- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
ПОД ЛУПОМ: ЕВРОПСКA ПРЕСТОНИЦА КУЛТУРЕ, ШТА ЈЕ ТО?
Да ми прво закрпимо рупе…
Кандидатура Београда ће званично бити прослеђена следећих дана комисији у Бриселу. Осим нашег главног града и Темишвар, Клуж – Напока и Јаши и један (засад неименовани) из Ирске такмичиће се за све благодети које доноси ово престижно звање
Београђани тврде да је њихов град најлепши, најзабавнији и најгостољубивији на свету, и спремају се да то и докажу његовом кандидатуром за титулу европске престонице културе 2020. године. „Београдска трка живота”, како су је већ назвали медији, почела je одлуком Скупштине града, крајем прошле године, да подржи овај подухват, уз образложење да „Београд у савременој историји није имао значајнији стратешки пројекат у области културе”.
Кандидатура, коју је подржало и Министарство културе Србије, биће званично предата наредних дана Европској комисији у Бриселу. Поред Београда такмиче се три града у Румунији (Темишвар, Клуж – Напока и Јаши) и један (засад неименовани) из Ирске. Обе државе су, иначе, већ имале прилику, а потоња и више пута, да осете све благодети које доноси ово престижно звање.
Рецимо, Лил (Француска, 2004) за петину је повећао број запослених у сектору културе, Корк (Ирска, 2005) проширио је свој аеродром, Ливерпул (Велика Британија, 2008) отворио је 14.000 нових радних места и једну од најстаријих индустријских зграда претворио у модеран изложбени објекат, а уз то зарадио и 800 милиона фунти од туриста, док је Печуј (Мађарска, 2010) добио аутопут до Будимпеште…
Сваки уложени евро у европску престоницу културе врати се, у просеку, десетоструко (подаци се односе за период од 1985. до 2004) утврдила је такозвана Палмерова студија, урађена по налогу Европске комисије – на пример, малени, питорескни Бриж (Белгија, 2002), који је и иначе сјајно зарађивао од туризма, те године је инкасирао додатних 213 милиона евра – али су могућности друштвеног и економског профита од титуле, у ствари, знатно веће од искоришћених, показало је истраживање бриселске консултантске агенције КЕА (2006).
Нису, додуше, све европске престонице културе тако добро финансијски прошле, нарочито оне у почетку, док још концепт није био довољно разрађен.
Први пут је за европску престоницу културе (1985) проглашена Атина, главни град Грчке, у знак признања тадашњој грчкој министарки културе (раније филмској глумици) Мелини Меркури која је, у разговору са француским министром Жаком Лангом, док га је пратила на атински аеродром, дошла на идеју да сваке године по неки европски град понесе ову титулу.
Од тада до данас 42 града у Европи су добила шансу да у периоду од једне године буду средиште најживљих културних активности – од изложби, позоришних представа, филмских и музичких фестивала, издаваштва, конференција, округлих столова и разних других манифестација, па до туристичке промоције, и, што је још важније, да разгласе своје добро име Европом. У протекле две и по деценије концепт је неколико пута допуњаван и мењан, тако да је после 2000. више градова (уместо једног), и то не само из држава Европске уније, могло да понесе назив европске престонице културе, а од 2013. године је уведена конкуренција међу градовима унутар одабране земље.
Више догађаја, више гостију, више пара
Да би неки град постао „европска престонице културе”, истиче Савет Европске уније (Савет министара ЕУ) који сваке године додељује ову титулу, он се не мора истицати лепотом архитектуре, богатством свог уметничког и историјског наслеђа или неким изузетним својством које га издваја од других, већ квалитетом и разноврсношћу предложених културних програма у години за коју конкурише. Ти програми би требало да буду надахнуће за житеље одабраног града, али и за све домаће и стране посетиоце, јер је пројекат и настао са циљем да истакне богатство различитости европских култура, да подстиче пријатељство, размену идеја и осећање заједништва у европској породици држава.
„Европска престоница културе” је, у правим рукама, чаробна формула за оживљавање креативности, маште и животних сокова града који жели да постане лепши, занимљивији, динамичнији, успешнији и да стекне већи углед у свету, а на дужи рок то је и подстрек развоју самог града и региона којем припада (наравно, није занемарљива ни краткорочна добит).
Симболика броја 2020
А шта Београд очекује од кандидатуре? Како се спрема да освоји титулу?
– Овај пројекат, интегрисан у стратегију развоја културе града за период од десет година, донеће Београду велику корист на културном, социјалном и економском плану. То је јединствена прилика да се наш град обнови и да се унапреди његов имиџ како би, у оквиру европског културног круга, постао познат и упечатљив и на интернационалној скали – рекао је на представљању пројекта „Београд 2020” Александар Пековић, председник Организационог одбора за кандидатуру Београда за европску престоницу културе 2020, иначе заменик секретара за културу града Београда.
Према његовим речима, краткорочни економски ефекат пројекта је зарада од „културног туризма”, средњорочни је помоћ у обнови културних здања и изградњи нових, а дугорочни отварање радних места, стварање повољног амбијента за инвестиције и промоција нових вредности.
– Београд је 2006. године, у такмичењу које је организовао „Фајненшел тајмс”, проглашен за град будућности јужне Европе, а ове године му је светски водич „Лоунли планет” доделио титулу европске престонице забаве… Култура на најбољи начин афирмише друштвени развој – истиче Пековић, а будућим гостима свог града поручује у „Агенди 011”, првој промотивној публикацији пројекта „Београд 2020”:
– Молимо вас, на свом ГСП-у те 2020. године унесите географску дужину 20 степени и 20 минута, место слетања вашег авиона на београдском аеродрому. У понуђеној опцији за назив ове коте упишите „Београд 2020 – град чуда”. Биће их много те године!
Међу корицама исте књиге огласио се, како је ред, и градоначелник Београда Драган Ђилас: „Ако говоримо о кандидатури за европску престоницу културе 2020. године... кључни задатак који Београд себи поставља јесте отварање трајног дијалога са културама света, интегрисање људи и промовисање мирног живота солидарности и разумевања. Највеће богатство културног наслеђа Београда није у споменицима, већ у чињеници да изворну културу карактерише мултикултуралност, а аутентичност Београда – различитост и разноврсност.”
Према мишљењу Марка Маршићевића, потпредседника Организационог одбора, Београд има потенцијал да буде најзанимљивији град у овом делу Европе. А да би постао европска престоница културе квалификују га четири разлога.
– Први је историјски. Кроз своју дугу повест брусио је космополитски дух. Важио је за најдинамичнију престоницу између Беча и Атине на трусном подручју Балкана. Увек је својим магнетизмом привлачио људе из региона и пружао им отворена врата без обзира на то одакле су долазили – подсећа наш саговорник. – Други разлог је стварање културног модела. Тренутно стање у култури града не осликава европски културни модел. Београд располаже великим, али нефункционалним културним системом. Неопходно је промовисање великог пројекта, на дужи рок, који би створио услове за модернизацију постојећих установа културе, стварање једнаких услова за рад приватних и јавних институција, успостављање тржишта културе. Европска престоница културе јесте такав пројекат.
Трећи разлог је што Београђани већим делом верују у европски Београд. Последњи, али не мање важан разлог јесте одговорност. Ми имамо одговорност према новим поколењима којима Београд остаје – указује Маршићевић.
Тројно партнерство
„Београдски културни модел” почеће да се остварује већ од следеће године. На овој стратегији дугорочног развоја културе града Београда у наредној деценији, са десет тематских целина у које су укључене све уметничке дисциплине, традиционалне и савремене, ради експертски тим са др Миленом Драгичевић-Шешић, професорком Универзитета уметности у Београду, на челу, једном од водећих теоретичарки културе и медија у Европи. Гесло тима гласи да је права престоница културе она која има визију, а не само културну инфраструктуру, која прави искорак у културном развоју и која интегрише културу у своје биће.
Део пројекта „Београд 2020” је и концепт „тројног партнерства”: у наредној деценији ће се српска престоница повезивати, разним програмима и поводима, са по једним градом у Србији, у региону и у Европи. У три претходна месеца овакву врсту сарадње је учврстила кроз „Писмо о намерама и подршку Београду у кандидатури” са Перуђом у Италији, Бањалуком у Републици Српској, Крфом у Грчкој и Виљнусом у Литванији.
На сајту Beograd2020.cом могу се пратити све најновије информације у вези са пројектом и статусом Београда у процесу кандидатуре.
Поправимо улице …
„Град у поступку кандидатуре за културну престоницу Европе”, како гласи актуелна титула Београда, по мишљењу многих (пре свега својих житеља) требало би прво да среди „инфраструктурни хаос” који овде влада, па тек онда да своје планове подигне „на виши ниво”. Другим речима, да боље организује градски саобраћај (да би људи на време стизали у позоришта или на концерте), да закрпи коловозе (да нам не би туристи ломили возила и ноге по уличним рупама), да обнови старе и отвори нове просторе за „културне садржаје“ у свим општинама (да не би, рецимо, Вождовчани морали да путују преко реке, на Нови Београд, да гледају филмске представе, док њихов једини биоскоп, затворен већ годинама, неславно пропада)…
А шта је са затвореним Народним музејом и Музејом савремене уметности? Шта са многобројним вредним збиркама које заборављене чаме по разним подрумима у граду јер за њих није пронађен изложбени простор? Шта је са експонатима који су смештени у неодговарајуће услове због недостатка пара?
Градски архитекта Дејан Васовић, помоћник градоначелника Београда и члан Организационог одбора, један је од оних који, ипак, са великим оптимизмом гледају на будућност. Он очекује да ће за 10 година Београд имати метро („које год врсте, али биће га”), обилазницу, нове мостове (два на Ади, један између Земуна и Борче и можда још један код Винче или на шпицу Аде Хује), градску железницу…
Према рачуници Европске комисије, програмска припрема неког града да постане „европска престоница културе” кошта од шест до 100 милиона евра, а улагања у инфраструктуру износе од 10 до 220 милиона евра. Главни финансијери су локални актери и структурни фондови ЕУ, на шта се додаје 400 милиона евра (укупан износ за период 2007–2013) из Програма за културу ЕУ, такозвана награда Мелине Меркури. Поменути фондови су, међутим доступни само државама чланицама ЕУ и земљама које већ приступају Унији, а наша земља, подсетимо, још није добила ни статус кандидата за члана ЕУ.
Али можда, у међувремену, Србија ипак уђе у Европску унију, па 2020. годину Београд дочека као једна од престоница ЕУ?
-----------------------------------------------------------------
Европске престонице културе (1985–2010)
* 1985. Атина (Грчка)
* 1986. Фиренца (Италија)
* 1987. Амстердам (Холандија)
* 1988. Берлин (Западни – Немачка)
* 1989. Париз (Француска)
* 1990. Глазгов (Велика Британија)
* 1991. Даблин (Ирска)
* 1992. Мадрид (Шпанија)
* 1993. Антверпен (Белгија)
* 1994. Лисабон (Португалија)
* 1995. Луксембург (Луксембург)
* 1996. Копенхаген (Данска)
* 1997. Солун (Грчка)
* 1998. Стокхолм (Шведска)
* 1999. Вајмар (Немачка)
* 2000. Авињон (Француска); Берген (Норвешка); Болоња (Италија); Брисел (Белгија); Хелсинки (Финска); Краков (Пољска); Рејкјавик (Исланд); Праг (Чешка); Сантијаго де Компостела (Шпанија)
* 2001. Порто (Португалија); Ротердам (Холандија)
* 2002. Бриж (Белгија); Саламанка (Шпанија)
* 2003. Грац (Аустрија)
* 2004. Ђенова (Италија); Лил (Француска)
* 2005. Корк (Ирска)
* 2006. Патрас (Грчка)
* 2007. Сибију (Румунија); Луксембург (Луксембург)
* 2008. Ливерпул (Велика Британија); Ставангер (Норвешка)
* 2009. Линц (Аустрија); Виљнус (Литванија)
* 2010. Истанбул (Турска); Есен (Немачка); Печуј (Мађарска)
Будуће европске престонице културе:
* 2011. Турку (Финска); Талин (Естонија)
* 2012. Гимараеш (Португалија); Марибор (Словенија)
* 2013. Марсељ (Француска); Кошице (Словачка)
* 2014. Умео (Шведска); Рига (Летонија)
У наставку су државе унутар којих ће градови тек бити именовани:
* 2015. Белгија, Чешка
* 2016. Шпанија, Пољска
* 2017. Данска, Кипар
* 2018. Холандија, Малта
* 2019. Италија, Бугарска
* 2020. Србија, Румунија, Ирска
* 2021. Грчка, Хрватска, Швајцарска
* 2022. Велика Британија, Македонија, Турска
* 2023. Норвешка, Литванија, БиХ
* 2024. Немачка, Украјина, Албанија
* 2025. Аустрија, Исланд, Црна Гора
Александра Мијалковић
објављено: 31/10/2010
Извор: Политика магазин
Да ми прво закрпимо рупе…
Кандидатура Београда ће званично бити прослеђена следећих дана комисији у Бриселу. Осим нашег главног града и Темишвар, Клуж – Напока и Јаши и један (засад неименовани) из Ирске такмичиће се за све благодети које доноси ово престижно звање
Београђани тврде да је њихов град најлепши, најзабавнији и најгостољубивији на свету, и спремају се да то и докажу његовом кандидатуром за титулу европске престонице културе 2020. године. „Београдска трка живота”, како су је већ назвали медији, почела je одлуком Скупштине града, крајем прошле године, да подржи овај подухват, уз образложење да „Београд у савременој историји није имао значајнији стратешки пројекат у области културе”.
Кандидатура, коју је подржало и Министарство културе Србије, биће званично предата наредних дана Европској комисији у Бриселу. Поред Београда такмиче се три града у Румунији (Темишвар, Клуж – Напока и Јаши) и један (засад неименовани) из Ирске. Обе државе су, иначе, већ имале прилику, а потоња и више пута, да осете све благодети које доноси ово престижно звање.
Рецимо, Лил (Француска, 2004) за петину је повећао број запослених у сектору културе, Корк (Ирска, 2005) проширио је свој аеродром, Ливерпул (Велика Британија, 2008) отворио је 14.000 нових радних места и једну од најстаријих индустријских зграда претворио у модеран изложбени објекат, а уз то зарадио и 800 милиона фунти од туриста, док је Печуј (Мађарска, 2010) добио аутопут до Будимпеште…
Сваки уложени евро у европску престоницу културе врати се, у просеку, десетоструко (подаци се односе за период од 1985. до 2004) утврдила је такозвана Палмерова студија, урађена по налогу Европске комисије – на пример, малени, питорескни Бриж (Белгија, 2002), који је и иначе сјајно зарађивао од туризма, те године је инкасирао додатних 213 милиона евра – али су могућности друштвеног и економског профита од титуле, у ствари, знатно веће од искоришћених, показало је истраживање бриселске консултантске агенције КЕА (2006).
Нису, додуше, све европске престонице културе тако добро финансијски прошле, нарочито оне у почетку, док још концепт није био довољно разрађен.
Први пут је за европску престоницу културе (1985) проглашена Атина, главни град Грчке, у знак признања тадашњој грчкој министарки културе (раније филмској глумици) Мелини Меркури која је, у разговору са француским министром Жаком Лангом, док га је пратила на атински аеродром, дошла на идеју да сваке године по неки европски град понесе ову титулу.
Од тада до данас 42 града у Европи су добила шансу да у периоду од једне године буду средиште најживљих културних активности – од изложби, позоришних представа, филмских и музичких фестивала, издаваштва, конференција, округлих столова и разних других манифестација, па до туристичке промоције, и, што је још важније, да разгласе своје добро име Европом. У протекле две и по деценије концепт је неколико пута допуњаван и мењан, тако да је после 2000. више градова (уместо једног), и то не само из држава Европске уније, могло да понесе назив европске престонице културе, а од 2013. године је уведена конкуренција међу градовима унутар одабране земље.
Више догађаја, више гостију, више пара
Да би неки град постао „европска престонице културе”, истиче Савет Европске уније (Савет министара ЕУ) који сваке године додељује ову титулу, он се не мора истицати лепотом архитектуре, богатством свог уметничког и историјског наслеђа или неким изузетним својством које га издваја од других, већ квалитетом и разноврсношћу предложених културних програма у години за коју конкурише. Ти програми би требало да буду надахнуће за житеље одабраног града, али и за све домаће и стране посетиоце, јер је пројекат и настао са циљем да истакне богатство различитости европских култура, да подстиче пријатељство, размену идеја и осећање заједништва у европској породици држава.
„Европска престоница културе” је, у правим рукама, чаробна формула за оживљавање креативности, маште и животних сокова града који жели да постане лепши, занимљивији, динамичнији, успешнији и да стекне већи углед у свету, а на дужи рок то је и подстрек развоју самог града и региона којем припада (наравно, није занемарљива ни краткорочна добит).
Симболика броја 2020
А шта Београд очекује од кандидатуре? Како се спрема да освоји титулу?
– Овај пројекат, интегрисан у стратегију развоја културе града за период од десет година, донеће Београду велику корист на културном, социјалном и економском плану. То је јединствена прилика да се наш град обнови и да се унапреди његов имиџ како би, у оквиру европског културног круга, постао познат и упечатљив и на интернационалној скали – рекао је на представљању пројекта „Београд 2020” Александар Пековић, председник Организационог одбора за кандидатуру Београда за европску престоницу културе 2020, иначе заменик секретара за културу града Београда.
Према његовим речима, краткорочни економски ефекат пројекта је зарада од „културног туризма”, средњорочни је помоћ у обнови културних здања и изградњи нових, а дугорочни отварање радних места, стварање повољног амбијента за инвестиције и промоција нових вредности.
– Београд је 2006. године, у такмичењу које је организовао „Фајненшел тајмс”, проглашен за град будућности јужне Европе, а ове године му је светски водич „Лоунли планет” доделио титулу европске престонице забаве… Култура на најбољи начин афирмише друштвени развој – истиче Пековић, а будућим гостима свог града поручује у „Агенди 011”, првој промотивној публикацији пројекта „Београд 2020”:
– Молимо вас, на свом ГСП-у те 2020. године унесите географску дужину 20 степени и 20 минута, место слетања вашег авиона на београдском аеродрому. У понуђеној опцији за назив ове коте упишите „Београд 2020 – град чуда”. Биће их много те године!
Међу корицама исте књиге огласио се, како је ред, и градоначелник Београда Драган Ђилас: „Ако говоримо о кандидатури за европску престоницу културе 2020. године... кључни задатак који Београд себи поставља јесте отварање трајног дијалога са културама света, интегрисање људи и промовисање мирног живота солидарности и разумевања. Највеће богатство културног наслеђа Београда није у споменицима, већ у чињеници да изворну културу карактерише мултикултуралност, а аутентичност Београда – различитост и разноврсност.”
Према мишљењу Марка Маршићевића, потпредседника Организационог одбора, Београд има потенцијал да буде најзанимљивији град у овом делу Европе. А да би постао европска престоница културе квалификују га четири разлога.
– Први је историјски. Кроз своју дугу повест брусио је космополитски дух. Важио је за најдинамичнију престоницу између Беча и Атине на трусном подручју Балкана. Увек је својим магнетизмом привлачио људе из региона и пружао им отворена врата без обзира на то одакле су долазили – подсећа наш саговорник. – Други разлог је стварање културног модела. Тренутно стање у култури града не осликава европски културни модел. Београд располаже великим, али нефункционалним културним системом. Неопходно је промовисање великог пројекта, на дужи рок, који би створио услове за модернизацију постојећих установа културе, стварање једнаких услова за рад приватних и јавних институција, успостављање тржишта културе. Европска престоница културе јесте такав пројекат.
Трећи разлог је што Београђани већим делом верују у европски Београд. Последњи, али не мање важан разлог јесте одговорност. Ми имамо одговорност према новим поколењима којима Београд остаје – указује Маршићевић.
Тројно партнерство
„Београдски културни модел” почеће да се остварује већ од следеће године. На овој стратегији дугорочног развоја културе града Београда у наредној деценији, са десет тематских целина у које су укључене све уметничке дисциплине, традиционалне и савремене, ради експертски тим са др Миленом Драгичевић-Шешић, професорком Универзитета уметности у Београду, на челу, једном од водећих теоретичарки културе и медија у Европи. Гесло тима гласи да је права престоница културе она која има визију, а не само културну инфраструктуру, која прави искорак у културном развоју и која интегрише културу у своје биће.
Део пројекта „Београд 2020” је и концепт „тројног партнерства”: у наредној деценији ће се српска престоница повезивати, разним програмима и поводима, са по једним градом у Србији, у региону и у Европи. У три претходна месеца овакву врсту сарадње је учврстила кроз „Писмо о намерама и подршку Београду у кандидатури” са Перуђом у Италији, Бањалуком у Републици Српској, Крфом у Грчкој и Виљнусом у Литванији.
На сајту Beograd2020.cом могу се пратити све најновије информације у вези са пројектом и статусом Београда у процесу кандидатуре.
Поправимо улице …
„Град у поступку кандидатуре за културну престоницу Европе”, како гласи актуелна титула Београда, по мишљењу многих (пре свега својих житеља) требало би прво да среди „инфраструктурни хаос” који овде влада, па тек онда да своје планове подигне „на виши ниво”. Другим речима, да боље организује градски саобраћај (да би људи на време стизали у позоришта или на концерте), да закрпи коловозе (да нам не би туристи ломили возила и ноге по уличним рупама), да обнови старе и отвори нове просторе за „културне садржаје“ у свим општинама (да не би, рецимо, Вождовчани морали да путују преко реке, на Нови Београд, да гледају филмске представе, док њихов једини биоскоп, затворен већ годинама, неславно пропада)…
А шта је са затвореним Народним музејом и Музејом савремене уметности? Шта са многобројним вредним збиркама које заборављене чаме по разним подрумима у граду јер за њих није пронађен изложбени простор? Шта је са експонатима који су смештени у неодговарајуће услове због недостатка пара?
Градски архитекта Дејан Васовић, помоћник градоначелника Београда и члан Организационог одбора, један је од оних који, ипак, са великим оптимизмом гледају на будућност. Он очекује да ће за 10 година Београд имати метро („које год врсте, али биће га”), обилазницу, нове мостове (два на Ади, један између Земуна и Борче и можда још један код Винче или на шпицу Аде Хује), градску железницу…
Према рачуници Европске комисије, програмска припрема неког града да постане „европска престоница културе” кошта од шест до 100 милиона евра, а улагања у инфраструктуру износе од 10 до 220 милиона евра. Главни финансијери су локални актери и структурни фондови ЕУ, на шта се додаје 400 милиона евра (укупан износ за период 2007–2013) из Програма за културу ЕУ, такозвана награда Мелине Меркури. Поменути фондови су, међутим доступни само државама чланицама ЕУ и земљама које већ приступају Унији, а наша земља, подсетимо, још није добила ни статус кандидата за члана ЕУ.
Али можда, у међувремену, Србија ипак уђе у Европску унију, па 2020. годину Београд дочека као једна од престоница ЕУ?
-----------------------------------------------------------------
Европске престонице културе (1985–2010)
* 1985. Атина (Грчка)
* 1986. Фиренца (Италија)
* 1987. Амстердам (Холандија)
* 1988. Берлин (Западни – Немачка)
* 1989. Париз (Француска)
* 1990. Глазгов (Велика Британија)
* 1991. Даблин (Ирска)
* 1992. Мадрид (Шпанија)
* 1993. Антверпен (Белгија)
* 1994. Лисабон (Португалија)
* 1995. Луксембург (Луксембург)
* 1996. Копенхаген (Данска)
* 1997. Солун (Грчка)
* 1998. Стокхолм (Шведска)
* 1999. Вајмар (Немачка)
* 2000. Авињон (Француска); Берген (Норвешка); Болоња (Италија); Брисел (Белгија); Хелсинки (Финска); Краков (Пољска); Рејкјавик (Исланд); Праг (Чешка); Сантијаго де Компостела (Шпанија)
* 2001. Порто (Португалија); Ротердам (Холандија)
* 2002. Бриж (Белгија); Саламанка (Шпанија)
* 2003. Грац (Аустрија)
* 2004. Ђенова (Италија); Лил (Француска)
* 2005. Корк (Ирска)
* 2006. Патрас (Грчка)
* 2007. Сибију (Румунија); Луксембург (Луксембург)
* 2008. Ливерпул (Велика Британија); Ставангер (Норвешка)
* 2009. Линц (Аустрија); Виљнус (Литванија)
* 2010. Истанбул (Турска); Есен (Немачка); Печуј (Мађарска)
Будуће европске престонице културе:
* 2011. Турку (Финска); Талин (Естонија)
* 2012. Гимараеш (Португалија); Марибор (Словенија)
* 2013. Марсељ (Француска); Кошице (Словачка)
* 2014. Умео (Шведска); Рига (Летонија)
У наставку су државе унутар којих ће градови тек бити именовани:
* 2015. Белгија, Чешка
* 2016. Шпанија, Пољска
* 2017. Данска, Кипар
* 2018. Холандија, Малта
* 2019. Италија, Бугарска
* 2020. Србија, Румунија, Ирска
* 2021. Грчка, Хрватска, Швајцарска
* 2022. Велика Британија, Македонија, Турска
* 2023. Норвешка, Литванија, БиХ
* 2024. Немачка, Украјина, Албанија
* 2025. Аустрија, Исланд, Црна Гора
Александра Мијалковић
објављено: 31/10/2010
Извор: Политика магазин