Paul Verlaine

[sendi]

Paul Verlaine

Paul-Marie Verlaine, (Metz, 30. mart 1844. - Pariz, 18. januar 1896.), francuski pjesnik.


U početku je pripadao parnasovskoj školi. Zbog Arthura Rimbauda napušta obitelj i odlazi u pustolovnu skitnju po Belgiji i Engleskoj. U Bruxellesu je pripit, pucao u Rimbauda, zbog čega je osuđen na dvije godine tamnice. Nakon zatvora predaje u Engleskoj i kod isusovaca u Rethelu. Pateći zbog braka propalog zbog njegove biseksualnosti obraća se religiji. Iz zatvora objavljuje zbirku pjesama "Romanse bez riječi" i piše zbirku "Razboritost" koja izlazi 1881. i stihove koji kasnije ulaze u zbirke "Mudrost" i "Paralelno". Godine 1874. nastanio se u Parizu, gdje je tiskao poemu "Pjesničko umijeće", koju pjesnička generacija osamdesetih godina prihvaća kao manifest simbolizma, a Verlaine je postao predvodnik novog pravca. Svoja opscena djela tiskao je kriomice pod pseudonimom Pablo de Herlagnez. Opet je zatvoren zbog zlostavljanja majke, boluje od artritisa. Ne razlikuje zbilju od mašte, uzima opijum i hašiš, živi boemskim životom, snašao ga je tzv. pjesnički usud.​

( Vikipedija )

 

[erinija]

Prečista luna...

Prečista luna
sija kroz gaj;
sa svakog žbuna
stiže glas taj i
ispod hvoja:
O mila moja.

Jezero bleska,
zrcala vir,
crnoga vreska
senka u šir,
a vetar jada...

Sanjajmo, sada.

Po tihoj stazi
tišine hod
kao da slazi
niz crni svod
gde zvezda blista...

O srećo čista!

 

[Freya Zane]

Klonuće


Ja sam kao carstvo, kasno, blizu kraja,
Što barbare bijele kako idu gleda,
Akrostihe kujuć lijene stihe reda,
Sloga zlatna, bolna od sunčeva sjaja.

U osami duša od dosade pati.
Krvave su bitke, kažu tamo dolje,
O, nemoćni što smo, slabi i bez volje,
Bez želje da radost života se vrati!

O, ne moći htjeti, o, čak niti htjeti!
Oh, ispili sve smo! Bathil, smij se tiše!
Oh, ispili sve smo, riječi nema više!

Samo pjesma jedna vatri namijenjena,
Jedan rob nehajni, što sveđ nekud leti,
I dosada neka, bol nepreboljena.
​

 

[Freya Zane]

KALEIDOSKOP



U ulici jednoj, sred sanjana grada,
bit će ko kad prođe ovaj život strašan:
trenut istodobno žestok i nejasan...
O sunce u magli koja se raspada!



O krik s mora, zvuci što ih šuma lije!
Bit će kao da nam ništa nije znano;
iz metampsihoza buđenje lagano:
stvari bit će iste više nego prije.



U ulici posred grada začarana
orgulje u suton napjeve će mljeti,
mačke će se na sve šankove popeti,
limene će glazbe ići sa svih strana.



Bit će tako kobno kao da se mrije,
na licima suze od slatkoga plača,
smijeh prepun jecaja u lomu kotača,
dozivanje smrti da dođe što prije.



Neke drevne riječi ko uvelo cvijeće,
od plesova čut ćeš buku uzavrelu,
udovice nose cekine na čelu,
roj se prostakuša med kurvama kreće,



koje se muvaju, strašni klapci s njima
i lišajni starci, bez obrva, bijeli,
dok na drugom kraju narod se veseli
uz bljesak raketa i miris urina.



Bit će kao onda kad se od sna budi
i ponovno zaspi i ponovno sniva
te ukrase čudne, pune čara živa,
ljeto što nam travu i zuj pčela nudi.

 

[sendi]

Paul Verlaine

Pol Verlen, veliki francuski pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je koliko opterećen porocima i slabostima, isto toliko obilno nagrađen darovima, a pre svega lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i iskrena, po obliku savršena a po zvučnosti muzikalna, bila je takođe zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku neprekidne borbe između dobra i zla, između pobožnosti i bogohulništva, između lepog i ružnog, između razuma i ludila. Baš kao i njegov život. Verlen je rođen u Mecu, u oficirskoj porodici. Kad mu je bilo deset godina, otac ga je upisao u licej, na veliku žalost majke. Pri prvom susretu sa učenicima, kod svih je proizveo nepovoljan utisak svojom neprivlačnom pojavom: imao je nesimetričnu lobanju, dve izbočine na čelnim stranama, oči duboko usađene i neodređene boje, nos širok i spljošten, jabučice isturene, obrve guste i nakostrešene. Drugovi su zapazili još i njegovu preteranu stidljivost i nespretnost. Njegov najprisniji drug, koji ga je jako zavoleo, govorio je: „Njegova duša najdivniji je poklon koji se poželeti može“. Kad ga je isti drug doveo svojoj kući, roditelji su ga šapatom upitali: „Kakvo si nam to čudo doveo u kuću?“ U doba polnog sazrevanja, oko svoje petnaeste godine, ispoljava dve nove osobine: počeo je da piše pesme (najpre po ugledu na Viktora Igoa, a kasnije na Bodlera), a zatim se kod njega razvija strast i ljubav (ljubav koja nije bila kao kod većine njegovih drugova, idealna i platonska, s prvim poljupcima i uzdasima, nego telesna i pohotljiva, bez duhovnog uvoda i izražaja, i to najčešće sa izvikanim prijateljicama noći). Posle odlično položenog ispita zrelosti i završenog pravnog fakulteta, dobio je službu opštinskog zvaničnika u Parizu. Njegovo pesničko stvaralaštvo je u punom poletu, ali ga u isto vreme obuzima alkoholičarska strast. U to vreme objavljuje svoju prvu zbirku pesama, Saturnske poeme, koja od njegovog imena stvara ime velikog pesnika. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa bolje. Među tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se isticala po lirizmu Jesenja pesma, a isto tako i pesma Moj porodični san, pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čežnji za traženom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je nedugo posle prve objavio i drugu zbirku, Galantne svečanosti, njegov prijatelj Šarl de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom Matildom, koja je obožavala muziku i pevanje. Već pri prvim njenim rečima osetio je ličnost koju je dugo u snu tražio, pa i nakratko viđao. To svoje osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu je uzvratila ravnom merom: „Volim Vas jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete muziku“. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova, priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata obavljeno venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka, Dobra pesma, koju je Viktor Igo propratio rečima da je to „Prava kita cveća usred pakla kanonade“. Brak kao da je preporodio pesnika: odrekao se apsinta i kafanskog društva i posvetio se svojoj voljenoj ženi. Posle tri meseca skladnog bračnog života, pesnikova osećanja prema ženi postaju sve hladnija i on se vraća boemskom životu: vraća se kući u zoru, pijan, svađa se sa ženom, tuče je, i ona beži dvaput svojim roditeljima. Verlen se posle svakog neuračunljivog ispada iskreno kaje i pokušava da se popravi. Izbija pariska komuna. To izaziva nove svađe: on je oduševljen revolucijom i stupa u službu Komune, dok su mu žena i njeni roditelji odlučni protivnici. Posle pada Komune, kad je Pariz počeo da se vraća svom predratnom životu i izgledu, pesnik je izgubio volju da se vrati na svoje staro radno mesto i predaje se poeziji i noćnom životu. Uskoro je dobio pismo od sedamnaestogodišnjeg provinciskog pesnika Artura Remboa, iz malog grada Šarlvila u Ardenima. U pismu Rembo zaljubljeno hvali poeziju svog velikog učitelja Verlena i ujedno prilaže svoje prve pesme. Ove pesme deluju na Verlena, kako sam kaže, žestinom groma, i iskre su mladićkog i prkosnog genija. Mladi pesnik je, na kraju svog pisma, izrazio samo jednu želju: voleo bi da dođe i da se nastani u Parizu, ali nema novca. Verlen je, bez dvoumljenja, odmah poslao novac i pismo, koje je završio ushićenim rečima: „Dođi, lepa, velika dušo, zovu te, svi te čekaju!“ Kroz dva dana mladi pesnik stigao je pravo u dom Matildinih roditelja, kod kojih je tada Verlen stanovao. Mladi gost bio je džinovskog stasa, sirovog izgleda, čupave kose i zapuštene spoljašnjosti, a od prtljaga imao je samo svoju zbirku pesama Pijani brod. Konzervativni roditelji i žena zanemeli su. Za stolom, na večeri, vladala je grobna tišina, koja je sve kazivala. Jedini je progovorio Verlen. Kad je iskapio prvu čašu vina, rekao je na adresu vojih ukućana prkosno: „Živeli psi! Psi su jedini pravi liberali!“ Sutradan je gostu otkazano gostoprimstvo i Verlen mu je našao drugi stan. Verlen i Rembo, srodne duše, sklopili su veoma brzo ne samo verno pobratimstvo, već i ideološki savez. Kraj niza ispijanih čaša apsinta, pošto bi ushićeni pročitali svoje pesme, razvijali su svoju novu teoriju poezije, uveravajući jedan drugog da moraju postati vođe, učitelji, preteče, vidoviti, sinovi sunca. Verlen je dovodio svog mladog prijatelja na večeri pesnika na kojima su se čitale pesme i o njima raspravljalo. Mladi prorok javno je izvrgavao ruglu sve pesme drugih pesnika, a jednog pesnika je, čak, napao Verlenovim štapom. Kružok je posle toga zabranio Verlenu da dovodi tog mladog pesnika-siledžiju na večeri, ali je on odgovorio nabusito i odlučno: „Nikad! Mi ćemo dolaziti obojica ili nijedan!“ Pobratimi su tako i postupili. Nisu odlazili u društvo pesnika, ali su nastavili da se druže sami po kafanama ne samo uz apsint, već i uz hašiš. Verlen je u to vreme dobio sina. To ga je ponovo vratilo domaćem životu, ali nakratko. Nastavio je noćni život sa Remboom i vraćao se kući pred zoru, uvek u pijanom stanju. Posle uzaludnih prepirki i svađi, žena mu je odlučno poručila: „Kad Rembo bude napustio Pariz, moći ćeš da se vratiš našoj kući!“ Verlen je popustio: dao je svom pobratimu novac za putne troškove i vratio ga u njegov Šarlvil, a on se vratio porodičnom životu. Taj rastanak je bio kratak. Posle nekoliko meseci Verlen je, slučajno, sreo na ulici Remboa, i odmah su se dogovorili da, uz novčanu pomoć Verlenove majke, napuste Pariz i sklone se u Brisel. Za Verlenom su dojurile žena i njena majka, da ga nagovore da se vrati kući. On se pokajao i pristao na povratak. Međutim, usput se predomislio, vratio se u Brisel i s Remboom pobegao u London. Tamo su iznajmili bednu sobicu, živeli u prisnom prijateljstvu i nastavili pesnički rad, ali su se ubrzo posvađali i Verlen se vratio u Brisel. U nastupu očajanja, rešen da se ubije, kupio je revolver. Kada je odustao od svoje očajničke namere, Verlen poziva Remboa da nastave zajednički život, ali Rembo zahteva odlučno da se vrate u Pariz. Među njima se izrodila oštra svađa; Verlen poteže revolver i ranjava svog pobratima. Osuđen je na dve godine zatvora u Monsu, doživljava teške dane i gorko razočarenje: Rembo ga napušta i vraća se u Šarlvil, žena dobija brakorazvodnu parnicu, a izdavači odbijaju da mu izdaju knjigu pesama jer je izgubio ugled u javnosti. Slomljen duševno i moralno, u svom unutrašnjem bespuću, kod njega se javila nova crta karaktera: potražio je spas u bogu i ispevao zbirku duboko pobožnih pesama Mudrost. Po izlasku iz zatvora saznao je da se Rembo nastanio u Štutgartu, u jednoj porodici, i da je prilegao na učenje nemačkog jezika. Verlen, privezan za Remboa tajanstvenim i zagonetnim vezama, čim se našao na slobodi, dolazi k njemu s pokajničkim brojanicama u rukama, da bi se samo tri sata kasnije odrekao boga, govorio je Rembo. Na obali reke Nekar, u šetnji, među izmirenim pobratimima ponovo izbija žestoka, zagonetna svađa, i seljaci nalaze na poljani Verlena u besvesnom stanju. Utučen, prezren i napušten od svih prijatelja, prokleti pesnik, kako ga je zvao ceo svet, dao se u skitnju. Najzad je dobio službu nastavnika u malom mestu Retelu, gde je upoznao i zavoleo jednog osamnaestogodišnjeg seljačića, Lisijena, kao rođenog sina, ali, koga su mu, očekivano, zabranili da viđa. Kad je zbog pijanstva izgubio službu, preselio se u Lisijenovo selo. Mladi usvojenik je, međutim, uskoro umro i to ga je dotuklo. U potpunom očajanju, tražio je spas u alkoholu i poeziji. Tada je ispevao novu zbirku pesama, Negda i nedavno, koja pokazuje nov uspon u njegovom stvaralaštvu. U bezizlaznom očajanju i pod dejstvom alkohola, odlazi u Aras da iznudi od majke novac, i kad u tome ne uspeva, pokušava da je udavi. Zbog toga ponovo dopada zatvora. Kad se opet našao na slobodi, kao čovek koga su napustili svi prijatelji, skitao je i prosjačio, lutao po drumovima, šumama, selima i gradovima, ili je nalazio skloništa u azilima, bolnicama i sobicama prostitutki. Dok je ležao u bolnici, dobio je poslednje, neočekivano priznanje: javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro je kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu Razočaranje.




Ars poetica

Muzika nek te prva brine
i zato Nepar nek ti pjeva
što mutan lakše se prelijeva,
a sve bez poze i težine.
Kad biraš riječi, nek ti godi
da ih ne biraš bez prezira:
siva nas pjesma više dira,
kad se Nejasno s Jasnim vodi.
To su za velom oči krasne,
sjaj dana kada trepti zrakom,
il na jesenskom nebu mlakom
u plavoj zbrci zvijezde jasne.
Nek nam je još i Preljev dan,
jedino preljev, a bez Boje!
Samo preljevi lako spoje
flautu s rogom, san uz san.
Od Dosjetke ti bježi smjele,
od kruta Duha, Smijeha gnjila;
s njih plaču oči Plavetnila;
sve je to luk iz proste zdjele!
Rječitost zgrabi, vrat joj stezi!
Pri radu ti se često sjeti
i Rimu malko opameti,
jer pustiš li je, ona bježi.
Za grijehe Rime nema riječi!
Zar gluho dijete, Crnac ludi
taj jeftin nakit nama nudi
što pod turpijom prazno zveči?
Muzike još i sveđ i dugo,
da stih ti kao smion važi
leteć iz duše koja traži
druge ljubavi, nebo drugo.
Nek stih ti bude avantura,
u hitrom vjetru jutra rasut,
od kog metvica i smilj cvatu…
Sve drugo je – literatura.

 

[erinija]

Mesecina


Pejzaz bez premca, to je vasa dusa
Gde idu ljupke maske, plesu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se slusa,
Ko da su tuzni ispod cudne sminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, zivot dnevnog sjaja,
U srecu kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesecinom spaja,

Sa mesecinom i tuznom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju.

 

[erinija]

SLAVUJ

Ko žustri let ptica kada se pomame
sva sećanja se moja ruše na me,
ruše se kroz mog srca lišće žuto,
mog srca što gleda u svoje svinuto
deblo u bljesku vode svih Žaljenja
koja tu blizu tekuć tužno jenja,
ruše se, a onda, gle, graja rđava,
koju vlažan lahor dolazeć stišava,
u stablu se eto polako smiruje
i više ništa nigde da se čuje,
ništa osim glasa što Odsutnost slavi,
ništa osim glasa što se čežnjiv javi
u ptice što mi je Prva Ljubav bila
i kojoj je pesma ko i onda mila,
a u mesecu žalostiva sjaja
što se bledolik i svečan pomalja,
letnja noć teška, snuždena i mlaka,
prepuna mira i tamnog mraka,
njiše na azuru što ga vetrić tače
to stablo što drhti i pticu što plače.