- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
POD LUPOM: KAKO DO POSLA
Više ni iskustvo ne pomaže
Do radnog mesta najteže dolaze mladi koji su tek završili školovanje i oni stariji od 45 godina, sa znanjem i iskustvom, čija je firma propala ili ih proglasila tehnološkim viškom. Kojim merama država pomaže?
Svaki peti radno sposoban državljanin Srbije, u rasponu – oni između 15 i 64 godine života – zvanično se vodi kao nezaposlen. U zemlji sa 7,3 miliona stanovnika, kolika je bila statistička procena krajem prošle godine, bez posla je, formalno, njih 750.000, mada je stvarnosti bliži podatak od 566.000. Razliku između veće cifre, registrovane u Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ), i one manje, zabeležene u Zavodu za statistiku, čine ljudi koji se vode kao nezaposleni, ali u stvari oni već rade „na crno” ili nemaju nameru da se zaposle, objašnjava Dejan Jovanović, direktor NSZ.
– U evidenciji kojom raspolažemo su i ratni vojni invalidi, kao i druga lica koja ostvaruju razna prava i olakšice proistekle iz statusa nezaposlenih. Recimo, prijavljeni su kod nas radi zdravstvenog osiguranja ili povlastice za vožnju. Anketa Republičkog zavoda za statistiku obuhvata one koji zaista traže posao, bilo da je reč o prvom zaposlenju, ili o radnicima koji su ostali bez radnog mesta kao tehnološki višak, usled gašenja firme – kaže Jovanović za „Magazin”.
Po njegovim rečima od ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji, mladih (između 15 i 30 godina) je 198.000, dok je, prema poslednjim raspoloživim podacima, u evidenciji NSZ 267.509 lica starosti od 45 do 64 godina, odnosno 181.058 nezaposlenih starijih od 50 godina. Za one iznad 45 godina su predviđene razne vrste mera pomoći: naknada za slučaj nezaposlenosti, prekvalifikacija, oslobađanje poslodavaca koji ih zaposle od doprinosa i, najzad, javni radovi za one najteže uposlive.
– U aprilu je širom Srbije bilo angažovano 5.200 ljudi iz te kategorije, na 434 projekta u tri oblasti (javna infrastruktura, zaštita životne sredine i socijalne i kulturne aktivnosti) u vrednosti od 700 miliona dinara – dodaje direktor.
Država stimuliše zapošljavanje starijih od 45 godina oslobađanjem poslodavaca od plaćanja 80 odsto poreza i doprinosa u periodu od dve godine od trenutka zaposlenja, a ako zaposle starije od 50 godina, potpuno su oslobođeni te obaveze. Ovopravojelane koristilo 1.750 osoba, među kojima je dosta onih koji su posle 20 ili 30 godina rada ostali bez posla.
Jedan od 16 javnih poziva koje je objavila NSZ ove godine, a kojima se podstiču aktivna politika zapošljavanja i preduzetništvo, jeste Program subvencija za samozapošljavanje u jednokratnom iznosu od 160.000 dinara. U prošloj godini utrošeno je 352 miliona dinara za ovaj program, koji je iskoristilo 2.213 osoba, saznajemo u NSZ.
Pravo na dodelu pomenute subvencije imaju osobe prijavljene na evidenciju nezaposlenih NSZ najmanje mesec dana pre podnošenja zahteva, a koja su završila odgovarajuću obuku. Zainteresovanost za ovaj program, kažu u Službi zapošljavanja, uvek postoji, a najviše privlači one koji bi stečeno radno iskustvo i preduzetničku inicijativu iskoristili za pokretanje sopstvenog posla i eventualno uposlili i članove svojih porodica.
Na ovaj način će i 2011. godine oko 2.000 građana Srbije obezbediti uslove da počne proizvodnu ili uslužnu delatnost „u sopstvenoj režiji”, i za to je u budžetu Republike Srbije namenjeno 300 miliona dinara.
Na žalost, mnogo je više onih koji će, zbog prirode svog zanimanja, zdravstvenog i porodičnog statusa, morati drugačije da se snađu. Žene su se pokazale kao uspešnije u toj vrsti „preživljavanja”.
Po sistemu „snađi se”
Bivša bankarska službenica koja je ostala bez posla počela je da mesi torte po porudžbini, sad već ima razvijenu ketering službu u glavnom gradu. Grupa radnica iz nekadašnje, sad zatvorene leskovačke fabrike tekstila, nije očajavala, već je potražila novi izvor prihoda: jedna prodaje „na veliko” mezetluke kojima se ranije proslavila među prijateljima, druga pomaže u nezi starih i bolesnih osoba, treća se prihvatila šivaće mašine… Njihova ispisnica iz malog vojvođanskog mesta, koja je pre otkaza radila u prosveti, posvetila se svom nekadašnjem hobiju i njeni „banatski suveniri” su već našli put do radnji po gradovima širom Srbije.
Mnoge krojačice, pletilje, vezilje… ali i iskusne poslovne žene sa karijerom i fakultetskom diplomom, koje su sticajem okolnosti u zrelim godinama ostale bez zaposlenja, pokazale su spremnost da se privremeno (a neke i trajno) odreknu svoje osnovne profesije kako bi opstale na surovom tržištu, prehranile porodicu i pomogle deci da dovrše školovanje.
I među mladima je, doduše, sve više onih koji su, uzalud čekajući priliku da dobiju posao u struci, odlučili da prihvate ono što im se nudi, pogotovo ako je i plata pristojna. Prate oglase i konkurse, raspituju se kod poznanika, odlaze na mesta gde bi mogli da upoznaju buduće poslodavce… sve po sistemu „snađi se”.
U Nacionalnoj službi zapošljavanja, međutim, smatraju da je mnogo bolje primeniti politiku koja se već pokazala kao uspešna u zemljama Evropske unije, a to prognoziranje je potreba tržišta rada na nivou države, a u saradnji sa poslodavcima, u narednoj deceniji, kako bi se na vreme utvrdilo koja će znanja i veštine biti najkonkurentniji, i kako bi se na vreme uticalo na sistem obrazovanja.
A šta sa onima koji nisu uspeli da dovrše obrazovanje, niti da steknu zanat od kojeg bi pristojno živeli?
Fond za zapošljavanje mladih
Krajem 2009. u Srbiji je pokrenut dvogodišnji program Ujedinjenih nacija „Podrška nacionalnim naporima za promovisanje zapošljavanja mladih i upravljanje migracijama”. Cilj je da se olakša zapošljavanje osoba od 15 do 30 godina koje teže dolaze do radnog mesta, a to su oni sa niskim stepenom stručnosti, sa invaliditetom, Romi, izbegla i raseljena lica…
Osnovna ideja je da se kroz različite mere ove kategorije mladih, prvenstveno oni koji pre toga nikad nisu imali pravo zaposlenje, osposobe za pokretanje sopstvenog posla, ili za rad u određenoj firmi. U tu svrhu je osnovan Fond za zapošljavanje mladih, koji raspolaže sa 3,9 miliona dolara. Polovinu obezbeđuje Vlada Srbije iz svog budžeta, a polovina je donacija Kraljevine Španije. Glavni partner je, naravno, Nacionalna služba za zapošljavanje, a uključena su i mnogobrojna preduzeća koja nude probni rad i radna mesta za učesnike programa.
– Skoro 2.000 ugroženih mladih ljudi u Srbiji je obuhvaćeno ovim merama: njih 1.355 završava aktivnu obuku, a 562 je našlo zaposlenje, i to 424 u raznim preduzećima, dok 138 sad ima svoj biznis – nabraja u razgovoru za „Magazin” Nataša Ivanović, savetnik za zapošljavanje u pomenutom programu UN.
Među korisnicima Fonda koji su imali sreću da dovrše obuku i dobiju posao našli su se i Beograđani Jusuf Tahiri, ponosni vlasnik frizerske radnje u Zemun Polju, Jelena Dimić, osnivač i glavni animator agencije „Jeca i deca”, Boban Gostiljac i Milan Perišić, zaposleni u „Delta sportu”… Njihove priče, uz još desetak drugih, zabeležila je i kamera dvočlane volonterske ekipe iz Kanade. Ališa Priski i Nežid Kasam, postdiplomci na političkim naukama univerziteta u Vankuveru, sopstvenim novcem su platili put i boravak u Srbiji, kako bi snimili kratki dokumentarni film o mladim „fondistima”.
Zbog čega su to uradili?
– Ovo nije prvi put da smo preduzeli takvo putovanje. Posetili smo već nekoliko zemalja, u različitim delovima sveta, gde Ujedinjene nacije sprovode slične programe. Znamo koliko je važno pružiti šansu mladima da dobiju posao, čuli smo od svih njih kako im je to promenilo život.
Inače, volontiranje u Kanadi je uobičajeno. Od malena nas uče, u porodici i školi, da razvijamo osećaj društvene odgovornosti i solidarnosti, da lično doprinosimo lokalnoj i globalnoj zajednici kroz dobrovoljni i humanitarni rad. Naša pomoć je ponekad tek simbolična, ali i tako mnogo naučimo o drugima, njihovim problemima i nadama, postajemo otvoreniji i tolerantniji – veli Ališa, koja je u Kanadi završila Ekonomski fakultet.
Nežid, pravnik, priznaje da postoje i drugi, sebičniji razlozi za njihovo volontiranje.
– Iskustvo koje ovako stičemo, na terenu, veoma je dragoceno jer upoznajemo nove ljude i nove zemlje, saznajemo mnogo toga, širimo vidike… A korisno je i za naše buduće profesionalno angažovanje, prvenstveno ako budemo hteli da radimo za UN, ali i na drugim mestima. Što više ovakvih projekata, to bolje. Poslodavci to izuzetno cene – navodi naš sagovornik.
Mladi u Srbiji, na žalost, nemaju ni materijalnih mogućnosti, a obično ni podršku porodice i društva da na sličan način, kao njihovi vršnjaci u Kanadi, ulažu u svoju buduću karijeru. Ipak, i kod nas je sve češća praksa volonterskog rada, kao najbolja preporuka budućem poslodavcu.
----------------------------------------------------------
Barometar znanja i veština
I Srbija će, kako je najavljeno, imati svoj „Barometar zanimanja i veština”, kojim će se prevazići očigledna nepodudarnost ponude i tražnje određenih poslova, unaprediti učinak NSZ, sagledati kratkoročne i dugoročne potrebe poslodavaca i trendovi zapošljavanja, prikupiti informacije o deficitarnim zanimanjima… To smo, pored ostalog, čuli na nedavnoj konferenciji o napretku EUNES programa (tehničke pomoći za unapređenje kapaciteta NSZ za upravljanje podacima, pravljenje prognoza, monitoring i evaluaciju), koji finansira Evropska unija.
---------------------------------------------------------------------------
Jelena i Lav
Jelena Dinić (28), majka osmogodišnjeg Lava, bila je šest godina na Birou za nezaposlene kad je rešila da se javi na konkurs Fonda za zapošljavanje mladih. Pre toga je radila „na crno” kao animator na dečijim zabavama. Uspešno je završila seminar i dobila novac da pokrene sopstveni posao – onaj koji je i dotle dobro radila.
– Svojevremeno sam upisala srednju arhitektonsku školu, ali sam je napustila. Dopalo mi se da radim sa decom. Zahvaljujući Fondu sad imam svoju firmu, stekla sam samouverenost. Fond mi je dao hrabrost da uradim nešto sama i sigurnost da ću u tome uspeti – kaže Jelena.
----------------------------------------------------------------
Boban i Milan
Mladim osobama sa invaliditetom još je teže da dođu do posla nego njihovim zdravim vršnjacima, čak i kad njihov nedostatak nije uočljiv na prvi pogled (ili baš zbog toga). Zato je program UN posebno usmeren na njih.
Boban Gostiljac iz Beograda (29) i Milan Perišić, rodom iz Niša (26), posle završene obuke zaposleni su u „Delta sportu”. Boban, koji je inače završio elektrotehničku školu i dosad nije imao stalni posao, počeo je kao prodavac u radnji „Masimo Duti” u TC „Ušće”, a onda je, nakon desetomesečne prakse, unapređen i prebačen na administrativne poslove u upravu firme. „Dopada mi se ovde, prvi put se osećam sigurno na poslu koji radim”, kaže.
Milan se školovao za bavljenje hortikulturom, ali nije mogao da nađe redovan posao u struci, pa je konkurisao kod Fonda. Zaposlen je u radnji „Meks” u TC „Ušće”. U početku mu je, seća se, bilo teško u novoj sredini, na novom radnom mestu u velikoj kompaniji, među nepoznatim ljudima, ali je brzo naučio sve što treba i stekao samopouzdanje. Slaže robu, pomaže mušterijama, omiljen je među kolegama sa kojima se druži i u slobodno vreme.
– Već neko vreme sarađujemo sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, dosad smo zaposlili 32 mlade osobe sa invaliditetom, najviše preko Fonda. Zadovoljni smo njihovim radom. Efekti su mnogo bolji nego što smo očekivali – poverava nam Marko Cvetković, supervizor za selekciju i regrutaciju u maloprodaji „Delta sporta”.
Aleksandra Mijalković
Objavljeno: 22.05.2011.
Izvor: Politika magazin
Više ni iskustvo ne pomaže
Do radnog mesta najteže dolaze mladi koji su tek završili školovanje i oni stariji od 45 godina, sa znanjem i iskustvom, čija je firma propala ili ih proglasila tehnološkim viškom. Kojim merama država pomaže?
Svaki peti radno sposoban državljanin Srbije, u rasponu – oni između 15 i 64 godine života – zvanično se vodi kao nezaposlen. U zemlji sa 7,3 miliona stanovnika, kolika je bila statistička procena krajem prošle godine, bez posla je, formalno, njih 750.000, mada je stvarnosti bliži podatak od 566.000. Razliku između veće cifre, registrovane u Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ), i one manje, zabeležene u Zavodu za statistiku, čine ljudi koji se vode kao nezaposleni, ali u stvari oni već rade „na crno” ili nemaju nameru da se zaposle, objašnjava Dejan Jovanović, direktor NSZ.
– U evidenciji kojom raspolažemo su i ratni vojni invalidi, kao i druga lica koja ostvaruju razna prava i olakšice proistekle iz statusa nezaposlenih. Recimo, prijavljeni su kod nas radi zdravstvenog osiguranja ili povlastice za vožnju. Anketa Republičkog zavoda za statistiku obuhvata one koji zaista traže posao, bilo da je reč o prvom zaposlenju, ili o radnicima koji su ostali bez radnog mesta kao tehnološki višak, usled gašenja firme – kaže Jovanović za „Magazin”.
Po njegovim rečima od ukupnog broja nezaposlenih u Srbiji, mladih (između 15 i 30 godina) je 198.000, dok je, prema poslednjim raspoloživim podacima, u evidenciji NSZ 267.509 lica starosti od 45 do 64 godina, odnosno 181.058 nezaposlenih starijih od 50 godina. Za one iznad 45 godina su predviđene razne vrste mera pomoći: naknada za slučaj nezaposlenosti, prekvalifikacija, oslobađanje poslodavaca koji ih zaposle od doprinosa i, najzad, javni radovi za one najteže uposlive.
– U aprilu je širom Srbije bilo angažovano 5.200 ljudi iz te kategorije, na 434 projekta u tri oblasti (javna infrastruktura, zaštita životne sredine i socijalne i kulturne aktivnosti) u vrednosti od 700 miliona dinara – dodaje direktor.
Država stimuliše zapošljavanje starijih od 45 godina oslobađanjem poslodavaca od plaćanja 80 odsto poreza i doprinosa u periodu od dve godine od trenutka zaposlenja, a ako zaposle starije od 50 godina, potpuno su oslobođeni te obaveze. Ovopravojelane koristilo 1.750 osoba, među kojima je dosta onih koji su posle 20 ili 30 godina rada ostali bez posla.
Jedan od 16 javnih poziva koje je objavila NSZ ove godine, a kojima se podstiču aktivna politika zapošljavanja i preduzetništvo, jeste Program subvencija za samozapošljavanje u jednokratnom iznosu od 160.000 dinara. U prošloj godini utrošeno je 352 miliona dinara za ovaj program, koji je iskoristilo 2.213 osoba, saznajemo u NSZ.
Pravo na dodelu pomenute subvencije imaju osobe prijavljene na evidenciju nezaposlenih NSZ najmanje mesec dana pre podnošenja zahteva, a koja su završila odgovarajuću obuku. Zainteresovanost za ovaj program, kažu u Službi zapošljavanja, uvek postoji, a najviše privlači one koji bi stečeno radno iskustvo i preduzetničku inicijativu iskoristili za pokretanje sopstvenog posla i eventualno uposlili i članove svojih porodica.
Na ovaj način će i 2011. godine oko 2.000 građana Srbije obezbediti uslove da počne proizvodnu ili uslužnu delatnost „u sopstvenoj režiji”, i za to je u budžetu Republike Srbije namenjeno 300 miliona dinara.
Na žalost, mnogo je više onih koji će, zbog prirode svog zanimanja, zdravstvenog i porodičnog statusa, morati drugačije da se snađu. Žene su se pokazale kao uspešnije u toj vrsti „preživljavanja”.
Po sistemu „snađi se”
Bivša bankarska službenica koja je ostala bez posla počela je da mesi torte po porudžbini, sad već ima razvijenu ketering službu u glavnom gradu. Grupa radnica iz nekadašnje, sad zatvorene leskovačke fabrike tekstila, nije očajavala, već je potražila novi izvor prihoda: jedna prodaje „na veliko” mezetluke kojima se ranije proslavila među prijateljima, druga pomaže u nezi starih i bolesnih osoba, treća se prihvatila šivaće mašine… Njihova ispisnica iz malog vojvođanskog mesta, koja je pre otkaza radila u prosveti, posvetila se svom nekadašnjem hobiju i njeni „banatski suveniri” su već našli put do radnji po gradovima širom Srbije.
Mnoge krojačice, pletilje, vezilje… ali i iskusne poslovne žene sa karijerom i fakultetskom diplomom, koje su sticajem okolnosti u zrelim godinama ostale bez zaposlenja, pokazale su spremnost da se privremeno (a neke i trajno) odreknu svoje osnovne profesije kako bi opstale na surovom tržištu, prehranile porodicu i pomogle deci da dovrše školovanje.
I među mladima je, doduše, sve više onih koji su, uzalud čekajući priliku da dobiju posao u struci, odlučili da prihvate ono što im se nudi, pogotovo ako je i plata pristojna. Prate oglase i konkurse, raspituju se kod poznanika, odlaze na mesta gde bi mogli da upoznaju buduće poslodavce… sve po sistemu „snađi se”.
U Nacionalnoj službi zapošljavanja, međutim, smatraju da je mnogo bolje primeniti politiku koja se već pokazala kao uspešna u zemljama Evropske unije, a to prognoziranje je potreba tržišta rada na nivou države, a u saradnji sa poslodavcima, u narednoj deceniji, kako bi se na vreme utvrdilo koja će znanja i veštine biti najkonkurentniji, i kako bi se na vreme uticalo na sistem obrazovanja.
A šta sa onima koji nisu uspeli da dovrše obrazovanje, niti da steknu zanat od kojeg bi pristojno živeli?
Fond za zapošljavanje mladih
Krajem 2009. u Srbiji je pokrenut dvogodišnji program Ujedinjenih nacija „Podrška nacionalnim naporima za promovisanje zapošljavanja mladih i upravljanje migracijama”. Cilj je da se olakša zapošljavanje osoba od 15 do 30 godina koje teže dolaze do radnog mesta, a to su oni sa niskim stepenom stručnosti, sa invaliditetom, Romi, izbegla i raseljena lica…
Osnovna ideja je da se kroz različite mere ove kategorije mladih, prvenstveno oni koji pre toga nikad nisu imali pravo zaposlenje, osposobe za pokretanje sopstvenog posla, ili za rad u određenoj firmi. U tu svrhu je osnovan Fond za zapošljavanje mladih, koji raspolaže sa 3,9 miliona dolara. Polovinu obezbeđuje Vlada Srbije iz svog budžeta, a polovina je donacija Kraljevine Španije. Glavni partner je, naravno, Nacionalna služba za zapošljavanje, a uključena su i mnogobrojna preduzeća koja nude probni rad i radna mesta za učesnike programa.
– Skoro 2.000 ugroženih mladih ljudi u Srbiji je obuhvaćeno ovim merama: njih 1.355 završava aktivnu obuku, a 562 je našlo zaposlenje, i to 424 u raznim preduzećima, dok 138 sad ima svoj biznis – nabraja u razgovoru za „Magazin” Nataša Ivanović, savetnik za zapošljavanje u pomenutom programu UN.
Među korisnicima Fonda koji su imali sreću da dovrše obuku i dobiju posao našli su se i Beograđani Jusuf Tahiri, ponosni vlasnik frizerske radnje u Zemun Polju, Jelena Dimić, osnivač i glavni animator agencije „Jeca i deca”, Boban Gostiljac i Milan Perišić, zaposleni u „Delta sportu”… Njihove priče, uz još desetak drugih, zabeležila je i kamera dvočlane volonterske ekipe iz Kanade. Ališa Priski i Nežid Kasam, postdiplomci na političkim naukama univerziteta u Vankuveru, sopstvenim novcem su platili put i boravak u Srbiji, kako bi snimili kratki dokumentarni film o mladim „fondistima”.
Zbog čega su to uradili?
– Ovo nije prvi put da smo preduzeli takvo putovanje. Posetili smo već nekoliko zemalja, u različitim delovima sveta, gde Ujedinjene nacije sprovode slične programe. Znamo koliko je važno pružiti šansu mladima da dobiju posao, čuli smo od svih njih kako im je to promenilo život.
Inače, volontiranje u Kanadi je uobičajeno. Od malena nas uče, u porodici i školi, da razvijamo osećaj društvene odgovornosti i solidarnosti, da lično doprinosimo lokalnoj i globalnoj zajednici kroz dobrovoljni i humanitarni rad. Naša pomoć je ponekad tek simbolična, ali i tako mnogo naučimo o drugima, njihovim problemima i nadama, postajemo otvoreniji i tolerantniji – veli Ališa, koja je u Kanadi završila Ekonomski fakultet.
Nežid, pravnik, priznaje da postoje i drugi, sebičniji razlozi za njihovo volontiranje.
– Iskustvo koje ovako stičemo, na terenu, veoma je dragoceno jer upoznajemo nove ljude i nove zemlje, saznajemo mnogo toga, širimo vidike… A korisno je i za naše buduće profesionalno angažovanje, prvenstveno ako budemo hteli da radimo za UN, ali i na drugim mestima. Što više ovakvih projekata, to bolje. Poslodavci to izuzetno cene – navodi naš sagovornik.
Mladi u Srbiji, na žalost, nemaju ni materijalnih mogućnosti, a obično ni podršku porodice i društva da na sličan način, kao njihovi vršnjaci u Kanadi, ulažu u svoju buduću karijeru. Ipak, i kod nas je sve češća praksa volonterskog rada, kao najbolja preporuka budućem poslodavcu.
----------------------------------------------------------
Barometar znanja i veština
I Srbija će, kako je najavljeno, imati svoj „Barometar zanimanja i veština”, kojim će se prevazići očigledna nepodudarnost ponude i tražnje određenih poslova, unaprediti učinak NSZ, sagledati kratkoročne i dugoročne potrebe poslodavaca i trendovi zapošljavanja, prikupiti informacije o deficitarnim zanimanjima… To smo, pored ostalog, čuli na nedavnoj konferenciji o napretku EUNES programa (tehničke pomoći za unapređenje kapaciteta NSZ za upravljanje podacima, pravljenje prognoza, monitoring i evaluaciju), koji finansira Evropska unija.
---------------------------------------------------------------------------
Jelena i Lav
Jelena Dinić (28), majka osmogodišnjeg Lava, bila je šest godina na Birou za nezaposlene kad je rešila da se javi na konkurs Fonda za zapošljavanje mladih. Pre toga je radila „na crno” kao animator na dečijim zabavama. Uspešno je završila seminar i dobila novac da pokrene sopstveni posao – onaj koji je i dotle dobro radila.
– Svojevremeno sam upisala srednju arhitektonsku školu, ali sam je napustila. Dopalo mi se da radim sa decom. Zahvaljujući Fondu sad imam svoju firmu, stekla sam samouverenost. Fond mi je dao hrabrost da uradim nešto sama i sigurnost da ću u tome uspeti – kaže Jelena.
----------------------------------------------------------------
Boban i Milan
Mladim osobama sa invaliditetom još je teže da dođu do posla nego njihovim zdravim vršnjacima, čak i kad njihov nedostatak nije uočljiv na prvi pogled (ili baš zbog toga). Zato je program UN posebno usmeren na njih.
Boban Gostiljac iz Beograda (29) i Milan Perišić, rodom iz Niša (26), posle završene obuke zaposleni su u „Delta sportu”. Boban, koji je inače završio elektrotehničku školu i dosad nije imao stalni posao, počeo je kao prodavac u radnji „Masimo Duti” u TC „Ušće”, a onda je, nakon desetomesečne prakse, unapređen i prebačen na administrativne poslove u upravu firme. „Dopada mi se ovde, prvi put se osećam sigurno na poslu koji radim”, kaže.
Milan se školovao za bavljenje hortikulturom, ali nije mogao da nađe redovan posao u struci, pa je konkurisao kod Fonda. Zaposlen je u radnji „Meks” u TC „Ušće”. U početku mu je, seća se, bilo teško u novoj sredini, na novom radnom mestu u velikoj kompaniji, među nepoznatim ljudima, ali je brzo naučio sve što treba i stekao samopouzdanje. Slaže robu, pomaže mušterijama, omiljen je među kolegama sa kojima se druži i u slobodno vreme.
– Već neko vreme sarađujemo sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, dosad smo zaposlili 32 mlade osobe sa invaliditetom, najviše preko Fonda. Zadovoljni smo njihovim radom. Efekti su mnogo bolji nego što smo očekivali – poverava nam Marko Cvetković, supervizor za selekciju i regrutaciju u maloprodaji „Delta sporta”.
Aleksandra Mijalković
Objavljeno: 22.05.2011.
Izvor: Politika magazin