Član
- Učlanjen(a)
- 27.11.2009
- Poruka
- 1.306
Piše: Ljubiša Petrović
Pas i macka najbolji lekari!
MIGELOVA TERAPIJA UZ POMOĆ MAČKA
Pijani šofer koji je naleteo na desetogodišnju Meksikanku Mariju, osudio ju je na tiho umiranje. Nije bila sposobna da govori, niti da se kreće. Posle nekoliko meseci, lekari su njenoj porodici preporučili kućno lečenje i Marija bi, po svoj prilici, ostala u besvesnom stanju da u kuću nije zalutao mačak skitnica, koji je dobio ime Migel.
“Kad sam posetio tu porodicu, koja je živela u predgrađu grada Masatlana na obali Tihog okeana”, priseća se zoolog Dejvid Grin, “Marija se bezbrižno igrala sa rasnim, crnim mačkom. Ali, kako nam je objasnila Frančeska, majka devojčice, to nije bio Migel. Pošto je ispunio svoju plemenitu misiju, mačak “kabaljero” nestao je u toploj meksičkoj noći, nečujno i tajanstveno kako se i pojavio“.
Frančeska je ispričala Grinu da je mačka prvi put videla kad je ušla u kćerkinu sobu da bi joj poželela laku noć. Pošto je prozor bio otvoren, pretpostavila je da je mačak ušao u sobu u potrazi za hranom, pa je rešila da ga izbaci iz kćerkine postelje, ali je videla nešto što ju je primoralo da promeni odluku.
Glava mačora nalazila se blizu korena devojčicine leve ruke, a on je polako lizao njen palac. Frančeska je primetila i da Marijini prsti, jedva primetno, podrhtavaju. To su, ujedno, bili i prvi njeni pokreti posle saobraćajnog udesa. Ne obraćajući pažnju na Frančesku, mačak je nastavio pokrete jezikom i Marijini prsti su još jednom, sada već primetnije, zadrhtali.
Nakon te noći, mačku Migelu ne samo da su dozvoljavali da spava u Marijinoj sobi, već su ga na razne načine podsticali na to. Ponekad bi se, kad bi iskočio kroz prozor, izgubio na izvesno vreme, ali se uvek vraćao. Veći deo vremena je ležao priljubljen uz devojčicu i oblizivao njene prste. Nekoliko dana nakon Migelovog pojavljivanja, Marija se probudila iz kome i sedam meseci kasnije ponovo progovorila. Od tog trenutka, njen oporavak se odvijao veoma brzo.
Kad se devojčica sasvim oporavila, roditelji su rešili da je odvedu na odmor u SAD. Kućnoj pomoćnici su, pre odlaska, dali stroge instrukcije da prozor na Marijinoj sobi neprestano bude otvoren i da svake večeri u krevet stavi hranu, mleko i svežu vodu. Ipak, kad su se posle dve nedelje vratili, Migela nije bilo. Od kućne pomoćnice su saznali da je mačak dolazio, a zatim je iznenada iščezao.
Marijino ozdravljenje, iako veoma impresivno, ipak nije jedino iznenađenje za psihijatre i terapeute.
PUDLICA – KONTROLOR EPILEPSIJE
Najviše energije prenose plamenoriđe, mirne i odane životinje. Životinje boje peska ili krema okrepljujuće deluju na energiju svog gazde. Blagotvorno delovanje uočeno je i zahvaljujući životinjama sa belim krznom, ali i crni psi utiču na poboljšanje pozitivne energije u kući.
“Ali, psi ne samo da leče, oni još i uče ljude da čitaju! To je naročito rasprostranjeno u javnim bibliotekama američkog grada Vestporta. Deca koja kod kuće nerado uče i čitaju knjige, u toj biblioteci psima, koji učestvuju u specijalnom programu terapije, marljivo i naglas čitaju svoje omiljene bajke“.
Deca su ubeđena da četvoronožni redovni gosti te biblioteke vole da slušaju istoriju, samo je potrebno da je čitaju uz poseban trud, razgovetno i izražajno. Ovaj program naročito je usavršen zbog dece sa govornim manama.
A u Velikoj Britaniji postoje specijalno obučeni psi koji olakšavaju život ljudima obolelim od teškog oblika epilepsije. Na primer, pudlica Milo nekako oseća približavanje epileptičkog napada koji preti njenoj gazdarici i uspeva da je upozori na to deset minuta pre njegovog početka.
Dvadesetogodišnja Hana Bejker, od šeste godine boluje od epilepsije, posledice dobroćudnog tumora na mozgu. Devojka svakodnevno doživi i po 80 epileptičkih napada koji su praćeni gubljenjem svesti. Pas, koji je prošao obuku u dobrotvornoj organizaciji “Support Dogs”, osposobljen je da oseti približavanje napada na osnovu promene boje kože i veličine zenica. Ukočen pogled životinje je preventivan signal za bolesnicu i pruža joj dovoljno vremena da se pripremi i zauzme maksimalno bezopasan položaj, da sedne za sto i leđa okrene prema zidu. Zahvaljujući pomoći pudlice, Hani je omogućeno da vodi relativno samostalan život, jer u pratnji svog psa-čuvara može bez bojazni da izađe na ulicu, ili ide u bioskop.
Pas i macka najbolji lekari!
MIGELOVA TERAPIJA UZ POMOĆ MAČKA
Pijani šofer koji je naleteo na desetogodišnju Meksikanku Mariju, osudio ju je na tiho umiranje. Nije bila sposobna da govori, niti da se kreće. Posle nekoliko meseci, lekari su njenoj porodici preporučili kućno lečenje i Marija bi, po svoj prilici, ostala u besvesnom stanju da u kuću nije zalutao mačak skitnica, koji je dobio ime Migel.
“Kad sam posetio tu porodicu, koja je živela u predgrađu grada Masatlana na obali Tihog okeana”, priseća se zoolog Dejvid Grin, “Marija se bezbrižno igrala sa rasnim, crnim mačkom. Ali, kako nam je objasnila Frančeska, majka devojčice, to nije bio Migel. Pošto je ispunio svoju plemenitu misiju, mačak “kabaljero” nestao je u toploj meksičkoj noći, nečujno i tajanstveno kako se i pojavio“.
Frančeska je ispričala Grinu da je mačka prvi put videla kad je ušla u kćerkinu sobu da bi joj poželela laku noć. Pošto je prozor bio otvoren, pretpostavila je da je mačak ušao u sobu u potrazi za hranom, pa je rešila da ga izbaci iz kćerkine postelje, ali je videla nešto što ju je primoralo da promeni odluku.
Glava mačora nalazila se blizu korena devojčicine leve ruke, a on je polako lizao njen palac. Frančeska je primetila i da Marijini prsti, jedva primetno, podrhtavaju. To su, ujedno, bili i prvi njeni pokreti posle saobraćajnog udesa. Ne obraćajući pažnju na Frančesku, mačak je nastavio pokrete jezikom i Marijini prsti su još jednom, sada već primetnije, zadrhtali.
Nakon te noći, mačku Migelu ne samo da su dozvoljavali da spava u Marijinoj sobi, već su ga na razne načine podsticali na to. Ponekad bi se, kad bi iskočio kroz prozor, izgubio na izvesno vreme, ali se uvek vraćao. Veći deo vremena je ležao priljubljen uz devojčicu i oblizivao njene prste. Nekoliko dana nakon Migelovog pojavljivanja, Marija se probudila iz kome i sedam meseci kasnije ponovo progovorila. Od tog trenutka, njen oporavak se odvijao veoma brzo.
Kad se devojčica sasvim oporavila, roditelji su rešili da je odvedu na odmor u SAD. Kućnoj pomoćnici su, pre odlaska, dali stroge instrukcije da prozor na Marijinoj sobi neprestano bude otvoren i da svake večeri u krevet stavi hranu, mleko i svežu vodu. Ipak, kad su se posle dve nedelje vratili, Migela nije bilo. Od kućne pomoćnice su saznali da je mačak dolazio, a zatim je iznenada iščezao.
Marijino ozdravljenje, iako veoma impresivno, ipak nije jedino iznenađenje za psihijatre i terapeute.
PUDLICA – KONTROLOR EPILEPSIJE
Najviše energije prenose plamenoriđe, mirne i odane životinje. Životinje boje peska ili krema okrepljujuće deluju na energiju svog gazde. Blagotvorno delovanje uočeno je i zahvaljujući životinjama sa belim krznom, ali i crni psi utiču na poboljšanje pozitivne energije u kući.
“Ali, psi ne samo da leče, oni još i uče ljude da čitaju! To je naročito rasprostranjeno u javnim bibliotekama američkog grada Vestporta. Deca koja kod kuće nerado uče i čitaju knjige, u toj biblioteci psima, koji učestvuju u specijalnom programu terapije, marljivo i naglas čitaju svoje omiljene bajke“.
Deca su ubeđena da četvoronožni redovni gosti te biblioteke vole da slušaju istoriju, samo je potrebno da je čitaju uz poseban trud, razgovetno i izražajno. Ovaj program naročito je usavršen zbog dece sa govornim manama.
A u Velikoj Britaniji postoje specijalno obučeni psi koji olakšavaju život ljudima obolelim od teškog oblika epilepsije. Na primer, pudlica Milo nekako oseća približavanje epileptičkog napada koji preti njenoj gazdarici i uspeva da je upozori na to deset minuta pre njegovog početka.
Dvadesetogodišnja Hana Bejker, od šeste godine boluje od epilepsije, posledice dobroćudnog tumora na mozgu. Devojka svakodnevno doživi i po 80 epileptičkih napada koji su praćeni gubljenjem svesti. Pas, koji je prošao obuku u dobrotvornoj organizaciji “Support Dogs”, osposobljen je da oseti približavanje napada na osnovu promene boje kože i veličine zenica. Ukočen pogled životinje je preventivan signal za bolesnicu i pruža joj dovoljno vremena da se pripremi i zauzme maksimalno bezopasan položaj, da sedne za sto i leđa okrene prema zidu. Zahvaljujući pomoći pudlice, Hani je omogućeno da vodi relativno samostalan život, jer u pratnji svog psa-čuvara može bez bojazni da izađe na ulicu, ili ide u bioskop.