- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
ПОД ЛУПОМ: НЕКАДА СМО ПРАЗНОВАЛИ 29. НОВЕМБАР
Пионири отишли у – пензију
Нема црвених марама, масовних сећања на историјско заседање 1943. године, прасетине на трпези. Житељи Јајца су преуредили Музеј Авноја па овај лепи град на реци Пливи бележи повећан долазак туриста
(фотодокументација "Политике")
Данас, када постајем пионир... ко се не сећа ове лепе заклетве, која је славила Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, са борцем за братство и јединство Јосипом Брозом Титом на челу. Та прва песма једној лепој земљи, уводила је малишане који су тек почели да читају и пишу у свет самоуправног социјализма и лепршаве будућности која их очекује, уколико, ако је веровати заклетви, марљиво уче и раде, поштују родитеље и старије и буду добри другови, који држе дату реч.
Дакле, ово је мало подсећање на буран дан пре бившег сутрашњег, некада великог празника велике земље која је нестала.
Да је неким чудом време стало и да Југословени нису у међувремену схватили како је боље побити се, него децу учити песмицама о Титу, на данашњи дан, милиони седмогодишњака, који једва да су научили сва слова, не би добро спавали. Јер сутра, 29. новембра, био је сувише значајан датум: Дан Републике, сећање на друго заседање Авноја у Јајцу, када је ударен темељ федералном устројству Југославије, а краљу забрањен повратак у земљу. Родитељи су већ спремали прасетину и трљали руке због два нерадна празнична дана, а они међу њима што су им деца стасала за пионирску мараму и капицу са петокраком имали су пуне руке посла. Требало их је спремити за приредбу.
У Београду је читава армија малишана одлазила у Пионирски град, где је у стилу Ђорђа Балашевића, давала заклетву Титу. И, према сведочењу једног бившег пионира, који се 1984. године припремао за овај свечани чин, било је врло узбудљиво.
– Имали смо опасну учитељицу, која је дубоко веровала у тековине народноослободилачке борбе. Убедила нас је да морамо да научимо напамет целу пионирску заклетву. Кажу да сам био паметно дете које брзо учи, али ипак, имао сам само седам година... плус, имао сам ужасну трему. Стигнем до трећег реда и ни макац. Није ми помагала ни инспирација у виду Брозове слике из читанке – присећа се стари пионир.
Потрајало је то до раног јутра, а пионир је одспавао два, три сата. Када се пробудио, ваљда од силног узбуђења, наизуст је изрецитовао све стихове часне заклетве, без иједне грешке. Лакнуло му је, па су отишли до Пионирског града на приредбу.
– Ту сам се мало разочарао у учитељицу. Јер, испоставило се да уопште није требало да се мучим око учења. Неки чича је, како је и ред кад су заклетве у питању, изговарао речи, а ми смо само понављали за њим. Учитељица је ваљда хтела да од малих ногу стекнемо јаку вољу за учењем. Из ове перспективе, делује као да је можда хтела да се истакне пред будним очима колега комуниста, пошто је било много ђака и учитеља из других школа. У ствари, вероватно је имала директиву да нас натера да је научимо напамет. Једно време сам се љутио на њу, али одавно јој више не замерам. Имам сувише рачуна за струју, грејање и воду да платим да бих се тиме бавио – процењује, уз осмех, наш саговорник.
Елем, тај дан је некако прошао, а школске свеске су следећих година биле испуњене причама о десанту на Дрвар, храбром псу Рексу (или беше Лукс) и оној чувеној причи, која је милионима југословенске деце на нос изашла, о несташном дечаку Брозу који се санкао у мајчином кориту па га је поломио. Колико ли је тек милиона писмених задатака написано на тему „Шта помислим када кажем Јајце?”
Шалу на страну, и из ове перспективе, заиста делује као да је Дан Републике био леп празник. Временом су ђаци баталили писање састава о Титу, а било је све више оних који су цртали грб Србије, а сигурно и шаховницу у братској Хрватској. Остатак те лекције из југословенске историје је познат и поприлично тужан. Зато је ово мало носталгично путовање можда потребно вратити на извор старе нестале Југославије и њено доба невиности, када је град Јајце био њен центар. У томе нам је помогао Мирсад Дурановић, председник Субнора за Јајце, односно Удружења антифашиста и бораца НОР-а.
Грађани Јајца су у последње две године имали пуне руке посла.
Реконструисан је Музеј Авноја. Од тада, овај лепи град на реци Пливи бележи и повећан долазак туриста, и бар у траговима подсећа на славне дане из своје не тако далеке прошлости. Јуче се у Јајце слило око 1.000 југоносталгичара (општина је организовала прославу Дана Републике за викенд) који су полагали венце ослободиоцима, певали партизанске песме, носили југословенске заставе и партизанске униформе. Дурановић каже да су највернији гости Јајца Словенци, којима, ваљда зато што су толико дуго у Европској унији, жестоко „пуца” југоносталгија.
– Сваке године овде буде страховит дернек, и долазе нам људи из свих југословенских република. Некако изгледа да је Словенцима прилично стало да све буде лепо и весело. Пуни су позитивне енергије, из Словеније доносе вино, кекс, мезе, друже се и забављају са људима – преноси Мирсад Дурановић.
Наш саговорник сматра да је обнова Музеја Авноја у био прави потез који је Јајце вратио на туристичку мапу Босне и Херцеговине. Сада већ, као у стара добра и берићетна времена, основне школе их БиХ, али и из других република, организују групне посете ђака. Дурановић констатује да је лепо што деца и на тај начин имају прилику да се сусретну са историјом која је гурнута под тепих.
– Можемо да им испричамо шта је то било и значило заседање Авноја, како се родила једна земља. Та историја је у већини школских уџбеника избрисана. Међутим, не може се избрисати оно што се заиста догодило – говори Дурановић.
Музеј Авноја је у ратовима деведесетих био потпуно девастиран и покраден, а град Јајце, познато је, нашао се на ратној међи између Хрвата и Срба. Од 10.000 експоната које је музеј поседовао, Дурановић каже да су остале две пећи, неколико слика Ђорђа Андрејевића Куна и Титова фотеља. Обновљен је захваљујући удружењима Субнора из свих бивших југословенских република. Поред реконструкције оригиналне изложбе из 1943. године, у оквиру нове музејске поставке, идеја је да свака република има своју собу, у којој ће бити приказана историја од устанка у њој, до краја Другог светског рата. Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија су дале свој допринос и осмислиле поставке. Позитивну идеју, свесно или из лењости, коче Србија и Хрватска.
– За сада, соба коју смо одредили за Србију је празна, исто је и са хрватском. Људи са којима смо контактирали у Србији су се обавезали да то ураде и добили смо позитиван одговор, али још није ништа урађено. Волео бих да нам изађу у сусрет, некако те две празне собе изгледају ружно поред осталих поставки – истиче Дурановић.
Дурановић каже да житељи Јајца различито реагују на обнављање музеја. Има оних којима то смета, неки не желе уопште да прихвате ову својеврсну обнову идеје југословенства, а неки су срећни. Сваки је човек прича за себе. Општина је препознала да музеј може да удахне нови живот Јајцу. Приликом прославе 65 година од Другог заседања Авноја, посетило га је 5.000 људи.
Асоцира на време када је Јајце посећивало ни мање ни више него 300.000 људи из читаве Југославије, а сваки дан у години био је 29. новембар.
– Нису џабе наш град звали континентални Дубровник – присећа се Дурановић.
Испада да у историји, поготово брдовитог Балкана, све иде у круг. Мирсад Дурановић рођен је 1968. године, 25 година после те 1943. године када је Тито походио Јајце и стварао (спорне?) авнојевске границе. Наш саговорник каже да има још 17 живих бораца НОБ-а и да млађи треба да наставе суштинску идеју Авноја, а то је антифашизам.
Уосталом, мало је пионира, сада већ са пивским стомацима, кредитима, женама, децом, на бироу рада или срећно запослени у транзицији или политичкој странци, који са сетом и осмехом не помисле на дан када су постали пионири. Има доста и оних који, попут Бате Стојковића у филму „Балкански шпијун” (добро, он је чувао слику оног бркатог), у некој фиоци чувају прашњаву капу и црвену мараму. Ми смо били мали, ништа нисмо знали, ал’ смо... настрадали. Све је исто, само њега нема... зар не?
У земљи Србији Дан Републике слављен је до новембра 2001, а укинут је следеће, 2002. године, читавих 11 година од распада Југославије 1991. А да, у Београду је и Улица 29. новембра унапређена у Булевар – деспота Стефана.
.......
Пионирска заклетва
Данас, када постајем пионир
дајем часну пионирску реч
да ћу марљиво учити и радити
поштовати родитеље и старије
и бити веран и искрен друг
који држи дату реч;
да ћу волети нашу домовину самоуправну
Социјалистичку Федеративну Републику Југославију
и идеје за које се борио Тито;
да ћу ценити све људе света
који желе слободу и мир.
Станко Стаменковић
објављено: 28.11.2010.
Извор: Политика магазин
Пионири отишли у – пензију
Нема црвених марама, масовних сећања на историјско заседање 1943. године, прасетине на трпези. Житељи Јајца су преуредили Музеј Авноја па овај лепи град на реци Пливи бележи повећан долазак туриста
(фотодокументација "Политике")
Данас, када постајем пионир... ко се не сећа ове лепе заклетве, која је славила Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, са борцем за братство и јединство Јосипом Брозом Титом на челу. Та прва песма једној лепој земљи, уводила је малишане који су тек почели да читају и пишу у свет самоуправног социјализма и лепршаве будућности која их очекује, уколико, ако је веровати заклетви, марљиво уче и раде, поштују родитеље и старије и буду добри другови, који држе дату реч.
Дакле, ово је мало подсећање на буран дан пре бившег сутрашњег, некада великог празника велике земље која је нестала.
Да је неким чудом време стало и да Југословени нису у међувремену схватили како је боље побити се, него децу учити песмицама о Титу, на данашњи дан, милиони седмогодишњака, који једва да су научили сва слова, не би добро спавали. Јер сутра, 29. новембра, био је сувише значајан датум: Дан Републике, сећање на друго заседање Авноја у Јајцу, када је ударен темељ федералном устројству Југославије, а краљу забрањен повратак у земљу. Родитељи су већ спремали прасетину и трљали руке због два нерадна празнична дана, а они међу њима што су им деца стасала за пионирску мараму и капицу са петокраком имали су пуне руке посла. Требало их је спремити за приредбу.
У Београду је читава армија малишана одлазила у Пионирски град, где је у стилу Ђорђа Балашевића, давала заклетву Титу. И, према сведочењу једног бившег пионира, који се 1984. године припремао за овај свечани чин, било је врло узбудљиво.
– Имали смо опасну учитељицу, која је дубоко веровала у тековине народноослободилачке борбе. Убедила нас је да морамо да научимо напамет целу пионирску заклетву. Кажу да сам био паметно дете које брзо учи, али ипак, имао сам само седам година... плус, имао сам ужасну трему. Стигнем до трећег реда и ни макац. Није ми помагала ни инспирација у виду Брозове слике из читанке – присећа се стари пионир.
Потрајало је то до раног јутра, а пионир је одспавао два, три сата. Када се пробудио, ваљда од силног узбуђења, наизуст је изрецитовао све стихове часне заклетве, без иједне грешке. Лакнуло му је, па су отишли до Пионирског града на приредбу.
– Ту сам се мало разочарао у учитељицу. Јер, испоставило се да уопште није требало да се мучим око учења. Неки чича је, како је и ред кад су заклетве у питању, изговарао речи, а ми смо само понављали за њим. Учитељица је ваљда хтела да од малих ногу стекнемо јаку вољу за учењем. Из ове перспективе, делује као да је можда хтела да се истакне пред будним очима колега комуниста, пошто је било много ђака и учитеља из других школа. У ствари, вероватно је имала директиву да нас натера да је научимо напамет. Једно време сам се љутио на њу, али одавно јој више не замерам. Имам сувише рачуна за струју, грејање и воду да платим да бих се тиме бавио – процењује, уз осмех, наш саговорник.
Елем, тај дан је некако прошао, а школске свеске су следећих година биле испуњене причама о десанту на Дрвар, храбром псу Рексу (или беше Лукс) и оној чувеној причи, која је милионима југословенске деце на нос изашла, о несташном дечаку Брозу који се санкао у мајчином кориту па га је поломио. Колико ли је тек милиона писмених задатака написано на тему „Шта помислим када кажем Јајце?”
Шалу на страну, и из ове перспективе, заиста делује као да је Дан Републике био леп празник. Временом су ђаци баталили писање састава о Титу, а било је све више оних који су цртали грб Србије, а сигурно и шаховницу у братској Хрватској. Остатак те лекције из југословенске историје је познат и поприлично тужан. Зато је ово мало носталгично путовање можда потребно вратити на извор старе нестале Југославије и њено доба невиности, када је град Јајце био њен центар. У томе нам је помогао Мирсад Дурановић, председник Субнора за Јајце, односно Удружења антифашиста и бораца НОР-а.
Грађани Јајца су у последње две године имали пуне руке посла.
Реконструисан је Музеј Авноја. Од тада, овај лепи град на реци Пливи бележи и повећан долазак туриста, и бар у траговима подсећа на славне дане из своје не тако далеке прошлости. Јуче се у Јајце слило око 1.000 југоносталгичара (општина је организовала прославу Дана Републике за викенд) који су полагали венце ослободиоцима, певали партизанске песме, носили југословенске заставе и партизанске униформе. Дурановић каже да су највернији гости Јајца Словенци, којима, ваљда зато што су толико дуго у Европској унији, жестоко „пуца” југоносталгија.
– Сваке године овде буде страховит дернек, и долазе нам људи из свих југословенских република. Некако изгледа да је Словенцима прилично стало да све буде лепо и весело. Пуни су позитивне енергије, из Словеније доносе вино, кекс, мезе, друже се и забављају са људима – преноси Мирсад Дурановић.
Наш саговорник сматра да је обнова Музеја Авноја у био прави потез који је Јајце вратио на туристичку мапу Босне и Херцеговине. Сада већ, као у стара добра и берићетна времена, основне школе их БиХ, али и из других република, организују групне посете ђака. Дурановић констатује да је лепо што деца и на тај начин имају прилику да се сусретну са историјом која је гурнута под тепих.
– Можемо да им испричамо шта је то било и значило заседање Авноја, како се родила једна земља. Та историја је у већини школских уџбеника избрисана. Међутим, не може се избрисати оно што се заиста догодило – говори Дурановић.
Музеј Авноја је у ратовима деведесетих био потпуно девастиран и покраден, а град Јајце, познато је, нашао се на ратној међи између Хрвата и Срба. Од 10.000 експоната које је музеј поседовао, Дурановић каже да су остале две пећи, неколико слика Ђорђа Андрејевића Куна и Титова фотеља. Обновљен је захваљујући удружењима Субнора из свих бивших југословенских република. Поред реконструкције оригиналне изложбе из 1943. године, у оквиру нове музејске поставке, идеја је да свака република има своју собу, у којој ће бити приказана историја од устанка у њој, до краја Другог светског рата. Словенија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Македонија су дале свој допринос и осмислиле поставке. Позитивну идеју, свесно или из лењости, коче Србија и Хрватска.
– За сада, соба коју смо одредили за Србију је празна, исто је и са хрватском. Људи са којима смо контактирали у Србији су се обавезали да то ураде и добили смо позитиван одговор, али још није ништа урађено. Волео бих да нам изађу у сусрет, некако те две празне собе изгледају ружно поред осталих поставки – истиче Дурановић.
Дурановић каже да житељи Јајца различито реагују на обнављање музеја. Има оних којима то смета, неки не желе уопште да прихвате ову својеврсну обнову идеје југословенства, а неки су срећни. Сваки је човек прича за себе. Општина је препознала да музеј може да удахне нови живот Јајцу. Приликом прославе 65 година од Другог заседања Авноја, посетило га је 5.000 људи.
Асоцира на време када је Јајце посећивало ни мање ни више него 300.000 људи из читаве Југославије, а сваки дан у години био је 29. новембар.
– Нису џабе наш град звали континентални Дубровник – присећа се Дурановић.
Испада да у историји, поготово брдовитог Балкана, све иде у круг. Мирсад Дурановић рођен је 1968. године, 25 година после те 1943. године када је Тито походио Јајце и стварао (спорне?) авнојевске границе. Наш саговорник каже да има још 17 живих бораца НОБ-а и да млађи треба да наставе суштинску идеју Авноја, а то је антифашизам.
Уосталом, мало је пионира, сада већ са пивским стомацима, кредитима, женама, децом, на бироу рада или срећно запослени у транзицији или политичкој странци, који са сетом и осмехом не помисле на дан када су постали пионири. Има доста и оних који, попут Бате Стојковића у филму „Балкански шпијун” (добро, он је чувао слику оног бркатог), у некој фиоци чувају прашњаву капу и црвену мараму. Ми смо били мали, ништа нисмо знали, ал’ смо... настрадали. Све је исто, само њега нема... зар не?
У земљи Србији Дан Републике слављен је до новембра 2001, а укинут је следеће, 2002. године, читавих 11 година од распада Југославије 1991. А да, у Београду је и Улица 29. новембра унапређена у Булевар – деспота Стефана.
.......
Пионирска заклетва
Данас, када постајем пионир
дајем часну пионирску реч
да ћу марљиво учити и радити
поштовати родитеље и старије
и бити веран и искрен друг
који држи дату реч;
да ћу волети нашу домовину самоуправну
Социјалистичку Федеративну Републику Југославију
и идеје за које се борио Тито;
да ћу ценити све људе света
који желе слободу и мир.
Станко Стаменковић
објављено: 28.11.2010.
Извор: Политика магазин