже од неколико сати дневно, а свако јаје које изнесу на пијацу мораће да носи ознаку са адресом и именом кокошке и власника; да ће бити забрањено 300 козметичких витаминских третмана за лице, као и разни биљни препарати (од алоје вере и женшена); да месари неће смети да дају кости муштеријама за њихове псе…
Спорни и деколтеи
Позивајући се на предлоге који никад нису усвојени, или погрешно тумачећи постојеће, медији у ЕУ су објавили и да ће бити забрањени млеко од соје и плазма телевизори; да ће сва амбулантна кола у ЕУ бити префарбана у жуто; да ће сваки путнички аутомобил морати да има „црну кутију” попут оне у авионима; да ће грађевински радници у ЕУ по највећој врућини морати да носе мајице са рукавима, како не би изгорели и добили рак коже...
Нека наводна правила донета у ЕУ, о којима пишу медији, толико су апсурдна да је тешко поверовати да би и најокорелији бриселски бирократа стао иза њих. Таква је, рецимо, „обавеза” превозника да на сваких 50 километара застане и полије свежом водом живе шкољке које транспортује, како би се освежиле. Ову глупост је јануара 1996. објавило седам великих дневних листова у Британији (поред осталих и угледни „Тајмс”).
„Навијачи на утакмицама убудуће неће смети гласно да бодре играче, а мораће да се утишају и посетиоци кафана и барова”, пренели су медији пре неколико година, кад је у ЕУ предложен пропис о смањењу буке – на радним местима попут фабрика или аеродрома. „Оштећење слуха је најчешћа професионална болест у ЕУ и морамо заштитити запослене који су изложени превеликој буци… али не у кафићима и на спортским стадионима”, гласило је званично објашњење.
Са највећим гнушањем, званичници ЕУ су демантовали и вест (такође објављену у неколико медија) да ће, на захтев Италије, из европских фондова бити плаћено милион евра за „обуку” младих телевизијских водитељки шоу програма и квизова. Одбачено је и новинарско тумачење нових прописа ЕУ о забрани полне дискриминације, по којој ће запосленим женама бити плаћени курсеви голфа ако раде у фирми у којој су њихове мушке колеге стекле „професионалну предност” склапајући послове на теренима за голф; да конобарице и шанкерке више неће смети да откривају деколте, или да ће бити забрањено (јавно) обраћање припаднику/ци супротног пола са „срце”, „душо” или „љубави” (што је иначе у Британији уобичајено).
Митови о привилегијама и растрошности европских званичника и ЕУ администрације понекад су засновани на чињеницама (као што су велике плате, високе дневнице и могућност да правдају неке иначе потпуно бесмислене трошкове) али су чешће веома далеко од стварности, као што је била вест о наводној одлуци да се званичници ЕУ могу пензионисати са 50 година живота или да сваки од њих (кад су у питању мушкарци) бесплатно добијају по шест таблета „вијагре” месечно. Није, наравно, тачно ни да су они изузети од закона, како су известили неки медији. Мада то покушавају. Баш као и неки наши...
Шта Европљани мисле о нама…
–Чини се да је ових 10 година приступања Србије Европској унији обележено предрасудама са обе стране. И топозитивним и негативним једнако. Србија је ушла у тај процес са имиџом демократске земље чији су грађани успели да мирним путем сруше један недемократски режим… али је истовремено и наслеђе деведесетих година прошлог векаостало као тамна сенка у сећању људи у Европи. Многе последице тог доба нису до данас искорењене.
С друге стране, грађани Србије су, пуни оптимизма, очекивали да ће чланством у ЕУ сви њихови проблеми и недостаци наше државе, друштва, економије бити решени. Та највећа заблуда ни после целе једне деценије не јењава, мада полако постајемо свесни да једино ми сами можемо да утичемо на напредак у свом животу, окружењу и држави, и да је прихватање европских стандарда, правила и закона, тек средство,или најбољи начин да то постигнемо – каже Маја Бобић, генерални секретар Европског покрета у Србији.
...а шта ми о Европи?
Истраживања у Србији показују да су нашим грађанима у односима са ЕУ најважнији слободно путовање, виши животни стандард, веће могућности запошљавања, као и уређивање стања у нашој земљи, пре свега кроз сузбијање корупције и обезбеђивање дуготрајне стабилности, наводи наша саговорница и додаје:
– Мислим да овакви ставови осликавају зрелост и реализам наших грађана, мада је сасвим извесно да двотрећинска подршка чланству у ЕУ није заснована на конкретним сазнањима шта пут ка чланству и чланство заправо значе. Негативне асоцијације су углавном везане за губитак националног и културног идентитета, као и за представу да ћемо бити јефтина радна снага или да ће домаћа пољопривреда бити уништена.
Како се изборити са оваквим предрасудама?
– Будући да је њихов главни узрок незнање и чињеница да је Србија годинама била изолована од света, Европски покрет се усмерио на програме који ће младе (ђаке, студенте, пољопривреднике...) из Србије повезати са вршњацима и колегама из Европе. Можда је највећа кампања у том смислу била акција Фонда за отворено друштво „Србија у ЕУ – шта од тога имам ја, шта од тога има мој град?”, кад је организовано око 300 интерактивних панела широм земље на тему придруживања Србије ЕУ.На жалост, озбиљнија расправа о ЕУ и конкретним питањима води се претежноу предизборном периоду,а то важи и за политичку елиту и за наше цивилнодруштво. Такође постоји тенденција да се велики број решења и закона доноси под изговором „Европа то тражи од нас” , што само појачава предрасуде о ЕУ – наводи наша саговорница.
----------------------------------------------------
Евромит о „Милионеру”
Један од „евромитова” који је највише потресао јавност је наводна најава да ће, у складу са намером Европске комисије да онемогући злоупотребе и преваре у великим рекламним наградним играма и играма на срећу, укинути и телевизијски квиз „Желите ли да постанете милионер?”. Иако је комисија заиста предложила да се забране сва промотивна такмичења на којима је награда већа од 100.000 евра, тај предлог (још) није усвојен. А за изузеће „Милионера” из такве одлуке се највише залагала Грчка.
--------------------------------------------------------------------------
Односи Србије и ЕУ
После читаве деценије припрема, Србија је децембра прошле године поднела и званичан захтев да постане чланица Европске уније, организације у којој се, међу 27 држава, већ налазе неки њени суседи (Мађарска, Бугарска, Румунија) док су други, попут ње, на „листи чекања” (Хрватска, Македонија, Црна Гора, Албанија и БиХ). А ево и кратке хронологије односа Србије и ЕУ:
• 2001–2006: Србија активно учествује у Процесу стабилизације и придруживања (консултативне радне групе, затим унапређени стални дијалог)
• Април 2005: Европска комисија усваја Студију о изводљивости и препоручује почетак преговора са Србијом, који Савет министара ЕУ одобрава 3. октобра исте године
• 20. октобар 2005: Европска комисија почиње преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП)
• 3. мај 2006: обустављени преговори због недовољне сарадње са трибуналом у Хагу.
• 13. јун 2007: обновљени преговори о ССП
• 7. новембар 2007: парафиран ССП
• 29. април 2008: потписан ССП и Прелазни трговински споразум (али одмах „замрзнут”)
• 1. фебруар 2009: Србија једнострано почела да примењује Прелазни споразум
• 19. децембар 2009: за држављане Србије укинуте шенгенске визе
• 22. децембар 2009: поднет захтев за чланство Србије у ЕУ
Александра Мијалковић
објављено: 05/09/2010
Извор: Политика Магазин
Колико је дугачак краставац у Европи
Упркос гласинама које су понегде сасвим озбиљно схваћене, италијанске водитељке шоу програма неће добити из касе ЕУ милион евра за обуку, Данци ће наставити да праве џем, пољски сељаци да неограничено возе тракторе, а Срби, ако одлуче да се придруже унији, да пеку прасиће и домаћу ракију
Да ли ћемо, уласком у Европску унију, морати да се одрекнемо чварака и домаће ракије, печених прасића и свих оних наших традиционалних производа који нису по мери и стандардима Европе? Зар је могуће да ће српским краставцима бити затворен приступ на европске трпезе само зато што су већи него што су одредиле бриселске бирократе? Можемо ли и након приступања заједничком тржишту ЕУ да задржимо назив „кајмак”? Одговор је, наравно: остају и прасићи и ракија и кајмак... мада ће сви прасићи морати да имају печат, ракију из дворишног казана домаћин ће нудити само својим гостима, а кајмак и краставци ће на страно тржиште уз одговарајуће потврде.
„Европска будућност” нам је све ближа, па се и наши грађани све више занимају за оно што их тамо чека, нарочито бринући чега ће све морати да се одрекну и шта ће променити у свом свакодневном животу. Србија, наравно, у томе није изузетак: и у другим земљама које су приступале Европској унији јавност се, одмеравајући добре и лоше стране чланства, често и радо бавила тиме како ће им бити унутар велике „европске породице”. На велику жалост евроентузијаста, многи медији су више пажње посвећивали неким споредним или чак измишљеним темама, него стварним проблемима (а показало се да су тако наставили и након што су постали део уније). У толикој мери, да се Европска комисија („влада ЕУ”) на свом озваниченом сајту посебно позабавила таквим „митовима и гласинама” потрудивши се да на сваку нетачну или погрешно протумачену вест пружи прави одговор, и да се реши најчешћих стереотипа.
Ево неких који су и нама веома блиски.
Јогурт остаје јогурт
„Европска унија ће забранити увоз нашег јогурта зато што не одговара стандардима ЕУ, а овде ћемо моћи да га продајемо искључиво под називом ферментисано млеко”, писао је британски „Дејли телеграф” у новембру 2003. Само дан касније, „Дејли експрес” је обавестио своје читаоце да ће се, по налогу бирократа из Брисела, на британском тржишту јогурт убудуће звати „термички обрађено ферментисано млеко благог укуса”.
Британски произвођачи јогурта заиста не могу да пласирају неке од својих артикала у суседној чланици ЕУ, Француској, и управо је та чињеница, као и потреба да се уведе више реда у понуди различитих врста овог производа на европском тржишту, изнедрила идеју да би уз назив „јогурт” произвођачи можда требало да наведу и неку његову додатну особину. Тако би се помогло и потрошачима да буду детаљно информисани о производу који купују. Не постоји, међутим, никакав званични предлог о томе, а кад – и ако – Европска комисија са њим изађе пред јавност, он ће пре званичне одлуке морати да прође кроз Европски парламент и Савет министара ЕУ.
Ништа мање „забрињавајућа” била је информација објављена, овога пута, у поузданом „Тајмсу”, по којој нови прописи ЕУ затварају врата савијеним бананама, искривљеним краставцима и здепастим шаргарепама. На тржишту ЕУ у продаји ће, рекли су, моћи да се нађе само оно воће и поврће које испуњава утврђене услове кад су у питању величина, дужина боја и облик.
Колико, дакле, мора да буде дугачак, прав и дебео краставац у Европској унији?
Одговор који смо нашли на званичном сајту Европске комисије гласи: краставци не морају бити прави, а подаци о њиховој дужини, дебљини и другим карактеристикама (укључујући и земљу порекла) означени су на кутијама у које се пакују да би трговци знали каква им је роба на располагању – што је, иначе, ствар међународног договора, а не ЕУ.
Банане се у међународној трговини класификују на основу општеприхваћених стандарда величине и квалитета. Како су раније поједине земље примењивале сопствене стандарде, министри пољопривреде држава чланица ЕУ су затражиле од комисије да установи јединствена правила за тржиште тадашње „петнаесторке”, што је и учињено 1994. године.
Величина плодова указује на то да ли су и колико зрели, па је и на тржишту ЕУ прихваћен овај начин разврставања воћа и поврћа који, међутим, не важи за органски узгајано воће и поврће – на њих се примењују другачија правила.
У затвор због бакиног рецепта
Пре неколико година извесном сељаку у Аустрији запрећено је затвором уколико не повуче из продаје мармеладу од кајсија направљену по рецепту његове баке. Чиме је јадна старамајка заслужила овакву казну? Аустријске власти су, приступањем Европској унији 1995. године, у национално законодавство пренеле, очигледно буквално, и европску директиву (из 1979) која предвиђа да се „мармелада” прави само од цитруса, све остало се мора називати „џем”. Друге чланице ЕУ су поступиле паметније. Рецимо, Данци и Грци су званично изједначили значење обе ове речи, па по рецепту сопствених бака могу мирне душе, без кршења домаћих закона или европских директива, кувати са шећером и кајсије, и брескве, и смокве, и шљиве… и назвати их, кад им се ћефне, једном мармелада, други пут џем.
Ваљда ћемо и ми тако поступити, па ћемо правити и извозити наше пекмезе и слатко не ризикујући затвор због „погрешног” назива!
Европска директива 2003/89, иначе, предвиђа да, као и друге намирнице у малопродаји, и домаћи колачи морају бити означени на одговарајући начин, што значи да су наведени сви састојци, како би купци избегли могуће алергијске реакције. Ово се на српским пијацама већ увелико примењује, али је веома узнемирило европске домаћице које редовно своје колаче нуде на разним приредбама, фестивалима, божићним прославама, хуманитарним акцијама… Зар ће и оне морати да лепе етикете? Што се тиче ЕУ, нема потребе. Директива се односи само на храну која се продаје у радњама, а не и ону у киосцима и на тезгама – осим ако национално законодавство не одлучи другачије.
У страху од строгих бриселских правила, углавном смишљених да штите интересе и здравље потрошача, европски произвођачи, фармацеути, рекламне агенције и трговци понекад претерају у тумачењу неких прописа, или доведу до апсурда предлоге о којима администрација ЕУ тек размишља.
Тако су настали неки најпознатији „евромитови”: да фармери у ЕУ морају својим свињама обезбедити играчке да се „забаве”; да ће на свим дечјим игралиштима бити одређена висина љуљашки; да ће послодавци морати да консултују запослене о врсти чаја и боји тепиха у предузећу; да сељаци неће смети да возе тракторе дуже од неколико сати дневно, а свако јаје које изнесу на пијацу мораће да носи ознаку са адресом и именом кокошке и власника; да ће бити забрањено 300 козметичких витаминских третмана за лице, као и разни биљни препарати (од алоје вере и женшена); да месари неће смети да дају кости муштеријама за њихове псе…
Спорни и деколтеи
Позивајући се на предлоге који никад нису усвојени, или погрешно тумачећи постојеће, медији у ЕУ су објавили и да ће бити забрањени млеко од соје и плазма телевизори; да ће сва амбулантна кола у ЕУ бити префарбана у жуто; да ће сваки путнички аутомобил морати да има „црну кутију” попут оне у авионима; да ће грађевински радници у ЕУ по највећој врућини морати да носе мајице са рукавима, како не би изгорели и добили рак коже...
Нека наводна правила донета у ЕУ, о којима пишу медији, толико су апсурдна да је тешко поверовати да би и најокорелији бриселски бирократа стао иза њих. Таква је, рецимо, „обавеза” превозника да на сваких 50 километара застане и полије свежом водом живе шкољке које транспортује, како би се освежиле. Ову глупост је јануара 1996. објавило седам великих дневних листова у Британији (поред осталих и угледни „Тајмс”).
„Навијачи на утакмицама убудуће неће смети гласно да бодре играче, а мораће да се утишају и посетиоци кафана и барова”, пренели су медији пре неколико година, кад је у ЕУ предложен пропис о смањењу буке – на радним местима попут фабрика или аеродрома. „Оштећење слуха је најчешћа професионална болест у ЕУ и морамо заштитити запослене који су изложени превеликој буци… али не у кафићима и на спортским стадионима”, гласило је званично објашњење.
Са највећим гнушањем, званичници ЕУ су демантовали и вест (такође објављену у неколико медија) да ће, на захтев Италије, из европских фондова бити плаћено милион евра за „обуку” младих телевизијских водитељки шоу програма и квизова. Одбачено је и новинарско тумачење нових прописа ЕУ о забрани полне дискриминације, по којој ће запосленим женама бити плаћени курсеви голфа ако раде у фирми у којој су њихове мушке колеге стекле „професионалну предност” склапајући послове на теренима за голф; да конобарице и шанкерке више неће смети да откривају деколте, или да ће бити забрањено (јавно) обраћање припаднику/ци супротног пола са „срце”, „душо” или „љубави” (што је иначе у Британији уобичајено).
Митови о привилегијама и растрошности европских званичника и ЕУ администрације понекад су засновани на чињеницама (као што су велике плате, високе дневнице и могућност да правдају неке иначе потпуно бесмислене трошкове) али су чешће веома далеко од стварности, као што је била вест о наводној одлуци да се званичници ЕУ могу пензионисати са 50 година живота или да сваки од њих (кад су у питању мушкарци) бесплатно добијају по шест таблета „вијагре” месечно. Није, наравно, тачно ни да су они изузети од закона, како су известили неки медији. Мада то покушавају. Баш као и неки наши...
Шта Европљани мисле о нама…
–Чини се да је ових 10 година приступања Србије Европској унији обележено предрасудама са обе стране. И топозитивним и негативним једнако. Србија је ушла у тај процес са имиџом демократске земље чији су грађани успели да мирним путем сруше један недемократски режим… али је истовремено и наслеђе деведесетих година прошлог векаостало као тамна сенка у сећању људи у Европи. Многе последице тог доба нису до данас искорењене.
С друге стране, грађани Србије су, пуни оптимизма, очекивали да ће чланством у ЕУ сви њихови проблеми и недостаци наше државе, друштва, економије бити решени. Та највећа заблуда ни после целе једне деценије не јењава, мада полако постајемо свесни да једино ми сами можемо да утичемо на напредак у свом животу, окружењу и држави, и да је прихватање европских стандарда, правила и закона, тек средство,или најбољи начин да то постигнемо – каже Маја Бобић, генерални секретар Европског покрета у Србији.
...а шта ми о Европи?
Истраживања у Србији показују да су нашим грађанима у односима са ЕУ најважнији слободно путовање, виши животни стандард, веће могућности запошљавања, као и уређивање стања у нашој земљи, пре свега кроз сузбијање корупције и обезбеђивање дуготрајне стабилности, наводи наша саговорница и додаје:
– Мислим да овакви ставови осликавају зрелост и реализам наших грађана, мада је сасвим извесно да двотрећинска подршка чланству у ЕУ није заснована на конкретним сазнањима шта пут ка чланству и чланство заправо значе. Негативне асоцијације су углавном везане за губитак националног и културног идентитета, као и за представу да ћемо бити јефтина радна снага или да ће домаћа пољопривреда бити уништена.
Како се изборити са оваквим предрасудама?
– Будући да је њихов главни узрок незнање и чињеница да је Србија годинама била изолована од света, Европски покрет се усмерио на програме који ће младе (ђаке, студенте, пољопривреднике...) из Србије повезати са вршњацима и колегама из Европе. Можда је највећа кампања у том смислу била акција Фонда за отворено друштво „Србија у ЕУ – шта од тога имам ја, шта од тога има мој град?”, кад је организовано око 300 интерактивних панела широм земље на тему придруживања Србије ЕУ.На жалост, озбиљнија расправа о ЕУ и конкретним питањима води се претежноу предизборном периоду,а то важи и за политичку елиту и за наше цивилнодруштво. Такође постоји тенденција да се велики број решења и закона доноси под изговором „Европа то тражи од нас” , што само појачава предрасуде о ЕУ – наводи наша саговорница.
----------------------------------------------------
Евромит о „Милионеру”
Један од „евромитова” који је највише потресао јавност је наводна најава да ће, у складу са намером Европске комисије да онемогући злоупотребе и преваре у великим рекламним наградним играма и играма на срећу, укинути и телевизијски квиз „Желите ли да постанете милионер?”. Иако је комисија заиста предложила да се забране сва промотивна такмичења на којима је награда већа од 100.000 евра, тај предлог (још) није усвојен. А за изузеће „Милионера” из такве одлуке се највише залагала Грчка.
--------------------------------------------------------------------------
Односи Србије и ЕУ
После читаве деценије припрема, Србија је децембра прошле године поднела и званичан захтев да постане чланица Европске уније, организације у којој се, међу 27 држава, већ налазе неки њени суседи (Мађарска, Бугарска, Румунија) док су други, попут ње, на „листи чекања” (Хрватска, Македонија, Црна Гора, Албанија и БиХ). А ево и кратке хронологије односа Србије и ЕУ:
• 2001–2006: Србија активно учествује у Процесу стабилизације и придруживања (консултативне радне групе, затим унапређени стални дијалог)
• Април 2005: Европска комисија усваја Студију о изводљивости и препоручује почетак преговора са Србијом, који Савет министара ЕУ одобрава 3. октобра исте године
• 20. октобар 2005: Европска комисија почиње преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП)
• 3. мај 2006: обустављени преговори због недовољне сарадње са трибуналом у Хагу.
• 13. јун 2007: обновљени преговори о ССП
• 7. новембар 2007: парафиран ССП
• 29. април 2008: потписан ССП и Прелазни трговински споразум (али одмах „замрзнут”)
• 1. фебруар 2009: Србија једнострано почела да примењује Прелазни споразум
• 19. децембар 2009: за држављане Србије укинуте шенгенске визе
• 22. децембар 2009: поднет захтев за чланство Србије у ЕУ
Александра Мијалковић
објављено: 05/09/2010
Извор: Политика Магазин