- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
POD LUPOM: PORODIČNI POSAO – S KOLENA NA KOLENO
Zanimanje u nasleđe
Nisu samo (stari) zanati na spisku poslova koje se prenose iz generacije u generaciju: čuvene su i mnoge advokatske, apotekarske ili doktorske porodice, čije prezime je brend i garant kvaliteta
U vinčanskoj radionici „Šlarafija”, koju vodi Dejan Kapetanović, udobni dušeci s elastičnim čeličnim jezgrom i danas se rade ručno, baš kao pre 74 godine, kad je njegov deda Đorđe Vukasović započeo porodični posao.U mnogima znanoj porodici Bosiljčić, koja se od davnina bavi izradom bombona i ratluka, posao je započeo Branislav, pridružio mu se kasnije sin, do tada bio zaposlen u auto-servisu, a onda su se posla latili i unuci Branislav i Živorad. Mladi Dušan Minčić je stari grnčarski zanat, vrlo popularan u pirotskom kraju, naučio od strica, aon od svog teče. Vera Majstorović iz Čačka se opredelila za iglu i konac i nastavila tradiciju izrade narodne nošnje u svojoj radnji „Zlatovez”. Zanatska radnja „Čutura” čuva tradicijuizrade predmeta od drveta, koja je, kako nam reče majstor Milorad Radovanović, duga koliko i neka sela u bajinobaštanskom kraju.Sajdžija Pavić je osnovao radnju 1948. godine u Beogradu, a sada u njoj radi treća generacija. I majstori za kaljeve peći Dragan i Dejan Vojinović zanat su „pekli” u krugu porodice, čuvajući tajnu formulu gline koju koriste.
Nisu, međutim, samo (stari) zanati na spisku poslova koji idu „s kolena na koleno”: čuvene su i mnoge advokatske, apotekarske ili doktorske porodice, čije prezime je brend i garant kvaliteta. Mali porodični biznis je oduvek bio kičma privrede i ekonomskog napretka:u svetu postoje firme koje zapošljavaju hiljade ljudi, a počele su kao skromne radionice pre dva ili tri veka, pa su ih naslednici razvili u velike kompanije (Fijat, Svarovski, Ford…). Od pet firmi u svetu četiri su porodično vlasništvo i u njima je zaposleno 60 odsto radno sposobnog stanovništva. Kod nas je ta brojka znatno manja, mada ima onih koji su uspeli da se učvrste i ostvare veliki uspeh u prehrambenoj, farmaceutskoj, tekstilnoj industriji, turizmu, trgovini, cvećarstvu…
Velika je prednost a i motiv kada članovi porodice rade za sopstvenu, a ne za korist nekog drugog poslodavca. Činjenica je da i porodica ima više razumevanja za potrebe svojih članova kada je reč o radnom vremenu. U vođenju porodičnog posla uvek se računa na buduće generacije. Olakšicu predstavlja i zakonska odredba o privatnim preduzetnicima, prema kojoj članovi porodičnog domaćinstva osnivača radnje (bračni drug, deca i roditelji) mogu raditi i bez zasnivanja radnog odnosa. Zamka porodičnog biznisa je, međutim, preplitanje ličnih i poslovnih odnosa: ono što je dobro za posao ne mora biti dobro za porodicu. Problem može da predstavlja i deoba para, kad bi jedni da ulažu, drugi da troše.
Majčinim stopama
Gordana Mihajlović-Umeljić je započela posao sa jednim kilogramom meda i lekovitog bilja. Uz nju je tada, pre punih 20 godina, stao otac, Tomislav Mihajlović, mašinski inženjer i dugogodišnji pčelar, pruživši joj punu podršku. Oslonila se i na pomoć dela rodbine i prijatelja i otisnulau svet preduzetnika.
Gordanu smo upoznali, kada je već bila afirmisana poslovna žena, pre deset godina u Kruševcu. O svom životnom putu majke i studentkinje rado je pričala, jer je za dve godine u roku dala sve ispite i rodila dvoje dece. Nerado se sećala teške bolesti, mada je upravo ona opredelila njen životni put. Tada nam je rekla:„Ima trenutaka u životu koje ne umemo da objasnimo iako smo ih doživeli. Ja sam sve nade polagala u farmaceutske proizvode bez volje i želje da popijem i gutljaj čaja kojima me je majka nutkala, da bih jedno jutro lek potražila u regalu, i tu našla tatine knjige o lekovitom bilju i pčelarstvu.U životu su me održali sokovi koje sam cedila iz biljaka. Posle tri meseca upotrebe toga što sam sama sebi napravila digla sam se na noge”.
Podstaknuta bolešću Gordana je počela da proučava lekovito bilje i pčelinje proizvode da bi dokazala i naučno potvrdila šta stoji iza naizgled napamet spojenog leka. Svoje veliko znanje i umeće pretočila je u kozmetičke proizvode, koji su je kasnije doveli i do „Eureke” u Briselu. Za svoje uspehe Gordana je tada rekla da zahvaljuje „svojim anđelima”, deci Mileni, Marku i Milošu.
Ova izuzetna i talentovana žena stradala je u saobraćajnoj nesreći 2002. godine u Crnoj Gori. A tamo gde je stala produžila je njena porodica. U početku je sve poslove vodio otac Tomisalav, jer su deca bila maloletna, mada stariji Marko i Milena posla nisu bili pošteđeni.Marko je završio gimnaziju i upisao Poljoprivredni fakultet, krećući Gordaninim stopama, da bi sad preuzeo kormilo preduzeća.
Pod nazivom „Florapin” preduzeće je poslovalo do 2004. godine, onda su ime promenili u Olik (OLEEQUE), što predstavlja početak slova osnovne delatnosti preduzeća: Originalna linija imunotonika i kozmetike.Milena je nakon završene srednje farmaceutske škole završila Višu medicinsku, smer kozmetika. Miloš je gimnazijalac, želi da završi školovanje na odseku za grafički dizajn i na taj način doprinese usavršavanju i plasiranju porodičnog brenda. Nedavno smo ga sreli za štandom u Vrnjačkoj Banji, gde je s puno uspeha promovisao preparate čiji se broj, kako su godine proticale, povećavao.
Godine 1999. u preduzeću je proizvedeno, atestirano i pušteno na tržište preko 100 proizvoda iz oblasti dodataka hrani i kozmetici za negu lica, tela i kose. Te godine su osvojili prva i najznačajnija svetska priznanja, a 2009. godine i posebnu nagradu za desetogodišnje očuvanje standaradnog kvaliteta preparata na bazi pčelinjih proizvoda i lekovitog bilja, upravo onoga čemu je Gordana stremila, učeći svoju decu da kvalitet nema alternativu.
Deda i unuka
U konjičkom sportu ima dosta skorojevića koji žele da se „pokažu” u društvu kao uspešni i bogati, da se slikaju kako primaju pehar ili kako sede u ložama, ali kada se ižive ta „moda” prođe, pa uplove u neke druge vode i nestanu bez traga. Ređi su oni koji se duže zadrže u ovom, posebno za naše uslove, teškom i zahtevnom sportu koji traži puno odricanja. Iako su danas u Srbiji sve veće ergele privatne, tradicija je na strani „malih” odgajivača koji nikada nisu bili toliko bogati da imaju više od dva-tri trkačka konja, ali mogu da se pohvale kontinuitetom od nekoliko generacija.
I među trenerima na hipodromu, ili džokejima, retki su oni čiji su potomci krenuli njihovim stopama, međutim ima izuzetaka. Svi poznavaoci konjičkog sporta čuli su za jedno ime, i to žensko, Anđelku Mihajlovski koja je uspešno nastavila zanimanje svoga dede, Sime Savića, trenera u ergelama „Ljubičevo” i „ Karađorđevo”.
– Moj deda je sa konjima iz „Karađorđeva” 1971. godine bio šampion među trenerima na bečkom hipodromu. Potom se vratio u Beograd i trenirao konje privatnih odgajivača. Napisao je i knjigu o treninzima galopera iz koje sam i ja učila. Uveo me je u tajne ovog sporta i imao toliko poverenja u mene da mi je dozvoljavao da jašem u trkama kada sam imala svega četrnaest godina – kaže Anđelka.
Njena porodica je sastavljena od sve samih konjara: brat od tetke Dragan Živković je takođe bio džokej, a danas je trener u drugoj štali. Svojevremeno je učestvovala u istim trkama sa džokejem Pančom Mihajlovskim za koga se docnije udala, i ima dve odrasle ćerke Anu i Maju. Konji „kao sudbina” nisu zaobišli ni Anđelkinog oca Stanislava. Kao mladić bio je kaskader, ali je kasnije otišao u Švajcarsku i promenio zanimanje.
Anđelka je dugo bila trener privatne ergele „Potkovica”. Može da se podiči sa dva osvojena „derbija” sa grlima „Svoš Bakler” i „Bili Alen”, a osvojila je „trajal stejks” četiri puta uzastopno. Danas trenira konje štale „Perjanik” i sa upravo završenih Ljubičevskih konjičkih igara vratila se sa osvojenim peharom.
– Žene u konjičkom sportu dominiraju među preponašima, ali ih je jako malo među galoperima. I u svetu je tako, ali tamo su moje koleginice uvažavane i to ne samo u inostranstvu, nego i kod nas čujem kako moje kolege sa poštovanjem izgovaraju ime Francuskinje Kriket Hed, koja je napravila ime kao trener trkačkih konja. Ja ne osećam da sam uvažavana i pored svih uspeha koje sam imala – kaže naša sagovornica.
Iako je osvojila dosta nagrada Anđa, kako je na hipodromu zovu, skoro da nema fotografija iz pobedničkog padoka. Iz sujeverja nikada se ne slika posle trke niti ulazi u prostor gde se dodeljuju nagrade. Konjički sport je lep, ali i mnogo težak, treba svaki dan rano ustati, doći do štala, odraditi treninge, pa popodne ponovo na posao, nema slobodnog dana, galoperi su nežni, plahoviti konji, koji se moraju stalno nadzirati…
– Zahvaljujući radu sa konjima odgajila sam svoje ćerke, koje sada imaju svoju decu, ali nisam želela da krenu mojim putem, plašila sam se da im ne bude pretežak. Danas mi to obe zameraju – veli Anđa.
Ne kaže se badava da krv nije voda.
Zajednica belih mantila
Lekarska profesija je veoma uvažena, pa nije čudo što mnoga deca maštaju da jednog dana obuku beli mantil, posebno ako su im roditelji već lekari. U svetu su lekarske familije česte, a takva praksa ne zaobilazi ni nas. Glavobolje nastaju ako su i specijalizirali iste oblasti, pa se još zaposle u istoj instituciji.
– Pre dvadesetak godina o tome se raspravljalo na partijskim sastancima kao o nepotizmu. Ja mislim da deci ne treba otežavati karijeru samo zato što su im i roditelji lekari, ako svojim radom zaslužuju da se zaposle u istoj prestižnoj ustanovi. Kao dete šumadijskih seljaka putovao sam autostopom na predavanja, dok su deca lekara imala mnogo bolje uslove za učenje, ali meni njihova konkurencija nije smetala da postanem profesor na Medicinskom fakultetu i šef koronarne jedinice u Urgentnom centru – kaže kardiolog dr Mihailo Matić. Posle rada u seoskoj ambulanti on je 1976. prešao na čuvenu Internu A kliniku Medicinskog fakulteta u Beogradu. Tu je upoznao koleginicu Danicu, sa kojom se docnije i venčao. I njihova deca Dragan i Milica su završili medicinu i postali kardiolozi.
– Supruga i ja smo radili na Medicinskom fakultetu i nije nam uvek bilo prijatno što su i naša deca na predavanjima. Kad su završili studije i došlo vreme da se zaposle, za nas je to bio novi izazov, da ne kažem nova neprijatnost, jer su i oni želeli na kardiologiju – priča nam dr Matić, koji je napustio Internu kada je osnovan Urgentni centar, i sada u ovoj ustanovi radi zajedno sa sinom. Sin je, kao vrstan stručnjak, dobio odeljenje gde se primaju teški slučajevi, ali se dobro uklopio i u međuvremenu magistrirao. Ćerka Milica je dve godine radila na određeno, a poslednje tri volontira.
Odavno je poznato da je porodična tradicija česta među posebno kardiolozima. Otac profesorke u penziji dr Jelisavete Krotin je bio lekar, a njena ćerka je šef kardiologije na Bežanijskoj Kosi. Akademik Miodrag Ostojić radi zajedno sa svojim sinom u operacionoj sali, a sin profesorke Bosiljke Vujisić Tešić u sali za kateterizaciju gde je ona šefica. Ovakvih primera ima još pa zato neke kolege u šali nazivaju kardiologiju „institutom za majku i dete”.
– Ne možemo svojoj deci braniti da izaberu zanimanje koje žele. Znamo da ne gledaju svi blagonaklono na nas, ali trudimo se da naša deca budu pošteni lekari i ljudi – ističe dr Matić.
Slavica Berić, Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 12.09.2011.
Izvor: Politika magazin
Zanimanje u nasleđe
Nisu samo (stari) zanati na spisku poslova koje se prenose iz generacije u generaciju: čuvene su i mnoge advokatske, apotekarske ili doktorske porodice, čije prezime je brend i garant kvaliteta
U vinčanskoj radionici „Šlarafija”, koju vodi Dejan Kapetanović, udobni dušeci s elastičnim čeličnim jezgrom i danas se rade ručno, baš kao pre 74 godine, kad je njegov deda Đorđe Vukasović započeo porodični posao.U mnogima znanoj porodici Bosiljčić, koja se od davnina bavi izradom bombona i ratluka, posao je započeo Branislav, pridružio mu se kasnije sin, do tada bio zaposlen u auto-servisu, a onda su se posla latili i unuci Branislav i Živorad. Mladi Dušan Minčić je stari grnčarski zanat, vrlo popularan u pirotskom kraju, naučio od strica, aon od svog teče. Vera Majstorović iz Čačka se opredelila za iglu i konac i nastavila tradiciju izrade narodne nošnje u svojoj radnji „Zlatovez”. Zanatska radnja „Čutura” čuva tradicijuizrade predmeta od drveta, koja je, kako nam reče majstor Milorad Radovanović, duga koliko i neka sela u bajinobaštanskom kraju.Sajdžija Pavić je osnovao radnju 1948. godine u Beogradu, a sada u njoj radi treća generacija. I majstori za kaljeve peći Dragan i Dejan Vojinović zanat su „pekli” u krugu porodice, čuvajući tajnu formulu gline koju koriste.
Nisu, međutim, samo (stari) zanati na spisku poslova koji idu „s kolena na koleno”: čuvene su i mnoge advokatske, apotekarske ili doktorske porodice, čije prezime je brend i garant kvaliteta. Mali porodični biznis je oduvek bio kičma privrede i ekonomskog napretka:u svetu postoje firme koje zapošljavaju hiljade ljudi, a počele su kao skromne radionice pre dva ili tri veka, pa su ih naslednici razvili u velike kompanije (Fijat, Svarovski, Ford…). Od pet firmi u svetu četiri su porodično vlasništvo i u njima je zaposleno 60 odsto radno sposobnog stanovništva. Kod nas je ta brojka znatno manja, mada ima onih koji su uspeli da se učvrste i ostvare veliki uspeh u prehrambenoj, farmaceutskoj, tekstilnoj industriji, turizmu, trgovini, cvećarstvu…
Velika je prednost a i motiv kada članovi porodice rade za sopstvenu, a ne za korist nekog drugog poslodavca. Činjenica je da i porodica ima više razumevanja za potrebe svojih članova kada je reč o radnom vremenu. U vođenju porodičnog posla uvek se računa na buduće generacije. Olakšicu predstavlja i zakonska odredba o privatnim preduzetnicima, prema kojoj članovi porodičnog domaćinstva osnivača radnje (bračni drug, deca i roditelji) mogu raditi i bez zasnivanja radnog odnosa. Zamka porodičnog biznisa je, međutim, preplitanje ličnih i poslovnih odnosa: ono što je dobro za posao ne mora biti dobro za porodicu. Problem može da predstavlja i deoba para, kad bi jedni da ulažu, drugi da troše.
Majčinim stopama
Gordana Mihajlović-Umeljić je započela posao sa jednim kilogramom meda i lekovitog bilja. Uz nju je tada, pre punih 20 godina, stao otac, Tomislav Mihajlović, mašinski inženjer i dugogodišnji pčelar, pruživši joj punu podršku. Oslonila se i na pomoć dela rodbine i prijatelja i otisnulau svet preduzetnika.
Gordanu smo upoznali, kada je već bila afirmisana poslovna žena, pre deset godina u Kruševcu. O svom životnom putu majke i studentkinje rado je pričala, jer je za dve godine u roku dala sve ispite i rodila dvoje dece. Nerado se sećala teške bolesti, mada je upravo ona opredelila njen životni put. Tada nam je rekla:„Ima trenutaka u životu koje ne umemo da objasnimo iako smo ih doživeli. Ja sam sve nade polagala u farmaceutske proizvode bez volje i želje da popijem i gutljaj čaja kojima me je majka nutkala, da bih jedno jutro lek potražila u regalu, i tu našla tatine knjige o lekovitom bilju i pčelarstvu.U životu su me održali sokovi koje sam cedila iz biljaka. Posle tri meseca upotrebe toga što sam sama sebi napravila digla sam se na noge”.
Podstaknuta bolešću Gordana je počela da proučava lekovito bilje i pčelinje proizvode da bi dokazala i naučno potvrdila šta stoji iza naizgled napamet spojenog leka. Svoje veliko znanje i umeće pretočila je u kozmetičke proizvode, koji su je kasnije doveli i do „Eureke” u Briselu. Za svoje uspehe Gordana je tada rekla da zahvaljuje „svojim anđelima”, deci Mileni, Marku i Milošu.
Ova izuzetna i talentovana žena stradala je u saobraćajnoj nesreći 2002. godine u Crnoj Gori. A tamo gde je stala produžila je njena porodica. U početku je sve poslove vodio otac Tomisalav, jer su deca bila maloletna, mada stariji Marko i Milena posla nisu bili pošteđeni.Marko je završio gimnaziju i upisao Poljoprivredni fakultet, krećući Gordaninim stopama, da bi sad preuzeo kormilo preduzeća.
Pod nazivom „Florapin” preduzeće je poslovalo do 2004. godine, onda su ime promenili u Olik (OLEEQUE), što predstavlja početak slova osnovne delatnosti preduzeća: Originalna linija imunotonika i kozmetike.Milena je nakon završene srednje farmaceutske škole završila Višu medicinsku, smer kozmetika. Miloš je gimnazijalac, želi da završi školovanje na odseku za grafički dizajn i na taj način doprinese usavršavanju i plasiranju porodičnog brenda. Nedavno smo ga sreli za štandom u Vrnjačkoj Banji, gde je s puno uspeha promovisao preparate čiji se broj, kako su godine proticale, povećavao.
Godine 1999. u preduzeću je proizvedeno, atestirano i pušteno na tržište preko 100 proizvoda iz oblasti dodataka hrani i kozmetici za negu lica, tela i kose. Te godine su osvojili prva i najznačajnija svetska priznanja, a 2009. godine i posebnu nagradu za desetogodišnje očuvanje standaradnog kvaliteta preparata na bazi pčelinjih proizvoda i lekovitog bilja, upravo onoga čemu je Gordana stremila, učeći svoju decu da kvalitet nema alternativu.
Deda i unuka
U konjičkom sportu ima dosta skorojevića koji žele da se „pokažu” u društvu kao uspešni i bogati, da se slikaju kako primaju pehar ili kako sede u ložama, ali kada se ižive ta „moda” prođe, pa uplove u neke druge vode i nestanu bez traga. Ređi su oni koji se duže zadrže u ovom, posebno za naše uslove, teškom i zahtevnom sportu koji traži puno odricanja. Iako su danas u Srbiji sve veće ergele privatne, tradicija je na strani „malih” odgajivača koji nikada nisu bili toliko bogati da imaju više od dva-tri trkačka konja, ali mogu da se pohvale kontinuitetom od nekoliko generacija.
I među trenerima na hipodromu, ili džokejima, retki su oni čiji su potomci krenuli njihovim stopama, međutim ima izuzetaka. Svi poznavaoci konjičkog sporta čuli su za jedno ime, i to žensko, Anđelku Mihajlovski koja je uspešno nastavila zanimanje svoga dede, Sime Savića, trenera u ergelama „Ljubičevo” i „ Karađorđevo”.
– Moj deda je sa konjima iz „Karađorđeva” 1971. godine bio šampion među trenerima na bečkom hipodromu. Potom se vratio u Beograd i trenirao konje privatnih odgajivača. Napisao je i knjigu o treninzima galopera iz koje sam i ja učila. Uveo me je u tajne ovog sporta i imao toliko poverenja u mene da mi je dozvoljavao da jašem u trkama kada sam imala svega četrnaest godina – kaže Anđelka.
Njena porodica je sastavljena od sve samih konjara: brat od tetke Dragan Živković je takođe bio džokej, a danas je trener u drugoj štali. Svojevremeno je učestvovala u istim trkama sa džokejem Pančom Mihajlovskim za koga se docnije udala, i ima dve odrasle ćerke Anu i Maju. Konji „kao sudbina” nisu zaobišli ni Anđelkinog oca Stanislava. Kao mladić bio je kaskader, ali je kasnije otišao u Švajcarsku i promenio zanimanje.
Anđelka je dugo bila trener privatne ergele „Potkovica”. Može da se podiči sa dva osvojena „derbija” sa grlima „Svoš Bakler” i „Bili Alen”, a osvojila je „trajal stejks” četiri puta uzastopno. Danas trenira konje štale „Perjanik” i sa upravo završenih Ljubičevskih konjičkih igara vratila se sa osvojenim peharom.
– Žene u konjičkom sportu dominiraju među preponašima, ali ih je jako malo među galoperima. I u svetu je tako, ali tamo su moje koleginice uvažavane i to ne samo u inostranstvu, nego i kod nas čujem kako moje kolege sa poštovanjem izgovaraju ime Francuskinje Kriket Hed, koja je napravila ime kao trener trkačkih konja. Ja ne osećam da sam uvažavana i pored svih uspeha koje sam imala – kaže naša sagovornica.
Iako je osvojila dosta nagrada Anđa, kako je na hipodromu zovu, skoro da nema fotografija iz pobedničkog padoka. Iz sujeverja nikada se ne slika posle trke niti ulazi u prostor gde se dodeljuju nagrade. Konjički sport je lep, ali i mnogo težak, treba svaki dan rano ustati, doći do štala, odraditi treninge, pa popodne ponovo na posao, nema slobodnog dana, galoperi su nežni, plahoviti konji, koji se moraju stalno nadzirati…
– Zahvaljujući radu sa konjima odgajila sam svoje ćerke, koje sada imaju svoju decu, ali nisam želela da krenu mojim putem, plašila sam se da im ne bude pretežak. Danas mi to obe zameraju – veli Anđa.
Ne kaže se badava da krv nije voda.
Zajednica belih mantila
Lekarska profesija je veoma uvažena, pa nije čudo što mnoga deca maštaju da jednog dana obuku beli mantil, posebno ako su im roditelji već lekari. U svetu su lekarske familije česte, a takva praksa ne zaobilazi ni nas. Glavobolje nastaju ako su i specijalizirali iste oblasti, pa se još zaposle u istoj instituciji.
– Pre dvadesetak godina o tome se raspravljalo na partijskim sastancima kao o nepotizmu. Ja mislim da deci ne treba otežavati karijeru samo zato što su im i roditelji lekari, ako svojim radom zaslužuju da se zaposle u istoj prestižnoj ustanovi. Kao dete šumadijskih seljaka putovao sam autostopom na predavanja, dok su deca lekara imala mnogo bolje uslove za učenje, ali meni njihova konkurencija nije smetala da postanem profesor na Medicinskom fakultetu i šef koronarne jedinice u Urgentnom centru – kaže kardiolog dr Mihailo Matić. Posle rada u seoskoj ambulanti on je 1976. prešao na čuvenu Internu A kliniku Medicinskog fakulteta u Beogradu. Tu je upoznao koleginicu Danicu, sa kojom se docnije i venčao. I njihova deca Dragan i Milica su završili medicinu i postali kardiolozi.
– Supruga i ja smo radili na Medicinskom fakultetu i nije nam uvek bilo prijatno što su i naša deca na predavanjima. Kad su završili studije i došlo vreme da se zaposle, za nas je to bio novi izazov, da ne kažem nova neprijatnost, jer su i oni želeli na kardiologiju – priča nam dr Matić, koji je napustio Internu kada je osnovan Urgentni centar, i sada u ovoj ustanovi radi zajedno sa sinom. Sin je, kao vrstan stručnjak, dobio odeljenje gde se primaju teški slučajevi, ali se dobro uklopio i u međuvremenu magistrirao. Ćerka Milica je dve godine radila na određeno, a poslednje tri volontira.
Odavno je poznato da je porodična tradicija česta među posebno kardiolozima. Otac profesorke u penziji dr Jelisavete Krotin je bio lekar, a njena ćerka je šef kardiologije na Bežanijskoj Kosi. Akademik Miodrag Ostojić radi zajedno sa svojim sinom u operacionoj sali, a sin profesorke Bosiljke Vujisić Tešić u sali za kateterizaciju gde je ona šefica. Ovakvih primera ima još pa zato neke kolege u šali nazivaju kardiologiju „institutom za majku i dete”.
– Ne možemo svojoj deci braniti da izaberu zanimanje koje žele. Znamo da ne gledaju svi blagonaklono na nas, ali trudimo se da naša deca budu pošteni lekari i ljudi – ističe dr Matić.
Slavica Berić, Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 12.09.2011.
Izvor: Politika magazin