- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Ljubiša Tričković već 38 godina pomaže ljudima
Otac i sin dali krv više od 200 puta
Slaviša Milenković| 24. 02. 2010. - 00:02h| Foto: S.Milenković /Blic Online
Kruševac - Kada bude svodio životne račune, Ljubiša Tričković će imati čime da se podiči. Dobrovoljno je dao 35 litara krvi, kamionima prošao skoro sedam miliona kilometara, prokrstarivši Bliski istok, Evropu i Rusiju, a stigao je i da se druži sa fudbalskim asovima! Za 38 godina, koliko je dobrovoljni davalac krvi, Ljubiša Tričković, iz naselja Dedina na periferiji Kruševca, dao je krv 111 puta, a sprema se da to učini i 112. put 4. marta.
Ljubiša Tričković
- Do sada sam dao više od 35 litara krvi ili, kako jedan moj prijatelj kaže, tri gajbe piva! To je na neki način porodična tradicija jer je i moj otac Srbislav dobrovoljno dao krv više od 100 puta. Prvi put sam to učinio 1972. godine u Sarajevu, gde sam služio vojsku. Jedan vojnik je nastradao u saobraćajnoj nesreći, pa mu je bila potrebna krv, a ja sam nakon kraćeg razmišljanja odlučio da pomognem i od tada sam redovni učesnik svih akcija - priča Ljubiša Tričković pokazujući brojne diplome, plakete i, sa neskrivenim ponosom, zlatnu značku Crvenog krsta Srbije.
Priseća se Ljubiša i druženja sa kolegama po humanosti iz Zadra, Rijeke, Pule, Bijeljine i drugih gradova nekadašnje države.
- Bili su to nezaboravni susreti koji su trajali po pet dana. Jedan od ciljeva bio mi je da dam krv 100 puta, a sada biram akcije kojima se priključujem. Volim da učestvujem u akcijama koje organizuju žene, jer su one najbolji drugari.
Tričko može da se pohvali da je za svojih 57 godina preživeo i video puno toga. Kao profesionalni vozač u „Jugoprevozu“ vozio je od Iraka do Portugalije i od Engleske do Rusije.
- Nedavno sam izračunao da sam za volanom kamiona prešao između šest i po i sedam miliona kilometara. Video sam i bedu i bogatstvo. Radio sam tri meseca u Iraku 1985. godine, dok su još bili u ratu s Iranom. Vozili smo dnevno po 700 kilometara kamen i pesak za Sadamove vojne baze. Umesto vode, koja je beskorisna na plus 45 stepeni, pili smo rakiju. Srećom, nije bilo nikakve kontrole. Od svih zemalja koje sam obišao najviše mi se svidela Italija jer tamo ljudi zaista znaju da žive. Firenca je najlepša, mada su i Milano i Rim lepi.
Velika Tričkova ljubav je fudbal. Prošao je sve mlađe selekcije Napretka pre nego što je otišao u vojsku, a po skidanju uniforme obreo se u Fudbalskom klubu „14. oktobar“.
- Otac je uzeo ispisnicu iz Napretka i odveo me u „14. oktobar“ jer su mi obezbedili posao. Smatrao je da mi je potrebna sigurnost koju nudi radno mesto i nikada mu zbog toga nisam zamerio. Sedam godina sam igrao za „oktobarce“, a 1977. godine bio sam sa 17 golova najbolji strelac šumadijsko-pomoravske lige, koja je bila jača nego prva liga danas. Pet godina sam bio u Obilićevu, a pri kraju karijere sam nastupao za nekoliko seoskih ekipa, za moju Dedinu i na kraju za Trgovački. Igrao sam levo krilo do svoje 45. godine.
Druženje sa bubamarom Tričko je nastavio u reprezentaciji veterana Srbije, za koju je igrao 17 puta i postigao pet golova.
- Igrali smo širom Srbije, ali i u Bosni, Grčkoj, Austriji, Nemačkoj. Bila mi je čast što sam mogao da igram zajedno sa bivšim asovima Partizana i Crvene zvezde Borovnicom, Šestićem, Spasićem, najboljim kruševačkim fudbalerima Pešićem, Simovićem i drugim majstorima fudbala - govori Ljubiša Tričković dok lista požutele stranice albuma sa isečcima iz novina i fotografijama.
Pobratim sa Radom Živković
Tričko se sa radošću seća svog prvog susreta i početka druženja sa poznatom glumicom Radmilom Živković.
- Vozio sam autobus iz Beograda za Kruševac, bila je velika gužva, a Radi se žurilo, pa sam je primio van stanice. Nisam joj ni kartu naplatio, iako nisam znao ko je. Tek kroz razgovor sam saznao da je glumica i da smo, igrom slučaja, rođeni istog dana iste godine. Tako je počelo naše druženje a dok mi je ćerka bila u Beogradu na lečenju, moja supruga i ja smo nekoliko meseci proveli u Radinom stanu. Vodila me je na predstave, pa sam upoznao Ljubu Tadića, Batu Živojinovića, Dragana Nikolića. Rada je velika drugarčina, prava lafčina!
Otac i sin dali krv više od 200 puta
Slaviša Milenković| 24. 02. 2010. - 00:02h| Foto: S.Milenković /Blic Online
Kruševac - Kada bude svodio životne račune, Ljubiša Tričković će imati čime da se podiči. Dobrovoljno je dao 35 litara krvi, kamionima prošao skoro sedam miliona kilometara, prokrstarivši Bliski istok, Evropu i Rusiju, a stigao je i da se druži sa fudbalskim asovima! Za 38 godina, koliko je dobrovoljni davalac krvi, Ljubiša Tričković, iz naselja Dedina na periferiji Kruševca, dao je krv 111 puta, a sprema se da to učini i 112. put 4. marta.
- Do sada sam dao više od 35 litara krvi ili, kako jedan moj prijatelj kaže, tri gajbe piva! To je na neki način porodična tradicija jer je i moj otac Srbislav dobrovoljno dao krv više od 100 puta. Prvi put sam to učinio 1972. godine u Sarajevu, gde sam služio vojsku. Jedan vojnik je nastradao u saobraćajnoj nesreći, pa mu je bila potrebna krv, a ja sam nakon kraćeg razmišljanja odlučio da pomognem i od tada sam redovni učesnik svih akcija - priča Ljubiša Tričković pokazujući brojne diplome, plakete i, sa neskrivenim ponosom, zlatnu značku Crvenog krsta Srbije.
Priseća se Ljubiša i druženja sa kolegama po humanosti iz Zadra, Rijeke, Pule, Bijeljine i drugih gradova nekadašnje države.
- Bili su to nezaboravni susreti koji su trajali po pet dana. Jedan od ciljeva bio mi je da dam krv 100 puta, a sada biram akcije kojima se priključujem. Volim da učestvujem u akcijama koje organizuju žene, jer su one najbolji drugari.
Tričko može da se pohvali da je za svojih 57 godina preživeo i video puno toga. Kao profesionalni vozač u „Jugoprevozu“ vozio je od Iraka do Portugalije i od Engleske do Rusije.
- Nedavno sam izračunao da sam za volanom kamiona prešao između šest i po i sedam miliona kilometara. Video sam i bedu i bogatstvo. Radio sam tri meseca u Iraku 1985. godine, dok su još bili u ratu s Iranom. Vozili smo dnevno po 700 kilometara kamen i pesak za Sadamove vojne baze. Umesto vode, koja je beskorisna na plus 45 stepeni, pili smo rakiju. Srećom, nije bilo nikakve kontrole. Od svih zemalja koje sam obišao najviše mi se svidela Italija jer tamo ljudi zaista znaju da žive. Firenca je najlepša, mada su i Milano i Rim lepi.
Velika Tričkova ljubav je fudbal. Prošao je sve mlađe selekcije Napretka pre nego što je otišao u vojsku, a po skidanju uniforme obreo se u Fudbalskom klubu „14. oktobar“.
- Otac je uzeo ispisnicu iz Napretka i odveo me u „14. oktobar“ jer su mi obezbedili posao. Smatrao je da mi je potrebna sigurnost koju nudi radno mesto i nikada mu zbog toga nisam zamerio. Sedam godina sam igrao za „oktobarce“, a 1977. godine bio sam sa 17 golova najbolji strelac šumadijsko-pomoravske lige, koja je bila jača nego prva liga danas. Pet godina sam bio u Obilićevu, a pri kraju karijere sam nastupao za nekoliko seoskih ekipa, za moju Dedinu i na kraju za Trgovački. Igrao sam levo krilo do svoje 45. godine.
Druženje sa bubamarom Tričko je nastavio u reprezentaciji veterana Srbije, za koju je igrao 17 puta i postigao pet golova.
- Igrali smo širom Srbije, ali i u Bosni, Grčkoj, Austriji, Nemačkoj. Bila mi je čast što sam mogao da igram zajedno sa bivšim asovima Partizana i Crvene zvezde Borovnicom, Šestićem, Spasićem, najboljim kruševačkim fudbalerima Pešićem, Simovićem i drugim majstorima fudbala - govori Ljubiša Tričković dok lista požutele stranice albuma sa isečcima iz novina i fotografijama.
Pobratim sa Radom Živković
Tričko se sa radošću seća svog prvog susreta i početka druženja sa poznatom glumicom Radmilom Živković.
- Vozio sam autobus iz Beograda za Kruševac, bila je velika gužva, a Radi se žurilo, pa sam je primio van stanice. Nisam joj ni kartu naplatio, iako nisam znao ko je. Tek kroz razgovor sam saznao da je glumica i da smo, igrom slučaja, rođeni istog dana iste godine. Tako je počelo naše druženje a dok mi je ćerka bila u Beogradu na lečenju, moja supruga i ja smo nekoliko meseci proveli u Radinom stanu. Vodila me je na predstave, pa sam upoznao Ljubu Tadića, Batu Živojinovića, Dragana Nikolića. Rada je velika drugarčina, prava lafčina!
