Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Peter Handke, austrijski književnik i prevodilac, rođen u Griffen-u, malom mjestu u Koruškoj, Austriji 6. decembra 1942.godine, gdje je završio osnovnu školu. Po majci Mariji Handke (rođenoj Sivec) slovenačkog porijekla, nijemac po ocu Erichu Schönemannu, njemačkom vojniku. Peter Handke živi u vremenu Drugog svjetskog rata, razvijajući svoju sklonost ka pisanju već u osnovnoj školi. Sa dvanaest godina piše svoj prvi rad pod naslovom Moj život - 2.dio. 1954. godine samovoljno se upisuje Marianum u Maria Saal u katoličko-humanističku gimnaziju Tanzenberg, tako što je od seoskog svećenika dobio formulare za upis. 7. Juli 1954. godine polaže prijemni ispit i zbog nepoznavanja latinskog jezika, na preporuku profesora, upisuje se u drugi razred (umjesto u treći). U gimnaziji pored općeg obrazovanja bavi se jezicima: latinskim, grčkim i engleskim, te jednu godinu italijanskim i slovenačkim. Nakon gimnazije studira pravo u Grazu, kog napušta na samom kraju, te se potpuno posvećuje literaturi, prevođenju, pisanju scenarija i režiji. Dobitnik je mnogih nagrada međunarodnog značaja i smatra se jednim od najvećih suvremenih austrijskih književnika.
Zbog svog angažmana prema ratu u Jugoslaviji bio je kritiziran u mnogim književnim krugovima, mada svoje reakcije uglavnom objavljuje u knjigama, izbjegavajući novinske i televizijske intervjue i posvećuje se pisanju o sukobima i nerazumjevanjima u politički podijenjoj Evropi i Balkanu.
Od 1991. godine živi u mjestu Chaville 7 km udaljenom od Pariza u Francuskoj.
Bibliografija
Stršljeni, roman (Die Hornissen), 1956.
Njemačke priče (Deutsche Gedichte), 1969
Strah golmana pred jedanastercem, (Die Angst des Tormanns beim Elfmeter) 1970.
Priče iz Bečke šume od Ödön von Horvatha, 1970.
Kratko pismo za dugi rastajanje, pripovijest (Der kurze Brief zum langen Abschied), 1972.
Trenutak pravog osjećaja, (Die Stunde der wahren Empfindung), 1975.
Ljevoruka žena, (Die linkshändige Frau), 1976.
Poruka planine Sainte-Victoire , (Die Lehre der Sainte-Victoire), 1980
Jedno zimsko putovanje prema Dunavu, Savi Moravi i Drini - ili pravednost za Srbiju, esej (Eine winterliche Reise zu den Flüssen Donau, Save, Morawa und Drina oder Gerechtigkeit für Serbien), 1996.
Ekskluzivno - Peter Handke: Za moju epopeju o ljudskosti nema verodostojnijih tragičara od Srba. Svako će pre ili kasnije sagledati opasne kontroverze današnjeg sveta
Peter Handke
Foto Dragan Karadarević
Nadomak svodova manastira Rača kod Bajine Bašte, sa mesta odakle je prva generacija srpskih građanskih pisaca za patrijarhom Čarnojevićem krenula put fruškogorskih skitova, da budućim pokolenjima pored narodne i crkvene stvara pisanu književnost, srećemo najznačajnijeg savremenog pisca nemačkog govornog područja. Neposredno pre nego što će primiti "Račansku povelju", sa Peterom Handkeom razgovaramo o svetu i Srbiji, još živoj, pomalo buntovnoj, nepomirenoj i nepokorenoj Srbiji iz koje se, po njegovom uverenju, najbolje vide opasne kontroverze savremene Evrope. Zato ne čudi što u razgovor "uskaču" Orić, Bler i Ahtisari, pa čak ni to što dok govorimo o Moravi i Kosovu, gledamo preko Drine u Republiku Srpsku...
- U Bajinoj Bašti sam bio 1995. godine, to je prvi grad u Srbiji koji sam zaista razumeo i proživeo. Ovde sam se osetio kao kod kuće i to usred opšteg razornog jednoglasja mržnje prema Srbima. Meni je bilo samo do pravde, ili makar do otvaranja vrata za mogućnosti dodatnog promišljanja. Isti osećaj gajim prema Studenici, gde sam iste godine bio sa Miloradom Pavićem... Volim ja i Beograd, ali nisam čovek metropola.
* Vašu knjigu "Moravska noć" uskoro će predstaviti izdavač SKZ. Kako su selo Porodin, Velika Plana i jedan splav na reci Moravi postali pozornica ovog romana? - Obilazio sam ova mesta uzduž i popreko, pamtio pejzaže, sedeo u zadimljenim kafanama, upoznavao ljude, osetio sam puno toga, to je oživelo moju maštu, stvorio se raspon između stvari koje poznajem i onih o kojima je tek trebalo nešto da naučim. Knjiga se na kraju pojavila kao srednjovekovna epopeja - smeštena u sadašnje vreme. Kao što je iberijsko mesto Numansija zajedno sa Samarkandom poslednje utočište u borbi protiv Rimljana, današnje koordinate tragične epopeje morale su biti Porodin, Velika Plana, reka Morava...
* Junaci "Moravske noći" su oni koji su preživeli ubistvo "bivše države"? - To je priča o izgubljenim ljudima Balkana, ali i o piscu koji se pita kako da bude pravedan prema njima. Jednostavna priča o izbeglicama, o njihovim putovanjima autobusom na porušena groblja njihovih najmilijih, dok ih čak i deca zadojena mržnjom zasipaju kamenjem... Za pisca je moguće da Kosovo i Metohiju preseli u to selo Porodin, jer je knjiga daleko stvarnija od realnosti koja nam je servirana.
* Pišete i o mržnji koja se brižljivo gaji "na ovim prostorima". Da li je normalan život ovde moguć? - Šta je uopšte normalan život? Verovatno, putovanje istim tim autobusom a da vas pri tome niko ne zasipa kamenicama zato što je na njemu ćirilični natpis. Bilo bi normalno ići na groblje koje nije porušeno već je održavano i sačuvano... Istina je, nažalost, da ovi ljudi ne nalaze grobove, već ruševine i zmijska legla u njima... Ali oni u toj tragediji i dalje nose svoju "normalnost" koju im drugi uskraćuju, nose u sebi sva ljudska osećanja, poneko još ima želju da se ponekad nasmeje... Njihov život jeste pretvoren u beskrajnu noć, ali oni u njoj i dalje postoje bez obzira na to što zora možda neće svanuti. To je moja epopeja našeg vremena, slika i prilika sveta u kome živimo, a ovi ljudi su najveći tragičari i junaci današnjice.
* Srbi su se najviše kleli u ubijenu državu, kažnjavani su, prognani su iz Hrvatske, svet nam otima Kosovo i Metohiju... Ovim pritiscima odoleva Republika Srpska, ima li ona budućnost? - Ne mogu da odgovorim da li Republika Srpska ima budućnost, jer nisam političar. Ali kao pisac i običan čovek, jedno znam: Republika Srpska već jeste budućnost. Bio sam tamo nekoliko puta, najčešće u Višegradu, poslednji put pre tri godine i ne mogu deliti vaša svakodnevna iskustva. Ono što sada vidim i čujem o Republici Srpskoj uliva nadu, ali ni u šta više ne mogu da se zakunem: pokušao sam punih pet minuta da budem ekspert za Balkan, a sada mrzim svakoga ko se kao takav predstavlja, a na televiziji ih je hrpa. Pravi eksperti za Balkan su obični ljudi, njihov glas treba slušati, oni znaju šta je realnost. Ako budemo igrali kako "eksperti" diriguju, "usrećiće" nas baš kao i narod u Libiji kome su presudili...
* Srbija je uvek malo drugačija, malo buntovnija od ostatka Evrope, šta nas to čini posebnima: pravoslavlje, zakasneli prekid sa jugoslovenstvom, slabašni otpor globalizaciji, prkos i inat? - Ja, Austrijanac nisam tu da vama govorim kako Srbi sebe vide u ogledalu, naročito ne "Večernjim novostima", jer vi jeste to ogledalo. Sve to znate bolje od mene. Ono što ja znam, to je da ste i posebni i drugačiji, zbog svih razloga koje ste nabrojali. To je dobro. Ne želite valjda da se utopite u ovom mračnom, globalnom političkom podzemlju. Ja sam napisao svoj ep o ljudskosti, a za to nema boljih junaka od Srba. To što su moji junaci stradalnici koje svet uporno ne želi da vidi, za mene nije važno. Ja nisam jednostavan čovek, verujem da niko nije, pa će pre ili kasnije svako sagledati opasne kontroverze današnjeg sveta, to političko podzemlje...
* Tokom poslednje dve decenije ohrabrili ste veliki broj mladih pisaca, naročito u Srbiji, da se literaturom bave bez straha da će biti prokazani i nepoželjni ako vole sopstveni narod, da se odupru "derealizaciji" sveta... - San mladog pisca da bude internacionalni je - budalaština. Svako ima svoje okruženje, svoje snove, svoje okolnosti u kojima živi. Danas pisac sa Aljaske piše istu stvar kao onaj sa Fidžija. Srpski pisac mora biti srpski pisac. Mora da veruje u svoja saznanja i osećanja, da koristi sopstvene oči i uši, mozak i dušu. To je jedino ispravno literarno putovanje. Takozvana internacionalna literatura je poput visoke mode: svi nose isto odelo. Kada listam te knjige, vidim da ne postoji jedan Mario Vargas Ljosa, ima ih na stotine na različitim krajevima sveta. Ljosa Prvi, Ljosa Drugi... Ovaj paradoks je važan i ovako glasi: samo sopstveni san može istinski probuditi čoveka iz sna!
* Kako gledate na ekipu političara koja dugo vedri i oblači Evropom. Može li se ta politička slika nekim čudesnim obrtom preokrenuti? - Da se neko od njih nekada zaljubio u Srpkinju, bilo bi neke nade... Ali Toni Bler je bio hendikepiran jer nikada nije upoznao neku lepoticu iz Užica... Danas, posle svega, teško da bi imao čak i najmanju šansu "da prođe". Šalu na stranu, nove generacije u Srbiji, mladi ljudi, najbolje bi trebalo da znaju ima li šansi za čovečniju i bolju Evropu.
* Trudite se da promovišete srpsku književnost na nemačkom govornom području. Koji pisci su vam najdraži? - Potrudio sam se da prevedem jednu divnu knjigu Milovana Danojlića, "Dragi moj Petroviću", delo je doživelo veliki uspeh u Nemačkoj. Trudim se da nastavim tako sa najboljom srpskom literaturom, kroz moju izdavačku kuću u Nemačkoj. Za jednu od knjiga Miodraga Pavlovića sam napisao pogovor, ali ne znam koliko je delo zaista prodrlo među ljude, ako izuzmemo pasionirane čitaoce. To je vrhunska literatura, kao takva, ona je danas na periferiji društvenih zbivanja.
* Svojevremeno ste ostali bez Nobelove nagrade, pripala je vašoj sunarodnici Elfridi Jelinek. Da li vaše "srbovanje" može imati veze sa tim? - Zar je nisam ja dobio? Šteta! Predviđam da će sledeću Nobelovu nagradu za književnost dobiti Leo Mesi! Zar nije onaj Ahtisari, taj divni anđeo, dobio nagradu za mir! Ako mene pitate, takvom čoveku bi bilo šteta dati flašu najjeftinije finske votke, a kamoli nagradu za bilo šta.
* Da li ćete i lično prisustvovati promociju knjige u Beogradu, 11. oktobra? Nažalost ne, zbog obaveza vraćam se ranije u Francusku, ali "Moravska noć" vam ostaje. SKZ je to lepo uradila, u lepoj opremi, zadovoljan sam...
JEDINI STRANAC
PETER Handke je "Račansku povelju" dobio 2010. godine, ali mu priznanje tada nije moglo biti uručeno. To je učinjeno juče, u manastiru Rača. Među velikanima, čuvar univerzalne istine, Austrijanac je jedini stranac u čijim se rukama našla povelja. Ovim povodom "Fondacija račanska baština" objavila je "Račanski zbornik" u celosti posvećen Handkeu i laureatu iz 2011. godine, Emiru Kusturici.
HEROJ EVROPE
* DA li vam je dosadilo da bavljenje Srbijom i Srbima plaćate gubitkom nagrada i da kao najcenjeniji savremeni pisac nemačkog jezika postanete meta "novoevropljana"?
- Bavim se ja raznim stvarima. Bio sam u Srebrenici, o tom užasnom zločinu napisao sam sve što sam želeo, kao i mnogi drugi. Ali pisao sam i o srpskim selima u Podrinju. Neki drugi to nisu želeli, ne žele ni danas. Zbog toga je Naser Orić sada slobodan čovek. "Zapad" se i dalje pretvara da ne zna ko su ovde dobri, a ko "loši momci". Ti na zapadu Evrope su najveći krivci, najveći grešnici balkanskih ratova! Grešnici! Pitam ih, gde je Orić sada, da li je u Tuzli? Da li se krije? Da li ga neki čuvaju? Da li se oženio sa princezom iz Saudijske Arabije? Možda je u Kataru?
Ili je predsednik fudbalskog kluba u Kuvajtu?
Verovatno je na nekom lepom mestu, obezbeđen u svakom smislu, a šta Evropa poručuje svom vrlom heroju koji joj je srce iščupao?
Možda: "Srećan Božić!" LITERARNI TESTAMENT
* VAŠ pripovedač u "Moravskoj noći" opaža jednog dečaka, u autobusu koji se kreće ka okupiranom groblju. Da li u njemu vidi svog naslednika u pisanju, da li je to neka vrsta vašeg literarnog testamenta?
- Moj naslednik, nastavljač? Možda... Moje iskustvo balkanskih ratova, pomešalo se sa mojim ranijim, prvim jugoslovenskim iskustvom kada sam na ostrvu Krk upoznao svoju prvu devojku. Ceo život sam transformisao u ovu knjigu, u nju sam uključio i jedan svoj sasvim konkretan san, imao sam želju da sve to pretvorim u neku novu realnost.
Izvor: Večernje novosti
U Zapadnoj Evropi proslavljen 70. rođendan Petera Handkea, velikog pisca nemačkog jezika. I njegovi neprijatelji misle da mu je Nobelova nagrada uskraćena iz političkih razloga
ZAPADNA strana Evrope ovog meseca proslavlja 70. rođendan Petera Handkea, romanopisca, pripovedača, pesnika, dramatičara i scenariste, jednog od malobrojnih individualista našeg doba. I to na sva zvona. Svi važniji mediji u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Španiji... doneli su po jednu stranicu posvećenu njemu. Upriličen je i niz skupova, naučnih i prigodnih, otvoreno je i nekoliko izložbi. Autor je 6. decembra primio Nagradu Salcburga, grada u kom je i proslavio rođendan, a sutradan u rodnom Grifenu u Koruškoj, proglašen je za počasnog građanina.
- Ništa neočekivano, budući da je Handke njihov najveći pisac - kaže za "Novosti" Žarko Radaković, piščev prijatelj i prevodilac njegovih knjiga na srpski jezik. - Rođendan mu je obeležen daleko glasnije i jasnije nego u Srbiji, za koju u medijima postoji gotovo isključivo politički.I dok se oko Handkeovih knjiga kritičari, poneti vanestetskim razlozima, uglavnom spore, publika ih bezrezervno prihvata. Poneo je sve važnije nagrade za književnost, osim Nobelove, za koju i njegovi neprijatelji misle da mu je uskraćena iz političkih razloga.
Posle prvih uspeha sa romanom "Stršljeni" i dramom "Psovanje publike", plavooki mladić u izlizanoj kožnoj jakni i duge kose šokirao je književni establišment, stekao slavu i postao kultni pisac bit-generacije. Spajao je Handke u svojim tekstovima Ničeovu filozofiju sa stihovima rok bendova. Za krute autoritete bio je mlad i drzak, sklon provokaciji. U svojoj 24. godini, na skupu "Grupe 47" u Prinstonu, koja je okupljala veličine kao što su Hajnrih Bel i Ginter Gras, stvaralaštvo tadašnje nemačke elite nazvao je budalastim, dosadnim, idiotskim, i prebacio mu opisivačku impotentnost.Taj eksces prethodio je proboju koji je napravio sa čuvenom knjigom "Golmanov strah od penala" iz 1970, u kojoj majstorski opisuje očaj pojedinca, njegovu izgubljenost u savremenom svetu, depresiju i jezu hladnoratovske Evrope i malograđanske austrijske provincije. Knjiga je ušla u školske lektire, a nemački režiser Vim Venders po njoj je snimio istoimeni film. Javna je tajna da je Handke i stvorio Vendersa, formirao i usmerio njegov filmski genije. Saradnja je krunisana Handkeovim scenarijom za antologijski film "Nebo nad Berlinom".Pisac, čija je majka slovenačkog porekla, ponovo se vezao za naše krajeve u autobiografskoj povesti "Moravska noć", nedavno objavljenoj u Srpskoj književnoj zadruzi."Vožnja je počela trzavo, a trebalo je to i da ostane neko vreme, posebno tokom balkanske deonice; Balkan i trzanje, i to je išlo jedno s drugim, a gotovo da mu je nešto nedostajalo, kada su, kao u danima samo na brodu na Moravi, trzaji izostajali" - jedna je od mnogobrojnih upečatljivih slika iz knjige.Handke je, po mišljenju Milovana Danojlića, zakleti usamljenik, u sporu sa duhovnom i društvenom klimom zapadnog sveta.- Našao je u našem delu Balkana okruženje prikladno njihovom usvojenom okviru, iz perspektive slobodne, od društvenih konvencija otrgnute jedinke. Sa našom, takođe usamljenom, iz sveta isključenom zemljom on je utvrdio sestrinsku srodnost: razumevajući sebe, on shvata i prihvata nas. Iz tamne moravske noći drukčije se gleda na ličnu sudbinu, na viđeno i doživljeno, kao i na svakidašnjicu starog kontinenta, isuviše sigurnog u svoja vrednosna merila da bi razumeo išta što se u njih ne uklapa - zabeležio je Danojlić.
Na temu raspada Jugoslavije i demonizovanja Srbije Handke je napisao pet knjiga: "Oproštaj sanjara od devete zemlje", "Zimsko putovanje na reke Dunav, Savu, Moravu i Drinu ili Pravda za Srbiju", "Letnji dodatak za zimsko putovanje", "Kroz suze pitajući" i "Oko velikog tribunala". Objavio je do danas pedesetak knjiga i prevoda s engleskog, francuskog, starogrčkog i slovenačkog jezika. Živi, kao slobodan pisac, u Šavilu kod Versaja i redovno posećuje Srbiju.Veliki pisac nemačkog jezika je, po Danojlićevim rečima, u našem podneblju našao podsticajnu atmosferu za svođenje raznorodnih životnih iskustava, da bismo mi, u njegovom pisanju, prepoznali prijatelja koji je u nama gledao pre svega ljude.
ZA SRBIJU PRAVDU POISKAO - HANDKEA sam upoznao u Bajinoj Bašti, pre desetak godina, kada je Miodragu Pavloviću uručivana "Račanska povelja". Ove pak godine, prve nedelje oktobra, imao sam čast da s Handkeom "slojevito" ćutim, posle svečanosti u manastiru Rača, gledajući razgakanih vrana omanje jato, s vidikovca jednog restorana ukraj Drine. Pomenuto jato nebom se vijaše, ne slećući ni tamo ni amo, dok sam nedoumevao: da li da velikom piscu belu vranu pomenem, ili srpsku skrojenicu o vrani koja za skeledžiju baš i ne mari... Odustao sam, razume se, poznavši koliko je neumesno da bilo šta pominjem i tumačim onome ko je dovoljno poznao i protumačio, pre no što je za Srbiju pravdu poiskao - nasuprot srpskom književnom šuckoru, čiji notabiliteti, brišući znojave šake o nogavice "armani" pantalona, ovim svetom telale kako bi sve Srbe u kesu za biološki otpad valjalo strpati... Ostali smo, dakle, u ćutanju, "slojevitom", dugom, a valjalo je, možebiti, upravo tad, izgovoriti Milosava Tešića stihove: "Sram se stidi - stid se srami", ili: "Časno li je vazduh jesti/ pogled piti - penu presti." - kaže, prisećajući se susreta sa Handkeom pisac Radovan Beli Marković.
DOBRO JE ŠTO IMAMO HANDKEA
Berlinski "Tagescajtung" istakao je u tekstu povodom 70. rođendana velikog pisca da njegovu slavu ne može ništa da pokvari pa ni kritike iz nekih krugova da je uvek podržavao Srbe i da je u javnosti branio Miloševića. "Za mnoge je Peter Handke svršena stvar - jednom zauvek. Dovoljno im je da se pomenu Srbija i ruže koje je položio na grob Slobodana Miloševića... Ali, uprkos tome, dobro je što imamo Handkea. Dobro je da postoji neko ko ne može tako lako da se uklopi u sezonske diskurse, već insistira na svom poimanju stvari", preneo je ovaj list.
ODREKAO SE NAGRADE
OsvedoČeni borac za pravdu, Handke je svoju naklonost prema Srbima nedvosmisleno pokazivao ne samo u vremenu raspada Jugoslavije, ratova i naše izopštenosti iz sveta, već i tokom NATO bombardovanja, oštro podižući svoj glas protiv. Njegovi neprijatelji najviše mu prebacuju da se zauzeo za pogrešnu stranu, ističući posete Radovanu Karadžiću na Palama, 1996, i grobu Slobodana Miloševića u Požarevcu, 2006. godine. Te godine pripala mu je ugledna nagrada "Hajnrih Hajne" koju dodeljuje grad Diseldorf, ali posle uzbune koju je ta vest napravila u nemačkim književnim i političkim vrhovima, Handke se odrekao nagrade.
Svitac među piscima
Peteru Handkeu, uprkos protestima, uručena Ibzenova nagrada. Deo novca od priznanja doniraće srpskoj deci na Kosovu i Metohiji. Osude zbog podrške srpskom narodu
NAJVEĆA evropska nagrada za dramsku književnost, "pozorišni Nobel", uručena je u nedelju u Oslu austrijskom piscu Peteru Handkeu. Ibzenova nagrada koja se dodeljuje za ukupni dramski opus dobitniku donosi trista hiljada evra. Deo tog novca Handke je odlučio da donira srpskoj deci na Kosovu i Metohiji za izgradnju bazena, a ostatak će dati u humanitarne svrhe.
Ovaj svečani čin već nekoliko sedmica ima dramsku uvertiru u norveškoj javnosti. Pred samo uručenje visokog priznanja ispred Narodnog pozorišta u Oslu, bosanski i albanski aktivisti nastanjeni u ovoj skandinavskoj zemlji organizovali su bučni protest, osuđujući laureata zbog podrške koju više decenija pruža srpskom narodu, kako u Bosni tako i na Kosovu i Metohiji, noseći parole na kojima je između ostalog pisalo i "genocid", uz uzvike "fašista" i "ubica".
Ništa manje "bučan" nije bio ni deo norveške štampe, a atmosfera je delimično podsećala na političku harangu zbog koje je svojevremeno Handke vratio veliku nagradu "Hajnrih Hajne". Uprkos osudama da je "ideološki monstrum", da je "šurovao sa srpskim ekstremistima i nacionalistima" tokom raspada SFRJ, i insistiranja da se žiri koji mu je nagradu dodelio povuče, Handke je juče zahvalio na priznanju, u govoru na godišnjoj "Ibzenovoj konferenciji", u rodnom mestu norveškog pisca, u Skijenu.
U govoru koji nije bio politički intoniran, već se pre svega odnosio na sopstvenu poetiku i odnos prema Ibzenu, neprijateljski doček u Oslu Handke je samo kratko prokomentarisao: "Dođavola sa ekspertima, ne samo s onima koji su protiv Balkana".
- Pre skoro pola veka, neka vrsta pesme doletela je prema meni, i imala je veoma poseban stih: "Na izmaku snage, svi mi govorimo o ključnim stvarima" - obratio se Handke zvanicama u Skijenu. - Posle četvrt veka pisanja i objavljivanja, Henrik Ibzen je proslavio umetnički jubilej kao uvaženi profesionalac, a četvrt veka potom, 1902, na njegov 70. rođendan, studenti u Oslu u povorci, njemu u čast, nosili su baklje. A mnogo pre toga, Ibzen je predstavljao Norvešku na otvaranju Sueckog kanala. U Egipat je poslat u ime države, verovatno samo zbog jednog čina epsko-lirske drame "Per Gint".
Osvrnuvši se na to da u svojoj 72. godini, od norveške vlade i protiv volje jednog broja građana prima ovo značajno pozorišno priznanje, Handke je naglasio da mu je nelagodno koliko ga narod ove zemlje poštuje, uprkos tome što mu kao piscu, njegovom stilu i naglašenim emocijama - ne veruje baš previše.
- Mene ne čeka nikakva povorka baklji ni u Oslu, ni u Beču, niti u Šavilu koji sam izabrao za svoj povremeni dom - nastavio je pisac. - Austrijska država mudro i učeno nikad nije pozvala svog pisca P. H. da održi govor pred Evropskim parlamentom. Umesto studentske povorke baklji, moje misli se okreću radije ka povorci svitaca o kojima sam jednom pisao, o tome kako se vijoreći visoko na nebu ustremljuju ka zemlji, u duboku mračnu noć furlanijskih ravnica u severnoj Italiji, gde je svoje detinjstvo i mladost proveo Pjer Paolo Pazolini. Prošlo je mnogo vremena od kada sam video tihi noćni let svitaca. Povremeno u ponoćni čas primetim ponekog svica u travi, i tamo malo podalje, drugog, i sledeće noći tu dvojicu nepokretnih na istom mestu. Da li su svici zaboravili da lete? Ili su vrsta koja nestaje? Da li je tih nekoliko bića vezanih za zemlju, neka druga, mutirana vrsta - zapitao se Handke.
ČINOVI LIČNE DRAME
- IBZEN je jednom rekao da je u svojim dramama sudio samom sebi. Isto važi i za mene. U svakodnevnom pisanju i u svakom poglavlju mojih romana postoji epska borba da se proširi vlastita ličnost i ona je neumitno dramatična. I u toj drami postoje činovi, mada ih je nemoguće pobrojati kao u Ibzenovim dramama - rekao je Handke.
