- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
ПОД ЛУПОМ: НОВЕ БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ
Почиње као забава…
Многима су игрице, фејсбук или онлајн коцкање постали саставни део живота, али виртуелног … Невоља је када тај нестварни свет постане нечија потреба.
Никад се у историји људског рода није живело брже и једноставније, пре свега захваљујући савременој техници и технологији која је педесетак година уназад измишљена, до неслућених размера усавршена и стављена у употребу. На први поглед, човек је заиста привилегован, јер има бескрајно много могућности што се тиче протока информација и стицања знања и искуства. Парадоксално је, међутим, да ипак није постао срећнији, ни слободнији. Напротив. Сурфујући сатима по интернету да би дошао до милион беспотребних информација, постаје жртва своје радозналости. Последице су све уочљивије.
– Нису решени ни проблеми старих зависности (од дувана, алкохола, наркотика...) а отворио се простор за нове, које многи и не препознају као потенцијалне зависности – упозорава специјалиста медицинске психологије Влајко Пановић, сарадник Саветовалишта за болести зависности у Дому здравља „Др Ристић” у Београду, указујући првенствено на, нимало безазлену, зависност од интернета.
– Када говоримо о овој врсти зависности, не мислимо на компјутер као справу, јер је немогуће савременог човека, који преферира да буде образован и информисан, замислити без њега, већ на оно што људима нуди илузију забаве, као што су игрице, фејсбук или, рецимо, онлајн коцкање. Тај део приче ситуиран је у простор комерцијалног, а цифре које се врте су фасцинантне. Забележено је да је само прошле године продукција видео игара зарадила више новца од Холивуда! – каже доктор Пановић.
У чему лежи опасност?
– У реалном животу постоје интерактивни односи међу људима и то је оно што му даје квалитет и драж. Васпитањем преносимо деци традиционално знање, системе проверених вредности и генерацијска искуства која треба да им помогну да створе подлогу за оријентацију и прихватање новог. Управо се то кроз видео игре нарушава. Ту нема интеракције. Дуготрајне игре на рачунару нуде одраслом човеку, а пре свега детету, могућност да формира неприродни „црно-бели” однос, и подстичу и награђују агресивно понашање. Будући да деца уче по моделу, та агресивност постаје део њиховог искуства и када се нађу у спољној средини, она репродукују научено. То хендикепира човека, јер тако постаје искључив, а најрањивије су управо искључиве особе – наглашава доктор Пановић.
Виртуелна пријатељства
Фејсбук је социјална мрежа где људи комуницирају у виртуелном простору.
– Не бих потпуно негирао квалитет тога, могуће је да „сретнете” некога кога нисте имали прилике дуго да видите и чујете, ево, мени се јавио школски друг после 30 година. Проблем настаје када деца проводе много времена на фејсбуку и саживе се са таквим начином комуникације који је за њих посебно прихватљив.
У годинама пубертета и адолесценције, они на овај начин лако превазилазе страх и стид који су карактеристични за директан људски сусрет. Када не гледају некога у очи, могу да му кажу оно што никада никоме нису рекли. Тако заправо живе у лажном уверењу да су сигурни и самопоуздани. Деца немају изграђену способност процене да ли неко са друге стране, који их такође не гледа у очи, можда улепшава ствари, да не кажем фалсификује или лаже, и тако постају могуће жртве.
Случај једне девојке која се преко фејсбука „забављала” са неким момком из Холандије ово најбоље илуструје. Годину дана јој је тај дечко нудио шарене лаже, говорио је да има богатог тату, да ће јој купити ово и оно, водити је на Карибе... Петнаестак дана пре тог фамозног путовања он је дошао у Београд и одсео код ње. Последњег дана неопрезно је оставио укључен компјутер и она је видела да планира следећу дестинацију са девојком из Крагујевца, а затим и једном из Ниша. Тек тада је схватила да се момак снашао како да месец и по дана проведе у Србији о туђем трошку – објашњава наш саговорник.
Један од првих симптома да смо претерали са компјутером јесте ефекат сувих очију.
– Моја најмлађа пацијенткиња која је постала зависна од фејсбука имала је четири и по године, а најстарији је био професор математике од 77 година. Главни мотив код свих у почетку је само радозналост, да би полако и неосетно постали све више и више зависни и на физиолошком, али и на психичком нивоу. Принцип „навлачења” је сличан као код наркотика. Понекад је зависност од интернет технологије до те мера присутна, да човек од ње не може да се одвоји ни у спаваћој соби, у кревету: чим се пробуди, истог тренутка укључује компјутер и наставља тамо где је синоћ стао – наглашава Пановић.
Последице заиста могу бити несагледиве: од изгубљеног времена и стрпљења (бацање миша, тастатуре кад не успева да савлада „противника”), па до поремећаја апетита, односно неконтролисаног јела (храна му је често надохват руке да не би устајао и прекидао игру), занемаривања обавеза и пада концентрације, до развијања социјалних вештина.
Улога породице примарна
Људи, међутим, и у овом случају врло тешко прихватају могућност да су постали зависници.
– Одрасле особе обично затраже помоћ од лекара опште праксе због несанице, промене расположења, губитка апетита, а децу доводе родитељи, вођени проблемима као што је бекство из школе, заостајање у праћењу наставе, пад у ефикасности учења, повећана нервоза... не препознајући примарни проблем. Родитељи се љуте на дете, уместо да му помогну да се оријентише и боље организује. А, налажење мере одувек је било питање мудрости. Како из те велике понуде одабрати оно што је најбоље? Цитирао бих Светог Саву. У једној својој молитви, обраћајући се Господу, он завапи: „Господе, научи срце моје како да не лудује за шареним обманама људи и ствари”. Мислим да је ова његова молитва актуелна и данас – истиче наш саговорник.
Деци заиста није лако да одрасту. Она немају свест о протоку времена и због тога најчешће и постају жртве. С обзиром на то да је дете најбеспомоћнији потомак у природи, неопходно је да има вођу који ће му помоћи да се оријентише, да разуме његову беспомоћност, радозналост и потребу да се развија. Породични систем је тај који ствара околности и могућности да дете развије своје потенцијале у правом правцу. Од мајке учи топлину, нежност, љубав, давање, примање, бескрајно праштање, безусловну љубав, толеранцију... а од оца поприма решеност, предузимљивост, конструктивну агресивност, истрајност...
На жалост, наставља психолог, савремени темпо живота учинио је страховит удар на породицу и потпуно ју је дезорганизовао. Разлог због којег неко потражи склониште у виртуелном свету најчешће је поремећен однос унутар породице. Нема више ни заједничких оброка и дружења, дакле, нема ни могућности да се, оно што су деца евентуално „покупила” успут, коригује за време тих окупљања и да се помогне деци да изађу из заблуда и науче нове вештине разговора. Зато је то прича која треба да претходи формирању зависности која омета развијање тих талената и норми понашања.
На жалост, родитељи се упиру и купују скупе и опасне играчке да им деца не би „закаснила” у Европу, а не слуте да им оне нису неопходне. Много је важније да човек развија вештине како да му нове технологије буду од користи, а не да им робује. Уколико не ставимо под контролу и не понудимо деци неке праве игре, које ће им донети радост, креативност и праву комуникацију, можемо очекивати да наша цивилизација уруши саму себе! Зато је врло важно да разумемо ту психологију односа човек–машина – закључује наш саговорник.
---------------------------------------------
Песимисти или болесници
На путу смо да дефинишемо још једну зависност – од забринутости. Она медицински још није довољно објашњена, али је све више људи који су уморни, исцрпљени и страхују од будућности и стварног живота који је по њима „опасна појава”. Они устају и лежу забринути и често су заробљеници својих умова, предвиђају лошу будућност и не умеју да се организују у садашњости.
--------------------------------------------------------------------
Прогнозе нису поуздане
Друштво, породица и појединац затечени су новим појавама зависности, па ћемо, изгледа, као и обично, лечити последице, а не узроке.
– Будући да је зависност од интернет технологије новијег датума, још не знамо до чега ће она дугорочно гледано довести. Бојим се да за сада не можемо давати поуздане прогнозе, али сам поборник тога да је увек боља лична комуникација, него виртуелна, јер идентитет се може оформити само ако себе препознамо у другоме. Ако нам је интернет најдоминантнији начин комуникације с другим људима, онда ћемо, наравно, за тим и посегнути. Зато треба понудити више опција, да би сваки појединац могао сам да одлучи шта њему највише прија. На жалост, или на срећу, медији служе као основ едукације нашег народа, па ценим да би први корак био да они промовишу те различите опције. Да ли ћете се бавити спортом, окопавати башту, или ћете време трошити на интернет, онда је то ваш избор, али, ако сте у то просто гурнути, онда ви избора немате, а то је, чини се, наша реалност – сматра мр Милана Љубичић, асистент на катедри за социологију Филозофског факултета у Београду и саветник у породичној терапији.
--------------------------------------------------------------------------------
Није све тако црно
– Није решење укидати компјутере и враћати точак историје уназад, чак и кад би се то могло. Сличне ствари дешавале су се и са другим достигнућима, на пример са телевизијом и филмом. Новотарије изазивају превелико интересовање, а онда се клатно полако врати на другу страну и долази у неку равнотежу. Наравно, не треба се ослањати само на то спонтано. Коришћење интернета може бити и те како корисно, може да буде и забава, али мора да се зна у којој мери. Лекари кажу да чаша црног вина позитивно утиче на здравље и може да буде подстицајна, али је проблем кад се пређе та граница. У томе је суштина. Тиме би могли да се позабаве родитељи, друштво, школа, па и медији – сматра психолог Жарко Требјешанин.
Дана Станковић
Објављено: 12.12.2010.
Извор: Политика
Почиње као забава…
Многима су игрице, фејсбук или онлајн коцкање постали саставни део живота, али виртуелног … Невоља је када тај нестварни свет постане нечија потреба.
Никад се у историји људског рода није живело брже и једноставније, пре свега захваљујући савременој техници и технологији која је педесетак година уназад измишљена, до неслућених размера усавршена и стављена у употребу. На први поглед, човек је заиста привилегован, јер има бескрајно много могућности што се тиче протока информација и стицања знања и искуства. Парадоксално је, међутим, да ипак није постао срећнији, ни слободнији. Напротив. Сурфујући сатима по интернету да би дошао до милион беспотребних информација, постаје жртва своје радозналости. Последице су све уочљивије.
– Нису решени ни проблеми старих зависности (од дувана, алкохола, наркотика...) а отворио се простор за нове, које многи и не препознају као потенцијалне зависности – упозорава специјалиста медицинске психологије Влајко Пановић, сарадник Саветовалишта за болести зависности у Дому здравља „Др Ристић” у Београду, указујући првенствено на, нимало безазлену, зависност од интернета.
– Када говоримо о овој врсти зависности, не мислимо на компјутер као справу, јер је немогуће савременог човека, који преферира да буде образован и информисан, замислити без њега, већ на оно што људима нуди илузију забаве, као што су игрице, фејсбук или, рецимо, онлајн коцкање. Тај део приче ситуиран је у простор комерцијалног, а цифре које се врте су фасцинантне. Забележено је да је само прошле године продукција видео игара зарадила више новца од Холивуда! – каже доктор Пановић.
У чему лежи опасност?
– У реалном животу постоје интерактивни односи међу људима и то је оно што му даје квалитет и драж. Васпитањем преносимо деци традиционално знање, системе проверених вредности и генерацијска искуства која треба да им помогну да створе подлогу за оријентацију и прихватање новог. Управо се то кроз видео игре нарушава. Ту нема интеракције. Дуготрајне игре на рачунару нуде одраслом човеку, а пре свега детету, могућност да формира неприродни „црно-бели” однос, и подстичу и награђују агресивно понашање. Будући да деца уче по моделу, та агресивност постаје део њиховог искуства и када се нађу у спољној средини, она репродукују научено. То хендикепира човека, јер тако постаје искључив, а најрањивије су управо искључиве особе – наглашава доктор Пановић.
Виртуелна пријатељства
Фејсбук је социјална мрежа где људи комуницирају у виртуелном простору.
– Не бих потпуно негирао квалитет тога, могуће је да „сретнете” некога кога нисте имали прилике дуго да видите и чујете, ево, мени се јавио школски друг после 30 година. Проблем настаје када деца проводе много времена на фејсбуку и саживе се са таквим начином комуникације који је за њих посебно прихватљив.
У годинама пубертета и адолесценције, они на овај начин лако превазилазе страх и стид који су карактеристични за директан људски сусрет. Када не гледају некога у очи, могу да му кажу оно што никада никоме нису рекли. Тако заправо живе у лажном уверењу да су сигурни и самопоуздани. Деца немају изграђену способност процене да ли неко са друге стране, који их такође не гледа у очи, можда улепшава ствари, да не кажем фалсификује или лаже, и тако постају могуће жртве.
Случај једне девојке која се преко фејсбука „забављала” са неким момком из Холандије ово најбоље илуструје. Годину дана јој је тај дечко нудио шарене лаже, говорио је да има богатог тату, да ће јој купити ово и оно, водити је на Карибе... Петнаестак дана пре тог фамозног путовања он је дошао у Београд и одсео код ње. Последњег дана неопрезно је оставио укључен компјутер и она је видела да планира следећу дестинацију са девојком из Крагујевца, а затим и једном из Ниша. Тек тада је схватила да се момак снашао како да месец и по дана проведе у Србији о туђем трошку – објашњава наш саговорник.
Један од првих симптома да смо претерали са компјутером јесте ефекат сувих очију.
– Моја најмлађа пацијенткиња која је постала зависна од фејсбука имала је четири и по године, а најстарији је био професор математике од 77 година. Главни мотив код свих у почетку је само радозналост, да би полако и неосетно постали све више и више зависни и на физиолошком, али и на психичком нивоу. Принцип „навлачења” је сличан као код наркотика. Понекад је зависност од интернет технологије до те мера присутна, да човек од ње не може да се одвоји ни у спаваћој соби, у кревету: чим се пробуди, истог тренутка укључује компјутер и наставља тамо где је синоћ стао – наглашава Пановић.
Последице заиста могу бити несагледиве: од изгубљеног времена и стрпљења (бацање миша, тастатуре кад не успева да савлада „противника”), па до поремећаја апетита, односно неконтролисаног јела (храна му је често надохват руке да не би устајао и прекидао игру), занемаривања обавеза и пада концентрације, до развијања социјалних вештина.
Улога породице примарна
Људи, међутим, и у овом случају врло тешко прихватају могућност да су постали зависници.
– Одрасле особе обично затраже помоћ од лекара опште праксе због несанице, промене расположења, губитка апетита, а децу доводе родитељи, вођени проблемима као што је бекство из школе, заостајање у праћењу наставе, пад у ефикасности учења, повећана нервоза... не препознајући примарни проблем. Родитељи се љуте на дете, уместо да му помогну да се оријентише и боље организује. А, налажење мере одувек је било питање мудрости. Како из те велике понуде одабрати оно што је најбоље? Цитирао бих Светог Саву. У једној својој молитви, обраћајући се Господу, он завапи: „Господе, научи срце моје како да не лудује за шареним обманама људи и ствари”. Мислим да је ова његова молитва актуелна и данас – истиче наш саговорник.
Деци заиста није лако да одрасту. Она немају свест о протоку времена и због тога најчешће и постају жртве. С обзиром на то да је дете најбеспомоћнији потомак у природи, неопходно је да има вођу који ће му помоћи да се оријентише, да разуме његову беспомоћност, радозналост и потребу да се развија. Породични систем је тај који ствара околности и могућности да дете развије своје потенцијале у правом правцу. Од мајке учи топлину, нежност, љубав, давање, примање, бескрајно праштање, безусловну љубав, толеранцију... а од оца поприма решеност, предузимљивост, конструктивну агресивност, истрајност...
На жалост, наставља психолог, савремени темпо живота учинио је страховит удар на породицу и потпуно ју је дезорганизовао. Разлог због којег неко потражи склониште у виртуелном свету најчешће је поремећен однос унутар породице. Нема више ни заједничких оброка и дружења, дакле, нема ни могућности да се, оно што су деца евентуално „покупила” успут, коригује за време тих окупљања и да се помогне деци да изађу из заблуда и науче нове вештине разговора. Зато је то прича која треба да претходи формирању зависности која омета развијање тих талената и норми понашања.
На жалост, родитељи се упиру и купују скупе и опасне играчке да им деца не би „закаснила” у Европу, а не слуте да им оне нису неопходне. Много је важније да човек развија вештине како да му нове технологије буду од користи, а не да им робује. Уколико не ставимо под контролу и не понудимо деци неке праве игре, које ће им донети радост, креативност и праву комуникацију, можемо очекивати да наша цивилизација уруши саму себе! Зато је врло важно да разумемо ту психологију односа човек–машина – закључује наш саговорник.
---------------------------------------------
Песимисти или болесници
На путу смо да дефинишемо још једну зависност – од забринутости. Она медицински још није довољно објашњена, али је све више људи који су уморни, исцрпљени и страхују од будућности и стварног живота који је по њима „опасна појава”. Они устају и лежу забринути и често су заробљеници својих умова, предвиђају лошу будућност и не умеју да се организују у садашњости.
--------------------------------------------------------------------
Прогнозе нису поуздане
Друштво, породица и појединац затечени су новим појавама зависности, па ћемо, изгледа, као и обично, лечити последице, а не узроке.
– Будући да је зависност од интернет технологије новијег датума, још не знамо до чега ће она дугорочно гледано довести. Бојим се да за сада не можемо давати поуздане прогнозе, али сам поборник тога да је увек боља лична комуникација, него виртуелна, јер идентитет се може оформити само ако себе препознамо у другоме. Ако нам је интернет најдоминантнији начин комуникације с другим људима, онда ћемо, наравно, за тим и посегнути. Зато треба понудити више опција, да би сваки појединац могао сам да одлучи шта њему највише прија. На жалост, или на срећу, медији служе као основ едукације нашег народа, па ценим да би први корак био да они промовишу те различите опције. Да ли ћете се бавити спортом, окопавати башту, или ћете време трошити на интернет, онда је то ваш избор, али, ако сте у то просто гурнути, онда ви избора немате, а то је, чини се, наша реалност – сматра мр Милана Љубичић, асистент на катедри за социологију Филозофског факултета у Београду и саветник у породичној терапији.
--------------------------------------------------------------------------------
Није све тако црно
– Није решење укидати компјутере и враћати точак историје уназад, чак и кад би се то могло. Сличне ствари дешавале су се и са другим достигнућима, на пример са телевизијом и филмом. Новотарије изазивају превелико интересовање, а онда се клатно полако врати на другу страну и долази у неку равнотежу. Наравно, не треба се ослањати само на то спонтано. Коришћење интернета може бити и те како корисно, може да буде и забава, али мора да се зна у којој мери. Лекари кажу да чаша црног вина позитивно утиче на здравље и може да буде подстицајна, али је проблем кад се пређе та граница. У томе је суштина. Тиме би могли да се позабаве родитељи, друштво, школа, па и медији – сматра психолог Жарко Требјешанин.
Дана Станковић
Објављено: 12.12.2010.
Извор: Политика