- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Pisci su oduvek voleli mobilne uređaje
Kutije za pisanje, popularne još od XVII veka, pružale su istu vrstu zadovoljstva kao današnji laptopovi i mašine za obradu teksta rađene po narudžbini: pisanje je trebalo da predstavlja zadovoljstvo, bez obzira da li je nešto stvarno zapisano na njima ili ne.
Foto: Auckland Museum / CC BY 4.0 / Wikimedia commons
Pisanje nije statična umetnost. Ljudi pišu koristeći laptopove, tablete i telefone. Pišu – ili kucaju – dok šetaju, čekaju na pregled kod lekara, putuju na posao, večeraju. Iako se može činiti da je ova sloboda kretanja pisaca posledica modernih tehnoloških inovacija, pisanje u pokretu nije ništa novo. Digitalna oruđa predstavljaju samo najnoviji oblik veoma duge tradicije pisanja u pokretu.
Vekovima prethodeći smart telefonima, među prvim mobilnim izumima za pisce bile su kutije za pisanje. Male i lako prenosive, ove drvene kutije su imale ravnu ili blago nagnutu površinu za pisanje, dok se u unutrašnjosti čuvao materijal za pisanje – papir, posude za mastilo, pera, olovke, pečati i vosak. Mnoge su imale i posebne pregrade za čuvanje pisama i razglednica, kao i skrivene fioke sa bravama za čuvanje ličnih papira, važnih dokumenata, raznih drangulija i vrednih predmeta.
Foto: Auckland Museum / CC BY 4.0 / Wikimedia commons
Kutije za pisanje su imale sličan efekat kao današnji elektronski uređaji: stvarale su posebnu atmosferu za pisanje, obezbeđujući oruđa koja su piscima omogućavala da osećaju zadovoljstvo tokom pisanja – ili iz same ideje o pisanju, što je ponekad bilo podjednako zadovoljavajuće.
Tokom XVII i XVIII veka u Evropi i Americi pojavile su kutije za skladištenje svih vrsta: kutije za Bibliju, kutije za jahaću opremu, kutije za glasanje, kutije za uspomene za bebin prvi zubić i prvi uvojak kose, kutije za fotografije, između ostalog. Kutije za pisanje su sadržale, pored pribora za pisanje, i neuhvatljive plodove pisanja – tragove pismenosti, rituala i sećanja.
Kao što je to slučaj sa laptopovima danas, kutije za pisanje bile su uobičajeno pomagalo za one koji su se bavili pisanjem. Koristili su ih Lord Bajron, Džejn Ostin, sestre Bronte i Čarls Dikens. Pesnik Aleksandar Poup, navodno je insistirao da njegova kutija za pisanje stoji na njegovom krevetu, kako bi čim se probudi mogao da zabeleži svoje misli pre nego što ustane iz kreveta. Tomas Džeferson, Džordž Vašington i Aleksandar Hamilton, takođe su koristili kutije za pisanje. U svojoj knjizi „The Laptops That Powered the American Revolution“, istoričarka Betani Bimis objašnjava da su tokom Američkog rata za nezavisnost, Vašingtonove „najodsudnije odluke“ donošene na njegovoj kutiji za pisanje, a ne na bojnom polju.
I obični ljudi su koristili ove kutije. Širenjem pismenosti i formiranjem Poštanske službe u Sjedinjenim Državama 1775, popularizovano je i pisanje pisama, a učestala putovanja među pripadnicima viših klasa uticala su na formu i funkciju kutija za pisanje. Poput futrola za smart telefone u današnje vreme, kutije za pisanje su često dizajnirane kao rodno diferencirani modni detalji. „Putna kutija za dame“ koju je dizajnirao Tomas Šeraton (za koju se veruje da je poslužila kao model za kutiju koju je koristila Džejn Ostin), sadržala je i pribor za pisanje, ali i modne detalje poput broševa, dugmadi, i pribora za šivenje. Putne kutije za pisanje za mlade muškarce imale su odvojenu pregradu za pribor za brijanje, kao i za „putne dnevnike u kojima su beležili svoje utiske i zapažanja, a neki su pravili i skice istorijskih spomenika i objekata“.
Thomas Quine via Flickr / Royal Danish Arsenal Museum
U tehničkom smislu, pisanje je bilo komplikovan posao u XVII i XVIII veku. Kutije za pisanje su, dakle, nudile praktično rešenje tog problema. Ljudima je bilo potrebno nešto u čemu će nositi naliv pera, rezervne vrhove, posude za mastilo, kao i papir, pečate i koverte. Kako je praktičnost dovela do široke upotrebe, kutije za pisanje su postale i dekorativne. Dizajnirale su ih i izrađivale vešte zanatlije i stolari, ukrašavajući njihovu unutrašnjost visoko kvalitetnim somotom, mesinganim i kožnim detaljima, gravurama i vešto sakrivenim fiokama. Kutije za pisanje su kao lično vlasništvo predstavljale i simbol društvenog statusa.
Kada su početkom XX veka penkala i ručne pisaće mašine postale svima dostupne, ponovo se promenio odnos prema kutijama za pisanje. Vremenom su ustupile mesto pisaćim stolovima i ostalim radnim stolovima u domaćinstvima. Međutim, kutije za pisanje nisu iščezle u potpunosti. Ljudi ponekad koriste male prenosive stolove, modernu verziju ovih kutija, a neki primerci antikvarnih, autentičnih kutija za pisanje, i dalje su u opticaju. Pored onih koje se čuvaju u muzejima, kolekcionari i antikvarnice ih i dalje prodaju preko interneta. Reprodukcije, kojih takođe ima u prodaji, mada u ograničenim količinama, često sadrže i bočicu sa mastilom i iglu za pisanje, iz nostalgičnih razloga, nudeći ih kao odmor od brzog pisanja koje je specifično za pisaće mašine i računare. Umesto brzine i efikasnosti, kutije za pisanje vam nude uživanje u sporom pisanju koje podrazumeva karakterističan rad rukama i upotrebu izuzetno zahtevnog pribora. Zahvaljujući njima pisanje dobija sasvim novu dimenziju promišljenosti i autentičnosti, što se delimično postiže i samim priborom za pisanje i brzinom koju on diktira.
Onlajn svedočenja o kutijama za pisanje ističu estetiku ovih predmeta i činjenicu da snažno asociraju na pisce i pisanje. Ne jednom onlajn forumu, 2012, postavljen je sledeći komentar: „Konačno sam uspeo da fotografišem svoju viktorijansku kutiju za pisanje. Pisanje na njoj mi pruža ogromno zadovoljstvo!“ Predstavljajući ovaj predmet zainteresovanim posetiocima sajta, bloger opisuje i sakrivenu fioku u kojoj se nalazi medaljon, praznična čestitka, tapija na kuću, beleška od lekara i vozačka dozvola neke žene iz 1951.
Kutije za pisanje možda odaju utisak preteranog luksuza današnjim piscima, naviklim da klikću i lupkaju po svojim laptopovima i tabletima. Ali pisanje i dalje ima neku specifičnu auru. Mnogi savremeni pisci se prema svojim uređajima za pisanje odnose sa istom pažnjom kao i ljubitelji viktorijanskih kutija za pisanje ili njihovih reprodukcija.
Pisanje nikad nije isključivo apstraktan proces, ono zahteva upotrebu predmeta – da ne govorimo o identitetu, čulnim iskustvima, sećanju, nostalgiji, nadama i tako dalje. Zahvaljujući mobilnim uređajima za pisanje stvaralački proces ostaje stvar nečije intime. Oni ohrabruju pisce da se povezuju sa svetom preko svojih uređaja. Mobilni uređaji su naročito podesni za to jer su prilagodljivi, pojavljuju se u različitim materijalnim i digitalnim oblicima, a doživljavaju se kao jedinstven i promišljen izbor. Bilo da su inspirisani glatkom površinom starinske kutije za pisanje, najnovijim laptopom, ili jednostavnom mobilnom aplikacijom, pisci žude za stvaralačkim iskustvom koje će povezati telo i duh sa aparaturom za pisanje. Vrlo često, upravo je taj osećaj uzbudljiv kao i samo pisanje.
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Maja Horvat
Kutije za pisanje, popularne još od XVII veka, pružale su istu vrstu zadovoljstva kao današnji laptopovi i mašine za obradu teksta rađene po narudžbini: pisanje je trebalo da predstavlja zadovoljstvo, bez obzira da li je nešto stvarno zapisano na njima ili ne.
Foto: Auckland Museum / CC BY 4.0 / Wikimedia commons
Pisanje nije statična umetnost. Ljudi pišu koristeći laptopove, tablete i telefone. Pišu – ili kucaju – dok šetaju, čekaju na pregled kod lekara, putuju na posao, večeraju. Iako se može činiti da je ova sloboda kretanja pisaca posledica modernih tehnoloških inovacija, pisanje u pokretu nije ništa novo. Digitalna oruđa predstavljaju samo najnoviji oblik veoma duge tradicije pisanja u pokretu.
Vekovima prethodeći smart telefonima, među prvim mobilnim izumima za pisce bile su kutije za pisanje. Male i lako prenosive, ove drvene kutije su imale ravnu ili blago nagnutu površinu za pisanje, dok se u unutrašnjosti čuvao materijal za pisanje – papir, posude za mastilo, pera, olovke, pečati i vosak. Mnoge su imale i posebne pregrade za čuvanje pisama i razglednica, kao i skrivene fioke sa bravama za čuvanje ličnih papira, važnih dokumenata, raznih drangulija i vrednih predmeta.
Foto: Auckland Museum / CC BY 4.0 / Wikimedia commons
Kutije za pisanje su imale sličan efekat kao današnji elektronski uređaji: stvarale su posebnu atmosferu za pisanje, obezbeđujući oruđa koja su piscima omogućavala da osećaju zadovoljstvo tokom pisanja – ili iz same ideje o pisanju, što je ponekad bilo podjednako zadovoljavajuće.
Tokom XVII i XVIII veka u Evropi i Americi pojavile su kutije za skladištenje svih vrsta: kutije za Bibliju, kutije za jahaću opremu, kutije za glasanje, kutije za uspomene za bebin prvi zubić i prvi uvojak kose, kutije za fotografije, između ostalog. Kutije za pisanje su sadržale, pored pribora za pisanje, i neuhvatljive plodove pisanja – tragove pismenosti, rituala i sećanja.
Kao što je to slučaj sa laptopovima danas, kutije za pisanje bile su uobičajeno pomagalo za one koji su se bavili pisanjem. Koristili su ih Lord Bajron, Džejn Ostin, sestre Bronte i Čarls Dikens. Pesnik Aleksandar Poup, navodno je insistirao da njegova kutija za pisanje stoji na njegovom krevetu, kako bi čim se probudi mogao da zabeleži svoje misli pre nego što ustane iz kreveta. Tomas Džeferson, Džordž Vašington i Aleksandar Hamilton, takođe su koristili kutije za pisanje. U svojoj knjizi „The Laptops That Powered the American Revolution“, istoričarka Betani Bimis objašnjava da su tokom Američkog rata za nezavisnost, Vašingtonove „najodsudnije odluke“ donošene na njegovoj kutiji za pisanje, a ne na bojnom polju.
I obični ljudi su koristili ove kutije. Širenjem pismenosti i formiranjem Poštanske službe u Sjedinjenim Državama 1775, popularizovano je i pisanje pisama, a učestala putovanja među pripadnicima viših klasa uticala su na formu i funkciju kutija za pisanje. Poput futrola za smart telefone u današnje vreme, kutije za pisanje su često dizajnirane kao rodno diferencirani modni detalji. „Putna kutija za dame“ koju je dizajnirao Tomas Šeraton (za koju se veruje da je poslužila kao model za kutiju koju je koristila Džejn Ostin), sadržala je i pribor za pisanje, ali i modne detalje poput broševa, dugmadi, i pribora za šivenje. Putne kutije za pisanje za mlade muškarce imale su odvojenu pregradu za pribor za brijanje, kao i za „putne dnevnike u kojima su beležili svoje utiske i zapažanja, a neki su pravili i skice istorijskih spomenika i objekata“.
Thomas Quine via Flickr / Royal Danish Arsenal Museum
U tehničkom smislu, pisanje je bilo komplikovan posao u XVII i XVIII veku. Kutije za pisanje su, dakle, nudile praktično rešenje tog problema. Ljudima je bilo potrebno nešto u čemu će nositi naliv pera, rezervne vrhove, posude za mastilo, kao i papir, pečate i koverte. Kako je praktičnost dovela do široke upotrebe, kutije za pisanje su postale i dekorativne. Dizajnirale su ih i izrađivale vešte zanatlije i stolari, ukrašavajući njihovu unutrašnjost visoko kvalitetnim somotom, mesinganim i kožnim detaljima, gravurama i vešto sakrivenim fiokama. Kutije za pisanje su kao lično vlasništvo predstavljale i simbol društvenog statusa.
Kada su početkom XX veka penkala i ručne pisaće mašine postale svima dostupne, ponovo se promenio odnos prema kutijama za pisanje. Vremenom su ustupile mesto pisaćim stolovima i ostalim radnim stolovima u domaćinstvima. Međutim, kutije za pisanje nisu iščezle u potpunosti. Ljudi ponekad koriste male prenosive stolove, modernu verziju ovih kutija, a neki primerci antikvarnih, autentičnih kutija za pisanje, i dalje su u opticaju. Pored onih koje se čuvaju u muzejima, kolekcionari i antikvarnice ih i dalje prodaju preko interneta. Reprodukcije, kojih takođe ima u prodaji, mada u ograničenim količinama, često sadrže i bočicu sa mastilom i iglu za pisanje, iz nostalgičnih razloga, nudeći ih kao odmor od brzog pisanja koje je specifično za pisaće mašine i računare. Umesto brzine i efikasnosti, kutije za pisanje vam nude uživanje u sporom pisanju koje podrazumeva karakterističan rad rukama i upotrebu izuzetno zahtevnog pribora. Zahvaljujući njima pisanje dobija sasvim novu dimenziju promišljenosti i autentičnosti, što se delimično postiže i samim priborom za pisanje i brzinom koju on diktira.
Onlajn svedočenja o kutijama za pisanje ističu estetiku ovih predmeta i činjenicu da snažno asociraju na pisce i pisanje. Ne jednom onlajn forumu, 2012, postavljen je sledeći komentar: „Konačno sam uspeo da fotografišem svoju viktorijansku kutiju za pisanje. Pisanje na njoj mi pruža ogromno zadovoljstvo!“ Predstavljajući ovaj predmet zainteresovanim posetiocima sajta, bloger opisuje i sakrivenu fioku u kojoj se nalazi medaljon, praznična čestitka, tapija na kuću, beleška od lekara i vozačka dozvola neke žene iz 1951.
Kutije za pisanje možda odaju utisak preteranog luksuza današnjim piscima, naviklim da klikću i lupkaju po svojim laptopovima i tabletima. Ali pisanje i dalje ima neku specifičnu auru. Mnogi savremeni pisci se prema svojim uređajima za pisanje odnose sa istom pažnjom kao i ljubitelji viktorijanskih kutija za pisanje ili njihovih reprodukcija.
Pisanje nikad nije isključivo apstraktan proces, ono zahteva upotrebu predmeta – da ne govorimo o identitetu, čulnim iskustvima, sećanju, nostalgiji, nadama i tako dalje. Zahvaljujući mobilnim uređajima za pisanje stvaralački proces ostaje stvar nečije intime. Oni ohrabruju pisce da se povezuju sa svetom preko svojih uređaja. Mobilni uređaji su naročito podesni za to jer su prilagodljivi, pojavljuju se u različitim materijalnim i digitalnim oblicima, a doživljavaju se kao jedinstven i promišljen izbor. Bilo da su inspirisani glatkom površinom starinske kutije za pisanje, najnovijim laptopom, ili jednostavnom mobilnom aplikacijom, pisci žude za stvaralačkim iskustvom koje će povezati telo i duh sa aparaturom za pisanje. Vrlo često, upravo je taj osećaj uzbudljiv kao i samo pisanje.
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Maja Horvat