- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.980
Pančevački buvljak, na kome se obrću stotine miliona dinara, ne poznaje fiskalne račune
Politika 02.05.2010 19:09
U našoj najvećoj „sirotinjskoj robnoj kući” više nema vreve kakva se mogla videti pre godinu-dve. Tada se između tezgi bukvalno išlo postrance, a laktovima krčio put. Sada se hoda komotno, kao na svakoj drugoj pijaci.
Neki u tome vide najavu kraja čuvenog buvljaka, dok drugi, u koje spada i Danilo Bjelica, direktor pančevačkog „Zelenila” koje gazduje buvljakom, misli da će pijaca još dugo zadržati krepkost. Direktor mora da bude optimista, jer njegovo će preduzeće od buvljaka ove godine zaraditi više od 250 miliona dinara. Da pančevački buvljak više nije obavezno odredište građana vascele Srbije svedoči slabo interesovanje za stanove i lokale u nedavno izgrađenoj zgradi. Da je ponuda učinjena koju godinu ranije, kupci bi se jagmili, za cenu ne bi marili. Pored ove zgrade, druga, kao izašla iz bajke o Ivici i Marici, nedovršena. Namena joj je bila jasna, ali su potrebe za izdavanjem soba i magacinskog prostora Kinezima presahle.
Jedina dobra stvar u novonastaloj situaciji jeste, objašnjavaju nam zaposleni na buvljaku, što više nema po pedeset džeparenja u jednom danu: „manje ljudi, manje lopovluka”.
Mlađa žena, koja sama nadzire ogromni štand sa patikama, žali se da nema posla. Pitamo, kako prodaje falsifikate poznatih marki za 700 do 900 dinara, zar to nije zabranjeno? Gleda nas podozrivo, ali na kraju ipak izusti: „Ma, kod nas je sve moguće.” Do nje štand sa farmerkama. Ima novopazarskih, ali i mađarskih, zavisi od modela, kaže prodavačica. Haljinice četiri stoje, za stotku dobijete četiri para muških čarapa. Traže se dresovi fudbalskih reprezentacija. Svi su dizajnirani onako kako stvarno izgledaju, osim reprezentacije Srbije. Njeni dresovi su dati u nekoliko verzija, pa ko šta voli. Najviše se traže dresovi naše i italijanske reprezentacije. Cena po dresu 500 dinara, „na više” sto dinara manje. Najoriginalniji poziv kupcima upućuje naš čovek zaposlen kod kineskog trgovca: „Kupiš deset pari gaća, dobiješ umetničku sliku na poklon.” Ograđuje se, veli, to nikako ne znači da su samo oni bez gaća ljubitelji umetnosti.
Da je ovde kupac postao redak zver da se naslutiti po tome što Kinezi, čim pitate za cenu, odgovaraju pitanjem: „Na vise?” Ako im odgovorite negativno, njihova volja za razgovorom naglo splašnjava.
Niko u upravi buvljaka ne može da objasni zašto se ni na jednoj tezgi ne izdaju fiskalni računi, iako je svaka registrovana kao samostalna trgovinska radnja. Kažu, ko zna po čijem naređenju, finansijska policija obilazi ova tri hektara ograđenog prostora. A da li država gubi? Gubi, nego šta, ali...
Trgovina mobilnim telefonima, koja je ovde godinama bila među najvećim, potpuno je splasnula. Sada najbolje rade oni koji prodaju srpsku varijantu „brze hrane”. Mirnu koegzistenciju naših i kineskih trgovaca narušavaju samo strogo odvojena mesta za pripremu hrane. Dok je na našim nezaobilazan roštilj sa pripadajućim menijem, kod Kineza je tu vok sa kupusom i specijalnom testeninom. Kinezi su cenovnik za svoja jela istakli samo na kineskom, što rečito govori o interesovanju posetilaca buvljaka za njihovu hranu. Naši tek zvirnu u vok i produže ka belim bubrezima.
Politika 02.05.2010 19:09
U našoj najvećoj „sirotinjskoj robnoj kući” više nema vreve kakva se mogla videti pre godinu-dve. Tada se između tezgi bukvalno išlo postrance, a laktovima krčio put. Sada se hoda komotno, kao na svakoj drugoj pijaci.
Neki u tome vide najavu kraja čuvenog buvljaka, dok drugi, u koje spada i Danilo Bjelica, direktor pančevačkog „Zelenila” koje gazduje buvljakom, misli da će pijaca još dugo zadržati krepkost. Direktor mora da bude optimista, jer njegovo će preduzeće od buvljaka ove godine zaraditi više od 250 miliona dinara. Da pančevački buvljak više nije obavezno odredište građana vascele Srbije svedoči slabo interesovanje za stanove i lokale u nedavno izgrađenoj zgradi. Da je ponuda učinjena koju godinu ranije, kupci bi se jagmili, za cenu ne bi marili. Pored ove zgrade, druga, kao izašla iz bajke o Ivici i Marici, nedovršena. Namena joj je bila jasna, ali su potrebe za izdavanjem soba i magacinskog prostora Kinezima presahle.
Jedina dobra stvar u novonastaloj situaciji jeste, objašnjavaju nam zaposleni na buvljaku, što više nema po pedeset džeparenja u jednom danu: „manje ljudi, manje lopovluka”.
Mlađa žena, koja sama nadzire ogromni štand sa patikama, žali se da nema posla. Pitamo, kako prodaje falsifikate poznatih marki za 700 do 900 dinara, zar to nije zabranjeno? Gleda nas podozrivo, ali na kraju ipak izusti: „Ma, kod nas je sve moguće.” Do nje štand sa farmerkama. Ima novopazarskih, ali i mađarskih, zavisi od modela, kaže prodavačica. Haljinice četiri stoje, za stotku dobijete četiri para muških čarapa. Traže se dresovi fudbalskih reprezentacija. Svi su dizajnirani onako kako stvarno izgledaju, osim reprezentacije Srbije. Njeni dresovi su dati u nekoliko verzija, pa ko šta voli. Najviše se traže dresovi naše i italijanske reprezentacije. Cena po dresu 500 dinara, „na više” sto dinara manje. Najoriginalniji poziv kupcima upućuje naš čovek zaposlen kod kineskog trgovca: „Kupiš deset pari gaća, dobiješ umetničku sliku na poklon.” Ograđuje se, veli, to nikako ne znači da su samo oni bez gaća ljubitelji umetnosti.
Da je ovde kupac postao redak zver da se naslutiti po tome što Kinezi, čim pitate za cenu, odgovaraju pitanjem: „Na vise?” Ako im odgovorite negativno, njihova volja za razgovorom naglo splašnjava.
Niko u upravi buvljaka ne može da objasni zašto se ni na jednoj tezgi ne izdaju fiskalni računi, iako je svaka registrovana kao samostalna trgovinska radnja. Kažu, ko zna po čijem naređenju, finansijska policija obilazi ova tri hektara ograđenog prostora. A da li država gubi? Gubi, nego šta, ali...
Trgovina mobilnim telefonima, koja je ovde godinama bila među najvećim, potpuno je splasnula. Sada najbolje rade oni koji prodaju srpsku varijantu „brze hrane”. Mirnu koegzistenciju naših i kineskih trgovaca narušavaju samo strogo odvojena mesta za pripremu hrane. Dok je na našim nezaobilazan roštilj sa pripadajućim menijem, kod Kineza je tu vok sa kupusom i specijalnom testeninom. Kinezi su cenovnik za svoja jela istakli samo na kineskom, što rečito govori o interesovanju posetilaca buvljaka za njihovu hranu. Naši tek zvirnu u vok i produže ka belim bubrezima.