- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
ПОД ЛУПОМ: ГРАДОВИ СЕ ПРЕПОЗНАЈУ ПО ФАСАДАМА
Куће су огледало људи
Лепа је и Куба, леп је и Беч, па и Цирих, Лондон, Париз, лепа је и Турска, али тамо где јесте, у свом културном контексту, подсећа проф. др Владимир Мако, декан Архитектонског факултета у Београду
По њима се препознаје град па и континент. Кућа у Латинској Америци није ни налик на ону у Токију, понајмање „озбиљна” као зграда у Москви или Прагу. Фасада је најупадљивији део сваке грађевине. Она прво пада у очи посетиоцу и као свако лице, може, а и не мора да буде, привлачно ( фасада потиче од латинске речи facies, што значи – лице).
– Ваша кућа је оно што сте ви. Од античких времена, кроз средњи век, до новијег доба, захтевано је да изглед куће буде примерен социјалном статусу онога чија је. Није приличило обичном човеку да своју фасаду приказује на краљевски начин. Данас, у овом свету вештачких вредности, ми, наравно, себе опет приказујемо преко фасаде, али приказујемо оно што бисмо желели да будемо, а не оно што заиста јесмо. Ипак, човек од укуса је увек човек и његова кућа је примерена његовом размишљању – каже проф. др Владимир Мако, декан Архитектонског факултета у Београду и професор на предметима Историја уметности и Естетика и симболизам у архитектури.
Шта заправо значи лепа фасада која заслужује да јој се искрено дивимо?
– Лепу фасаду не означава само један тип, један стил, једна вредност. Постоје одређене матрице које имају своје разлоге, своју вредност и функционишу за себе. Оно што мене ужасава јесте безличје многих фасада. То су фасаде без духа и на њих човек и не обраћа пажњу. Увек се тражи и мало старог, и мало новог. То је део живота, а град одражава живот. Он не може бити сувише налицкан, јер губи шарм. На Куби је, на пример, живописност нормална ствар. Али, то је део поднебља, климе, традиције, менталитета, историје, наслеђа... Таква им је музика, таква им је ношња, такво им је расположење... То је део њиховог сензибилитета. Када би се кубанска архитектура пребацила у Аустрију, она би била потпуно депласирана. Не можете на Куби пронаћи Беч, нити Кубу у Бечу. Једна зграда може бити изванредна, у смислу архитектуре, али ако изгледа као да не припада одређеној средини, онда добија ефекат који аутоматски дискредитује кућу, па и њену фасаду. Али, постоји више лепота. Лепа је и Куба, Беч, Цирих, Лондон, Париз..., лепа је и Турска, али тамо где је, јер архитектуру не можемо посматрати без културног контекста – сматра наш саговорник.
„Пинк” култура
Зато је индикативно то што се у Србији дешава – наставља професор. Традиционална српска архитектура налагала је да куће буду окречене бело са тамнобраон дрвеним елементима. Данас се поставља питање колико ми, као људи који ту живе, уопште осећамо некакав културни контекст и схватамо шта то имамо као своје. Оно је било турско, па није наше, ово је европско, па опет није наше, тако да смо се нашли у расцепу оног што је традиционално и оног што је модерно. Осим тога, многи доносе и неке примере које су тамо негде видели, а онда то мало неспретно уклопе у своје куће. Неумереност је увек некако била наш камен спотицања. Зато не треба да нас чуди ни поплава дречавих боја на фасадама која је захватила многе наше крајеве. Иста је слика и у већим градовима као и у селима, на приватним имањима око Пожаревца, и у Калуђерици.
– То је „пинк” култура која се може видети како на фасадама кућа, тако и на гардероби. Заправо, то је нормално стање једне специфичне деградације вредности у друштву. Сви се труде да некога копирају и да се на неки начин, психолошки, поистовете са њим. Све што су видели на палатама, теже да сруче на фасаду своје куће од двеста, триста квадрата. Колико смо се ужаса нагледали на фасадама оптерећеним најразличитијим стубовима, орнаментима и чудесима. Сабирање свега и свачега да би се добио, такозвани, велелепни изглед, само показује неукус, а са велелепним нема никакве везе. Та жеља да се наметне одређени ефекат по сваку цену, у ствари уништава основу архитектуре, а то је функционалност, уређеност, логичност... – упозорава наш саговорник.
И ми „коње за трку имамо”
– Традиционалне средине, какви су, рецимо, многи градови у Италији, Немачкој, Француској... не допуштају да се нарушава културно наслеђе у које свакако спадају и фасаде. Као и све остало, и то – наглашава професор Мако. – Решавају једино законском регулативом. Постоји степеновање и можда је регулатива слабија од центра ка периферији, али нико не може да ради шта хоће. Са друге стране, то је и стање општег културног нивоа нације. Тај укус се изграђује годинама. Ако живите у том миљеу, не можете да се понашате другачије. Ником и не пада на памет да направи ругло од своје куће или стамбене зграде, када читав живот живи са врхунским делима која га на неки начин, ако не рационално, онда подсвесно едукују.
Не би требало заборавити да је Београд тек 1868. године почео да се развија и култивише као модеран европски град, подсећа наш саговорник.
– Београд има изванредну архитектуру из различитих историјских периода која се често не види, јер су фасаде руиниране. Погледајмо само нашу Кнез-Михаилову улицу. Врло често се изненадимо када мајстори однесу скеле и схватимо да је зграда поред које смо пролазили годинама заправо врло лепа. Само је требало умити је, „да прогледа”.
Нит пара, нит навике
Зашто је Београд сив и суморан, да ли је то његово право лице у којем се огледа дух његових житеља, шта га је учинило таквим и када ће постати ведрији и лепши – само су нека од питања која можемо поставити када посматрамо фасаде нашег града.
– Чињеница је да је стамбени фонд у Београду у изузетно лошем стању. Витални делови објеката пропадају, а већина проблема је последица дугогодишњег неодржавања зграда, пре свега мислим на прокишњавање кровова (посебно равних), функционисање лифтова и дотрајалост фасада. Појединим фасадама отпадају цели комади па представљају опасност за станаре и пролазнике –
констатује инж. Мирјана Вујадиновић из Секретаријата за комуналне и стамбене послове града Београда.
Свакако да танак кућни буџет умногоме утиче на незаинтересованост грађана, истиче наша саговорница. Ти радови подразумевају велике трошкове, а људи немају пара ни за егзистенцијалне ствари.
– Али, ни свест станара тих станова који су приватизацијом стамбеног простора прешли у приватно власништво није се променила. Већина станара у зградама са већим бројем станова, поготово у солитерима, нема навику да се организује и из својих новчаника плати поправку лифта, крова или фасаде, већ и даље очекује да неко други брине о томе. Тако ће бити све док се не буду спровеле казнене мере, које се код нас тек очекују са увођењем комуналне полиције – објашњава Мирјана Вујадиновић, подсећајући да закон који се односи на одржавање стамбеног фонда није нов.
– Одржавање стамбеног фонда регулисано је Законом о одржавању стамбених зграда из 1995. и 1998. године. Према тим одредбама, све објекте, па и стамбене зграде, без обзира да ли су под заштитом државе или нису, власници су обавезни да одржавају сопственим средствима, тако што у финансирању инвестиционих радова, које организује Скупштина станара те стамбене зграде, учествују сразмерно површини својих станова – објашњава наша саговорница.
Дана Станковић
----------------------------------------------
Победити сивило
Када су бившег британског амбасадора Чарлса Крофорда питали пре десетак година шта би у Србији прво требало променити он је одговорио да би реформе требало почети са кречењем фасада и улепшавањем градских улица.
Десет година касније историчар уметности у пензији Гордана Гордић оцењује да је на том плану прилично много учињено, барем у престоници.
– Превладали смо социјалистичко сивило, има зграда са ведрим бојама, љубичастим, драпкастим, розикастим – каже нам саговорница и истиче да би на неким локацијама требало ставити тачку на даљу градњу, а у Београду то пре свега важи за Кнез-Михаилову улицу.
Изузетак је Косанчићев венац јер је у њему доста зграда запуштено, осим Конака кнегиње Љубице, а калдрму и инфраструктуру требало би мало дотерати и средити.
Као градове у свету који су се доста променили и улепшали Гордана Гордић наводи Москву, Санкт Петербург и Праг, док су градови северне Италије нарочито лепи по својим сликарским декорацијама на фасадама.
Група студената ентузијаста са Факултета ликовних уметности, коју предводи професорка Весна Кнежевић, одлучила се за улепшавање Београда и још неких градова у Србији муралима. Недавно су украшавали Улицу Ђуре Јакшића, а пре тога опробали су се и на „Прокопу” у Раковици и варошици Ресавици код Деспотовца.
– У нашим градовима има много простора за мурале. „Прокоп” је изгледао као бетонска кутија, мени су говорили да то место делује толико очајно да ће неко лећи на шине и извршити самоубиство. Имали смо и подршку градског архитекте да га ликовно осмислимо, а моји студенти су добили награду за свој пројекат – каже Весна Кнежевић.
Зидове школа и вртића такође би требало улепшати и оплеменити, затим установе које се баве хуманитарним радом, посебно оне које брину о хендикепираној деци или оној која су претрпела насиље.
– Није важно само нешто офарбати разним бојама, већ сликом упутити неку поруку, нешто што ће нам помоћи да смањимо осећај градског отуђења – каже Весна Кнежевић.
У Ресавици, рударском месту, током летње школе Универзитета уметности створен је мурал „Скица Париза из 16. века” на 400 метара квадратних. Тако сада центар вароши блиста новим сјајем, захваљујући овом уметничком делу.
Наша саговорница истиче да се у последњих десетак година повећало размишљање о животу у градовима, људи раније нису имали тако развијен осећај за простор у којем живе, али путовања, и доласци страних туриста, све је то навело наше људе да развијају свест о околини. Није довољно што Београд има две реке и сплавове.
– Та отвореност донела је потребу да се виде и други градови, како се живи и на другим местима. Недостаје новца, али ипак су најважнији људи и њихов ентузијазам – каже Весна Кнежевић, која је са својим студентима један од пионира у овом послу, а жеља јој је и да Кнез-Михаилова у Београду буде улица галерија, књижара и антикварница, а да се трговине, текстил и патике преместе у шопинг зоне, те додаје: – Ми јесмо сиромашни, али сваки центар града може да изгледа светски.
Д. Стевановић
објављено: 24/10/2010
Извор: Политика
Куће су огледало људи
Лепа је и Куба, леп је и Беч, па и Цирих, Лондон, Париз, лепа је и Турска, али тамо где јесте, у свом културном контексту, подсећа проф. др Владимир Мако, декан Архитектонског факултета у Београду
По њима се препознаје град па и континент. Кућа у Латинској Америци није ни налик на ону у Токију, понајмање „озбиљна” као зграда у Москви или Прагу. Фасада је најупадљивији део сваке грађевине. Она прво пада у очи посетиоцу и као свако лице, може, а и не мора да буде, привлачно ( фасада потиче од латинске речи facies, што значи – лице).
– Ваша кућа је оно што сте ви. Од античких времена, кроз средњи век, до новијег доба, захтевано је да изглед куће буде примерен социјалном статусу онога чија је. Није приличило обичном човеку да своју фасаду приказује на краљевски начин. Данас, у овом свету вештачких вредности, ми, наравно, себе опет приказујемо преко фасаде, али приказујемо оно што бисмо желели да будемо, а не оно што заиста јесмо. Ипак, човек од укуса је увек човек и његова кућа је примерена његовом размишљању – каже проф. др Владимир Мако, декан Архитектонског факултета у Београду и професор на предметима Историја уметности и Естетика и симболизам у архитектури.
Шта заправо значи лепа фасада која заслужује да јој се искрено дивимо?
– Лепу фасаду не означава само један тип, један стил, једна вредност. Постоје одређене матрице које имају своје разлоге, своју вредност и функционишу за себе. Оно што мене ужасава јесте безличје многих фасада. То су фасаде без духа и на њих човек и не обраћа пажњу. Увек се тражи и мало старог, и мало новог. То је део живота, а град одражава живот. Он не може бити сувише налицкан, јер губи шарм. На Куби је, на пример, живописност нормална ствар. Али, то је део поднебља, климе, традиције, менталитета, историје, наслеђа... Таква им је музика, таква им је ношња, такво им је расположење... То је део њиховог сензибилитета. Када би се кубанска архитектура пребацила у Аустрију, она би била потпуно депласирана. Не можете на Куби пронаћи Беч, нити Кубу у Бечу. Једна зграда може бити изванредна, у смислу архитектуре, али ако изгледа као да не припада одређеној средини, онда добија ефекат који аутоматски дискредитује кућу, па и њену фасаду. Али, постоји више лепота. Лепа је и Куба, Беч, Цирих, Лондон, Париз..., лепа је и Турска, али тамо где је, јер архитектуру не можемо посматрати без културног контекста – сматра наш саговорник.
„Пинк” култура
Зато је индикативно то што се у Србији дешава – наставља професор. Традиционална српска архитектура налагала је да куће буду окречене бело са тамнобраон дрвеним елементима. Данас се поставља питање колико ми, као људи који ту живе, уопште осећамо некакав културни контекст и схватамо шта то имамо као своје. Оно је било турско, па није наше, ово је европско, па опет није наше, тако да смо се нашли у расцепу оног што је традиционално и оног што је модерно. Осим тога, многи доносе и неке примере које су тамо негде видели, а онда то мало неспретно уклопе у своје куће. Неумереност је увек некако била наш камен спотицања. Зато не треба да нас чуди ни поплава дречавих боја на фасадама која је захватила многе наше крајеве. Иста је слика и у већим градовима као и у селима, на приватним имањима око Пожаревца, и у Калуђерици.
– То је „пинк” култура која се може видети како на фасадама кућа, тако и на гардероби. Заправо, то је нормално стање једне специфичне деградације вредности у друштву. Сви се труде да некога копирају и да се на неки начин, психолошки, поистовете са њим. Све што су видели на палатама, теже да сруче на фасаду своје куће од двеста, триста квадрата. Колико смо се ужаса нагледали на фасадама оптерећеним најразличитијим стубовима, орнаментима и чудесима. Сабирање свега и свачега да би се добио, такозвани, велелепни изглед, само показује неукус, а са велелепним нема никакве везе. Та жеља да се наметне одређени ефекат по сваку цену, у ствари уништава основу архитектуре, а то је функционалност, уређеност, логичност... – упозорава наш саговорник.
И ми „коње за трку имамо”
– Традиционалне средине, какви су, рецимо, многи градови у Италији, Немачкој, Француској... не допуштају да се нарушава културно наслеђе у које свакако спадају и фасаде. Као и све остало, и то – наглашава професор Мако. – Решавају једино законском регулативом. Постоји степеновање и можда је регулатива слабија од центра ка периферији, али нико не може да ради шта хоће. Са друге стране, то је и стање општег културног нивоа нације. Тај укус се изграђује годинама. Ако живите у том миљеу, не можете да се понашате другачије. Ником и не пада на памет да направи ругло од своје куће или стамбене зграде, када читав живот живи са врхунским делима која га на неки начин, ако не рационално, онда подсвесно едукују.
Не би требало заборавити да је Београд тек 1868. године почео да се развија и култивише као модеран европски град, подсећа наш саговорник.
– Београд има изванредну архитектуру из различитих историјских периода која се често не види, јер су фасаде руиниране. Погледајмо само нашу Кнез-Михаилову улицу. Врло често се изненадимо када мајстори однесу скеле и схватимо да је зграда поред које смо пролазили годинама заправо врло лепа. Само је требало умити је, „да прогледа”.
Нит пара, нит навике
Зашто је Београд сив и суморан, да ли је то његово право лице у којем се огледа дух његових житеља, шта га је учинило таквим и када ће постати ведрији и лепши – само су нека од питања која можемо поставити када посматрамо фасаде нашег града.
– Чињеница је да је стамбени фонд у Београду у изузетно лошем стању. Витални делови објеката пропадају, а већина проблема је последица дугогодишњег неодржавања зграда, пре свега мислим на прокишњавање кровова (посебно равних), функционисање лифтова и дотрајалост фасада. Појединим фасадама отпадају цели комади па представљају опасност за станаре и пролазнике –
констатује инж. Мирјана Вујадиновић из Секретаријата за комуналне и стамбене послове града Београда.
Свакако да танак кућни буџет умногоме утиче на незаинтересованост грађана, истиче наша саговорница. Ти радови подразумевају велике трошкове, а људи немају пара ни за егзистенцијалне ствари.
– Али, ни свест станара тих станова који су приватизацијом стамбеног простора прешли у приватно власништво није се променила. Већина станара у зградама са већим бројем станова, поготово у солитерима, нема навику да се организује и из својих новчаника плати поправку лифта, крова или фасаде, већ и даље очекује да неко други брине о томе. Тако ће бити све док се не буду спровеле казнене мере, које се код нас тек очекују са увођењем комуналне полиције – објашњава Мирјана Вујадиновић, подсећајући да закон који се односи на одржавање стамбеног фонда није нов.
– Одржавање стамбеног фонда регулисано је Законом о одржавању стамбених зграда из 1995. и 1998. године. Према тим одредбама, све објекте, па и стамбене зграде, без обзира да ли су под заштитом државе или нису, власници су обавезни да одржавају сопственим средствима, тако што у финансирању инвестиционих радова, које организује Скупштина станара те стамбене зграде, учествују сразмерно површини својих станова – објашњава наша саговорница.
Дана Станковић
----------------------------------------------
Победити сивило
Када су бившег британског амбасадора Чарлса Крофорда питали пре десетак година шта би у Србији прво требало променити он је одговорио да би реформе требало почети са кречењем фасада и улепшавањем градских улица.
Десет година касније историчар уметности у пензији Гордана Гордић оцењује да је на том плану прилично много учињено, барем у престоници.
– Превладали смо социјалистичко сивило, има зграда са ведрим бојама, љубичастим, драпкастим, розикастим – каже нам саговорница и истиче да би на неким локацијама требало ставити тачку на даљу градњу, а у Београду то пре свега важи за Кнез-Михаилову улицу.
Изузетак је Косанчићев венац јер је у њему доста зграда запуштено, осим Конака кнегиње Љубице, а калдрму и инфраструктуру требало би мало дотерати и средити.
Као градове у свету који су се доста променили и улепшали Гордана Гордић наводи Москву, Санкт Петербург и Праг, док су градови северне Италије нарочито лепи по својим сликарским декорацијама на фасадама.
Група студената ентузијаста са Факултета ликовних уметности, коју предводи професорка Весна Кнежевић, одлучила се за улепшавање Београда и још неких градова у Србији муралима. Недавно су украшавали Улицу Ђуре Јакшића, а пре тога опробали су се и на „Прокопу” у Раковици и варошици Ресавици код Деспотовца.
– У нашим градовима има много простора за мурале. „Прокоп” је изгледао као бетонска кутија, мени су говорили да то место делује толико очајно да ће неко лећи на шине и извршити самоубиство. Имали смо и подршку градског архитекте да га ликовно осмислимо, а моји студенти су добили награду за свој пројекат – каже Весна Кнежевић.
Зидове школа и вртића такође би требало улепшати и оплеменити, затим установе које се баве хуманитарним радом, посебно оне које брину о хендикепираној деци или оној која су претрпела насиље.
– Није важно само нешто офарбати разним бојама, већ сликом упутити неку поруку, нешто што ће нам помоћи да смањимо осећај градског отуђења – каже Весна Кнежевић.
У Ресавици, рударском месту, током летње школе Универзитета уметности створен је мурал „Скица Париза из 16. века” на 400 метара квадратних. Тако сада центар вароши блиста новим сјајем, захваљујући овом уметничком делу.
Наша саговорница истиче да се у последњих десетак година повећало размишљање о животу у градовима, људи раније нису имали тако развијен осећај за простор у којем живе, али путовања, и доласци страних туриста, све је то навело наше људе да развијају свест о околини. Није довољно што Београд има две реке и сплавове.
– Та отвореност донела је потребу да се виде и други градови, како се живи и на другим местима. Недостаје новца, али ипак су најважнији људи и њихов ентузијазам – каже Весна Кнежевић, која је са својим студентима један од пионира у овом послу, а жеља јој је и да Кнез-Михаилова у Београду буде улица галерија, књижара и антикварница, а да се трговине, текстил и патике преместе у шопинг зоне, те додаје: – Ми јесмо сиромашни, али сваки центар града може да изгледа светски.
Д. Стевановић
објављено: 24/10/2010
Извор: Политика