- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
ВРЕМЕ СПЕКТАКЛА
Пагански ритуал против сајбер-перформанса
Спектакл је последица материјалног изобиља (код оних друштава која су то изобиље остварила) или последица чежње за њиме (код оних која то нису). Ипак, спектакл, у психолошком смислу,представља испољавање тежње за опредмећивањем људске визије божанске лепоте, моћи и сјаја
Исидора Жебељан (Фото Жељко Јовановић)
Наше време теоретичари називају, поред осталог, временом спектакла. Чини ми се да нема још много тога што би билоинтересантно рећи о овом феномену, већ многоструко описиваном и повезиваном са најразличитијим друштвеним појавама, па чак и са приватним животима сасвим обичних појединаца.
Ипак, ако сасвим поштено и без превише теоријско-заметних теза приђемо овој теми, видећемо да је спектакл у уметности, или још тачније речено, у друштвеним догађањима, појава која постоји веома дуго – од прадавних, античких времена, па и пре тога.
Он се углавном јавља у друштвима која су досегла одређени ниво развитка у духовном, али, пре свега, у материјалном смислу. Спектакл је последица материјалног изобиља (код оних друштава која су то изобиље остварила) или последица чежње за њиме (код оних која то нису). Ипак, спектакл, у психолошком смислу,представља испољавање тежње за опредмећивањем људске визије божанске лепоте, моћи и сјаја. (Наравно, ова тежња се у људском роду може појавити и у сасвим другачијем виду, у свој пуноћи индивидуалногдуховног стремљења ка Богу, у расту душе ка Богу, у потреби за сједињавањем са Богом, и онда она нема никакве везе са овоземаљским опредмећивањем.) Међутим, ако се сада ограничимо на уметничке појаве спектакла, схватићемо да су оне врло често инициране од стране сасвим просечних конзумената уметности, какви се могу наћи међу владарима, политичарима, банкарима, пословним људима, а самим тим су и упућене, такође, најширем, медиокритетском делу публике.
Ова прва групација често брка порив за опредмећивањем божанског, са сопственим поистовећењем са њиме, у краткотрајном али вратоломном успону ега, у којем се душа заувек губи у врлетима таштине и дави у слаповима важности и незаменљивости, којом такву посрнулу душу запљускује полудели ум. Она друга група, у раскоши, огромности и сјају свега спектакуларног, попут свраке крадљивице, налази сладострасно уживање, којем се предаје као једењу преслатке торте, готово као у трансу – сва чула су пренаглашено надражена и запушена, па сам садржај дела остаје потпуно у сенци велелепности и среће коју она производи. У средини тог чврстог и тесног примитивног „љубавног” загрљаја осредњости иницијатора и пријемника, готово као удављен, налази се креатор спектакла – уметник. Он, такође, може бити члан истог друштва просечности, али може бити и од сасвим изузетне, од Бога позване, врсте. И ту лежи чворно место разумевања сваког уметничког деловања, па и креирања дела у облику спектакла.
Као што је свако Микеланђелово дело, од Сикстинске капеле до цртежа Епифаније, сведочанство о узвишености и генијалности, тако и уметнички пориви појединих уметника данашњице, који користе најразличитије медије, технике и могућности савремене технологије, да би опредметили своје идеје, (а не обрнуто, да би идеја добила рухо модерности или спектакла), сведоче о дубоком духовном упоришту. Ако се присетимо времена у којем су настајале Хендлове опере, које су и по његовим инструкцијама биле постављане као спектакли, са патуљцима, животињама и најневероватнијим људским наказама на сцени, и ако их упоредимо са њиховим данашњим, често ултраминималистичким режијама, видимо да се то њихово спољашње остварење, у великој мери, изменило, али да и даље своје суштинско и ванвременско дејство остварују заслугом божанствене музике. И обрнути пример Бахових пасија и кантата, које су писане као црквена, богослужбена дела, дакле, са идејом протестантске скромности и самоусмерености једино ка служби Богу и љубави према ближњем, а данас се изводе и као сценско-оперска дела са елементима спектакла, говори у прилог чињеници да, само по себи, представљање идеја (било музичких, књижевних, или ликовних) кроз коришћење елемената спектакла, нових медија или технологија, без врхунског садржаја, не значи ништа.
Наиме, сама чињеница да је за реализацију неке уметничке идеје коришћен интернет, компјутер, робот или електронски звуци, не обезбеђује тој идеји или делу никакво преимућство, модерност нити било какав посебан доживљај у односу на, рецимо, изворну фолклорну музику и праве паганске ритуале, који ће увек деловати много модерније од било којег просечног сајбер-перформанса, јер су обележени неупоредиво снажнијом енергијом од оне коју еманира технологија, а то је енергија колективног несвесног. Ипак, уколико је уметник потпуно и бескомпромисно посвећен својој идеји, као што је то рецимо Бил Вајола, онда ће се могућности технологије показати као чаробна својства стваралачког чина и уплешће се у уметникову имагинацију на један потпуно органски начин, који ће стварати нови језик, нови организам, нову мисао.
Интересантно је да технолошки развој, тј. техничке иновације, проналажење нових алатки за арсенал ванвременог уметничког оруђа, увек претходе отелотворењу оригиналног уметничког духа који онда из њега проистиче, а не обрнуто, као да то Бог људима поклања непознате играчке, посматрајући са интересовањем начин на који их људи одгонетају и „оживљавају”.
И на крају, радујем се да са читаоцима поделим утисак који изазива чувена слика инсценације Вердијеве опере „Бал под маскама”, која је 1999. постављена на Боденском језеру у Брегенцу, у Аустрији, у режији чувеног оперског редитеља Ричарда Џоунса. Иако ова инсценација има своја јасна филозофска и рационална упоришта, она ће вас потпуно залудети и запљуснути величанственом магијом венсеријских уметничких идеја овог оперског режисера, који доказује да прави спектакл ипак може бити и изврсно уметничко дело, уколико излази из радионице истински надахнутог уметника.
Исидора Жебељан
Објављено: 31.12.2010.
Извор: Политика
Пагански ритуал против сајбер-перформанса
Спектакл је последица материјалног изобиља (код оних друштава која су то изобиље остварила) или последица чежње за њиме (код оних која то нису). Ипак, спектакл, у психолошком смислу,представља испољавање тежње за опредмећивањем људске визије божанске лепоте, моћи и сјаја
Исидора Жебељан (Фото Жељко Јовановић)
Наше време теоретичари називају, поред осталог, временом спектакла. Чини ми се да нема још много тога што би билоинтересантно рећи о овом феномену, већ многоструко описиваном и повезиваном са најразличитијим друштвеним појавама, па чак и са приватним животима сасвим обичних појединаца.
Ипак, ако сасвим поштено и без превише теоријско-заметних теза приђемо овој теми, видећемо да је спектакл у уметности, или још тачније речено, у друштвеним догађањима, појава која постоји веома дуго – од прадавних, античких времена, па и пре тога.
Он се углавном јавља у друштвима која су досегла одређени ниво развитка у духовном, али, пре свега, у материјалном смислу. Спектакл је последица материјалног изобиља (код оних друштава која су то изобиље остварила) или последица чежње за њиме (код оних која то нису). Ипак, спектакл, у психолошком смислу,представља испољавање тежње за опредмећивањем људске визије божанске лепоте, моћи и сјаја. (Наравно, ова тежња се у људском роду може појавити и у сасвим другачијем виду, у свој пуноћи индивидуалногдуховног стремљења ка Богу, у расту душе ка Богу, у потреби за сједињавањем са Богом, и онда она нема никакве везе са овоземаљским опредмећивањем.) Међутим, ако се сада ограничимо на уметничке појаве спектакла, схватићемо да су оне врло често инициране од стране сасвим просечних конзумената уметности, какви се могу наћи међу владарима, политичарима, банкарима, пословним људима, а самим тим су и упућене, такође, најширем, медиокритетском делу публике.
Ова прва групација често брка порив за опредмећивањем божанског, са сопственим поистовећењем са њиме, у краткотрајном али вратоломном успону ега, у којем се душа заувек губи у врлетима таштине и дави у слаповима важности и незаменљивости, којом такву посрнулу душу запљускује полудели ум. Она друга група, у раскоши, огромности и сјају свега спектакуларног, попут свраке крадљивице, налази сладострасно уживање, којем се предаје као једењу преслатке торте, готово као у трансу – сва чула су пренаглашено надражена и запушена, па сам садржај дела остаје потпуно у сенци велелепности и среће коју она производи. У средини тог чврстог и тесног примитивног „љубавног” загрљаја осредњости иницијатора и пријемника, готово као удављен, налази се креатор спектакла – уметник. Он, такође, може бити члан истог друштва просечности, али може бити и од сасвим изузетне, од Бога позване, врсте. И ту лежи чворно место разумевања сваког уметничког деловања, па и креирања дела у облику спектакла.
Као што је свако Микеланђелово дело, од Сикстинске капеле до цртежа Епифаније, сведочанство о узвишености и генијалности, тако и уметнички пориви појединих уметника данашњице, који користе најразличитије медије, технике и могућности савремене технологије, да би опредметили своје идеје, (а не обрнуто, да би идеја добила рухо модерности или спектакла), сведоче о дубоком духовном упоришту. Ако се присетимо времена у којем су настајале Хендлове опере, које су и по његовим инструкцијама биле постављане као спектакли, са патуљцима, животињама и најневероватнијим људским наказама на сцени, и ако их упоредимо са њиховим данашњим, често ултраминималистичким режијама, видимо да се то њихово спољашње остварење, у великој мери, изменило, али да и даље своје суштинско и ванвременско дејство остварују заслугом божанствене музике. И обрнути пример Бахових пасија и кантата, које су писане као црквена, богослужбена дела, дакле, са идејом протестантске скромности и самоусмерености једино ка служби Богу и љубави према ближњем, а данас се изводе и као сценско-оперска дела са елементима спектакла, говори у прилог чињеници да, само по себи, представљање идеја (било музичких, књижевних, или ликовних) кроз коришћење елемената спектакла, нових медија или технологија, без врхунског садржаја, не значи ништа.
Наиме, сама чињеница да је за реализацију неке уметничке идеје коришћен интернет, компјутер, робот или електронски звуци, не обезбеђује тој идеји или делу никакво преимућство, модерност нити било какав посебан доживљај у односу на, рецимо, изворну фолклорну музику и праве паганске ритуале, који ће увек деловати много модерније од било којег просечног сајбер-перформанса, јер су обележени неупоредиво снажнијом енергијом од оне коју еманира технологија, а то је енергија колективног несвесног. Ипак, уколико је уметник потпуно и бескомпромисно посвећен својој идеји, као што је то рецимо Бил Вајола, онда ће се могућности технологије показати као чаробна својства стваралачког чина и уплешће се у уметникову имагинацију на један потпуно органски начин, који ће стварати нови језик, нови организам, нову мисао.
Интересантно је да технолошки развој, тј. техничке иновације, проналажење нових алатки за арсенал ванвременог уметничког оруђа, увек претходе отелотворењу оригиналног уметничког духа који онда из њега проистиче, а не обрнуто, као да то Бог људима поклања непознате играчке, посматрајући са интересовањем начин на који их људи одгонетају и „оживљавају”.
И на крају, радујем се да са читаоцима поделим утисак који изазива чувена слика инсценације Вердијеве опере „Бал под маскама”, која је 1999. постављена на Боденском језеру у Брегенцу, у Аустрији, у режији чувеног оперског редитеља Ричарда Џоунса. Иако ова инсценација има своја јасна филозофска и рационална упоришта, она ће вас потпуно залудети и запљуснути величанственом магијом венсеријских уметничких идеја овог оперског режисера, који доказује да прави спектакл ипак може бити и изврсно уметничко дело, уколико излази из радионице истински надахнутог уметника.
Исидора Жебељан
Објављено: 31.12.2010.
Извор: Политика