- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
ПОД ЛУПОМ: КАКО СЕ ДАНАС ЖИВИ У ГРАДУ А КАКО НА СЕЛУ
Између солитера и ораница
Традиционално српско село нестаје, као и изворна „градска култура”. Уместо њих имамо измешане обичаје и моделе понашања у савременим урбаним срединама. Свуда се слуша иста музика, носи иста одећа, купује иста храна…
Српско село - здрав живот и срдачност мале заједнице
Захваљујући изразито неравномерном економском, па и културном развоју појединих региона у Србији, и у 21. веку се одржао стереотип о српском селу као „блатњавом, заосталом, скученом, досадном”, насупрот „слободи, сјају, отворености и бескрајним могућностима” већих градова, пре свега Београда. Представа о урбаној средини као „прљавој, хаотичној, безобзирној” чија је противтежа пасторална идила, здрав живот у складу с природом и срдачност мале заједнице – што је разлог да се у развијеним државама Запада они имућнији повлаче на периферију или купују сеоска имања – у нашој земљи није довољно убедљива.
Ко је детињство провео међу овцама и ораницама, у месташцету које од културних садржаја нуди препричавање телевизијских серија и трачеве о комшијама а од провода испијање млаког пива пред једином продавницом – искористиће прву прилику да напусти родно село. Јер машта о позоришту, биоскопу, концертима, ноћним клубовима и отменој гардероби коју ће за те прилике облачити, али и о бољој здравственој услузи, стручном усавршавању, каријери, професионалним изазовима...
Много је мање оних који су, одрастајући на градском асфалту, у вреви непознатих лица, удишући дим и прашину, вечито у журби и под стресом, окружени луксузом који не могу себи да приуште, пожелели да побегну тамо где владају скромност, мир и тишина, где се време мери смењивањем дана и ноћи а не секундама, где се комшије познају, друже и помажу, и никоме није важна етикета на вашој одећи нити да ли вам је фризура по најновијој моди.
Одлазак…
– Детињство сам провео у Новој Пазови, варошици садвадесетак хиљада становника недалеко од Београда. Упоследњедве деценије она јепосталасвојеврсни бастионмалепривреде,паипак, недостатаккултурнихсадржаја, потрага за вишимобразовањем, жеља да сеостваримудругимсферама животаи шансезапроналажењебољегпослаосновнисуразлозизаштосамодлучиода напустимово местои средњу школу, затим и факултет, завршим у главном граду– каже СлободанМиливојевић. Са дипломом Факултета политичких наука отишао је из Београда на мастер у Италију, а откад се вратио опробао се на два веома одговорна радна места – у Београду.
– Београдјезаменебио центар културе, великетрадиције, бескрајнихмогућностиинаравно, градрокенрола. Али, једна ствар је долазити повремено, а нешто друго живети у њему. Као средњошколац учио сам како да се опходим на улици у разним ситуацијама, да препознам „лоше друштво”, научио сам шта је то култура живота у великом граду – додаје наш саговорник. – Осећао сам се слободним да радим шта хоћу, али сам убрзо почео да схватам да слобода значи и одговорност. Оно што сам сматрао за предност урбане средине, тада је добило нови облик, квалитет који ми је помогао да сазрим, стекнем менталне и вербалне вештине и технике које сам касније користио да остварим разне циљеве у животу.
– Током година Београд се мењао, и ја у њему, смањивао се када сам посећивао по површини и броју становника веће градове. Закључио сам, међутим, да величина неког места не зависи од броја становника, већ од културе и шарма који носи (а њега обликујемо сви ми заједно који ту живимо), од могућности које можемо да остваримо својим радом и индивидуалног значења које им придајемо. У мом случају, то значи да бих радо живео у мањој средини у којој бих могао да развијам своје потенцијале – прича Слободан, додајући да више и нема велике разлике између живота у граду и живота на селу.
Овај став као стручњак подржава и мр Милош Матић, антрополог, виши кустос Етнографског музеја у Београду. Према његовим речима, традиционално српско село нестаје (налазимо их још само у сиромашним, забаченим планинским крајевима, запуштена, напуштена, заборављена), али нестала је и изворна „градска култура”. Уместо њих имамо „приградска села” и измешане обичаје и моделе понашања у савременим урбаним срединама. Свуда се слуша иста музика, носи иста одећа, купује иста храна…
– Село у Србији се веома променило од краја 19. века, кад је почела индустријализација земље, а нарочито после Другог светског рата. Некадашња затворена, аутохтона заједница која је углавном успешно задовољавала све своје потребе, постепено се отварала и прво прешла на натуралну размену, а затим се, средином прошлог века, укључила и у тржишну привреду – подсећа магистар Матић. – Села у послератној Југославији нису насилном колективизацијом претворена у колхозе као у Русији и другим државама „иза гвоздене завесе”, од 1953. сељаци нису морали да буду у задругама, имали су приватну својину, градили сопствене културне обрасце.
Индустријализација (и одлазак на рад у фабрике), технолошки напредак и улагања у развој села донели су сељацима вишак слободног времена, па и доколицу, која је почела да мења однос младих у селу према сопственој будућности. Све више њих је одлазило у град на школовање, и остајало да тамо тражи посао. Уосталом, и у основној школи нису их учили како да музу краве или обрађују земљу, већ матерњем језику, математици, историји… спремајући их тако за живот у урбаној, а не у сеоској средини. Тако је кренуо нови егзодус руралног становништва, и многа села су опустела – каже за „Магазин” мр Милош Матић.
… повратак
Повратак на село је релативно скорашња појава. У последње две-три деценије градови постају презасићени, али бујају „приградска села” у која се полако враћа „друга генерација” или стижу дошљаци из града, доносећи са собом урбане обрасце понашања и обичаје, баш као што су некадашњи одметници са села покушавали да у градској средини примене своје.
Ово мешање културних модела, уз додатно „уједначавање“ уз помоћ медија и Интернета, довело је до тога да данас заиста и нема неке велике разлике где живите. Наш саговорник помиње пример војвођанских и поморавских села одакле људи више не одлазе, пошто и у свом месту имају све благодети савремене цивилизације, удобност и могућност да ту развијају посао.
– То ново пољопривредно предузетништво значи да на свом имању више не производите робу коју ћете сами трошити, већ је пласирате на тржиште. У том смислу је свеједно да ли на селу правите сир или мобилне телефоне – каже Матић. – Ређи су случајеви кад неко из града „побегне” у пределе ненарушене природе, трагајући за идиличним вредностима традиционалног сеоског живота. Али има и таквих…
Због сталног прилива новог становништва, у градовима је све теже наћи запослење. С друге стране, ни села више нису што су некад била, након што су добила струју, водовод и асфалтне путеве... а у доскора незанимљивим малим варошима отварају се нове школе, испоставе универзитета, музеји, фестивали... Домаћи и страни инвеститори откривају привлачне пословне могућности изван великих индустријских и трговинских центара, а мали породични погони се шире, њихови производи постају познати и препознатљиви.
Приче о напуштеним сеоским имањима и пропалим провинцијским радионицама полако замењују исповести предузимљивих повратника или придошлица из великих градова који с поносом показују своје фарме, њиве, воћњаке, винске подруме, обновљена газдинства и радње одакле шаљу у свет разноврсне производе.
Млекара „Лазар” у Блацу, варошици од око пет хиљада душа, прерађује 50.000 литара млека дневно. Располаже са око 700 музних грла, до 2015. ће их бити хиљаду. О целом стаду и производњи брине управник Слободан Сердар који је овамо дошао из Новог Сада, а за њим је стигла и његова вереница.
– Овде сам видео шансу за напредак у каријери и пристојан живот. Био је то изазов да покажем шта умем и колико знам. Услови рада су добри, плата одлична, имам одрешене руке у послу… Шта више да пожелим? – пита се млади ветеринар.
У сремском селу Сурдук, на четрдесетак километара од Београда и готово исто толико од Новог Сада, Александар и Драгана Пулетић су крај реке отворили пансион „Дунавско гнездо“ за све оне који пожеле да се прошетају пешчаним адама, одморе међу шљивама и смоквама, угосте домаћим слатком и другим гурманлуцима, провозају бродићем, обиђу станишта ретких птица или се опробају у уметничким радионицама (цртање, сликање, иконопис, позлата, дуборез) које води овај млади брачни пар. Сликарка Драгана је из Крушевца, а конзерватор Александар из Бора. Трајно су се настанили на имању у Сурдуку, нашавши ту, како кажу, одличне услове за рад и простор за живот.
– Мештани су у почетку гледали на наш „туристички подухват” са неверицом, говорећи да одавде одлазе и они који су овде рођени, а сад су и они задовољни што нам долазе гости из Немачке, Италије, Ирске… – рекао је нашој новинарки Александар, потврђујући оно што смо чули и од других саговорника: у ствари исто живите у малом, великом граду или на селу. Разлика је само у томе да ли ћете и колико умети да искористите све предности свог окружења.
-----------------------------------------------------------
Боље на асфалту, здравије на свежем ваздуху
У интернет форумима о односу села и града углавном учествују млади из мањих средина, док они други, изгледа, „немају примедби”. Већ то нешто говори… А ево и неких од тих запажања:
·Услед дугогодишње фрустрације и намерног шиканирања села, сама реч сељак је изгубила свој прави смисао, те се сада у жаргону користи за нешто везано за простаклук и неваспитање. Ово је страшно, плитко и злонамерно. Сматрам да ће нашој држави кренути набоље када дође до „помирења“ града и села, тачније када село добије своје право место и заслужено поштовање.
·Село нас храни, а ипак, прехрамбени производи су бар за 20 процената скупљи него у граду. Чоколадице које у градским самоуслугама коштају осам динара, у мом селу су 12. Млеко кошта исто као да је купљено у маркету. Цене на београдским пијацама су ниже него у мом селу, скоро да сам се онесвестио кад сам видео!
·Живим у селу Пивнице, највећем у општини Бачка Паланка, а немамо ни базен, ни биоскоп, свега 2-3 дешавања годишње…
·Нико не цени сељаке, њихов рад се узима здраво за готово. Када поскупи уље за пет динара сви се дигну на ноге и вриште по новинама, а када сељак продаје кило кукуруза за безобразну цркавицу онда ништа, нема везе.
·Поражавајући је начин размишљања људи који живе у градићима од по двадесетак хиљада становника, где постоје основне и средње школе и све институције за нормалан живот и здраво одрастање и оних амбициознијих, где има довољно људи да се оформе групе широког спектра интересовања... А млади из таквих средина пљују по томе, они би гајили децу у велеграду јер шта ако је дете талентовано за балет, хоће да свира харфу или учи гренландски... Онда оду у велеград и живе једнако незанимљивим животом.
·По Америци и западној Европи људи беже из градова, док код нас беже из села... Ја сам са села, студирам у великом граду, где имам кабловски Интернет, могу сваки дан да прошетам негде, попијем кафу са друштвом, одем у биоскоп… На селу то не могу, другари су по цео дан на њиви, дођу уморни и иду на спавање. Преко лета обично идем кући, и трулим на селу. Учим за испите, помажем родитељима, а ако увече одем у кафану, уз пиво слушам како је неко мењао точак на трактору и поломила му се полуга баш усред њиве – углавном такве ствари које ме баш не занимају.
·У мом селу годинама није било ниједне биоскопске представе. Лети се још као и нешто дешава, имамо базен, прелепе паркове, разне манифестације, али зими… пустара. Где ту момак да изведе девојку?
·У Швајцарској, а то сам видео из прве руке, такођеима предрасуда о људима са села, али ствари су битно другачије него у Србији. Села нисуоријентисана само ка пољопривреди, има доста туризма илаке индустрије. Али тамовећи део пореза убире директно општина и сама располаже тим парама како јој се свиђа, доксе код нас паре сливају прво у централну државну касу па се после по неком кључу деле општинама. Многе мултинационалне компаније су, због мањег општинског пореза, распоређене по којекаквим варошицама од по пар десетина хиљада становника. Наравно, сва та места су повезана изузетно добро, добром путном и железничком мрежом. Пошто су цене некретнина по селима мање, ниже су и кирије за станове, па пуно људи који раде по градовима одлучују да тамо живе.
·Боље је живети у граду, где свега има и све је надохват руке, али је на селу здравије и лепше!
Александра Мијалковић
објављено: 21.11.2010.
Извор: Политика магазин
Између солитера и ораница
Традиционално српско село нестаје, као и изворна „градска култура”. Уместо њих имамо измешане обичаје и моделе понашања у савременим урбаним срединама. Свуда се слуша иста музика, носи иста одећа, купује иста храна…
Српско село - здрав живот и срдачност мале заједнице
Захваљујући изразито неравномерном економском, па и културном развоју појединих региона у Србији, и у 21. веку се одржао стереотип о српском селу као „блатњавом, заосталом, скученом, досадном”, насупрот „слободи, сјају, отворености и бескрајним могућностима” већих градова, пре свега Београда. Представа о урбаној средини као „прљавој, хаотичној, безобзирној” чија је противтежа пасторална идила, здрав живот у складу с природом и срдачност мале заједнице – што је разлог да се у развијеним државама Запада они имућнији повлаче на периферију или купују сеоска имања – у нашој земљи није довољно убедљива.
Ко је детињство провео међу овцама и ораницама, у месташцету које од културних садржаја нуди препричавање телевизијских серија и трачеве о комшијама а од провода испијање млаког пива пред једином продавницом – искористиће прву прилику да напусти родно село. Јер машта о позоришту, биоскопу, концертима, ноћним клубовима и отменој гардероби коју ће за те прилике облачити, али и о бољој здравственој услузи, стручном усавршавању, каријери, професионалним изазовима...
Много је мање оних који су, одрастајући на градском асфалту, у вреви непознатих лица, удишући дим и прашину, вечито у журби и под стресом, окружени луксузом који не могу себи да приуште, пожелели да побегну тамо где владају скромност, мир и тишина, где се време мери смењивањем дана и ноћи а не секундама, где се комшије познају, друже и помажу, и никоме није важна етикета на вашој одећи нити да ли вам је фризура по најновијој моди.
Одлазак…
– Детињство сам провео у Новој Пазови, варошици садвадесетак хиљада становника недалеко од Београда. Упоследњедве деценије она јепосталасвојеврсни бастионмалепривреде,паипак, недостатаккултурнихсадржаја, потрага за вишимобразовањем, жеља да сеостваримудругимсферама животаи шансезапроналажењебољегпослаосновнисуразлозизаштосамодлучиода напустимово местои средњу школу, затим и факултет, завршим у главном граду– каже СлободанМиливојевић. Са дипломом Факултета политичких наука отишао је из Београда на мастер у Италију, а откад се вратио опробао се на два веома одговорна радна места – у Београду.
– Београдјезаменебио центар културе, великетрадиције, бескрајнихмогућностиинаравно, градрокенрола. Али, једна ствар је долазити повремено, а нешто друго живети у њему. Као средњошколац учио сам како да се опходим на улици у разним ситуацијама, да препознам „лоше друштво”, научио сам шта је то култура живота у великом граду – додаје наш саговорник. – Осећао сам се слободним да радим шта хоћу, али сам убрзо почео да схватам да слобода значи и одговорност. Оно што сам сматрао за предност урбане средине, тада је добило нови облик, квалитет који ми је помогао да сазрим, стекнем менталне и вербалне вештине и технике које сам касније користио да остварим разне циљеве у животу.
– Током година Београд се мењао, и ја у њему, смањивао се када сам посећивао по површини и броју становника веће градове. Закључио сам, међутим, да величина неког места не зависи од броја становника, већ од културе и шарма који носи (а њега обликујемо сви ми заједно који ту живимо), од могућности које можемо да остваримо својим радом и индивидуалног значења које им придајемо. У мом случају, то значи да бих радо живео у мањој средини у којој бих могао да развијам своје потенцијале – прича Слободан, додајући да више и нема велике разлике између живота у граду и живота на селу.
Овај став као стручњак подржава и мр Милош Матић, антрополог, виши кустос Етнографског музеја у Београду. Према његовим речима, традиционално српско село нестаје (налазимо их још само у сиромашним, забаченим планинским крајевима, запуштена, напуштена, заборављена), али нестала је и изворна „градска култура”. Уместо њих имамо „приградска села” и измешане обичаје и моделе понашања у савременим урбаним срединама. Свуда се слуша иста музика, носи иста одећа, купује иста храна…
– Село у Србији се веома променило од краја 19. века, кад је почела индустријализација земље, а нарочито после Другог светског рата. Некадашња затворена, аутохтона заједница која је углавном успешно задовољавала све своје потребе, постепено се отварала и прво прешла на натуралну размену, а затим се, средином прошлог века, укључила и у тржишну привреду – подсећа магистар Матић. – Села у послератној Југославији нису насилном колективизацијом претворена у колхозе као у Русији и другим државама „иза гвоздене завесе”, од 1953. сељаци нису морали да буду у задругама, имали су приватну својину, градили сопствене културне обрасце.
Индустријализација (и одлазак на рад у фабрике), технолошки напредак и улагања у развој села донели су сељацима вишак слободног времена, па и доколицу, која је почела да мења однос младих у селу према сопственој будућности. Све више њих је одлазило у град на школовање, и остајало да тамо тражи посао. Уосталом, и у основној школи нису их учили како да музу краве или обрађују земљу, већ матерњем језику, математици, историји… спремајући их тако за живот у урбаној, а не у сеоској средини. Тако је кренуо нови егзодус руралног становништва, и многа села су опустела – каже за „Магазин” мр Милош Матић.
… повратак
Повратак на село је релативно скорашња појава. У последње две-три деценије градови постају презасићени, али бујају „приградска села” у која се полако враћа „друга генерација” или стижу дошљаци из града, доносећи са собом урбане обрасце понашања и обичаје, баш као што су некадашњи одметници са села покушавали да у градској средини примене своје.
Ово мешање културних модела, уз додатно „уједначавање“ уз помоћ медија и Интернета, довело је до тога да данас заиста и нема неке велике разлике где живите. Наш саговорник помиње пример војвођанских и поморавских села одакле људи више не одлазе, пошто и у свом месту имају све благодети савремене цивилизације, удобност и могућност да ту развијају посао.
– То ново пољопривредно предузетништво значи да на свом имању више не производите робу коју ћете сами трошити, већ је пласирате на тржиште. У том смислу је свеједно да ли на селу правите сир или мобилне телефоне – каже Матић. – Ређи су случајеви кад неко из града „побегне” у пределе ненарушене природе, трагајући за идиличним вредностима традиционалног сеоског живота. Али има и таквих…
Због сталног прилива новог становништва, у градовима је све теже наћи запослење. С друге стране, ни села више нису што су некад била, након што су добила струју, водовод и асфалтне путеве... а у доскора незанимљивим малим варошима отварају се нове школе, испоставе универзитета, музеји, фестивали... Домаћи и страни инвеститори откривају привлачне пословне могућности изван великих индустријских и трговинских центара, а мали породични погони се шире, њихови производи постају познати и препознатљиви.
Приче о напуштеним сеоским имањима и пропалим провинцијским радионицама полако замењују исповести предузимљивих повратника или придошлица из великих градова који с поносом показују своје фарме, њиве, воћњаке, винске подруме, обновљена газдинства и радње одакле шаљу у свет разноврсне производе.
Млекара „Лазар” у Блацу, варошици од око пет хиљада душа, прерађује 50.000 литара млека дневно. Располаже са око 700 музних грла, до 2015. ће их бити хиљаду. О целом стаду и производњи брине управник Слободан Сердар који је овамо дошао из Новог Сада, а за њим је стигла и његова вереница.
– Овде сам видео шансу за напредак у каријери и пристојан живот. Био је то изазов да покажем шта умем и колико знам. Услови рада су добри, плата одлична, имам одрешене руке у послу… Шта више да пожелим? – пита се млади ветеринар.
У сремском селу Сурдук, на четрдесетак километара од Београда и готово исто толико од Новог Сада, Александар и Драгана Пулетић су крај реке отворили пансион „Дунавско гнездо“ за све оне који пожеле да се прошетају пешчаним адама, одморе међу шљивама и смоквама, угосте домаћим слатком и другим гурманлуцима, провозају бродићем, обиђу станишта ретких птица или се опробају у уметничким радионицама (цртање, сликање, иконопис, позлата, дуборез) које води овај млади брачни пар. Сликарка Драгана је из Крушевца, а конзерватор Александар из Бора. Трајно су се настанили на имању у Сурдуку, нашавши ту, како кажу, одличне услове за рад и простор за живот.
– Мештани су у почетку гледали на наш „туристички подухват” са неверицом, говорећи да одавде одлазе и они који су овде рођени, а сад су и они задовољни што нам долазе гости из Немачке, Италије, Ирске… – рекао је нашој новинарки Александар, потврђујући оно што смо чули и од других саговорника: у ствари исто живите у малом, великом граду или на селу. Разлика је само у томе да ли ћете и колико умети да искористите све предности свог окружења.
-----------------------------------------------------------
Боље на асфалту, здравије на свежем ваздуху
У интернет форумима о односу села и града углавном учествују млади из мањих средина, док они други, изгледа, „немају примедби”. Већ то нешто говори… А ево и неких од тих запажања:
·Услед дугогодишње фрустрације и намерног шиканирања села, сама реч сељак је изгубила свој прави смисао, те се сада у жаргону користи за нешто везано за простаклук и неваспитање. Ово је страшно, плитко и злонамерно. Сматрам да ће нашој држави кренути набоље када дође до „помирења“ града и села, тачније када село добије своје право место и заслужено поштовање.
·Село нас храни, а ипак, прехрамбени производи су бар за 20 процената скупљи него у граду. Чоколадице које у градским самоуслугама коштају осам динара, у мом селу су 12. Млеко кошта исто као да је купљено у маркету. Цене на београдским пијацама су ниже него у мом селу, скоро да сам се онесвестио кад сам видео!
·Живим у селу Пивнице, највећем у општини Бачка Паланка, а немамо ни базен, ни биоскоп, свега 2-3 дешавања годишње…
·Нико не цени сељаке, њихов рад се узима здраво за готово. Када поскупи уље за пет динара сви се дигну на ноге и вриште по новинама, а када сељак продаје кило кукуруза за безобразну цркавицу онда ништа, нема везе.
·Поражавајући је начин размишљања људи који живе у градићима од по двадесетак хиљада становника, где постоје основне и средње школе и све институције за нормалан живот и здраво одрастање и оних амбициознијих, где има довољно људи да се оформе групе широког спектра интересовања... А млади из таквих средина пљују по томе, они би гајили децу у велеграду јер шта ако је дете талентовано за балет, хоће да свира харфу или учи гренландски... Онда оду у велеград и живе једнако незанимљивим животом.
·По Америци и западној Европи људи беже из градова, док код нас беже из села... Ја сам са села, студирам у великом граду, где имам кабловски Интернет, могу сваки дан да прошетам негде, попијем кафу са друштвом, одем у биоскоп… На селу то не могу, другари су по цео дан на њиви, дођу уморни и иду на спавање. Преко лета обично идем кући, и трулим на селу. Учим за испите, помажем родитељима, а ако увече одем у кафану, уз пиво слушам како је неко мењао точак на трактору и поломила му се полуга баш усред њиве – углавном такве ствари које ме баш не занимају.
·У мом селу годинама није било ниједне биоскопске представе. Лети се још као и нешто дешава, имамо базен, прелепе паркове, разне манифестације, али зими… пустара. Где ту момак да изведе девојку?
·У Швајцарској, а то сам видео из прве руке, такођеима предрасуда о људима са села, али ствари су битно другачије него у Србији. Села нисуоријентисана само ка пољопривреди, има доста туризма илаке индустрије. Али тамовећи део пореза убире директно општина и сама располаже тим парама како јој се свиђа, доксе код нас паре сливају прво у централну државну касу па се после по неком кључу деле општинама. Многе мултинационалне компаније су, због мањег општинског пореза, распоређене по којекаквим варошицама од по пар десетина хиљада становника. Наравно, сва та места су повезана изузетно добро, добром путном и железничком мрежом. Пошто су цене некретнина по селима мање, ниже су и кирије за станове, па пуно људи који раде по градовима одлучују да тамо живе.
·Боље је живети у граду, где свега има и све је надохват руке, али је на селу здравије и лепше!
Александра Мијалковић
објављено: 21.11.2010.
Извор: Политика магазин