Šta je novo?

Petar II Petrovic Njegos

Član
Učlanjen(a)
07.11.2009
Poruka
335
Petar II Petrovic Njegos
th_09119_1_122_31lo.jpg


(Njegusi, 1. novembar 1813 - Cetinje, 19. oktobar 1851), skolovao se u Cetinjskom manastiru i u Boki. Nasledio je, prema testamentu, svog strica Petra I kao vladika i "upravitelj" Crne Gore.
Petar II je odlucno razbijao plemensku zacaurenost i glavarsku samovolju sluzeci se pri tom i sredstvima kojima su se retko kada mogli sluziti njegovi prethodnici (ubistva nekih neposlusnih glavara, vojnicke mere protiv nekih plemena...). Ukinuo je instituciju guvernadurstva, ustanovio Senat kao izvrsnu vlast, imenovavsi dvanaest senatora iz najuglednijih porodica. Zaveo je placanje poreza, postavio po nahijama kapetane i gvardiju, kao policijsku vlast potcinjenu Senatu. Nastojao je da tacno utvrdi granice Crne Gore prema Turskoj i Austriji. U tome je samo donekle uspeo.
Prva Njegoseva zbirka pesama stampana je na Cetinju 1834. Iz ovog perioda je i najobimnije Njegosevo djelo "Svobodijada" dovrsena 1835. Ovo delo nije stampano za Njegosevog zivota. Najznacajnija Njegoseva dela "Luca mikrokozma", "Gorski vijenac, "Lazni car scepan Mali" i "Ogledalo srpsko" nastali su od 1843. do 1847. godine.
 
Učlanjen(a)
19.09.2009
Poruka
27.643
" Gorski venac "- za mnoge , tesko razumljivo delo, zbog arhaicnog jezika kojim je pisano. Njegova ljepota i lezi u tome, u pravom duhu naroda, koji je uvek tezio svojoj slobodi. :)
 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
Moja analiza " Gorskog vijenca ", odnosno odabir rodoljubivih stihova i stihova koji govore o životu i mjestu čovjeka u svijetu. Ne znam da li se vidi link sajta koji sam postavila.Dokument je postavljen na sajtu Scribd pod nickom tamara3264.


http://www.scribd.com/doc/16637790/GORSKI-VIJENAC
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
10.01.2010
Poruka
8
jel ima neko opis lika petra petrovica njegosa treba mi hitno ako neko ima da li moze da mi posalje...???
hvala unapred...
 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
Kako misliš opis lika P.P. Njegoša? Imaš na Wikipediji i na stotinu mjesta, samo ukucaj na Googlu i vidi šta ti odgovara.
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849

Petar Petrović Njegoš II (1813—1851)



NjegosizknjigeAndreGavrilovica19901copy.jpg






PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ II
(Njeguši, 01.11.1813 — Cetinje, 10.10.1851)


"Ja sam za granicom prosveštenoga svijeta. Na mom uzanom podneblju svagda se lome tirjanski gromovi. Stoga je moj mali kraj tamom divljine obezobražen. Za čovjeka zdravomislećega niti je muke ni uveselenija na svijetu, jerbo su sve ljudske poslastice sa otrovom pripravljene, a sve pečali imaju neko svoje udovoljstvije. Čovjeku je gotovo, kad mu dođe, slatko plakati kao pjevati. Ja ovako našu pjesnu razumijem. Svijet je sad Božji, stoga u svakojem njegovom nuglu vide se djela velikoga majstora. Trudoljubije i iskustvo mrava i pčele, i uredno letenje ždraljevah ja radije gledam no sve parade evropejskih stolicah. Zbogom, [...] izvolite me zadržati u Vašem dragocjenom uspomenu."1


LUČA MIKROKOZMA

Koliko sam i koliko putah
Svod plavetni neba sveštenoga,
Brilijantnim zasijat sjemenom,
Zaklinjao dušom zapaljenom
Da mi svetu otkrije tajnu
Ali ga tvorac ukrasio,
Veliku mu knjigu otvorio,
Da stvar slavi Tvorca i blaženstvo.
Al' da čovjek na nje listu čita,
Ništavilo prekomjerno svoje?

— — —

Snom je čovjek uspavan teškijem,
U kom vidi strašna priviđenja,
I jedva se opred'jelit može
Da mu biće u njima ne spada.
On pomisli da je neke pute
Od sna ovog osvobodio se;
Ah, njegove pr'jevarne nadežde!
On je tada sebe utopio
U sna carstvo tvrđe i mračnije
I na pozor strašnij snoviđenja.

— — —

U vremenom i burnom žilištu
Čovjeku je sreća napoznata;
Prava sreća, za kom vječno trči,
On joj ne zna mjere ni granice:
Što se više k vrhu slave penje,
To je viši sreće neprijatelj.
Naša zemlja, mati milionah,
Sina jednog ne mož' vjenčat srećom;
Samovlacem kad postane njenim,
Tad nazdravi čašom Herkulovom.

Naše žizni proljeće je kratko,
Znojno ljeto za njime sljeduje,
Smutna jesen i ledena zima; .
Dan za danom vjenčaje se tokom,
Svaki našom ponaosob mukom.
Nema dana koji mi želimo,
Nit blaženstva za kojim čeznemo;
Ko će vjetar ludi zauzdati
Ko l' pučini zabranit kipjeti
Ko l' granicu želji naznačiti?

U čojka je jedan hram vozdignut —
Zla obitelj tuge i žalosti;
Svaki smrtni na zemlji rođeni
Ovom mračnom obitelju vlada,
Pod koje se svodom otrovnijem
Mučenija vremena gnjijezde
Ovo gorko nasljedije ljudsko
Čovjek čojku, čovjek sebi dava;
Najsretniji ga iz ništa stvaraju
Radi smrtne tužne armonije.

Čovjek organ dosta slabi ima
Da izrazi svoje čuvstvovanje;
Zato znake različite dava,
Različita tjelodviženija,
Umna čuvstva da se objelodani.
No svi naši slabi izgovori
I sva naša slaba čuvstvovanja
Spram onoga što bi šćeli kazat
Nijemo su spletno nareječje
I klapanje duše pogrebene.

S točke svake pogledaj čovjeka,
Kako hoćeš sudi o čovjeku —
Tajna čojku čovjek je najviša!
Tvar je Tvorca čovjek izabrana:
Ako istok sunce sv'jetlo rađa,
Ako biće vri u luče sjajne,
Ako zemlja priviđenje nije,
Duša ljudska jeste besamrtna;
Mi smo iskra u smrtnu prašinu,
Mi smo luča tamom obuzeta.

izvor:riznicasrpska




PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ II


POSVETA PRAHU OCA SRBIJE

... Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije:
u velikim narodima geniju se gn'jezdo vije;
ovde mu je pogotovu materijal k slavnom djelu
i trijumfa dični v'jenac da mu krasi glavu smjelu.
Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome,
sve prepone na put bjehu — k cilju dospje velikome:
diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši...



GORSKI VIJENAC

A ja što ću? — ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
Jedna slamka među vihorove,
Sirak tužni bez nigđe nikoga!
Moje pleme snom mrtvijem spava,
Suza moja nema roditelja,
Nada mnom je nebo zatvoreno,
Ne prima mi plača ni molitve:
U ad mi se svijet pretvorio,
A svi ljudi pakleni duhovi.

— — —

O prokleta zemljo, propala se!
Ime ti je strašno i opako.
Ili imah mladoga viteza,
ugrabiš ga u prvoj mladosti;
ili imah čojka za čovještvo,
svakoga mi uze priđe roka;
ili imah kitnoga vijenca
koji kruni čelo nevjestama,
požnješ mi ga u cv'jetu mladosti.
U krv si se meni pretvorila! .
— — —

Sv'jet je ovaj tiran tiraninu,
a kamoli duši blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
u nj ratuje duša sa tijelom,
u nj ratuje more s bregovima,
u nj ratuje zima i toplina,
u nj ratuju vjetri s vjetrovima,
u nj ratuje živina s živinom,
u nj ratuje narod sa narodom,
u nj ratuje čovjek sa čovjekom,
u nj ratuju dnevi sa noćima,
u nj ratuju dusi s nebesima.
Tjelo stenje pod silom duševnom,
koleba se duša u tijelu.
More stenje pod silom nebesnom,
koleblju se u moru nebesa;
volna volnu užasno popire,
o brijeg se lome obadvije.

izvor:riznicasrpska



PREDGOVOR


Kad čovek pristupi obradi nekog velikog pisca, bilo sa koje strane, on biva zahvaćen sve više i njegovom celokupnošću; i što ga šire i dublje proučava, veliki pisac ga sve više osvaja, gotovo zarobljuje. I pri tome, što je često gotovo neizbežno, nikako ga više ne napušta: on o njemu mora stalno da misli, postaje pratilac u svakodnevnom životu: pri radu, u slobodnim časovima, pri šetnjama, čak i pri spavanju.

U tu vrstu pisaca spada i Njegoš. Svojim mnogobrojnim vrednostima i kao pesnik i kao mislilac, on je u stalnom interesovanju naše književnosti i nauke. Dokaz tome je ogromna literatura o njemu koja je narasla za poslednji vek i po. U našoj nauci imamo već sada čitav niz njegošologa, koji posvećuju sav svoj život samo proučavanju Njegoša. Samo poslednjih desetak godina imamo više doktorskih dizertacija, koje su rađene na našim i stranim univerzitetima.

Naravno da u toj nastaloj literaturi, pored studija koje su postale već klasične, ima mnogo i ponavljanja, čisto "skolarskog", nevažnog. I što je za žaljenje, to se slobodno može reći, Njegoš je više proučavan sa filozofske i biografske strane, pronalazile su se najsitnije pojedinosti iz njegova žiiota /dr Spasić "Njegoš i Francuzi"/, raspravljalo se o uticajima koji bi eventualno mogli biti od ovog ili onog pisca /Miltonov "Izgubljeni raj", Danteov "Pakao ", Ljermontovljev "Demon", Geteov "Faust", pa Lamartin, Puškin i tako dalje/.

Međutim sa čisto umetničke, književne strane: u čemu je stvarna veličina Njegoša kao pesnika i pisca imamo malo obrađenih studija. Pored pokušaja Pavla Popoćića sa knjigom "O Gorskom vijencu", mi do danas još nemamo iscrpnu i veliku studiju i estetičku analizu "Gorskog vijenca", da bi se moglo jasno videti u čemu je umetnička i književna vrednost Njegoševa.

Drugi pokušaj da se kritički oceni nešto šire dao je nedavno u svojoj "Istoriji srpske književnosti" Miodrag Popović. Samo tu sve Njegoševe pesničke pobude i poletne filozofske misli tumačene su suviše materijalistički, ovozemaljski, kao izraz Njegoševih ličnih suprotnosti, kao težnja za ličnom apsolutnom vlašću da se osigura centralizovana država u Crnoj Gori. Popović je zaboravio da je Njegoš u glavnome bio pesnik-idealista.

Sudeći po izvrsno pisanoj knjizi Isidore Sekulić "Njegošu knjiga duboke odanosti" treći pokušaj da se dobije suptilnije i literarnije mišljenje o "Gorskom vijencu", na žalost propao je. Po njenom sopstvenom priznanju, ona je izradila dvostruko veći rad o "Gorskom vijencu" no što je njen o "Luči mikrokozma". Ali se dogodilo nešto što se ne događa često piscima: Milovan Đilas je nezasluženo i nepravedno napao njenu knjigu i nju lično izložio podsmehu. Ona je zbog toga bila vrlo uvređena i osećala se poniženom, i kao odmazdu u svome besu, uzela ceo rukopis o "Gorskom vijencu" i bacila ga u vatru. — "Kad je tako, Crnogorci, niste dostojni da ništa više imate od mene", branila se u svojoj nemoći Isidora, sigurno na svoju štetu i na štetu naše književnosti.

Neobično pesnički, sa bogatom retorikom, prvi je opširno analizirao Njegoševu religiju ili bolje reći Njegošev odnos prema Bogu, svetu i čoveku episkop Nikolaj Velimirović. Njegoša je mučilo večno i nedokučivo pitanje svih dosadašnjih velikih pesnika i mislilaca: šta je Bog? Velimirović, i ako sam vladika, uzeo je drugog vladiku, Njegoša, kao naročit, poseban slučaj religioznosti: ne čisto u crkvenom smislu, nedogmatično, čak ponekad i "jeretički ", već kao slobodnog pesnika-mislioca. Kad pisci govore jedan o drugome, onda ne mogu a da ne govore i o sebi. Govoreći o Njegošu, episkop Nikolaj je izložio kako on shvata religiju u najširem smislu. Njegoš mu je bio povod da izrazi i sebe. /Uzgred, nije na odmet podsetti da je episkop Nikolaj na jednom svom predavanju u Udruženju srpskih pisaca i umetnika u Londonu 1953 godine govorio tako o "Starom zavetu" kao da ne postoji protivurečnost sa "Novim zavetom". — Pravoslavni vladika ustupio je bio mesto slobodnom misliocu/. Jovan Skerlić, koji je pisao pri pojavi Nikolajeve knjige, video je na Nikolaju "jasne tragove liberalne protestantske teologije". I sasvim tačno dodao: "U protestantskoj školi Velimirović se naučio jednoj stvari: tumačiti veru ne po oveštalim dogmama i utvrđenim kanonima, no po svojoj glavi". I na kraju svoje kritike Skerlić je uputio jednu poruku Nikolaju: "Ako je Velimiroviću stalo do crkvene karijere, neka ne čita Renana..." Nije mi poznato da li je ovu Skerlićevu poruku Nikolaj shvatio sasvim ozbiljno, ali u jednome sam siguran: Nikolaj je morao uživati pri čitanju Renanove "Molitve na Akropolju", iako ona sva odiše paganizmom, i da istovremeno bude iskreno odan Hristu, kao najuzvišenijoj suštini Hrišćanstva.

Ali i posle ove Nikolajeve knjige "Religija Njegoševa" mnogi problemi ostaju otvoreni za diskusiju, i naročito posle knjige Branislava Petronijevića "Filozofija u Gorskom Vijencu i Luči mikrokozma" i neobično studiozne knjige dr. Alojza Šmausa "Luča mikrokozma".

Dokaz da se to može i da je od naučnog interesa, primer je rad dr. Žike Prvulovića "Njegoševa teorija saznanja i sistem", koji se sada pojavljuje kao štampana knjiga.

U svoje vreme, pri prvim započetim razgovorima o tome koga bi našeg pisca trebalo uzeti za doktorsku dizertaciju na Oksfordskom univerzitetu savetovao sam dr. Prvuloviću da bez ikakvog kolebanja uzme Njegoša. Kao mlad čovek studirao je teologiju i mogao bi lako da proučava Njegoša sa te strane. On je to usvojio i odmah se bacio na rad: nabavio sva Njegoševa dela, proučio svu dostupnu literaturu o njemu i u toku rada prikupio građu ne samo za uži predmet oko religije, nego i o celom Njegošu. Univerzitet u Oksfordu prihvatio je dizertaciju pod naslovom "Religiozna filozofija Princa-Vladike P. P. Njegoša" i 1957 odbranio tezu pred ispitnom komisijom u kojoj su bili profesori g. Maskal iz Oksforda i dr. Goj iz Kembridža. Usled nepovoljnih izdavačkih prilika do danas teza još nije mogla biti štampana.—

I ako ima prividnih suprotnosti u Njegoševom filozofskom sistemu, on pokušava da dokaže da je taj sistem "čak logičan i dosledan" i da je ideja o sveukupnosti i uzročnosti, tojest povezanost stvari i pojava u prirodi, ona Njegoševa ideja o "tužnoj armoniji":

"i cijeli ovi besporetci
po poretku nekome sleduju"

/Luča, str. 111/.

Dr. Prvulović sasvim ispravno tvrdi da je "Njegoš bio, pre i iznad sveta, filozof i pesnik". Njegoš je bio izvanredno složena ličnost. On je u sebi sjedinjavao više ličnosti, nešto slično što se nalazilo samo u rimsko i grčko doba. Ali iznad svega i pre svega Njegoš je bio pesnik pa onda sve drugo. Dr. Prvulović tvrdi na jednom mestu da je "Luča najdoslednije i najdublje delo od svih drugih njegovih dela". S tim nebismo se mogli složiti. I po opštem priznanju i po stvarnom stanju Njegoševo najveće delo ostaje "Gorski Vijenac ".

U zaključnim redovima dr. Prvulović kaže: "Njegoš je celog svog života ostao ubeđen da Božje proviđenje održava ovaj svet i da Bog-Stvaralac stalno pretvara mrak u svetlost, besporedak u poredak, zlo u dobro. Ova sveopšta transformacija će se produžiti sve dotle dok Bog ne postigne odlučnu pobedu nad silama koje mu se još protive ili ratuju protiv njega. Sve ono što je na izled, ili suštinski, suprotno u svetu, postaće jedno bitno i pomireno u punoći Božanskog bića. Veliki broj stihova u "Luči" prikazuje Boga kao najvećeg idealistu, koji se neće zadovoljiti ničim manjim; Njegov je cilj grandiozan ali po njemu ostvarljiv."

Ako bi se mogla zbiti u nekoliko reči suština Njegoševog dela, onda bi se reklo: metaforično-pesnička razmišljanja o tajnama Boga, čoveka i sveta. Znamo da postoji u literaturi Danteov bog, Miltonov bog, Geteov bog, Tolstojev bog, ali postoji i Njegošev Bog: On je apsolutna ljubav i dobro, lepota i svetlost, istina i pravda.

I pored sveg čovekovog osvajanja kozmosa, pred njim ostaje jedna tragična i nerazrešiva tajna: odnos između mikrokozma i makrokozma toliko je ogroman da ga čovek neće moći nikada premostiti.


Miodrag Stajić


ODABRANE STRANE O PETRU PETROVIĆU NJEGOŠU


Jovan Skerlić (1877—1914)

velikan srpske književne kritike i istoričar

Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864)

srpski flolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika

Ljubomir P. Nenadović (1826—1895)

književnik, ministar prosvete Kneževine Srbije

Andra Gavrilović (1864—1929)

profesor, književnik i književni istoričar

Isidora Sekulić (1877—1958)

jedna od najumnijih žena stvaralaca u srpskoj književnosti i kulturi

Pero Slijepčević (1888—1964)

književni istoričar; opredelio se za studije germanistike i filozofije na Bečkom univerzitetu. Doktorirao na univerzitetu u Friburgu u Švajcarskoj s tezom o budizmu u nemačkoj književnosti.

Žika R. Prvulović (1920—1996)

pravoslavni teolog (doktorirao teologiju u Oksfordu)

Milorad Najdanović (1920—)

diplomirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu; dugogodišnji profesor književnosti, pomoćnik upravnika Narodne biblioteke Srbije u Beogradu.

Jovan Deretić (1934—2002)

istoričar književnosti, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu

Dragutin Rosandić

metodičar nastave književnosti

Dimitrije Vučenov (1911—1986) ■ Radmilo Dimitrijević

D. V. književnik, književni istoričar, kritičar i prevodilac

Staniša Veličković (1937)

doktor književnih nauka; bavi se metodikom nastave, književnom kritikom i teorijom književnosti

Isidora Bjelica (1967)

pisac, reditelj


PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ


Od Vasilija Petrovićа do Petrа Petrovićа Njegošа, Crnа Gorа nije dаlа nijednog piscа. Ali prvi pisаc kojegа je onа u XIX veku dаlа bio je izuzetne veličine i zаuzeo je jedno od prvih mestа u srpskoj književnosti.

Rаdivoj, u kаluđerstvu nаzvаn Petаr Petrović, rodio se u Njegušimа, u Crnoj Gori, 1. novembrа 1813. Stric, vlаdikа Petаr I, uzeo gа je 1825. k sebi dа gа školuje i pripremi zа svogа nаslednikа. Neko vreme učio je školu u Boki Kotorskoj. Od 1827. do 1830. bio mu je učitelj Simo Milutinović, koji gа je vаspitаo nа osobit i čudnovаt nаčin. Posle stričeve smrti, 1831, bude zаkаluđeren, postаne аrhimаndrit i prihvаti vlаdu nаd Crnom Gorom. Kаo vlаdаr ustаo je protiv plemenske аnаrhije i protiv krvne osvete, i otpočeo uređivаti zemlju, prikupljаti u svoje ruke vlаst, ustаnovljаvаti sudove i škole, grаditi puteve. Godine 1833. išаo je u Petrogrаd, gde je zаvlаdičen. Vrаtivši se s putа, on je nаstаvio svoju tešku vlаdаvinu, rаtujući s jedne strаne sа hercegovаčkim muslimаnimа i skаdаrskim pаšаmа, а s druge strаne s nemirnim plemenimа i mnogobrojnim nezаdovoljnicimа u zemlji. Zаdržаvši se neko vreme u Beču, 1836. je opet otišаo u Rusiju, gde je ostаo do 1837.

Ostаtаk životа proveo je nа Cetinju, retko izlаzeći iz zemlje, brinući se kаko dа odbrаni Crnu Goru od stalnih spoljnih opasnosti. Godine 1846. otišao je državnim poslom u Beč, 1848. zadržao je Crnu Goru da ostane mirna, 1849. je zaključio sa Srbijom tajni ugovor o oslobođenju Bosne i Hercegovine. Razbolevši se, 1850. radi leka ide u Italiju, gde u Napulju provede zimu. Bolest je uzimala maha, on se vrati na Cetinje, i umre 19. oktobra 1851.

Njegoš je bio vladika osobite vrste. On se zakaluđario iz političkih razloga, zato što je bio utvrđen red da vladar Crne Gore mora biti vladika. Ali on na taj svoj čin malo polaže, nosi crkveno odelo samo kada služi u crkvi, što je vrlo retko bilo, živi kao svetovan čovek, misli sasvim svetovnjački. On o veri misli sasvim kritički i slobodno, a ne usteže se da iskaže te svoje ideje. On je u prvom redu vladar, Srbin, mislilac, pa tek onda crkveni čovek, i to samo po formi. Samo jedan tako slobodan duh mogao je da ispeva onako visoko-mislenu poeziju.

Kao Dositej Obradović i Vuk Karadžić, Njegoš nije prošao kroz redovne škole, i sam se duhovno obrazovao. Prvi učitelj mu je bio Simo Milutinović, koji je i sam vrlo malo bio učio, koji je čitao nadohvat i po slučaju, i čije je znanje bilo neodređeno, nesigurno i mutno. Onome što je i sam znao i kako je znao Milutinović je učio svoga đaka, otvarajući mu više volju k čitanju: ljubav ka književnom radu, no dajući mu neko stvarno obrazovanje. Njegoš je docnije bio zahvalan svom učitelju što ga je uveo u "zračne prostore", i njegovi prvi uzori su mu u pisanju bili dela Milutinovićeva. Između Serbijanke i Dike crnogorske, s jedne strane, i epskog speva Slobodijade i Gorskog vijenca, s druge strane, formalna sličnost je očevidna. Od Milutinovića je Njegošu ostalo i mitologisanje i česti arhaizmi u jeziku.

Retke prirodne inteligencije, vrlo darovit, Njegoš se docnije sam, potpuno samostalno, razvijao. U cetinjskoj pustinji bez igde ikoga, bez ikakvog obrazovanog društva, on se bacio na čitanja, razmišljanja, i na književni rad. Naučivši ruski, francuski, talijanski, on čita velike pesnike tih književnosti — Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Puškina. Kao njegov iguman Teodosije u Šćepanu Malom, on na zvezdama uči bogosloviju. Putovanja po Rusiji, Austriji, Italiji još više su proširila njegov duhovni vidik. I sopstvenim silama, neprekidnim čitanjem velikih pisaca i mislilaca, on stiče znatno književno i filozofsko obrazovanje.

Njegoš je počeo pevati oko 1832, pod uticajem poezije Sime Milutinovića i Lukijana Mušickog, čije stihove je znao naizust. To su prigodne pesme, pune mitološkog elementa, nesigurnog književnog jezika. Godine 1834. izišla je na Cetknju prva njegova knjiga Pustinjak cetinjski, zbirka prigodnih stihova u slavu Rusije i njenih vladara po kojoj se nikako ne bi mogao naslutiti veliki pesnik Gorskog vijenca. Iste 1834. godine izišla je na Cetinju druga njegova knjiga Lijek jarosti turske, u kojoj su pesme po ugledu na narodne, i u kojima se pevaju junaštva Crnogoraca i njihove popede nad Turcima. U "epskom spjevu" Slobodijadi koji je štampan tek 1854, u deset pesama slavi razne crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Spev je u slobodnijem osmercu i sa književnijim izražavanjem. Pored toga, po povremenim listovima, časopisima i almanasima, Njegoš štampa svoje manje pesme, mahom prigodne i refleksivne. Iz toga prvog doba su njegovi delimični prevodi iz Ilijade i ruskog speva Slovo o polku Igorovol. Srpska književna zadruga 1912. izdala je sakupljene njegove Manje pjesme.

Rođen u kraju gde je narodna tradicija bila vrlo jaka, a narodna pesma uvek živa, vaspitan od Sime Milutinovića koji je zaneseno voleo narodnu poeziju, Njegoš je zavoleo narodne pesme, skupljao ih, i podražavao ih. On je skupljene pesme najpre slao Vuku Karadžiću, najzad, 1845, sam izdao jednu zbirku Ogledalo srpsko, u kojoj, pored pesama koje je on prikupio, ima pesama iz zbirke Vuka Karadžća i Sime Milutinovića. On peva po ugledu na narodne pesme, i tako je ispevao i Lijek jarosti turske i docnije izdane spevove Kula Đurišića i Čardak Aleksića (1850), pesme inače jednolike i bez poezije. Vuk Karadžić misli da je izvesne pesme o novijim bojevima crnogorskim ispevao sam Njegoš i da su one, ispevane sasvim u narodnom duhu, ušle u narod i ostale kao narodne. Znanje narodne poezije i ljubav prema njoj ogleda se u najboljim delima Njegoševim, naročito u Gorskom vijencu.

Njegoš se kao pesnik stalno razvijao i tek četrdesetih godina nastaje njegov pravi književni rad. Od podražavanja Milutinovićč i Mušickoga i pevanja po uzoru narodne poezije, on prelazi na originalno književno stvaranje i daje krupna i samostalna književna dela. Za poslednjih nekoliko godina njegova života izašla su tri njegova najvažnija dela: Luča mikrokozma (1845), Gorskm vijenac (1847) i Lažni car Šćepan Mali (1851).

Religiozno-alegorijski opev Luča mikrokozma, epopeja o stvaranju sveta i čoveka, borba Satane protiv Boga, jeste njegov najmanje originalan veliki rad. Njegoš je čitao Miltonov Izgubljeni raj i očevidno se nadahnuo njime u pisanju ovog speva slične sadržine. Inače, u spevu ima duhovnog poleta i visokih ideja, religiozno osećanje je vrlo duboko i jako, i to je do danas ostao najbolji religiozni spev srpske književnosti. Ličnost Šćepana Malog, pustolova koji se u XVIII veku u Crnoj Gori izdavao za ruskog cara, zanimala je Njegoša i on je o njoj pribrao sve što se sačuvalo u narodnoj tradiciji i što je našao u venecijanskom arhivu. Od svega toga istorijskog materijala on je napisao istorijoku dramu, upravo nit slabo povezanih dramskih slika. Po obliku, često i motivom i izrazom, Šćepan Mali liči na Gorskm vijenac, ali je bez njegove velike snage i poezije. Delo je dosta suvo, i Njegoš ga je radio više kao istoričar i političar no kao pesnik.

Glavno delo Njegoševo, kruna njegovog pesničnog stvaranja, najoriginalnije delo srpske poezije, to je Gorski vijenac. On je to delo radio sa osobitom ljubavlju, vrlo pažljivo, i u njega je uneo najviše svoje i mislene i pesničke sposobnosti. Predmet je istorijski događaj, istraga poturica u Crnoj Gori s početka XVIII veka. Taj događaj u očima Njegoševim značio je rođenje slobode crnogorske i srpske, i zato je svom delu u rukopisu dao ime Izvijanje iskre, Izviiskra. Istorijski događaj dao je samo okvir delu, ali ono što je najlepše u njemu, to su visoke refleksije, filozofske misli, snažno patriotsko osećanje, junački tipov puni osobenosti i izraza, uzvišen poetski dah kojim je celo delo prožeto, stil zbiven, jedar i sav u izrekama, krepki i zvonki stihovi.

U Gorskol vijencu Njegoš je izveo ono što su mnogi i pre i posle njega pokušavali: da na osnovu narodne peozije, iz elemenata narodne poezije, iz narodnog života i iz narodne duše, stvori veliko i originalno umetničko delo. Odmah posle izlaska Ogledala srpskog, kada mu je još bila "puna glava narodnih pjesama", on je uzeo da piše Gorski vijenac. Pri pisanju on se služio Dikom crnogorskom i Istorijom Crne Gore od Sime Milutinovića, i nekojim zapisima, ali poglavito narodnim predanjem i narodnom poezijom, i to u tolikoj meri da se sa razlogom reklo da je Gorski vijenac "jedna opsežna sinteza pesama o Danilovom vremenu". Razmer i ritam je iz narodne poezije, delo je ispunjeno "živom starinom crnogorskom", predanjima, verovanjima, običajima, izrekama i poslovicama, tako da tim poetskim realizmom daje punu i jasnu sliku neposredne stvarnosti. Njegoš je bio duboko nacionalan čovek i osetio je narodnu dušu dublje i potpunije no iko. I zato je njegovo tako umetničko delo toliko pristupačno i razumljivo narodu, i zato je ovaj proizvod visoke književnosti u isti mah i najpopularniji spev cele srpske književnosti.

Kad je pisao Gorski vijenac, Njegoš je preživljavao ono što je njegov predak, vladika Danilo, doživeo u početku XVIII veka; i ona sumorna osećanja i nevesele misli o zloj sudbini i mračnoj budućnosti srpskoga naroda koje iskazuje rodoljubivi vladika Danilo, jesu misli i osećanja koja je imao Njegoš u teškim danima koje je Crna Gora imala za njegovo doba. Po tim mestima, gde je lirika intelekta otišla do velike visine, kao još po nekim čisto lirskim mestima u Gorskom vijencu, daje se odmeriti snaga Njegoševa kao liričara i može se zaključiti kakva je šteta što su nekoje njegove intimne lirske pesme izgubljene.

Gorski vijenac ima dramski oblik, ali u stvari to je samo niz scena i dijaloga i monologa. U nekoliko mahova pokušavalo se da se iznese na pozornicu, ali bez uspeha. To je skladna mešavina drame, epa i lirike. Iako nije zadovoljavao sve zahteve ondašnjih estetika, Gorski vijenac je doživeo uspeh kao nijedno srpsko pesničko delo pre njega. Obrazovani ljudi osetili su njegovu veliku poetsku vrednost, a narod duboko nacionalni karakter njegov...

Njegoš je umro još mlad, u jeku života, u času kada je počeo pisati zrela i savršena dela. Ali i po onom što je napisao, on je visoko preleteo nad ostalima koji su pre njega pisali i dao najbolji spev na srpskom jeziku. Njegoš je imao više unutrašnjeg života i duhovne dubine no ijedan srpski pesnik, on je najbolja filozofska glava i najmisleniji čovek koji je na srpskom jeziku pisao, najbolji naš pesnik misli i lirike duha. Sa jakom nacionalnom dušom, znajući i duboko osećajući narodni život, bolje no iko, on je moćno izrazio narodnu dušu i više no iko bio veliki nacionalni pesnik srpski.1


Jovan Skerlić

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ


Od Vasilija Petrovićа do Petrа Petrovićа Njegošа, Crnа Gorа nije dаlа nijednog piscа. Ali prvi pisаc kojegа je onа u XIX veku dаlа bio je izuzetne veličine i zаuzeo je jedno od prvih mestа u srpskoj književnosti.

Rаdivoj, u kаluđerstvu nаzvаn Petаr Petrović, rodio se u Njegušimа, u Crnoj Gori, 1. novembrа 1813. Stric, vlаdikа Petаr I, uzeo gа je 1825. k sebi dа gа školuje i pripremi zа svogа nаslednikа. Neko vreme učio je školu u Boki Kotorskoj. Od 1827. do 1830. bio mu je učitelj Simo Milutinović, koji gа je vаspitаo nа osobit i čudnovаt nаčin. Posle stričeve smrti, 1831, bude zаkаluđeren, postаne аrhimаndrit i prihvаti vlаdu nаd Crnom Gorom. Kаo vlаdаr ustаo je protiv plemenske аnаrhije i protiv krvne osvete, i otpočeo uređivаti zemlju, prikupljаti u svoje ruke vlаst, ustаnovljаvаti sudove i škole, grаditi puteve. Godine 1833. išаo je u Petrogrаd, gde je zаvlаdičen. Vrаtivši se s putа, on je nаstаvio svoju tešku vlаdаvinu, rаtujući s jedne strаne sа hercegovаčkim muslimаnimа i skаdаrskim pаšаmа, а s druge strаne s nemirnim plemenimа i mnogobrojnim nezаdovoljnicimа u zemlji. Zаdržаvši se neko vreme u Beču, 1836. je opet otišаo u Rusiju, gde je ostаo do 1837.

Ostаtаk životа proveo je nа Cetinju, retko izlаzeći iz zemlje, brinući se kаko dа odbrаni Crnu Goru od stalnih spoljnih opasnosti. Godine 1846. otišao je državnim poslom u Beč, 1848. zadržao je Crnu Goru da ostane mirna, 1849. je zaključio sa Srbijom tajni ugovor o oslobođenju Bosne i Hercegovine. Razbolevši se, 1850. radi leka ide u Italiju, gde u Napulju provede zimu. Bolest je uzimala maha, on se vrati na Cetinje, i umre 19. oktobra 1851.

Njegoš je bio vladika osobite vrste. On se zakaluđario iz političkih razloga, zato što je bio utvrđen red da vladar Crne Gore mora biti vladika. Ali on na taj svoj čin malo polaže, nosi crkveno odelo samo kada služi u crkvi, što je vrlo retko bilo, živi kao svetovan čovek, misli sasvim svetovnjački. On o veri misli sasvim kritički i slobodno, a ne usteže se da iskaže te svoje ideje. On je u prvom redu vladar, Srbin, mislilac, pa tek onda crkveni čovek, i to samo po formi. Samo jedan tako slobodan duh mogao je da ispeva onako visoko-mislenu poeziju.

Kao Dositej Obradović i Vuk Karadžić, Njegoš nije prošao kroz redovne škole, i sam se duhovno obrazovao. Prvi učitelj mu je bio Simo Milutinović, koji je i sam vrlo malo bio učio, koji je čitao nadohvat i po slučaju, i čije je znanje bilo neodređeno, nesigurno i mutno. Onome što je i sam znao i kako je znao Milutinović je učio svoga đaka, otvarajući mu više volju k čitanju: ljubav ka književnom radu, no dajući mu neko stvarno obrazovanje. Njegoš je docnije bio zahvalan svom učitelju što ga je uveo u "zračne prostore", i njegovi prvi uzori su mu u pisanju bili dela Milutinovićeva. Između Serbijanke i Dike crnogorske, s jedne strane, i epskog speva Slobodijade i Gorskog vijenca, s druge strane, formalna sličnost je očevidna. Od Milutinovića je Njegošu ostalo i mitologisanje i česti arhaizmi u jeziku.

Retke prirodne inteligencije, vrlo darovit, Njegoš se docnije sam, potpuno samostalno, razvijao. U cetinjskoj pustinji bez igde ikoga, bez ikakvog obrazovanog društva, on se bacio na čitanja, razmišljanja, i na književni rad. Naučivši ruski, francuski, talijanski, on čita velike pesnike tih književnosti — Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Puškina. Kao njegov iguman Teodosije u Šćepanu Malom, on na zvezdama uči bogosloviju. Putovanja po Rusiji, Austriji, Italiji još više su proširila njegov duhovni vidik. I sopstvenim silama, neprekidnim čitanjem velikih pisaca i mislilaca, on stiče znatno književno i filozofsko obrazovanje.

Njegoš je počeo pevati oko 1832, pod uticajem poezije Sime Milutinovića i Lukijana Mušickog, čije stihove je znao naizust. To su prigodne pesme, pune mitološkog elementa, nesigurnog književnog jezika. Godine 1834. izišla je na Cetknju prva njegova knjiga Pustinjak cetinjski, zbirka prigodnih stihova u slavu Rusije i njenih vladara po kojoj se nikako ne bi mogao naslutiti veliki pesnik Gorskog vijenca. Iste 1834. godine izišla je na Cetinju druga njegova knjiga Lijek jarosti turske, u kojoj su pesme po ugledu na narodne, i u kojima se pevaju junaštva Crnogoraca i njihove popede nad Turcima. U "epskom spjevu" Slobodijadi koji je štampan tek 1854, u deset pesama slavi razne crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Spev je u slobodnijem osmercu i sa književnijim izražavanjem. Pored toga, po povremenim listovima, časopisima i almanasima, Njegoš štampa svoje manje pesme, mahom prigodne i refleksivne. Iz toga prvog doba su njegovi delimični prevodi iz Ilijade i ruskog speva Slovo o polku Igorovol. Srpska književna zadruga 1912. izdala je sakupljene njegove Manje pjesme.

Rođen u kraju gde je narodna tradicija bila vrlo jaka, a narodna pesma uvek živa, vaspitan od Sime Milutinovića koji je zaneseno voleo narodnu poeziju, Njegoš je zavoleo narodne pesme, skupljao ih, i podražavao ih. On je skupljene pesme najpre slao Vuku Karadžiću, najzad, 1845, sam izdao jednu zbirku Ogledalo srpsko, u kojoj, pored pesama koje je on prikupio, ima pesama iz zbirke Vuka Karadžća i Sime Milutinovića. On peva po ugledu na narodne pesme, i tako je ispevao i Lijek jarosti turske i docnije izdane spevove Kula Đurišića i Čardak Aleksića (1850), pesme inače jednolike i bez poezije. Vuk Karadžić misli da je izvesne pesme o novijim bojevima crnogorskim ispevao sam Njegoš i da su one, ispevane sasvim u narodnom duhu, ušle u narod i ostale kao narodne. Znanje narodne poezije i ljubav prema njoj ogleda se u najboljim delima Njegoševim, naročito u Gorskom vijencu.

Njegoš se kao pesnik stalno razvijao i tek četrdesetih godina nastaje njegov pravi književni rad. Od podražavanja Milutinovićč i Mušickoga i pevanja po uzoru narodne poezije, on prelazi na originalno književno stvaranje i daje krupna i samostalna književna dela. Za poslednjih nekoliko godina njegova života izašla su tri njegova najvažnija dela: Luča mikrokozma (1845), Gorskm vijenac (1847) i Lažni car Šćepan Mali (1851).

Religiozno-alegorijski opev Luča mikrokozma, epopeja o stvaranju sveta i čoveka, borba Satane protiv Boga, jeste njegov najmanje originalan veliki rad. Njegoš je čitao Miltonov Izgubljeni raj i očevidno se nadahnuo njime u pisanju ovog speva slične sadržine. Inače, u spevu ima duhovnog poleta i visokih ideja, religiozno osećanje je vrlo duboko i jako, i to je do danas ostao najbolji religiozni spev srpske književnosti. Ličnost Šćepana Malog, pustolova koji se u XVIII veku u Crnoj Gori izdavao za ruskog cara, zanimala je Njegoša i on je o njoj pribrao sve što se sačuvalo u narodnoj tradiciji i što je našao u venecijanskom arhivu. Od svega toga istorijskog materijala on je napisao istorijoku dramu, upravo nit slabo povezanih dramskih slika. Po obliku, često i motivom i izrazom, Šćepan Mali liči na Gorskm vijenac, ali je bez njegove velike snage i poezije. Delo je dosta suvo, i Njegoš ga je radio više kao istoričar i političar no kao pesnik.

Glavno delo Njegoševo, kruna njegovog pesničnog stvaranja, najoriginalnije delo srpske poezije, to je Gorski vijenac. On je to delo radio sa osobitom ljubavlju, vrlo pažljivo, i u njega je uneo najviše svoje i mislene i pesničke sposobnosti. Predmet je istorijski događaj, istraga poturica u Crnoj Gori s početka XVIII veka. Taj događaj u očima Njegoševim značio je rođenje slobode crnogorske i srpske, i zato je svom delu u rukopisu dao ime Izvijanje iskre, Izviiskra. Istorijski događaj dao je samo okvir delu, ali ono što je najlepše u njemu, to su visoke refleksije, filozofske misli, snažno patriotsko osećanje, junački tipov puni osobenosti i izraza, uzvišen poetski dah kojim je celo delo prožeto, stil zbiven, jedar i sav u izrekama, krepki i zvonki stihovi.

U Gorskol vijencu Njegoš je izveo ono što su mnogi i pre i posle njega pokušavali: da na osnovu narodne peozije, iz elemenata narodne poezije, iz narodnog života i iz narodne duše, stvori veliko i originalno umetničko delo. Odmah posle izlaska Ogledala srpskog, kada mu je još bila "puna glava narodnih pjesama", on je uzeo da piše Gorski vijenac. Pri pisanju on se služio Dikom crnogorskom i Istorijom Crne Gore od Sime Milutinovića, i nekojim zapisima, ali poglavito narodnim predanjem i narodnom poezijom, i to u tolikoj meri da se sa razlogom reklo da je Gorski vijenac "jedna opsežna sinteza pesama o Danilovom vremenu". Razmer i ritam je iz narodne poezije, delo je ispunjeno "živom starinom crnogorskom", predanjima, verovanjima, običajima, izrekama i poslovicama, tako da tim poetskim realizmom daje punu i jasnu sliku neposredne stvarnosti. Njegoš je bio duboko nacionalan čovek i osetio je narodnu dušu dublje i potpunije no iko. I zato je njegovo tako umetničko delo toliko pristupačno i razumljivo narodu, i zato je ovaj proizvod visoke književnosti u isti mah i najpopularniji spev cele srpske književnosti.

Kad je pisao Gorski vijenac, Njegoš je preživljavao ono što je njegov predak, vladika Danilo, doživeo u početku XVIII veka; i ona sumorna osećanja i nevesele misli o zloj sudbini i mračnoj budućnosti srpskoga naroda koje iskazuje rodoljubivi vladika Danilo, jesu misli i osećanja koja je imao Njegoš u teškim danima koje je Crna Gora imala za njegovo doba. Po tim mestima, gde je lirika intelekta otišla do velike visine, kao još po nekim čisto lirskim mestima u Gorskom vijencu, daje se odmeriti snaga Njegoševa kao liričara i može se zaključiti kakva je šteta što su nekoje njegove intimne lirske pesme izgubljene.

Gorski vijenac ima dramski oblik, ali u stvari to je samo niz scena i dijaloga i monologa. U nekoliko mahova pokušavalo se da se iznese na pozornicu, ali bez uspeha. To je skladna mešavina drame, epa i lirike. Iako nije zadovoljavao sve zahteve ondašnjih estetika, Gorski vijenac je doživeo uspeh kao nijedno srpsko pesničko delo pre njega. Obrazovani ljudi osetili su njegovu veliku poetsku vrednost, a narod duboko nacionalni karakter njegov...

Njegoš je umro još mlad, u jeku života, u času kada je počeo pisati zrela i savršena dela. Ali i po onom što je napisao, on je visoko preleteo nad ostalima koji su pre njega pisali i dao najbolji spev na srpskom jeziku. Njegoš je imao više unutrašnjeg života i duhovne dubine no ijedan srpski pesnik, on je najbolja filozofska glava i najmisleniji čovek koji je na srpskom jeziku pisao, najbolji naš pesnik misli i lirike duha. Sa jakom nacionalnom dušom, znajući i duboko osećajući narodni život, bolje no iko, on je moćno izrazio narodnu dušu i više no iko bio veliki nacionalni pesnik srpski.1


Jovan Skerlić

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ

Od Vasilija Petrovićа do Petrа Petrovićа Njegošа, Crnа Gorа nije dаlа nijednog piscа. Ali prvi pisаc kojegа je onа u XIX veku dаlа bio je izuzetne veličine i zаuzeo je jedno od prvih mestа u srpskoj književnosti.

Rаdivoj, u kаluđerstvu nаzvаn Petаr Petrović, rodio se u Njegušimа, u Crnoj Gori, 1. novembrа 1813. Stric, vlаdikа Petаr I, uzeo gа je 1825. k sebi dа gа školuje i pripremi zа svogа nаslednikа. Neko vreme učio je školu u Boki Kotorskoj. Od 1827. do 1830. bio mu je učitelj Simo Milutinović, koji gа je vаspitаo nа osobit i čudnovаt nаčin. Posle stričeve smrti, 1831, bude zаkаluđeren, postаne аrhimаndrit i prihvаti vlаdu nаd Crnom Gorom. Kаo vlаdаr ustаo je protiv plemenske аnаrhije i protiv krvne osvete, i otpočeo uređivаti zemlju, prikupljаti u svoje ruke vlаst, ustаnovljаvаti sudove i škole, grаditi puteve. Godine 1833. išаo je u Petrogrаd, gde je zаvlаdičen. Vrаtivši se s putа, on je nаstаvio svoju tešku vlаdаvinu, rаtujući s jedne strаne sа hercegovаčkim muslimаnimа i skаdаrskim pаšаmа, а s druge strаne s nemirnim plemenimа i mnogobrojnim nezаdovoljnicimа u zemlji. Zаdržаvši se neko vreme u Beču, 1836. je opet otišаo u Rusiju, gde je ostаo do 1837.

Ostаtаk životа proveo je nа Cetinju, retko izlаzeći iz zemlje, brinući se kаko dа odbrаni Crnu Goru od stalnih spoljnih opasnosti. Godine 1846. otišao je državnim poslom u Beč, 1848. zadržao je Crnu Goru da ostane mirna, 1849. je zaključio sa Srbijom tajni ugovor o oslobođenju Bosne i Hercegovine. Razbolevši se, 1850. radi leka ide u Italiju, gde u Napulju provede zimu. Bolest je uzimala maha, on se vrati na Cetinje, i umre 19. oktobra 1851.

Njegoš je bio vladika osobite vrste. On se zakaluđario iz političkih razloga, zato što je bio utvrđen red da vladar Crne Gore mora biti vladika. Ali on na taj svoj čin malo polaže, nosi crkveno odelo samo kada služi u crkvi, što je vrlo retko bilo, živi kao svetovan čovek, misli sasvim svetovnjački. On o veri misli sasvim kritički i slobodno, a ne usteže se da iskaže te svoje ideje. On je u prvom redu vladar, Srbin, mislilac, pa tek onda crkveni čovek, i to samo po formi. Samo jedan tako slobodan duh mogao je da ispeva onako visoko-mislenu poeziju.

Kao Dositej Obradović i Vuk Karadžić, Njegoš nije prošao kroz redovne škole, i sam se duhovno obrazovao. Prvi učitelj mu je bio Simo Milutinović, koji je i sam vrlo malo bio učio, koji je čitao nadohvat i po slučaju, i čije je znanje bilo neodređeno, nesigurno i mutno. Onome što je i sam znao i kako je znao Milutinović je učio svoga đaka, otvarajući mu više volju k čitanju: ljubav ka književnom radu, no dajući mu neko stvarno obrazovanje. Njegoš je docnije bio zahvalan svom učitelju što ga je uveo u "zračne prostore", i njegovi prvi uzori su mu u pisanju bili dela Milutinovićeva. Između Serbijanke i Dike crnogorske, s jedne strane, i epskog speva Slobodijade i Gorskog vijenca, s druge strane, formalna sličnost je očevidna. Od Milutinovića je Njegošu ostalo i mitologisanje i česti arhaizmi u jeziku.

Retke prirodne inteligencije, vrlo darovit, Njegoš se docnije sam, potpuno samostalno, razvijao. U cetinjskoj pustinji bez igde ikoga, bez ikakvog obrazovanog društva, on se bacio na čitanja, razmišljanja, i na književni rad. Naučivši ruski, francuski, talijanski, on čita velike pesnike tih književnosti — Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Puškina. Kao njegov iguman Teodosije u Šćepanu Malom, on na zvezdama uči bogosloviju. Putovanja po Rusiji, Austriji, Italiji još više su proširila njegov duhovni vidik. I sopstvenim silama, neprekidnim čitanjem velikih pisaca i mislilaca, on stiče znatno književno i filozofsko obrazovanje.

Njegoš je počeo pevati oko 1832, pod uticajem poezije Sime Milutinovića i Lukijana Mušickog, čije stihove je znao naizust. To su prigodne pesme, pune mitološkog elementa, nesigurnog književnog jezika. Godine 1834. izišla je na Cetknju prva njegova knjiga Pustinjak cetinjski, zbirka prigodnih stihova u slavu Rusije i njenih vladara po kojoj se nikako ne bi mogao naslutiti veliki pesnik Gorskog vijenca. Iste 1834. godine izišla je na Cetinju druga njegova knjiga Lijek jarosti turske, u kojoj su pesme po ugledu na narodne, i u kojima se pevaju junaštva Crnogoraca i njihove popede nad Turcima. U "epskom spjevu" Slobodijadi koji je štampan tek 1854, u deset pesama slavi razne crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Spev je u slobodnijem osmercu i sa književnijim izražavanjem. Pored toga, po povremenim listovima, časopisima i almanasima, Njegoš štampa svoje manje pesme, mahom prigodne i refleksivne. Iz toga prvog doba su njegovi delimični prevodi iz Ilijade i ruskog speva Slovo o polku Igorovol. Srpska književna zadruga 1912. izdala je sakupljene njegove Manje pjesme.

Rođen u kraju gde je narodna tradicija bila vrlo jaka, a narodna pesma uvek živa, vaspitan od Sime Milutinovića koji je zaneseno voleo narodnu poeziju, Njegoš je zavoleo narodne pesme, skupljao ih, i podražavao ih. On je skupljene pesme najpre slao Vuku Karadžiću, najzad, 1845, sam izdao jednu zbirku Ogledalo srpsko, u kojoj, pored pesama koje je on prikupio, ima pesama iz zbirke Vuka Karadžća i Sime Milutinovića. On peva po ugledu na narodne pesme, i tako je ispevao i Lijek jarosti turske i docnije izdane spevove Kula Đurišića i Čardak Aleksića (1850), pesme inače jednolike i bez poezije. Vuk Karadžić misli da je izvesne pesme o novijim bojevima crnogorskim ispevao sam Njegoš i da su one, ispevane sasvim u narodnom duhu, ušle u narod i ostale kao narodne. Znanje narodne poezije i ljubav prema njoj ogleda se u najboljim delima Njegoševim, naročito u Gorskom vijencu.

Njegoš se kao pesnik stalno razvijao i tek četrdesetih godina nastaje njegov pravi književni rad. Od podražavanja Milutinovićč i Mušickoga i pevanja po uzoru narodne poezije, on prelazi na originalno književno stvaranje i daje krupna i samostalna književna dela. Za poslednjih nekoliko godina njegova života izašla su tri njegova najvažnija dela: Luča mikrokozma (1845), Gorskm vijenac (1847) i Lažni car Šćepan Mali (1851).

Religiozno-alegorijski opev Luča mikrokozma, epopeja o stvaranju sveta i čoveka, borba Satane protiv Boga, jeste njegov najmanje originalan veliki rad. Njegoš je čitao Miltonov Izgubljeni raj i očevidno se nadahnuo njime u pisanju ovog speva slične sadržine. Inače, u spevu ima duhovnog poleta i visokih ideja, religiozno osećanje je vrlo duboko i jako, i to je do danas ostao najbolji religiozni spev srpske književnosti. Ličnost Šćepana Malog, pustolova koji se u XVIII veku u Crnoj Gori izdavao za ruskog cara, zanimala je Njegoša i on je o njoj pribrao sve što se sačuvalo u narodnoj tradiciji i što je našao u venecijanskom arhivu. Od svega toga istorijskog materijala on je napisao istorijoku dramu, upravo nit slabo povezanih dramskih slika. Po obliku, često i motivom i izrazom, Šćepan Mali liči na Gorskm vijenac, ali je bez njegove velike snage i poezije. Delo je dosta suvo, i Njegoš ga je radio više kao istoričar i političar no kao pesnik.

Glavno delo Njegoševo, kruna njegovog pesničnog stvaranja, najoriginalnije delo srpske poezije, to je Gorski vijenac. On je to delo radio sa osobitom ljubavlju, vrlo pažljivo, i u njega je uneo najviše svoje i mislene i pesničke sposobnosti. Predmet je istorijski događaj, istraga poturica u Crnoj Gori s početka XVIII veka. Taj događaj u očima Njegoševim značio je rođenje slobode crnogorske i srpske, i zato je svom delu u rukopisu dao ime Izvijanje iskre, Izviiskra. Istorijski događaj dao je samo okvir delu, ali ono što je najlepše u njemu, to su visoke refleksije, filozofske misli, snažno patriotsko osećanje, junački tipov puni osobenosti i izraza, uzvišen poetski dah kojim je celo delo prožeto, stil zbiven, jedar i sav u izrekama, krepki i zvonki stihovi.

U Gorskol vijencu Njegoš je izveo ono što su mnogi i pre i posle njega pokušavali: da na osnovu narodne peozije, iz elemenata narodne poezije, iz narodnog života i iz narodne duše, stvori veliko i originalno umetničko delo. Odmah posle izlaska Ogledala srpskog, kada mu je još bila "puna glava narodnih pjesama", on je uzeo da piše Gorski vijenac. Pri pisanju on se služio Dikom crnogorskom i Istorijom Crne Gore od Sime Milutinovića, i nekojim zapisima, ali poglavito narodnim predanjem i narodnom poezijom, i to u tolikoj meri da se sa razlogom reklo da je Gorski vijenac "jedna opsežna sinteza pesama o Danilovom vremenu". Razmer i ritam je iz narodne poezije, delo je ispunjeno "živom starinom crnogorskom", predanjima, verovanjima, običajima, izrekama i poslovicama, tako da tim poetskim realizmom daje punu i jasnu sliku neposredne stvarnosti. Njegoš je bio duboko nacionalan čovek i osetio je narodnu dušu dublje i potpunije no iko. I zato je njegovo tako umetničko delo toliko pristupačno i razumljivo narodu, i zato je ovaj proizvod visoke književnosti u isti mah i najpopularniji spev cele srpske književnosti.

Kad je pisao Gorski vijenac, Njegoš je preživljavao ono što je njegov predak, vladika Danilo, doživeo u početku XVIII veka; i ona sumorna osećanja i nevesele misli o zloj sudbini i mračnoj budućnosti srpskoga naroda koje iskazuje rodoljubivi vladika Danilo, jesu misli i osećanja koja je imao Njegoš u teškim danima koje je Crna Gora imala za njegovo doba. Po tim mestima, gde je lirika intelekta otišla do velike visine, kao još po nekim čisto lirskim mestima u Gorskom vijencu, daje se odmeriti snaga Njegoševa kao liričara i može se zaključiti kakva je šteta što su nekoje njegove intimne lirske pesme izgubljene.

Gorski vijenac ima dramski oblik, ali u stvari to je samo niz scena i dijaloga i monologa. U nekoliko mahova pokušavalo se da se iznese na pozornicu, ali bez uspeha. To je skladna mešavina drame, epa i lirike. Iako nije zadovoljavao sve zahteve ondašnjih estetika, Gorski vijenac je doživeo uspeh kao nijedno srpsko pesničko delo pre njega. Obrazovani ljudi osetili su njegovu veliku poetsku vrednost, a narod duboko nacionalni karakter njegov...

Njegoš je umro još mlad, u jeku života, u času kada je počeo pisati zrela i savršena dela. Ali i po onom što je napisao, on je visoko preleteo nad ostalima koji su pre njega pisali i dao najbolji spev na srpskom jeziku. Njegoš je imao više unutrašnjeg života i duhovne dubine no ijedan srpski pesnik, on je najbolja filozofska glava i najmisleniji čovek koji je na srpskom jeziku pisao, najbolji naš pesnik misli i lirike duha. Sa jakom nacionalnom dušom, znajući i duboko osećajući narodni život, bolje no iko, on je moćno izrazio narodnu dušu i više no iko bio veliki nacionalni pesnik srpski.


Jovan Skerlić
izvor:riznicasrpska
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
VIDEO:petar II Petrović Njegoš (1813-1851).
Luča mikrokozma



15. maj 2011. — Durmitor



„S točke svake pogledaj čovjeka, / kako hoćeš sudi o čovjeku -/ tajna čojku čovjek je najviša. / Tvar je tvorca čovjek izabrana! / Ako istok sunce sv’jetlo rađa,/ ako biće vri u luče sjajne, / ako zemlja prividjenje nije, / duša ljudska jeste besamrtna, / mi smo iskre u smrtnu prašinu, / mi smo luča tamom obuzeta.“
„Svi njihovi, kobajagi, mudri odgovori, drugo ništa ne predstavljavše mi, do nijemog jednog narečija, do pogleda mrakom ugašena“.
„Ćudo mi je – svemogući reče / vojvodama neba sveštenoga -/ đe mi u dvor s vama nije doša /
drug vam činom jednaki, Satana, / jer ste često skupa dolazili, / ka nebesni vojenačelnici. /
Istina je, svi besmrtni dusi / da slobode prave uživaju, / svašto rade što je njima drago / po lakome i svetom pravilu.“
„Svjetilniče, pravdom okrunjeni! / – Glavni reče ocu prevječnome – / pravila su tvoja osveštana, / njihovijem premudrim poretkom /
plan se krasi neba i nebesah./ Mi vječitu sreću uživamo; / Satana je, naš drug blistatelni, / na svojemu ostao prestolu, /
među svoje velike polkove / njihan horom besmrtne ljubavi.“
„Snom je čovjek uspavan teškijem, / u kom vidi strašna prividjenja, / i jedva se opred’jelit može /
da mu biće u njima ne spada. / On pomisli da je neke pute od sna ovog oslobodio se; / ah njegove prevarne nadežde; /
on je tada sebe utopio / u sna carstvo tvrdje i mračnije / i na prozor strašni snovidjenja!…




„Čovjeku je sreća nepoznata – / prava sreća, za kom vječno trči; / on joj ne zna mjere ni granice: /
što se više k vrhu slave penje; / to je viši sreće neprijatelj.“
„volje mu je osnov položena / na krilima nepostojanosti; / želja mu je strasti užasnije / probuditelj, rukovođa sl’jepi; /
zloća, zavist, adsko naslijedje, / ovo čojka niže skota stavlja“, ali pored toga
„um ga, opet, s besmrtnima ravni“!
„Zadatak je sm’ešni ljudska sudba, / ljudski život snoviđenje strašno! / Čovjek izgnat za vrata čudestvah, / on sam sobom čudo sočinjava;…
/ on se sjeća prve svoje slave, / on snijeva presretnje blaženstvo; / al’ njegovi snovi i sjećanja / kriju mu se jako od pogleda, …/
samo što mu u tamnijem prolaskom / trag žalosti na duši ostave, / te se trza badava iz lanca, / da za sobom pronikne mračnosti. /
NJegova će duševna tablica / s obje strane načertana /
s dva sasvijem protivna zakona: / na jednu će zakon pravde blage / bit u svete načrtan linije, / na drugu će prevlasnika njina / zla svakoga crnjat će zakoni – / adski spomen veze sa Satanom.
Moć će čovjek ova dva zakonaa, / kad posveti misli Božjoj pravdi, / bez nikave muke različiti; / ali adsko prokletije duha / čovjeka će češće pljenjivati. / Ova borba pravde i nepravde, /
…biće ona svijem užasom / pečatana na dušu čovjeku, / da mu ropstvo gorči i koleblje“.






 
Poslednja izmena od urednika:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ



 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.575
Dva veka od rođenja Petra II Petrovića Njegoša

SEOBE POSLE SMRTI

XqshbC.jpg


Četiri puta su ga, upokojenog, šetali od Cetinja do Lovćena i natrag. I uvek, jel', imali opravdanje. A on je mnogo pre svih njih, i svih nas, pevao da „ko na brdo ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdo...”

Grudobolji nije bilo leka. Poslednjeg oktobarskog dana 1851. godine tridesetosmogodišnji vladika, samrtnički bled, obratio se bratu i okupljenim glavarima:
„Mila moja braćo! Evo sam vam doša na ždrijelo vječnoga doma... Ja ’oću da me sa’ranite u onu crkvu na Lovćenu... To je moja potonja želja koju u vas ištem, da je ispunite, a ako mi ne zadate Božiju vjeru da ćete tako učiniti, kako ja hoću, onda ću ve ostaviti pod prokletstvom, a moj poslednji čas biće mi najžalosniji i tu moju žalost stavljam vama na dušu...”
Savremenici su zabeležili da se posle tih reči uzjogunio njegov brat Pero rečima:
„...A ko će te nosit na Lovćen, nego da te sa’ranimo ovđe u crkvu i blizu nas...”
Ljutiti vladika još jednom je zapretio prokletstvom i iščupao obećanje da će oni koji ostaju poštovati njegov zavet.
Njegoš je ipak sahranjen na Cetinju.
Poznavaoci tog vremena tvrde iz najmanje dva razloga. Prvi: nad gradom pod Orlovim kršem besnelo je nezapamćeno nevreme. Drugi, ne manje važan: strah da se Turci na lovćenskoj osami ne dokopaju još za života ucenjene Njegoševe glave. Onda je stiglo vreme kad se samo mislilo o spasavanju zemlje. Potomci su amanet ispunili četiri godine kasnije, 27. avgusta 1855. U međuvremenu njegovi zemni ostaci počivali su u Cetinjskoj crkvi, zajedno s moštima prethodnika mu i strica Petra I Petrovića (1748–1830), potonjeg svetog Petra Cetinjskog.

Brat Pero prorok?

Kada su se konačno stekli uslovi da se ostvari želja pesnika „Gorskog vijenca” i „Luče mikrokozme”, knjaz Danilo (1826–1860), njegov naslednik i prvi svetovni vladar Crne Gore, poslušao je želju Njegoševog oca Toma i naredio da se kovčeg pre nego što bude prenesen na Lovćen otvori. Bila je to zapoved koja se protivila (crkvenim) zakonima da telo ne može da se otkriva pre nego što protekne sedam godina od smrti. Pravilo je prekršeno u nadi da će Njegoševo telo biti celovito, kao što je bilo telo Petra I. Nije bilo, sačuvana je u celosti samo desna ruka. Zemni ostaci preneseni su i sahranjeni u crkvici na lovćenskom Jezerskom vrhu, na 1657 metara iznad površine mora koje se odozgo vidi kao na dlanu.

2.jpg
Rodio se 13. novembra na Njegušima (slika levo) i kršten je kao Radivoje. Sa osamnaest godina i kaluđerskim imenom Petar, nasledio je strica, vladiku Petra I

Inače, crkvicu je deset godina ranije, 1845, podigao Njegoš i posvetio je svom prethodniku. Valja reći da se ona razlikovala od svih dotadašnjih crkava u Crnoj Gori i da je oblikom podsećala na odbrambenu kulu. Nekoliko desetleća kasnije tada čuveni arhitekta Nikola Krasnov (1864–1939), čovek koji je između 1923. i 1925. i obnovio tu istu crkvu-kapelu, rekao je:
„Njegoš je veliki čovek kad je mogao ovako originalnu ideju da ima za ovakav oblik i ovakvu osnovu crkve na Lovćenu, to jest dva kruga u osnovi različitih prečnika a koji prodiru jedan u drugi.”
Njegošu, izgleda, nije bilo suđeno da u miru počiva na mestu koje je sam izabrao za večni počinak. Ko zna, možda mu je brat Pero s onim „a ko će te nosit na Lovćen” doslutio šta sve može da snađe čoveka na takvim visinama?! Jer, ako Turci, za svoga vremena, nisu uspeli da se dokopaju uzvisine prema kojoj su piramide faraona „malena gomila kamenja”, Austrijancima to nije bila velika prepreka.

Pod okriljem mraka

Posle trodnevnih žestokih borbi zastava Crno-žute monarhije zavijorila je na vrhu Lovćena 11. januara 1916, tri meseca nakon pada Beograda. Franjo Josif, „car careva”, želeo je da ovlada Bokom kotorskom i u njoj izgradi najveću ratnu luku na južnom Jadranu. Njegovi podanici, pak, hteli su još nešto, ono što će da simboliše njihovu vlast u ovom delu sveta: da na Lovćenu podignu spomenik svojoj pobedi visok tridesetak metara. Raspisan je i konkurs na kome je pobedio projekat slikara Marka Rašice iz Herceg-Novog.

--------------------

NEBO NA RAMENIMA

O Njegošu su još za života ostali mnogi zapisi o njegovoj visini, neki gotovo bajkoviti, s obzirom na to da su govorili o čak 225 centimetara. Sve dok pravo stanje stvari nije utvrdio dr Božina Ivanović, biolog, i to objavio u studiji „Dinasti Petrović-Njegoš, antropološko-kulturološki okvir” (u izdanju cetinjske „Citadele”).
Njegov zapis, u kratkom, ovako glasi:
„Antropometrijska i antroskopska ispitivanja Petra II Petrovića Njegoša izvršena su 1974, u vrijeme prenošenja njegovih zemnih ostataka u novopodignuti Njegošev mauzolej. Antropološka ispitivanja izvršena su u kripti Mauzoleja na Lovćenu, u toku jednog dana... Telesni ostaci, iako su više puta prenošeni iz groba u grob, iz Cetinjskog manastira na Lovćen i obratno (1855, 1916, 1925. i 1974) dosta su dobro očuvani, a naročito kranijum (lobanja), što je od posebnog značaja za antropološke analize i studije...”
Ivanović je, pored ostalog utvrdio, da su ličnosti iz loze i dinastije Petrovića (vladika Sava, Petar II Petrović Njegoš, knjaz Danilo i veliki vojvoda Mirko) imali jaku i gustu pravo-talasastu kosu, gustu i jaku bradu, guste i razvijene brkove i da su bili srednjeg, visokog i vrlo visokog rasta u odnosu na tadašnje stanovništvo. Najviši je bio Njegoš (191,49 centimetar), a najniži knjaz Danilo (161,1 centimetar).
Do ovih podataka doktor Ivanović došao je uz pomoć osteološkog materijala, odnosno veličine dugačkih kostiju. Visinu Njegoša – kao i visinu ostale trojice koju je ovom prilikom izučavao – izračunao je koristeći dve formule: Pirsonovu, stariju, i Troterovu i Glezerovu, noviju. Jer, tvrdio je, još nema nijedne formule koja daje apsolutno tačne podatke za određivanje telesne visine.
U ono vreme kad je čovek u proseku bio niži dvadesetak centimetara nego mi danas, nimalo ne čude svedočanstva Njegoševih savremenika u koja su pojedinci – iz različitih razloga – sumnjali. Još kad se na visinu od 191,49 cm stavi kamilavka...

------------------


Glavna smetnja bila je crkva i u njoj Njegoševe kosti. Na Cetinje je mitropolitu Mitrofanu Banu stigla naredba da se „ovaj prenos ima izvršiti između 12. i 13. avgusta”. Uzaludni su bili protesti i nada da će neprijatelj ipak poštovati svetinju. Da se kosti nesrećnog vladike ne bi oskrnavile, četvorica crnogorskih uglednika (sveštenik Simo Martinović, đakon Ivo Kaluđerović, dr Lazo Tomanović i Mihajlo Popović) pristali su da, uz nadzor visokih austrougarskih državnika i vojnih lica, učine „najsramotniju stvar u istoriji”.
Svedok događaja dr Lazo Tomanović, pisac i političar, ostavio je, valjda za nauk potomstvu, zapis koji, ukratko prepričan, izgleda ovako.
Tačno u podne ka Lovćenu su krenula dva automobila, za njima kamion sa vencima i kovčežićem. Mada je crkvica stalno bila zaključana a ključ u Cetinjskom manastiru, našli su je otvorenu i poharanu. U tom groznom činu Tomanović je našao utehu što su četvorica vojnika u uniformama Austrougarske bili iz naših krajeva i, zapanjeni prizorom, vrlo pažljivo obavili posao. A pop Simo Martinović je kost po kost uvio u pamuk i položio u kovčežić.
Namerno odugovlačeći čitav posao, stigli su na Cetinje posle deset časova uveče. Mrak im je bio dobrodošao saveznik jer su, kad se u narodu pročulo šta je urađeno na Jezerskom vrhu, usledili žestoki protesti. Zar u svetinju da se dira?! Ali, sila boga ne moli, važilo je i tada. Bio je to tek početak Njegoševih putovanja posle smrti.

Lazareva torbica

Iz ovog vremena potiče i jedna zanimljiva priča, rečito svedočanstvo o nečuvenom ponašanju silnika ali i o ljudima koji su u tim i takvim vremenima uspeli da sačuvaju i svoje dostojanstvo ali i dostojanstvo svetinje.

3.jpg

4.jpg

Naime, 12. avgusta uveče, ispod usamljene bukve kod kolibe Markovića na Ivanovim koritima podno lovćenskog vrha, sedeo je Lazar Matković, austrougarski oficir. Kad je od saboraca saznao da na Lovćenu više nema kostiju crnogorskog vladike, ujutro je sa svojim pisarem i zastavnikom Vrbuom, Čehom po narodnosti, krišom stigao pred razrušenu crkvicu, da vidi Njegoševo prazno grobno mesto. Potresen prizorom, spustio se u jamu i u njoj našao pršljen koji je virio iz zemlje. Uzbuđen, stavio ga je u torbicu prethodno ga umotavši u maramicu. U raku su uskočila i dvojica Čeha. Kopajući prstima po isprevrtanoj zemlji, među ostacima istrulelog kovčega, našli su petu i zatiljak Petra II Petrovića Njegoša. Bojažljivo se osvrćući oko sebe, sve su potrpali u torbu Lazara Matkovića.
Celovit zapis o putovanju Njegoševih kostiju u torbi Lazara Matkovića kroz godine Prvog svetskog rata, koliko se zna, nije sačuvan. Poznato je, pak, da je imao prilično muke da sakrije da sa sobom nosi relikvije, da su Česi takođe uporno ćutali. Ni oni nisu bili u uniformi svog naroda.
Ko zna da li bi iko od nadležnih primetio da nisu sve Njegoševe sačuvane kosti pohranjene na Cetinju, da se posle rata Mitropoliji nije javio Lazar Matković, sada već sreski načelnik u Duvnu. Prepiska je potrajala i u proleće 1921, pet godina docnije, kosti su stigle u manastir Savinu, nadomak Herceg-Novog. Odatle na Cetinje.
O vandalskom iskopu Njegoševih kostiju na Lovćenu svedoči i podatak da je 1920. godine, boraveći na Lovćenu, profesorka Jelana Lazarević, docniji član Odbora za obnovu kapele, našla koščicu počivšeg vladike i predala je Mitropoliji na Cetinju.

Kralj i vajar

Avgusta 1918. godine, mesec dana pre proboja Solunskog fronta, uviđajući skoru propast, Beč i Pešta pokušavaju da ublaže zločin na Lovćenu i traže od mitropolita Mitrofana Bana da popravi srušenu kapelu na Jezerskom vrhu i vrati Njegoševe kosti. Svima je tada bilo jasno da su nekad moćnoj carevini izbrojani dani i da je pitanje časa kad će se srušiti njeni temelji. Dve godine kasnije novi mitropolit Gavrilo Dožić (1881–1950), potonji patrijarh srpski, obaveštava Sveti arhijerejski sabor da su temelji kapele gotovo uništeni i da sve treba početi iznova kako bi se sačuvala želja velikog pesnika iskazana u njegovom testamentu.
Najveći broj nadležnih izjasnio se da se crkvica obnovi kakva je bila, ali se u međuvremenu, 1924. godine, pojavila skica koju je, u dogovoru s kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem (1888–1934), uradio poznati vajar Ivan Meštrović (1883–1962). Vladar je s umetnikom već dogovorio izgradnju, ali je odustao posle razgovora s crkvenim velikodostojnicima koji su ga ubedili da Meštrovićev projekat „nije u skladu sa Srpskom crkvom”. Još je dodao: „Ja ću g. Meštroviću u zamenu za ovo dati mogućnost da napravi spomenik Neznanom junaku na Avali... Ja sam o tome jednom razgovarao sa Meštrovićem, koji mi je prijatelj i meni u svemu odan do kraja. Uostalom, taj nacrt spomenika, i kad bi se usvojio, zahtevao bi da se čeka malo duže da bi se ostvario u celini...”

5.jpg

Posla obnove Njegoševe kapele na Lovćenu prihvatio se ovde već pominjani ugledni arhitekta Nikola Krasnov. Sve što je sačuvano od starog zdanja uzidano je u novo, a većina je urađena od tesanog lovćenskog kamena. Veličina i oblik u osnovi su bili isti, samo je proširen prostor oko nje.
I tačno u podne 21. septembra 1925. godine nesrećni vladika ponovo je stigao tamo gde je potomke zavetovao da ga sahrane. Kovčeg s njegovim ostacima u kapelu su uneli kralj Aleksandar sa članovima vlade. Svečanosti je prisustvovao i patrijarh Dimitrije (Pavlović, 1846–1930) s najvišim crkvenim velikodostojnicima i „nezapamćeno mnoštvo naroda”. U sarkofag su spušteni komadić Njegoševe svilene odeće nađen pri otkopavanju stare kapele i Albanska spomenica koju je kralj skinuo sa svojih grudi...
I grmljavina Drugog svetskog rata narušila je večni spokoj čoveka koji je pisao: „Hvala ti, Gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio...” A ovako je februara 1945. godine pisao „20. oktobar” iz Beograda:
„Jednoga dana 1942. po Cetinju u Crnoj Gori proneo se glas da je Njegošev grob razoren ili bar teško oštećen. Uzbuđenje svih Crnogoraca bilo je veliko. Italijani su shvatili da su pogrešili. Otvorena je istraga kojom je utvrđeno da je grobnica oštećena slučajno, nepažnjom italijanske vojske. Da li je to baš bilo slučajno ili ne, ne zna se, tek italijanska okupatorska vlast objavila je ovakvo objašnjenje 14. 4. 1942. g. pošto je videla koliko je taj postupak kosnuo sve Crnogorce, pa čak i Srbe iz drugih krajeva koji su se tada našli na Cetinju u Crnoj Gori.”

Tunelom do pesnika

Početkom 1952. godine vlada Narodne Republike Crne Gore ponudila je Ivanu Meštroviću, tada stanovniku Sjedinjenih Američkih Država, da se „primi plemenitog posla... rada na spomeniku u slavu Njegoša”. U odgovoru Meštrović, pored ostalog, piše:
„...Kako će vam biti poznato, ja sam se pred više od petnaest godina bavio problemom spomenika Njegošu. Zamišljao sam ga tada na Lovćenu, u formi jednog malog hrama s Njegoševom figurom u nutrinji zdanja. Mjesto je bilo ono isto gdje je jedna kapelica Njegošu u spomen. Ta ideja je propala jer su se navodno protivili crkveni krugovi, jer da im nije izgledala dosta pravoslavna. Tom prilikom sam bio napravio jedno njegovo poprsje i poklonio jedno Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti u Zagrebu, a jedan je se primjerak nalazio kod kralja Aleksandra na Dedinju. Ovo je samo toliko i usput da vam predočim koliko me je lik i značenje Njegoša zanimalo...”

6.jpg

Vajar je dao „principijelni pristanak”, ali nije dočekao njegovu izgradnju.
I krenuli su pregovori i dogovori i 18. marta 1969. godine odbornici Cetinjske opštine, zakonski nadležni za tako nešto, jednoglasno su doneli neopozivu odluku o podizanju mauzoleja na mestu kapele. Javnost se uzburkala i podelila na one koji su za i one, brojnije i glasnije, protiv. Umešao se i Ustavni sud Jugoslavije koji je odluku prepustio Ustavnom sudu Crne Gore. I njegova odluka bila je neopoziva, bez obzira na mnoga suprotna mišljenja i s uvaženih inostranih adresa.
Njegoš je ponovo morao na putovanje posle smrti. Pesnik Duško Radović (1922–1984) objavio je 1971. godine pesmu „Veći grob za novu smrt”. Ovakvu: „Njegoša podmićuju/ nude mu novu smrt i veći grob/ mame ga u svoju raku, u kazamat,/ da ga stave pod svoj kamen i svoje straže/ da jedino oni budu nadležni za njegov slučaj/ da nam jedino oni mogu prepričavati njegove/ prave misli/ da nije mislio ono što je mislio/ i da nije napisao ono što je napisao/ i da je oduvek mislio ono što oni misle.”
U nedelju 28. jula 1974. godine na Jezerskom vrhu, prilično skraćenom zbog veličine građevine, svečano je otvoren Njegošev mauzolej, po Meši Selimoviću „faraonska grobnica”. Kako piše u zvaničnom vodiču Nacionalnog parka Lovćen, kome mauzolej danas i pripada, do njega vodi tunel sa stepeništem probijen u masivu planine. Središnje mesto građevine zauzima kapela na čijem ulazu se nalaze dve veličanstvene figure Crnogorki isklesane od crnog granita koje, kao karijatide, podupiru konstrukciju kapele. U njoj je smeštena zadivljujuća sedeća figura Njegoševa s otvorenom knjigom na kolenima. U podzemnoj kripti, u mermernom sarkofagu, sahranjeni su Njegoševi posmrtni ostaci.
Svojevremeno, prvobitna kapela pažljivo je razgrađena i svaki skinuti kamen obeležen brojem i prebačen na Ivanova korita. S nadom da će se, negde i nekad, obnoviti o čemu se u poslednje vreme ponovo govori.
Da li su i seobe posle smrti usud ovih prostora?!

Autor: Petar Milatović
Ilustrovao: Dragan Maksimović
Izvor: Politikin zabavnik

 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.023
Nije me bilo na forumu najmanje sto godina, a možda i više, promijenio se izgled foruma i ne snalazim se uopšte. Ne vidim đe se edituje post,pa sam morala samu sebe da citiram. I na sami pomen " Gorskog vijenca", dođe mi lijepo da plačem. Bilo je to davne 2008/9 godine kada sam bila moderator na Beograd caffeu za književnost. Mnogi na forumu su davali izjave tipa, ne razumijem ja ovo ništa, kakve su ovo gluposti itd. Izrevoltirana tim neosnovanim i negativnim komentarima, sjela sam i napravila jednu analizu onih, po meni, najinteresantnijih i najznačajnijih stihova i u neku ruku ih " prevela" tj. rastumačila nekim najobičnijim jezikom, bez mnogo filosofije. Taj je tekst znači u originalu, prv put bio tamo nakačen. Poślije sam ga stavila na Scribd i tamo je bio neko vrijeme, ali sam svoj profil uklonila i tekst stavila na svoj blog. Slučajno sam nešto pregledala jutros i svoj, pokradeni tekst našla na najmanje petnaest foruma, besplatnih seminarskih radova, Scribdu na dva mjesta, strašno. Trebalo bi mi pet advokata da pohvataju sve one koji su me pokrali, žalosno zaista. Elem, pošto onaj link sa Scribda koji sam postavila, više ne postoji, jer ni mene tamo nema, evo ga svježi link teksta koji se može naći na mom blogu.

besherat.blogspot.com/2017/02/gorski-vijenac-petar-ii-petrovic-njegos
 
Poslednja izmena od urednika:
Top