LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Pierre de Ronsard
Pjer de Ronsar (fr. Pierre de Ronsard, 11. septembar 1524. – 27. decembar 1585) je bio francuski pesnik i teoretičar književnosti, najznačajniji predstavnik i vođa renesansne pesničke škole Plejade. Ronsar je rođen u plemićkoj porodici, u dvorcu La Posonijer, a veoma rano je počeo da se školuje za vojni i diplomatski poziv. Kao paž, živi na dvoru i u okviru diplomatskih misija putuje u Škotsku i Nemačku. Nakon teške bolesti ostaje oštećenog sluha, zbog čega se odriče vojničkih i diplomatskih ambicija i posvećuje se pesničkom radu i učenju. Na koledžu se posvećuje učenju grčkog jezika, kod tada istaknutog heleniste Žana Dore. Na jednom dvorskom balu (1545) upoznaje Kasandru Salvijati, ćerku bankara iz Firence i zaljubljuje se u nju. Iako se udaje za jednog plemića, ona i dalje privlači pesnika, koji je voli platonskom ljubavlju. U narednih deset godina Ronsar je ispevao veliki broj pesama u Kasandrinu slavu, u duhu Petrarkinih pesama posvećenih Lauri. Pored nje, Ronsar je posvetio i niz pesama Mariji Dipen, seoskoj devojci, i Heleni de Siržer, počasnoj dvorskoj dami, koja ga je inspirisala da napiše Sonete za Helenu. Između 1555. i 1556. objavio je Himne, posvećene Margareti Savojskoj. Za života je imao puno uspeha i njegova slava nije jenjavala. Sarađivao je u pripremama teoretskog dela Odbrana i bogaćenje francuskog jezika, koje predstavlja manifest Plejade. Jedno vreme je bio i zvanični dvorski pesnik. Umro je u šezdesetprvoj godini života. Ronsar je svoju pesničku karijeru započeo pisanjem oda, a prvu je objavio 1547. godine u zbirci pesama Žaka Peltjea. Ukupno je napisao pet knjiga oda, prve četiri je objavio 1550. godine, a petu 1552. Ovaj deo Ronsarovog stvaralaštva je pod velikim uticajem trojice antičkih pesnika: Pindara, Horacija i Anakreonta. Pindarskih oda Ronsar je napisao petnaestak i njima započinje prva knjiga njegovih oda. U njima je Ronsar slavio visoke ličnosti svog doba, državnike, pobednike vojnih pohoda kao što su Mišel de l’Opital, Serizol, Žarnak. On je u potpunosti oponašao antičkog pesnika. Od njega je preuzeo raspored strofa (strofa, antistrofa, epoda), ritam (kratki stihovi od šest, sedam i osam slogova), aluzije iz mitologije, opšta mesta, sentence, slike, izraze i zbog toga su one slabije. To je verovatno činio pod uticajem svog učitelja Žana Dora, koji je i sam pisao ode u duhu Pindara, na latinskom jeziku. I pored ovog neprirodnog spajanja starih antičkih formi i modernog francuskog jezika, Ronsarove pindarske ode prožete su antologijskim stihovima. Horacijevske ode su književno uspelije od pindarskih iako je Ronsar od rimskog pesnika Horacija pozajmio više nego od Pindara. Horacije je omiljeni pesnik Plejade, a posebno Ronsarov, pa je od njega preuzeo veliki broj tema (prolaznost života, ljubav, priroda, smrt), pesničkih postupaka (slike, poređenja, izrazi) i ritmova (metar, strofe). I pored toga Ronsar je u ovim odama uspeo da iskaže svoje originalne stavove, razmišljanja i osećanja. Među Ronsarovim horacijevskim odama posebno se ističu one u kojima je opevano seosku prirodu, pejzaže i predmete i životinje svog rodnog kraja. Anakreontske ode je Ronsar pisao u vreme kada su se Anakreontu pripisivale neke pesme koje su aleksandrijski i vizantijski pesnici ispevali podražavajući antičkog pesnika.
Moj ljupki slavuju
Moj ljupki slavuju što ovim vrbakom
Sa grane na granu razdragano letiš,
Nadmećeš se sa mnom, hoćeš da nadmašiš
Pesmu koju pevam u trnutku svakom.
Oba uzdišemo, tvoj glas umiljati
Oglašava svima da si voljen žarko,
A ja, tužan, čeznem za lepotom takom
Od koje mi srce u ranama pati.
Naša je, slavuju, razlika u tome
što ja nisam voljen ko ti u snu svome,
Mada zanos isti nosimo u duši.
Dok ti dragu ganeš grajom milozvučnom,
Moju dragu pesma ispunjava ljutnjom,
Da me ne bi čula prepokriva uši.
Oda
Slatka moja mladost je prošla,
Za njom snaga sva mi je pošla,
Zubi su crni, a glava bijela,
Živaca nemam, čelo mi bruji,
A mjesto krvi vodica struji
Žilama moga ledenog tijela.
Liro, sad zbogom, i djevice mile,
Ljubavi nekoć radost ste bile,
Zbogom, svog žica ja pristižem kraju
Od sveg veselja mladosti moje
Za stare dane osta tek troje:
Peć, krevet, vino radost mi daju.
Glava mi šumi od mnogih jada,
Starost i bolest što mi ih zada,
Sa sviju strana briga me mori;
Bilo da idem, stajem il sjedam,
Zabrinut uvijek za sobom gledam,
Hoće li otkud smrt da se stvori.
Jer ona treba svakoga časa
Odvest me tamo, gdjeno se glasa
Nekaki Pluton, koji nam sprema
Otvoren ulaz u svojoj kući,
Kuda je lako svakome ući,
Al’ otkud nikad povratka nema.
Prestani plakati…
Prestani plakati, knjigo; sudbine tebi je znana
Volja, da za mog života nećeš doseći slavu;
Prije no onkraj sam rijeke crne sklonio glavu,
Počast, koja te ide, neće ti biti dana.
Netko, za tisuću Ijeta, pjesmama zadivljen mojim,
U mom će htjeti Loiru kao u Permesu piti,
I moj kad kraj vidi mali, sav će u čudu tad biti,
Očima neće moći pravo vjerovat svojim.
Hrabra mi budi, knjigo: dokle god živi čovjek,
Odlične njeg’ve vrline mrske su Ijudima dovijek.
A kad ga više nema, svatko ga smatra bogom.
Zloba klevetati živog nikada neće da staje;
Al kad u carstvo smrti trudnom si stupio nogom,
Tada tek potomstvo kasno bez zavisti počast ti daje.
Pjer de Ronsar (fr. Pierre de Ronsard, 11. septembar 1524. – 27. decembar 1585) je bio francuski pesnik i teoretičar književnosti, najznačajniji predstavnik i vođa renesansne pesničke škole Plejade. Ronsar je rođen u plemićkoj porodici, u dvorcu La Posonijer, a veoma rano je počeo da se školuje za vojni i diplomatski poziv. Kao paž, živi na dvoru i u okviru diplomatskih misija putuje u Škotsku i Nemačku. Nakon teške bolesti ostaje oštećenog sluha, zbog čega se odriče vojničkih i diplomatskih ambicija i posvećuje se pesničkom radu i učenju. Na koledžu se posvećuje učenju grčkog jezika, kod tada istaknutog heleniste Žana Dore. Na jednom dvorskom balu (1545) upoznaje Kasandru Salvijati, ćerku bankara iz Firence i zaljubljuje se u nju. Iako se udaje za jednog plemića, ona i dalje privlači pesnika, koji je voli platonskom ljubavlju. U narednih deset godina Ronsar je ispevao veliki broj pesama u Kasandrinu slavu, u duhu Petrarkinih pesama posvećenih Lauri. Pored nje, Ronsar je posvetio i niz pesama Mariji Dipen, seoskoj devojci, i Heleni de Siržer, počasnoj dvorskoj dami, koja ga je inspirisala da napiše Sonete za Helenu. Između 1555. i 1556. objavio je Himne, posvećene Margareti Savojskoj. Za života je imao puno uspeha i njegova slava nije jenjavala. Sarađivao je u pripremama teoretskog dela Odbrana i bogaćenje francuskog jezika, koje predstavlja manifest Plejade. Jedno vreme je bio i zvanični dvorski pesnik. Umro je u šezdesetprvoj godini života. Ronsar je svoju pesničku karijeru započeo pisanjem oda, a prvu je objavio 1547. godine u zbirci pesama Žaka Peltjea. Ukupno je napisao pet knjiga oda, prve četiri je objavio 1550. godine, a petu 1552. Ovaj deo Ronsarovog stvaralaštva je pod velikim uticajem trojice antičkih pesnika: Pindara, Horacija i Anakreonta. Pindarskih oda Ronsar je napisao petnaestak i njima započinje prva knjiga njegovih oda. U njima je Ronsar slavio visoke ličnosti svog doba, državnike, pobednike vojnih pohoda kao što su Mišel de l’Opital, Serizol, Žarnak. On je u potpunosti oponašao antičkog pesnika. Od njega je preuzeo raspored strofa (strofa, antistrofa, epoda), ritam (kratki stihovi od šest, sedam i osam slogova), aluzije iz mitologije, opšta mesta, sentence, slike, izraze i zbog toga su one slabije. To je verovatno činio pod uticajem svog učitelja Žana Dora, koji je i sam pisao ode u duhu Pindara, na latinskom jeziku. I pored ovog neprirodnog spajanja starih antičkih formi i modernog francuskog jezika, Ronsarove pindarske ode prožete su antologijskim stihovima. Horacijevske ode su književno uspelije od pindarskih iako je Ronsar od rimskog pesnika Horacija pozajmio više nego od Pindara. Horacije je omiljeni pesnik Plejade, a posebno Ronsarov, pa je od njega preuzeo veliki broj tema (prolaznost života, ljubav, priroda, smrt), pesničkih postupaka (slike, poređenja, izrazi) i ritmova (metar, strofe). I pored toga Ronsar je u ovim odama uspeo da iskaže svoje originalne stavove, razmišljanja i osećanja. Među Ronsarovim horacijevskim odama posebno se ističu one u kojima je opevano seosku prirodu, pejzaže i predmete i životinje svog rodnog kraja. Anakreontske ode je Ronsar pisao u vreme kada su se Anakreontu pripisivale neke pesme koje su aleksandrijski i vizantijski pesnici ispevali podražavajući antičkog pesnika.
Moj ljupki slavuju
Moj ljupki slavuju što ovim vrbakom
Sa grane na granu razdragano letiš,
Nadmećeš se sa mnom, hoćeš da nadmašiš
Pesmu koju pevam u trnutku svakom.
Oba uzdišemo, tvoj glas umiljati
Oglašava svima da si voljen žarko,
A ja, tužan, čeznem za lepotom takom
Od koje mi srce u ranama pati.
Naša je, slavuju, razlika u tome
što ja nisam voljen ko ti u snu svome,
Mada zanos isti nosimo u duši.
Dok ti dragu ganeš grajom milozvučnom,
Moju dragu pesma ispunjava ljutnjom,
Da me ne bi čula prepokriva uši.
Oda
Slatka moja mladost je prošla,
Za njom snaga sva mi je pošla,
Zubi su crni, a glava bijela,
Živaca nemam, čelo mi bruji,
A mjesto krvi vodica struji
Žilama moga ledenog tijela.
Liro, sad zbogom, i djevice mile,
Ljubavi nekoć radost ste bile,
Zbogom, svog žica ja pristižem kraju
Od sveg veselja mladosti moje
Za stare dane osta tek troje:
Peć, krevet, vino radost mi daju.
Glava mi šumi od mnogih jada,
Starost i bolest što mi ih zada,
Sa sviju strana briga me mori;
Bilo da idem, stajem il sjedam,
Zabrinut uvijek za sobom gledam,
Hoće li otkud smrt da se stvori.
Jer ona treba svakoga časa
Odvest me tamo, gdjeno se glasa
Nekaki Pluton, koji nam sprema
Otvoren ulaz u svojoj kući,
Kuda je lako svakome ući,
Al’ otkud nikad povratka nema.
Prestani plakati…
Prestani plakati, knjigo; sudbine tebi je znana
Volja, da za mog života nećeš doseći slavu;
Prije no onkraj sam rijeke crne sklonio glavu,
Počast, koja te ide, neće ti biti dana.
Netko, za tisuću Ijeta, pjesmama zadivljen mojim,
U mom će htjeti Loiru kao u Permesu piti,
I moj kad kraj vidi mali, sav će u čudu tad biti,
Očima neće moći pravo vjerovat svojim.
Hrabra mi budi, knjigo: dokle god živi čovjek,
Odlične njeg’ve vrline mrske su Ijudima dovijek.
A kad ga više nema, svatko ga smatra bogom.
Zloba klevetati živog nikada neće da staje;
Al kad u carstvo smrti trudnom si stupio nogom,
Tada tek potomstvo kasno bez zavisti počast ti daje.