LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
50 godina posle tragičnog kraja
Pesništvo u senci misteriozne smrti Branka Miljkovića
Blic
„Ubi me prejaka reč“ je najcitiraniji stih u istoriji srpskog pesništva. Njegov autor, Branko Miljković, pronađen je 1961. godine. obešen na periferiji Zagreba. Biblioteka grada Beograda je povodom 50 godina od pesnikove smrti bila domaćin skupu „Branko Miljković - pesnik vatre“, na kojem su govorili i Mihajlo Pantić, Radivoje Mikić, Jelena Novaković, Dubravka Đurić, Vojislav Karanović, Vasa Pavković, Saša Radojčić...
„Moj pad produžava moj život“: Branko Mijlković
Klasik srpske književnosti dugo je, međutim, i povod vanknjiževnih rasprava. Njegov nagli odlazak nikada nije do kraja razrešen. Kada su ga jednom pitali kada se najviše uplašio, Branko Miljković je odgovorio: „Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati nijednu pesmu“. To je odgovor pesnika čija je poezija nekako ostala u senci misteriozne smrti. Jer, i sada, pola veka nakon što su Branka pronašli obešenog na periferiji Zagreba, forumi gore od rasprava da li je ubijen ili je sam rešio da ode. A tek poneki amblematski stih bude citiran.
U „Politici“ je 13. februara 1961. objavljena štura vest da je „tragično završio život pesnik Branko Miljković“. Bez dodatnih objašnjenja. Dan kasnije, dopisnik iz Zagreba je bio nešto opširniji: „U Zagrebu je, u trenucima psihičke depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se radi o samoubistvu vešanjem.“
Branko Miljković u dvorištu porodične kuće u Beogradu
Zabeležene su, međutim, i reči Brankovog oca Gligorija, koji je odmah otputovao u Zagreb. „Tražio sam da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju. Toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla.“
Svedočenja ljudi koji su proveli poslednju noć sa Brankom ukazuju na pravi triler. Kafana na zloglasnoj periferiji, ljudi u crnom automobilu koji se zaustavio baš tu, tuča, sumnjivi tragovi koji navode na to da je pesnik prvo ubijen pa tek onda odveden do tanušnih grana drveta o kojem priča otac...
Majka Brankova je videla svog sina golog u mrtvačnici. Odmah joj je bilo jasno da se nije obesio. Ona je jedina tada to smela glasno da kaže.
Ostao je mit o mučnom kraju, nimalo remboovskom, ali srećom i poezija, jedinstvena u srpskoj lirici. Pesnik Alek Vukadinović kaže: „Šezdesete godine bile su prevratničke za srpsku književnost. Vasko Popa i Miodrag Pavlović su uveliko bili stvarnost naše poezije. Tada se pojavio Branko Miljković sa svojim sirenskim stihom, leporečivom frazom, neuporedivom magijom iskaza. Lepota reči, kult forme, sirenski poj i jek muzičke intonacije, simbolistička višesmislenost postali su preko noći stvarnost pesničke umetnosti.“
Književnik Vasa Pavković kaže da je Branko Miljković klasik srpske lirike.
„Njegovo mesto je nedvosmisleno u panteonu naše lirike 20. veka, ali je paradoksalno, suština njegovog lirizma i danas neuhvatljiva, a poetičke osnove, kao i konsekvence njegovih poetičkih izbora, nedovoljno jasne. Kad mislimo na njegov lik, krećemo se između polova koje je sam označio rečima Vatra i Ništa, a to je izuzetno hermetičan prostor postojanja i kreacije“, kaže Vasa Pavković.
- Stih „Moj pad produžava moj život“ na neki način definiše ne samo pesnikov predosećaj nego i njegovo mesto na mapi srpske poezije. Miljković se stihovima i uzdizao i padao, ali je verovao u moć pesničke reči kao vrhovnu moć jezika i to je ono što ga čini potrebnim pola veka nakon njegove prerane smrti.
Deo pesnikove zaostavštine koja se čuva u Nišu
Pesnik Saša Radojčić poeziju Branka Miljkovića čita dotičući se njegove „filozofičnosti“. „Ta filozofičnost je opšte mesto govora o Miljkoviću, ali kao i svako opšte mesto, nije dovoljno potkrepljena konkretnim tekstualnim dokazima. Moto mog pristupa na skupu o Miljkovićevoj poeziji je bila Ničeova rečenica: ‘Filolozi čitaju tekst, a mi moderni čitamo samo još misli’. U govoru o Miljkovićevoj filozofičnosti uglavnom su se čitale misli, a ja pozivam da se čita konkretni tekst i utvrde stvarne kontekstualne veze između Miljkovića i filozofskog (pod)teksta. Tako, npr. amblematsko Miljkovićevo ‘isto je pevati i umirati’ tumačim kao inverziju Parmenidovog ‘isto je misliti i biti’, Miljkovićev iskaz ‘poezija voli da se skriva’ kao parafrazu Heraklitovog ‘priroda voli da se skriva’, a određenje poezije kao ‘mišljenje pevanja’ kao stvar neposredno inspirisanu Hajdegerovom filozofijom“, kaže Radojčić.
Branko Miljković
-Rođen je u Nišu 29. januara 1934.
-Godine 1953. odlazi u Beograd na studije.
-Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine.
-Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo u časopisu „Delo“.
-Prvu zbirku pesama „Uzalud je budim“ objavljuje 1956. i s njom postiže veliki uspeh; najznačajnija je zbirka „Vatra i ništa“, nakon koje izlaze i zbirke „Poreklo nade“ (1960) i „Krv koja svetli“ (1961). Zbirka „Smrću protiv smrti“ objavljena je 1959.
-Beograd napušta u jesen 1960. godine i odlazi za urednika kulture u Radio Zagrebu.
-U noći između 12. i 13. februara 1961. njegovo obešeno telo pronađeno je u parku u Zagrebu. Imao je 27 godina.
-Film o njemu „Vatra i ništa“ snimljen je 1995.
-Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu pesnikovu zaostavštinu.
-Nagrada „Branko Miljković“ dodeljuje se od 1971. godine.
Ubi me prejaka reč
Čuveni stih, kasnije i epitaf, „Ubi me prejaka reč“, koji je zvučao proročki, Branko je objavio u svojoj zbirci pesama „Poreklo nade“ iz 1960. godine. Ovaj stih je verovatno i najpoznatiji u srpskom pesništvu. Znaju ga čak i oni koji su imuni na poeziju, a na ovu temu već decenijama se pišu diplomski radovi. Kada je sahranjen, na grobnici mu je uklesan upravo ovaj stih. To je, prema rečima njegovog prijatelja Koste Dimitrijevića, bila opominjuća poruka njegove porodice zbog pesnikovog tragičnog kraja.
Uzalud je budim
(deo pesme)
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde (...)
Pesništvo u senci misteriozne smrti Branka Miljkovića
Blic
„Ubi me prejaka reč“ je najcitiraniji stih u istoriji srpskog pesništva. Njegov autor, Branko Miljković, pronađen je 1961. godine. obešen na periferiji Zagreba. Biblioteka grada Beograda je povodom 50 godina od pesnikove smrti bila domaćin skupu „Branko Miljković - pesnik vatre“, na kojem su govorili i Mihajlo Pantić, Radivoje Mikić, Jelena Novaković, Dubravka Đurić, Vojislav Karanović, Vasa Pavković, Saša Radojčić...
„Moj pad produžava moj život“: Branko Mijlković
Klasik srpske književnosti dugo je, međutim, i povod vanknjiževnih rasprava. Njegov nagli odlazak nikada nije do kraja razrešen. Kada su ga jednom pitali kada se najviše uplašio, Branko Miljković je odgovorio: „Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati nijednu pesmu“. To je odgovor pesnika čija je poezija nekako ostala u senci misteriozne smrti. Jer, i sada, pola veka nakon što su Branka pronašli obešenog na periferiji Zagreba, forumi gore od rasprava da li je ubijen ili je sam rešio da ode. A tek poneki amblematski stih bude citiran.
U „Politici“ je 13. februara 1961. objavljena štura vest da je „tragično završio život pesnik Branko Miljković“. Bez dodatnih objašnjenja. Dan kasnije, dopisnik iz Zagreba je bio nešto opširniji: „U Zagrebu je, u trenucima psihičke depresije, tragično završio život mladi književnik Branko Miljković. On je pretprošle noći nađen mrtav u Ksaverskoj šumici, na izlazu iz užeg gradskog područja Zagreba. Organi Sekretarijata unutrašnjih poslova ustanovili su da se radi o samoubistvu vešanjem.“
Branko Miljković u dvorištu porodične kuće u Beogradu
Zabeležene su, međutim, i reči Brankovog oca Gligorija, koji je odmah otputovao u Zagreb. „Tražio sam da nam pokažu to prokleto drvo, imamo i njegovu fotografiju. Toliko je tanušnih grana da se tu ni mačka ne bi mogla obesiti. Rukom sam začas savio do zemlje tu granu od tanušnog stabla.“
Svedočenja ljudi koji su proveli poslednju noć sa Brankom ukazuju na pravi triler. Kafana na zloglasnoj periferiji, ljudi u crnom automobilu koji se zaustavio baš tu, tuča, sumnjivi tragovi koji navode na to da je pesnik prvo ubijen pa tek onda odveden do tanušnih grana drveta o kojem priča otac...
Majka Brankova je videla svog sina golog u mrtvačnici. Odmah joj je bilo jasno da se nije obesio. Ona je jedina tada to smela glasno da kaže.
Ostao je mit o mučnom kraju, nimalo remboovskom, ali srećom i poezija, jedinstvena u srpskoj lirici. Pesnik Alek Vukadinović kaže: „Šezdesete godine bile su prevratničke za srpsku književnost. Vasko Popa i Miodrag Pavlović su uveliko bili stvarnost naše poezije. Tada se pojavio Branko Miljković sa svojim sirenskim stihom, leporečivom frazom, neuporedivom magijom iskaza. Lepota reči, kult forme, sirenski poj i jek muzičke intonacije, simbolistička višesmislenost postali su preko noći stvarnost pesničke umetnosti.“
Književnik Vasa Pavković kaže da je Branko Miljković klasik srpske lirike.
„Njegovo mesto je nedvosmisleno u panteonu naše lirike 20. veka, ali je paradoksalno, suština njegovog lirizma i danas neuhvatljiva, a poetičke osnove, kao i konsekvence njegovih poetičkih izbora, nedovoljno jasne. Kad mislimo na njegov lik, krećemo se između polova koje je sam označio rečima Vatra i Ništa, a to je izuzetno hermetičan prostor postojanja i kreacije“, kaže Vasa Pavković.
- Stih „Moj pad produžava moj život“ na neki način definiše ne samo pesnikov predosećaj nego i njegovo mesto na mapi srpske poezije. Miljković se stihovima i uzdizao i padao, ali je verovao u moć pesničke reči kao vrhovnu moć jezika i to je ono što ga čini potrebnim pola veka nakon njegove prerane smrti.
Deo pesnikove zaostavštine koja se čuva u Nišu
Pesnik Saša Radojčić poeziju Branka Miljkovića čita dotičući se njegove „filozofičnosti“. „Ta filozofičnost je opšte mesto govora o Miljkoviću, ali kao i svako opšte mesto, nije dovoljno potkrepljena konkretnim tekstualnim dokazima. Moto mog pristupa na skupu o Miljkovićevoj poeziji je bila Ničeova rečenica: ‘Filolozi čitaju tekst, a mi moderni čitamo samo još misli’. U govoru o Miljkovićevoj filozofičnosti uglavnom su se čitale misli, a ja pozivam da se čita konkretni tekst i utvrde stvarne kontekstualne veze između Miljkovića i filozofskog (pod)teksta. Tako, npr. amblematsko Miljkovićevo ‘isto je pevati i umirati’ tumačim kao inverziju Parmenidovog ‘isto je misliti i biti’, Miljkovićev iskaz ‘poezija voli da se skriva’ kao parafrazu Heraklitovog ‘priroda voli da se skriva’, a određenje poezije kao ‘mišljenje pevanja’ kao stvar neposredno inspirisanu Hajdegerovom filozofijom“, kaže Radojčić.
Branko Miljković
-Rođen je u Nišu 29. januara 1934.
-Godine 1953. odlazi u Beograd na studije.
-Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine.
-Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo u časopisu „Delo“.
-Prvu zbirku pesama „Uzalud je budim“ objavljuje 1956. i s njom postiže veliki uspeh; najznačajnija je zbirka „Vatra i ništa“, nakon koje izlaze i zbirke „Poreklo nade“ (1960) i „Krv koja svetli“ (1961). Zbirka „Smrću protiv smrti“ objavljena je 1959.
-Beograd napušta u jesen 1960. godine i odlazi za urednika kulture u Radio Zagrebu.
-U noći između 12. i 13. februara 1961. njegovo obešeno telo pronađeno je u parku u Zagrebu. Imao je 27 godina.
-Film o njemu „Vatra i ništa“ snimljen je 1995.
-Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu pesnikovu zaostavštinu.
-Nagrada „Branko Miljković“ dodeljuje se od 1971. godine.
Ubi me prejaka reč
Čuveni stih, kasnije i epitaf, „Ubi me prejaka reč“, koji je zvučao proročki, Branko je objavio u svojoj zbirci pesama „Poreklo nade“ iz 1960. godine. Ovaj stih je verovatno i najpoznatiji u srpskom pesništvu. Znaju ga čak i oni koji su imuni na poeziju, a na ovu temu već decenijama se pišu diplomski radovi. Kada je sahranjen, na grobnici mu je uklesan upravo ovaj stih. To je, prema rečima njegovog prijatelja Koste Dimitrijevića, bila opominjuća poruka njegove porodice zbog pesnikovog tragičnog kraja.
Uzalud je budim
(deo pesme)
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde (...)