- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.034
ПОД ЛУПОМ: ДА ЛИ СУ СРБИ СВАЂАЛИЦЕ?
Ма ти ћеш мени да кажеш…
Сучељавање, препирке, сукоби, заваде нису никада били непознаница у нашем народу. Најчешће због пара пуца пословна сарадња, због љубоморе естрадна пријатељства, мада су могуће све комбинације. А тек у крцатом аутобусу, повода је на на претек.
Сукоб „звездаша” и „партизановаца” је већ давно проучен феномен и вероватно прича без краја. Прилог на ту тему последњих месеци, баш у правом свађалачком тону, исписују бизнисмен Мирослав Мишковић и његова донедавна пословна партнерка Милка Форцан.
Пукао је гром и на естрадном небу захваљујући Жељку Митровићу, власнику Телевизије Пинк, и Саши Поповићу, директору „Гранд продукције”. У скупштину су ушле и псовке, вербални напади на политичке противнике са ружним епитетима пролазе као нешто већ виђено. Мада ни певачице Сека Алексић и Јелена Карлеуша не посустају у одмеравању снага и размени увреда, на радост жуте штампе. Ни Слађана Делибашић и Анабела, бивше супруге браће Ђогани, не остају вербално дужне једна другој, тек да не пропадне веровање да се јетрвама и кошуље на жици свађају.
Не дај боже да неко неког „нагази на жуљ” на улици, пијаци, у самопослузи, аутобусу... Псују се комшије, пријатељи, кумови, браћа и сестре... Сукобљавају се они који су се до јуче „клели” једни у друге.
Телевизија као погодан терен за „препуцавање” посредује у ширењу не баш лепих разговора учесника разних ријалитија. Заседала је чак и Републичка радиодифузна агенција, опомињани су учесници „Фарме” да спусте лопту, камера је бележила све, а гледаност расла до неслућених размера.
Гледаоци су са неверицом посматрали бруку и питали се да ли су неке сцене договорене и изрежиране због привлачења „давалаца реклама”, јер су дијалози често превазилазили границе доброг укуса. Међутим, новинар Александар Јовановић, један од учесника Фарме, који такође није успео да се обузда да не падне у ватру, по изласку са фарме више пута је истицао да су све свађе биле спонтане и да нико из продукције није тражио од њих нити да се свађају, нити да се мире.
Тим горе!
Летеле су отровне стрелице и по кући Великог брата, који је, чинило се, то прилично равнодушно гледао. Ера Ојданић је упућивао врло ружне речи колегиници Лепи Лукић, која је широком аудиторијуму, немоћна да другачије реагује, открила и своју, до тада мање познату, страну – да је врло емотивна и рањива.
Жестоко и у парламенту
Било би добро да је ту крај богатом свађалачком репертоару. Али, није. У једнопартијском комунистичком систему, бар јавно, нису се могле чути озбиљније расправе. Само је Тито могао себи да дозволи такав луксуз, а то је чинио на високом државничком нивоу, па је тако остао упамћен дуел са Стаљином и његово чувено „не”.
Са настанком вишестраначког живота, поједини политичари су се поприлично истакли у брзопотезном отварању рафалне паљбе на неистомишљенике, а титулу дежурних свађалица на незваничној листи, по оцени скупштинских извештача, понели су Александар Вучић, Веља Илић, затим две даме Вјерица Радета и њена партијска колегиница Наташа Јовановић и тако редом.
Списак је подужи.
Скупштински дом је, многима се чини, постао полигон за одмеравање снага и непрестано изазивање инцидената. Увреде су биле уобичајена ствар, па чак и „фајтање” водом председника овог државног тела. Било је и чупања микрофона, летеле су и ципеле, претило се зарђалим кашикама, због недоличног понашања обезбеђење је износило народне представнике из сале…
Ко даље „пљуне” – ето му више простора у новинама и на телевизији, па ко ту прилику да пропусти.
На питање шта мисли да ли су Срби свађалице и да ли он спада у те, Веља Илић, председник Нове Србије, каже да није приметио да су Срби неке посебне свађалице.
„Уби” га неправда
– Погледајте Италијане који су темпераментнији од нас, погледајте и неке друге народе. Да смо били мало више свађалице, и тврдоглавији и принципијелнији, задржали бисмо неке делове територије и другачије бисмо прошли. Уместо тога, свима смо попуштали и били помирљиви више него што треба – уверен је Илић, покушавајући да објасни да је и сам жртва неких медија који су лобирали да се о њему изгради лош имиџ.
– Приватно нема човека с којим сам имао конфликт, али знате, неки су веома вешто успели да ме представе као свађалицу. Моји пријатељи који ме одлично познају кажу да ме понекад не препознају, јер по природи нисам такав човек. Можда тренутно мало планем, али то све брзо прође. Мене уби неправда! Ево ја, на пример, не окушам алкохол годинама, то знају сви који се са мном друже. А правили су имиџ да сам пијанац, изјављујући на телевизији да сам добар човек, али да много пијем. А ја сам тотални антиалкохоличар, а у животу нисам ни цигарету запалио. Када ми је госпођа из Г 17 на једној седници у парламенту рекла „Ви сте мртви пијани”, истог тренутка сам јој донео потврду где је писало нула, зарез нула, нула посто алкохола – уверава нас Илић.
Хтели смо да питамо и Александра Вучића о томе да ли је склон свађама, али одговора на наш телефонски позив није било.
Како би то све стручно могло да се објасни питамо ипак и прим. др Александра Тасковића, психијатар, који је и сам деведесетих година седео у посланичкој клупи. Он каже:
– Свађе и жестоке увреде обележиле су и рад српског парламента. Али, немају све свађе исту тежину. Иза такозваних карактерних свађа, које се заснивају се на полемици са аргументима, у суштини, нема ни љутње, ни мржње. Када расправе недоумице на одређену тему, ти људи после седе заједно, пију кафу и нормално разговарају о неким другим стварима. Такве свађе и расправе често су се изродиле и у хумор, а то су, рецимо, знали да приреде Рака Радовић и Биџа – сећа се др Тасковић.
– Међутим, постоје посланици који се свађом експонирају. Они, код којих постоји неки интелектуални дефицит, иду у свађу да би дошли до изражаја, да би себе пласирали – додаје наш саговорник. – Нажалост, тога је све више у српском менталитету. Многи излазе за говорницу да би нападали и свађали се, како би постали запажени. Неки страначки супарници свађају се са злом намером.
– Мржња разара, то је нешто најстрашније што може да се појави у карактеру. Те свађе прерастају у озбиљнију и тежу категорију иза које се појављује криминал. Оне почињу са претњама како ће он њему „маму мамину”, а после долази и до тешких физичких обрачуна, па и убистава – упозорава психијатар и подсећа да је заиста крајње време да држава и друштво предузму нешто и почну васпитно да делују на становништво.
Тако се губе сви критеријуми опште културе, а такав начин опхођења се, наставља доктор, преноси и на обичан народ. Имамо прилику да видимо како се људи час посла посвађају на јавним местима, у пошти или продавници, чекајући ред, а најчешће у градском превозу.
У аутобусу се људи најчешће обраћају једни другима „на ти” иако се никада пре тога нису видели. Млађи, рецимо, без размишљања неваспитано питају старијег човека „да можда не журиш у школу кад се толико гураш...”, а „чашћавају” се и у обрнутом смеру стандардним епитетима „наркоману, пропалице, нерадниче...”
То ником не приличи. Ипак, то зло, каже Тасковић, има и своје добро.
– То је, наравно, некултурно. Али, са здравственог аспекта, и није. Они се тако празне. Боље да се посвађају, него да добију чир или доживе инфаркт или неку психосоматску болест.
Требало би, међутим, да почну да се празне на другачији начин. Да трче, на пример. Јер, свака свађа је почетак деструкције, где нечији живот не вреди две паре, па се тако деси да сестра убије брата, мајка сина, што никад није било – подсећа психијатар.
Због међе на суд
Осврнемо ли се у прошлост, уверићемо се да ни тада свађе нису биле непознаница.
– У свађи долази до изражаја један патолошки начин комуницирања, при чему жестином страсти појединац настоји своју вољу да наметне вољи другог. Код свадљивих људи та самовоља се испољава на један неумерен и неконтролисан начин. Због тога долази до неспоразума и сукоба између чланова породице, припадника различитих генерација, комшија... То је наша традиција.
Тако је било некад, а изгледа да је тако и данас – објашњава Бојан Јовановић, етнолог и научни саветник Балканолошког института, аутор многих књига на тему нашег менталитета.
Кад пођемо са становишта менталитета, мотивација због које су се људи раније сукобљавали није много превазиђена. И данас се људи често сукобљавају због материјалних интереса.
– Код утврђивања граница сопственог поседа, у традиционалној култури међе су имале посебан значај, некад и свето значење. Зато је померање међа био повод за свађу који добија готово ирационални развој. Знамо да је исход судских парница вођених поводом оспоравања међа често вишеструко премашивао цену вредности спорног земљишта. Човек се, у ствари, само потврђује иметком. Однос према међама је једна метафора. Видимо колико је и данас изражена та велика глад за поседом. Чак су и партијске свађе материјалне природе, а не идеолошког карактера, како жели да се прикаже – оцењује Бојан Јовановић.
Утешно је сазнање да се Срби ипак не свађају много више од осталих.
– Постоје народи који се много жешће свађају. То су културе медитеранских народа. По томе су познати Италијани. Читав њихов свакодневни живот је на некој оштрици између свађе и нормалне комуникације. Исто је и са Грцима, па и Турцима, које је ипак ислам мало примирио. И ми смо ту негде близу. Ми нисмо баш толико свадљиви, али смо близу – процењује етнолог.
Има оних који у свађама не виде ништа лоше. Сликарка Јелена Блечић је рекла да је за срећу потребно да се добро посвађаш и са самим собом и са свима око себе. Свађам се, изјавила је пре извесног времена, са људима до којих ми је стало. Мислим да је свађа здрава, под условом да људи знају шта ће с њом после. Не ваља се стално свађати, али ако неко каже да се никад не свађа, тај дебело лаже.
Људски је опростити
Људи су се некад свађали, али су имали одређену мудрост да смисле и институцију помирења. На тај начин су регулисали понашање становништва.
– У нашем обичајном календару постоје дани када се завађени мире. У оквиру великих празника, као што су Ускрс и Божић или на дан крсне славе, чином опроста завађени су међусобно опраштали грехове и мирили се. Тај начин помирења се заснивао на тачно утврђеном правилима. Као што се знало због чега се људи свађају, тако су се знала правила на основу којих су могли да се помире. Та правила су некад имала чак и обредне карактеристике. Поменуо бих и проштане покладе или белу недељу, један обичај који се практиковао последњега дана пре ускршњег поста, у јужној и југоисточној Србији, када су се ближи и даљи рођаци окупљали за трпезом да би се измирили и опростили једни другима, случајно или намерно нанете увреде и учињене штете и наставили заједнички живот.
И славни се свађају
Велике и познате светске звезде на себе непрестано скрећу пажњу својим везама, раскидима, стилом одевања, али и свађама. У центар медијске пажње дошла је свађа у породици Спирс, јер је Бритни одбила да буде деверуша на венчању своје сестре Џејми Лин.
Још замршенија ствар догодила се у породици Пит – Џоли – Анистон, јер Анџелина баш и не „мирише” своју свекрву Џејн Пит, која још увек воли Џенифер Анистон, бившу жену свога сина.
Ствари су се погоршале када је Бредова мама позвала њену супарницу у породични дом у Мисурију за Дан захвалности. С друге стране, Џенифер није говорила ни са својом мајком Ненси Анистон, али су се помириле после болног развода Џенифер и Бреда.
Мање познати, дванаест година старији брат Џулије Робертс, Ерик, који је заслужан а њен успех у шоу бизнису, престао је да разговара са својом сестром када је она стала на страну његове бивше док су се њих двоје борили за старатељство над ћерком. Касније су се односи између блиских рођака ипак изгладили.
И тако можемо да набројимо у недоглед.
Дана Станковић
објављено: 22/08/2010.
Избор: Политика
Ма ти ћеш мени да кажеш…
Сучељавање, препирке, сукоби, заваде нису никада били непознаница у нашем народу. Најчешће због пара пуца пословна сарадња, због љубоморе естрадна пријатељства, мада су могуће све комбинације. А тек у крцатом аутобусу, повода је на на претек.
Сукоб „звездаша” и „партизановаца” је већ давно проучен феномен и вероватно прича без краја. Прилог на ту тему последњих месеци, баш у правом свађалачком тону, исписују бизнисмен Мирослав Мишковић и његова донедавна пословна партнерка Милка Форцан.
Пукао је гром и на естрадном небу захваљујући Жељку Митровићу, власнику Телевизије Пинк, и Саши Поповићу, директору „Гранд продукције”. У скупштину су ушле и псовке, вербални напади на политичке противнике са ружним епитетима пролазе као нешто већ виђено. Мада ни певачице Сека Алексић и Јелена Карлеуша не посустају у одмеравању снага и размени увреда, на радост жуте штампе. Ни Слађана Делибашић и Анабела, бивше супруге браће Ђогани, не остају вербално дужне једна другој, тек да не пропадне веровање да се јетрвама и кошуље на жици свађају.
Не дај боже да неко неког „нагази на жуљ” на улици, пијаци, у самопослузи, аутобусу... Псују се комшије, пријатељи, кумови, браћа и сестре... Сукобљавају се они који су се до јуче „клели” једни у друге.
Телевизија као погодан терен за „препуцавање” посредује у ширењу не баш лепих разговора учесника разних ријалитија. Заседала је чак и Републичка радиодифузна агенција, опомињани су учесници „Фарме” да спусте лопту, камера је бележила све, а гледаност расла до неслућених размера.
Гледаоци су са неверицом посматрали бруку и питали се да ли су неке сцене договорене и изрежиране због привлачења „давалаца реклама”, јер су дијалози често превазилазили границе доброг укуса. Међутим, новинар Александар Јовановић, један од учесника Фарме, који такође није успео да се обузда да не падне у ватру, по изласку са фарме више пута је истицао да су све свађе биле спонтане и да нико из продукције није тражио од њих нити да се свађају, нити да се мире.
Тим горе!
Летеле су отровне стрелице и по кући Великог брата, који је, чинило се, то прилично равнодушно гледао. Ера Ојданић је упућивао врло ружне речи колегиници Лепи Лукић, која је широком аудиторијуму, немоћна да другачије реагује, открила и своју, до тада мање познату, страну – да је врло емотивна и рањива.
Жестоко и у парламенту
Било би добро да је ту крај богатом свађалачком репертоару. Али, није. У једнопартијском комунистичком систему, бар јавно, нису се могле чути озбиљније расправе. Само је Тито могао себи да дозволи такав луксуз, а то је чинио на високом државничком нивоу, па је тако остао упамћен дуел са Стаљином и његово чувено „не”.
Са настанком вишестраначког живота, поједини политичари су се поприлично истакли у брзопотезном отварању рафалне паљбе на неистомишљенике, а титулу дежурних свађалица на незваничној листи, по оцени скупштинских извештача, понели су Александар Вучић, Веља Илић, затим две даме Вјерица Радета и њена партијска колегиница Наташа Јовановић и тако редом.
Списак је подужи.
Скупштински дом је, многима се чини, постао полигон за одмеравање снага и непрестано изазивање инцидената. Увреде су биле уобичајена ствар, па чак и „фајтање” водом председника овог државног тела. Било је и чупања микрофона, летеле су и ципеле, претило се зарђалим кашикама, због недоличног понашања обезбеђење је износило народне представнике из сале…
Ко даље „пљуне” – ето му више простора у новинама и на телевизији, па ко ту прилику да пропусти.
На питање шта мисли да ли су Срби свађалице и да ли он спада у те, Веља Илић, председник Нове Србије, каже да није приметио да су Срби неке посебне свађалице.
„Уби” га неправда
– Погледајте Италијане који су темпераментнији од нас, погледајте и неке друге народе. Да смо били мало више свађалице, и тврдоглавији и принципијелнији, задржали бисмо неке делове територије и другачије бисмо прошли. Уместо тога, свима смо попуштали и били помирљиви више него што треба – уверен је Илић, покушавајући да објасни да је и сам жртва неких медија који су лобирали да се о њему изгради лош имиџ.
– Приватно нема човека с којим сам имао конфликт, али знате, неки су веома вешто успели да ме представе као свађалицу. Моји пријатељи који ме одлично познају кажу да ме понекад не препознају, јер по природи нисам такав човек. Можда тренутно мало планем, али то све брзо прође. Мене уби неправда! Ево ја, на пример, не окушам алкохол годинама, то знају сви који се са мном друже. А правили су имиџ да сам пијанац, изјављујући на телевизији да сам добар човек, али да много пијем. А ја сам тотални антиалкохоличар, а у животу нисам ни цигарету запалио. Када ми је госпођа из Г 17 на једној седници у парламенту рекла „Ви сте мртви пијани”, истог тренутка сам јој донео потврду где је писало нула, зарез нула, нула посто алкохола – уверава нас Илић.
Хтели смо да питамо и Александра Вучића о томе да ли је склон свађама, али одговора на наш телефонски позив није било.
Како би то све стручно могло да се објасни питамо ипак и прим. др Александра Тасковића, психијатар, који је и сам деведесетих година седео у посланичкој клупи. Он каже:
– Свађе и жестоке увреде обележиле су и рад српског парламента. Али, немају све свађе исту тежину. Иза такозваних карактерних свађа, које се заснивају се на полемици са аргументима, у суштини, нема ни љутње, ни мржње. Када расправе недоумице на одређену тему, ти људи после седе заједно, пију кафу и нормално разговарају о неким другим стварима. Такве свађе и расправе често су се изродиле и у хумор, а то су, рецимо, знали да приреде Рака Радовић и Биџа – сећа се др Тасковић.
– Међутим, постоје посланици који се свађом експонирају. Они, код којих постоји неки интелектуални дефицит, иду у свађу да би дошли до изражаја, да би себе пласирали – додаје наш саговорник. – Нажалост, тога је све више у српском менталитету. Многи излазе за говорницу да би нападали и свађали се, како би постали запажени. Неки страначки супарници свађају се са злом намером.
– Мржња разара, то је нешто најстрашније што може да се појави у карактеру. Те свађе прерастају у озбиљнију и тежу категорију иза које се појављује криминал. Оне почињу са претњама како ће он њему „маму мамину”, а после долази и до тешких физичких обрачуна, па и убистава – упозорава психијатар и подсећа да је заиста крајње време да држава и друштво предузму нешто и почну васпитно да делују на становништво.
Тако се губе сви критеријуми опште културе, а такав начин опхођења се, наставља доктор, преноси и на обичан народ. Имамо прилику да видимо како се људи час посла посвађају на јавним местима, у пошти или продавници, чекајући ред, а најчешће у градском превозу.
У аутобусу се људи најчешће обраћају једни другима „на ти” иако се никада пре тога нису видели. Млађи, рецимо, без размишљања неваспитано питају старијег човека „да можда не журиш у школу кад се толико гураш...”, а „чашћавају” се и у обрнутом смеру стандардним епитетима „наркоману, пропалице, нерадниче...”
То ником не приличи. Ипак, то зло, каже Тасковић, има и своје добро.
– То је, наравно, некултурно. Али, са здравственог аспекта, и није. Они се тако празне. Боље да се посвађају, него да добију чир или доживе инфаркт или неку психосоматску болест.
Требало би, међутим, да почну да се празне на другачији начин. Да трче, на пример. Јер, свака свађа је почетак деструкције, где нечији живот не вреди две паре, па се тако деси да сестра убије брата, мајка сина, што никад није било – подсећа психијатар.
Због међе на суд
Осврнемо ли се у прошлост, уверићемо се да ни тада свађе нису биле непознаница.
– У свађи долази до изражаја један патолошки начин комуницирања, при чему жестином страсти појединац настоји своју вољу да наметне вољи другог. Код свадљивих људи та самовоља се испољава на један неумерен и неконтролисан начин. Због тога долази до неспоразума и сукоба између чланова породице, припадника различитих генерација, комшија... То је наша традиција.
Тако је било некад, а изгледа да је тако и данас – објашњава Бојан Јовановић, етнолог и научни саветник Балканолошког института, аутор многих књига на тему нашег менталитета.
Кад пођемо са становишта менталитета, мотивација због које су се људи раније сукобљавали није много превазиђена. И данас се људи често сукобљавају због материјалних интереса.
– Код утврђивања граница сопственог поседа, у традиционалној култури међе су имале посебан значај, некад и свето значење. Зато је померање међа био повод за свађу који добија готово ирационални развој. Знамо да је исход судских парница вођених поводом оспоравања међа често вишеструко премашивао цену вредности спорног земљишта. Човек се, у ствари, само потврђује иметком. Однос према међама је једна метафора. Видимо колико је и данас изражена та велика глад за поседом. Чак су и партијске свађе материјалне природе, а не идеолошког карактера, како жели да се прикаже – оцењује Бојан Јовановић.
Утешно је сазнање да се Срби ипак не свађају много више од осталих.
– Постоје народи који се много жешће свађају. То су културе медитеранских народа. По томе су познати Италијани. Читав њихов свакодневни живот је на некој оштрици између свађе и нормалне комуникације. Исто је и са Грцима, па и Турцима, које је ипак ислам мало примирио. И ми смо ту негде близу. Ми нисмо баш толико свадљиви, али смо близу – процењује етнолог.
Има оних који у свађама не виде ништа лоше. Сликарка Јелена Блечић је рекла да је за срећу потребно да се добро посвађаш и са самим собом и са свима око себе. Свађам се, изјавила је пре извесног времена, са људима до којих ми је стало. Мислим да је свађа здрава, под условом да људи знају шта ће с њом после. Не ваља се стално свађати, али ако неко каже да се никад не свађа, тај дебело лаже.
Људски је опростити
Људи су се некад свађали, али су имали одређену мудрост да смисле и институцију помирења. На тај начин су регулисали понашање становништва.
– У нашем обичајном календару постоје дани када се завађени мире. У оквиру великих празника, као што су Ускрс и Божић или на дан крсне славе, чином опроста завађени су међусобно опраштали грехове и мирили се. Тај начин помирења се заснивао на тачно утврђеном правилима. Као што се знало због чега се људи свађају, тако су се знала правила на основу којих су могли да се помире. Та правила су некад имала чак и обредне карактеристике. Поменуо бих и проштане покладе или белу недељу, један обичај који се практиковао последњега дана пре ускршњег поста, у јужној и југоисточној Србији, када су се ближи и даљи рођаци окупљали за трпезом да би се измирили и опростили једни другима, случајно или намерно нанете увреде и учињене штете и наставили заједнички живот.
И славни се свађају
Велике и познате светске звезде на себе непрестано скрећу пажњу својим везама, раскидима, стилом одевања, али и свађама. У центар медијске пажње дошла је свађа у породици Спирс, јер је Бритни одбила да буде деверуша на венчању своје сестре Џејми Лин.
Још замршенија ствар догодила се у породици Пит – Џоли – Анистон, јер Анџелина баш и не „мирише” своју свекрву Џејн Пит, која још увек воли Џенифер Анистон, бившу жену свога сина.
Ствари су се погоршале када је Бредова мама позвала њену супарницу у породични дом у Мисурију за Дан захвалности. С друге стране, Џенифер није говорила ни са својом мајком Ненси Анистон, али су се помириле после болног развода Џенифер и Бреда.
Мање познати, дванаест година старији брат Џулије Робертс, Ерик, који је заслужан а њен успех у шоу бизнису, престао је да разговара са својом сестром када је она стала на страну његове бивше док су се њих двоје борили за старатељство над ћерком. Касније су се односи између блиских рођака ипак изгладили.
И тако можемо да набројимо у недоглед.
Дана Станковић
објављено: 22/08/2010.
Избор: Политика
