- Učlanjen(a)
- 18.01.2020
- Poruka
- 248
Plati vazdušarinu, pa diši do mile volje!
Ako ste mislili da su vremena teška, i da još teža dolaze, moramo priznati da ste verovatno u pravu. Plati ovo, plati ono, što bi naš narod rek'o: „Ne platiš na mostu - platiš na ćupriji“, i samo se nižu nameti i porezi, pa je pitanje dana kada ćemo i disanje morati da plaćamo.
Eeee... al' ako ste mislili da ovako nikada nije bilo, prevarili ste se, jer su novosadski parkovi kroz istoriju, već imali slučajeve da se i disanje plaćalo. Plati vazdušarinu, pa diši do mile volje, ako ti je baš toliko stalo. Ih, kao da mora da se diše?!
Pa mora, ali šta sve danas dišemo, dobro smo i živi. Skoro da nema porodice bez bar jednog automobila, grejemo se kako se ko snađe, zagađujemo vazduh na sve moguće načine, i onda bismo još i da dišemo! Pa nije - nego!
Čak ni parkovi često nisu sasvim izuzeti od zagađenja, s obzirom da se nalaze u srcu grada. Da da, naši, ovdašnji parkovi poput Dunavskog. A nekada davno, nije bilo tako, ali...
... ali se disanje plaćalo...
Upravo tako, plaćalo se. Pre nekih stotinak godina, tačnije, sredinom tridesetih godina XX veka, Novi Sad je bio grad u kome je bilo mnogo kanala, bara i stajaćih voda, sa kojih se dizao vrlo neprijatan miris. Upravo zbog toga, stanovništvo je bežalo u parkove, da se nadiše bar malo čistijeg vazduha ali, ne lezi vraže, gradska vlast je bila smislila kako da na još jedan način malo dopuni svoju kasu.
I tako je jedan sugrađanin iz tog vremena ispričao priču kako je došao do Dunavskog parka, želeći da malo prošeta i uživa u mirisu cveća, ne bi li neutralisao miris močvare koji je veći deo dana osećao u svojim nozdrvama. Ponese on novine, sedne na klupu, i krene sa zadovoljstvom da čita i uživa u opojnim mirisima. I taman je pročitao nekoliko vesti, a usne mu se razvukle u osmeh od miline, jer se kao bik Ferdinand u crtanom filmu sav uneo u upijanje divnog mirisa cvetnih leja, kad, neko ga prenu iz slatkog sanjarenja.
Pred njim je stajao čičica sa torbicom preko ramena. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se vrati u stvarnost, i shvati da se čiča obraća baš njemu. Kao u pesmi „Roblje Čorbe“, čika je tražio: „Dva dinara“, al' ne druže, nego gospodine. „Molim“, upita naš sugrađanin. „Dva dinara“, ponovi čika. Toliko je, naime, koštalo sedenje na klupi u parku, i uživanje u svežem vazduhu i mirisu cveća!
I šta sad?!
Naš vrli Novosađanin besno ustade s klupe, i krenu u šetnju, tražeći drugo, skrovitije mesto koje neće morati da plati. Ali, ni čika s torbicom nije bio naivan. Otpratio ga je pogledom, a onda mu došao iz pravca iz kog mu se nije nadao sa istom rečenicom: „Dva dinara, gospodine“. I bi šta bi, shvati on da će zbog disanja lepšeg i svežijeg vazduha morati da se zaputi malo dalje od centra, do Kamenice ili Karlovaca, gde se vazdušarina - nije plaćala.
A kako je u Dunavskom parku danas?
Danas se u Dunavski park ne ide samo zbog disanja. Kad šetate centrom grada, noge vas nekako, same od sebe, odvedu tamo. Ovo je najlepši novosadski park veličine 33.695 m². Nastao je još davne 1895 godine, na ledini zvanoj vašarište. Jer, u to vreme, na ovoj velikoj livadi održavali su se godišnji vašari.
U centralnom delu parka napravljeno je jezerce, koje je dobilo čak i ostrvce. Mnogo kasnije, 1978. godine, jezero je dobilo i prve stanovnike. Naravno, pretpostavljate, stanovnici su bili patke i labudovi, kojih i danas ima.
Uz ove divne ptice, u parku danas postoje i neke retke vrste drveća i cveća, a u delu pored tadašnje Sudske palate, koji je i prvi uređen, napravljeni su travnjaci, staze, i postavljena prvo fontana-skulptura „Nimfa“, rad našeg istaknutog vajara Đorđa Jovanovića. Kasnije su postavljene i biste Đure Jakšića, Branka Radičevića i Miroslava Antića, velikih zaljubljenika u naš prelepi grad. Tu je i figura Prepodobnog Sergija Radonješkog, koja je poklon Društva rusko-srpskog prijateljstva.
I na kraju...
Dunavski park je danas oaza mira i omiljeno mesto svih generacija, kako Novosađana, tako i turista, na kome se možete odmoriti, prošetati njegovim stazama ili rekreativno trčati. Odlično je mesto i za decu, jer mogu slobodno da se igraju, trče, gledaju i hrane stanovnike ostrvceta na jezeru.
Čika koji je naplaćivao vazdušarinu odavno „od gore“ (što bi rekao Đorđe Balašević) gleda kako se narod slobodno šeta parkom, i ne plaća ništa! Nije mu pravo zbog toga ali, sada više ništa ne može. A Novosađani se više i ne kriju! Slobodno šetaju stazama, sede na klupama, čitaju novine na nekim čudnim spravama, jer one papirne retko ko još uvek kupuje. Ništa više nije kao što je nekada bilo!
Ali Dunavski park – jeste. Za ovih, skoro 130 godina kako postoji, nije se mnogo menjao. Uspešno odoleva zubu vremena i nudi utočište od gradske vreve i zagađenja kako stanovnicima Novog Sada, tako i turistima, kojima je jedna od nezaobilaznih stanica.
U njegovoj neposrednoj blizini su i neke od najlepših i važnih nekretnina, koje su obeležje Novog Sada. A park njegov zaštitni znak, i večiti model za razglednice našeg lepog grada. Zato dođite, obiđite Dunavski park i nadišite se so mile volje, jer disanje se više ne plaća.
Dobrodošli u Novi Sad!
Fotografije: YouTube.com (Screenshot)
Izvor: Be Safe nekretnine