Mislio sam u tom smislu da jos uvek nisam pravi vernik, lepo si ovo rekla, ali po meni da bi neko rekao da je pravoslavac treba da ispunjava neke "uslove", da ide na liturgije za vreme velikih praznika i nedeljom, da posti, i td (da zivi kao vernk). Skoro negde jedan Otac posle liturgije na govoru je rekao 90% Srba se izjasnjava kao Pravoslavci, a manje od 7% ide u Crkvu (koliko onda njih zivi kako Bog kaze?)...Naravno da je moguće, jer "Bog je toliko zavoleo svet, da je Sina svog, Jedinorodnog dao, da svaki kojki u Njega poveruje, ima život večni",što znači da se Bog već maksimalno "potrudio" oko tebe. A da bi ti, kao neko ko je prihvatanjem te žrtve postao kao novorodjenče, mogao da dalje rasteš, dat ti je Duh Sveti, da te "on svemu nauči".Zato samo polako.Rast se ne može ubrzavati na silu, ali ga nemoj ni zapostavljati.
Kako misliš, nisi pravoslavac?Time što nismo postigli punu meru svog rasta u Hristu, ne znači da mu ne pripadamo!Zar misliš da dete, ne pripada porodici, samo zato što je još malo?
Svako ti dobro od Gospoda želim!
Pitanje za verujuće
- Začetnik teme kalista
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 11.01.2010
- Poruka
- 603
Polako, nemoj sebi zadavati previsoke zahteve u pocetku.Ljubav i trud su kod Boga jedini na ceni, zato Ga ti voli i trudi se koliko mozes, radi svoje savesti.Sta mislis, da li bi tvojoj devojci bilo drago da ides kod nje u posetu na silu, a da je ne volis?Mislis li da bi ti ona mnogo nesto cenila redovnost tvog dolazenja i sabirala ti izostanke ili to da, kada dodjes, slusas pazljivo sta ti ona govori i da je volis i da si joj veran?Sto bi Bogu bilo drugacije?
Nisam sigurna da sam bolja osoba zato sto verujem u Boga.Postala sam svesnija svojih grehova,pa mi je tako lakse da ispravim gde gresim.Naucila sam se strpljenju i trpljenju,ne moze sve da se dobije odmah niti moze svaka nevolja da prodje kad meni odgovara,nego kad je Bogu volja.Disciplina,istrajnost.Lakse mi je da prihvatim ljude onakve kakvi jesu,gresni i slabi,kao i ja,pa cesce prastam.Mnogo snage da se izdrzi nevolja i svest o tome da nece trajati vecito,nego onoliko koliko mogu da podnesem.Nada koja se nikad ne gubi.