LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Otkaz u foliji
Stručnjaci otkrivaju na koje sve načine, po zakonu, poslodavci mogu radnike da nateraju da sami odu iz firme i kako se protiv toga boriti
Postoji nebrojeno načina da se po zakonu radnici nateraju da sami daju otkaz ukoliko je to poslodavcu skupo, ili mu se ne isplati zbog eventualnih sudskih sporova. Ovakve otkaze u lepe folije pakuju stručnjaci za radno pravo koji vlasnike preduzeća savetuju na koji način da iskoriste rupe u Zakonu o radu. Jedan od njih, anonimno za „Politiku”, otkriva radnicima tajne svog zanata.
Prvi i najpopularniji način da se radnik sam natera da da otkaz jeste izdvajanje posebne poslovne jedinice koja je kilometrima udaljena od sedišta firme u koju se premeštaju radnici koji su višak. – To se uglavnom primenjuje za radnike čije je otpuštanje veliki trošak, odnosno smišljeno je za one zaposlene koji bi odlaskom iz firme dobili velike otpremnine – kaže naš sagovornik.
A kako to izgleda u praksi na svojoj koži su pre bezmalo četiri godine osetili radnici somborske uljare „Sunce”, koja je u vlasništvu kontroverznog biznismena Predraga Rankovića Peconija. Krajem 2007. godine godine svakog jutra ustajali su u pet kako bi u vršački „Vital” stigli do osam sati, a s posla se vraćali kasno uveče. Bez obzira na to što su radnici dnevno do posla i nazad prelazili oko 100 kilometara i radili dvokratno radno vreme, po slovu zakona, njihovom gazdi nije moglo ništa da se prigovori.
Peconija je čuvala tačka jedan člana 173. Zakona o radu gde se navodi da „zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada ako je delatnost poslodavca takve prirode da se rad obavlja van sedišta, odnosno njegovog organizacionog dela”. U tački dva predviđena je mogućnost za premeštaj ukoliko je udaljenost od mesta u kome je zaposlen manja od 50 kilometara. Pri tom se misli na geografsku udaljenost. Jer se do jednog mesta može stići različitim, i dužim i kraćim, putevima.
Ovo nije jedini član Zakona o radu pod čijim se okriljem mogu legalno „otpuštati” radnici. I za „iznošenje prljavog veša iz kuće” može se ostati bez radne knjižice. Jer, postoji zakonski osnov uz čiju pomoć poslodavci mogu radniku da otkažu ugovor o radu iz tri razloga. To su radna sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca.
Vrlo često u opštim kolektivnim ugovorima raznih preduzeća, čak i u novinskim kućama, postoje odredbe u kojima se kaže da se ne mogu javno iznositi informacije o poslovanju preduzeća u kome rade.
Primer iz prakse je Miroslav Cvejić, član Sindikata železničara Srbije i bivši član Upravnog odbora JP „Železnice Srbije”, koji je pre nekoliko godina dobio otkaz kada je javnost upozorio da su vagoni, takozvane šveđanke, kupljeni protivzakonito i bez tendera. Naš sagovornik objašnjava da je među poslodavcima popularan još jedan način za suptilno uručenje otkaza. U situaciji kada firma ima višak zaposlenik, vlasnik se vrlo često odlučuje za restrukturisanje.
– Kompanija se podeli u dva dela: zdrav i bolestan. U zdravom delu firme ostaju zaposleni koji su poslodavcu potrebni, dok se u bolesni deo kompanije premeštaju nepotrebni radnici, ali i dugovi. Takvo preduzeće ubrzo odlazi u stečaj, a nakon likvidacije bivši zaposleni staju u red sa poveriocima prilikom namirenja dugova – objašnjava naš sagovornik. Još jedan od načina jeste premeštanje zaposlenog na poziciju koja mu po kvalifikacijama ne odgovara, ali i drastično smanjenje plate.
Kako radnici koji ovakve primere prepoznaju u svojoj kompaniji mogu da se zaštite, pitali smo našeg sagovornika. Najčešće nikako, jer je sve po zakonu. Međutim, ono što radnici mogu jeste to da podnesu tužbu protiv nesavesnog poslodavca za mobing i postoji velika šansa da ga na sudu i dobiju kada je reč o poslednja dva primera.
Politika
Stručnjaci otkrivaju na koje sve načine, po zakonu, poslodavci mogu radnike da nateraju da sami odu iz firme i kako se protiv toga boriti
Postoji nebrojeno načina da se po zakonu radnici nateraju da sami daju otkaz ukoliko je to poslodavcu skupo, ili mu se ne isplati zbog eventualnih sudskih sporova. Ovakve otkaze u lepe folije pakuju stručnjaci za radno pravo koji vlasnike preduzeća savetuju na koji način da iskoriste rupe u Zakonu o radu. Jedan od njih, anonimno za „Politiku”, otkriva radnicima tajne svog zanata.
Prvi i najpopularniji način da se radnik sam natera da da otkaz jeste izdvajanje posebne poslovne jedinice koja je kilometrima udaljena od sedišta firme u koju se premeštaju radnici koji su višak. – To se uglavnom primenjuje za radnike čije je otpuštanje veliki trošak, odnosno smišljeno je za one zaposlene koji bi odlaskom iz firme dobili velike otpremnine – kaže naš sagovornik.
A kako to izgleda u praksi na svojoj koži su pre bezmalo četiri godine osetili radnici somborske uljare „Sunce”, koja je u vlasništvu kontroverznog biznismena Predraga Rankovića Peconija. Krajem 2007. godine godine svakog jutra ustajali su u pet kako bi u vršački „Vital” stigli do osam sati, a s posla se vraćali kasno uveče. Bez obzira na to što su radnici dnevno do posla i nazad prelazili oko 100 kilometara i radili dvokratno radno vreme, po slovu zakona, njihovom gazdi nije moglo ništa da se prigovori.
Peconija je čuvala tačka jedan člana 173. Zakona o radu gde se navodi da „zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada ako je delatnost poslodavca takve prirode da se rad obavlja van sedišta, odnosno njegovog organizacionog dela”. U tački dva predviđena je mogućnost za premeštaj ukoliko je udaljenost od mesta u kome je zaposlen manja od 50 kilometara. Pri tom se misli na geografsku udaljenost. Jer se do jednog mesta može stići različitim, i dužim i kraćim, putevima.
Ovo nije jedini član Zakona o radu pod čijim se okriljem mogu legalno „otpuštati” radnici. I za „iznošenje prljavog veša iz kuće” može se ostati bez radne knjižice. Jer, postoji zakonski osnov uz čiju pomoć poslodavci mogu radniku da otkažu ugovor o radu iz tri razloga. To su radna sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca.
Vrlo često u opštim kolektivnim ugovorima raznih preduzeća, čak i u novinskim kućama, postoje odredbe u kojima se kaže da se ne mogu javno iznositi informacije o poslovanju preduzeća u kome rade.
Primer iz prakse je Miroslav Cvejić, član Sindikata železničara Srbije i bivši član Upravnog odbora JP „Železnice Srbije”, koji je pre nekoliko godina dobio otkaz kada je javnost upozorio da su vagoni, takozvane šveđanke, kupljeni protivzakonito i bez tendera. Naš sagovornik objašnjava da je među poslodavcima popularan još jedan način za suptilno uručenje otkaza. U situaciji kada firma ima višak zaposlenik, vlasnik se vrlo često odlučuje za restrukturisanje.
– Kompanija se podeli u dva dela: zdrav i bolestan. U zdravom delu firme ostaju zaposleni koji su poslodavcu potrebni, dok se u bolesni deo kompanije premeštaju nepotrebni radnici, ali i dugovi. Takvo preduzeće ubrzo odlazi u stečaj, a nakon likvidacije bivši zaposleni staju u red sa poveriocima prilikom namirenja dugova – objašnjava naš sagovornik. Još jedan od načina jeste premeštanje zaposlenog na poziciju koja mu po kvalifikacijama ne odgovara, ali i drastično smanjenje plate.
Kako radnici koji ovakve primere prepoznaju u svojoj kompaniji mogu da se zaštite, pitali smo našeg sagovornika. Najčešće nikako, jer je sve po zakonu. Međutim, ono što radnici mogu jeste to da podnesu tužbu protiv nesavesnog poslodavca za mobing i postoji velika šansa da ga na sudu i dobiju kada je reč o poslednja dva primera.
Politika