Član
- Učlanjen(a)
- 25.01.2010
- Poruka
- 2.174
Ostaću slobodan, neću se vezati...
07. novembar 2010. 12:48
Ako je osnova ljubavi emocionalno vezivanje za drugu osobu, proces kroz koji nam drugo ljudsko biće postaje emocionalno važno, šta se dešava kada je neko dugo vreme ili trajno emocionalno nevezan?
U kakvom se emocionalnom stanju nalazi osoba koja je izabrala nevezivanje i neljubav? Da li je ona usamljena ili je ravnodušna?
Postojanje emocionalne vezanosti za drugu osobu je platforma na kojoj se pojavljuje više različitih osećanja. Kada nema vezanosti, nema ni osećanja pripadnosti, povezanosti, bliskosti i sličnih, kao ni osećanja nedostajanja kada emocionalno važna osoba nije tu, ili osećanja tuge nakon gubitka emocionalno važne osobe.
Nečija sposobnost emocionalnog vezivanja za ljude, sposobnost voljenja drugog, bitno utiče i na odnos prema onim ljudima koje data osoba ne voli. Kada neko ima u iskustvu odnos ljubavi, on može nesvesno poistovetiti nepoznatu osobu sa osobom koju voli. Zbog te sposobnosti da u nepoznatom vidimo nekog poznatog, voljenog, možemo prema nepoznatoj osobi osetiti prijateljski odnos, možemo sa njom saosećati ili joj pomoći u nevolji.
Emocionalno nevezana osoba druge ljude doživljava kao objekte koji mogu biti privlačni zato što su lepi, zabavni ili seksi, ali kako nema vezivanja, ovaj odnos je površan i prolazan. Ona je kao pčelica koja ide sa cveta na cvet. I zato je, kada ne postoji emocionalno vezivanje, u temelju odnosa prema drugim ljudima jedno osećanje da su oni nevažni, zamenljivi, da su korisni ili beskorisni.
Sve to vodi u zaključak da su ljudi koji se ne vezuju prema drugima bazično ravnodušni. Verovatno su iz tog razloga stari Grci dali Narcisu ime koje u prevodu znači - neosetljivi. I to je ljudska situacija: ili ćemo voleti, što uključuje ranjivost, ili ćemo biti ravnodušni i prazni, piše "Politika".
A osećanje usamljenosti? To je osećanje onih koji žele da budu u društvu emocionalno važne osobe. Usamljenost je osećanje onih koji imaju sposobnost da vole, koji žele da se vežu ali još nisu odlučili za koga, ali i onih koji su se vezali za nekoga ko je trajnije odsutan.
I zato je usamljenost veoma korisno osećanje koje nas svojom neprijatnošću pokreće ka ljudima, ka traženju osobe koju možemo voleti. A kada ljudi sebi dozvole da ih neprijatnost usamljenosti vodi ka drugima, oni pre ili kasnije pronađu partnera.
Problemi nastaju kada se stide svoje usamljenosti, kada je ne priznaju ili ne prepoznaju. Tada ih usamljenost umesto ka ljudima vodi ka frižideru ili kompjuteru.
(MONDO)
07. novembar 2010. 12:48
Ako je osnova ljubavi emocionalno vezivanje za drugu osobu, proces kroz koji nam drugo ljudsko biće postaje emocionalno važno, šta se dešava kada je neko dugo vreme ili trajno emocionalno nevezan?
U kakvom se emocionalnom stanju nalazi osoba koja je izabrala nevezivanje i neljubav? Da li je ona usamljena ili je ravnodušna?
Postojanje emocionalne vezanosti za drugu osobu je platforma na kojoj se pojavljuje više različitih osećanja. Kada nema vezanosti, nema ni osećanja pripadnosti, povezanosti, bliskosti i sličnih, kao ni osećanja nedostajanja kada emocionalno važna osoba nije tu, ili osećanja tuge nakon gubitka emocionalno važne osobe.
Nečija sposobnost emocionalnog vezivanja za ljude, sposobnost voljenja drugog, bitno utiče i na odnos prema onim ljudima koje data osoba ne voli. Kada neko ima u iskustvu odnos ljubavi, on može nesvesno poistovetiti nepoznatu osobu sa osobom koju voli. Zbog te sposobnosti da u nepoznatom vidimo nekog poznatog, voljenog, možemo prema nepoznatoj osobi osetiti prijateljski odnos, možemo sa njom saosećati ili joj pomoći u nevolji.
Emocionalno nevezana osoba druge ljude doživljava kao objekte koji mogu biti privlačni zato što su lepi, zabavni ili seksi, ali kako nema vezivanja, ovaj odnos je površan i prolazan. Ona je kao pčelica koja ide sa cveta na cvet. I zato je, kada ne postoji emocionalno vezivanje, u temelju odnosa prema drugim ljudima jedno osećanje da su oni nevažni, zamenljivi, da su korisni ili beskorisni.
Sve to vodi u zaključak da su ljudi koji se ne vezuju prema drugima bazično ravnodušni. Verovatno su iz tog razloga stari Grci dali Narcisu ime koje u prevodu znači - neosetljivi. I to je ljudska situacija: ili ćemo voleti, što uključuje ranjivost, ili ćemo biti ravnodušni i prazni, piše "Politika".
A osećanje usamljenosti? To je osećanje onih koji žele da budu u društvu emocionalno važne osobe. Usamljenost je osećanje onih koji imaju sposobnost da vole, koji žele da se vežu ali još nisu odlučili za koga, ali i onih koji su se vezali za nekoga ko je trajnije odsutan.
I zato je usamljenost veoma korisno osećanje koje nas svojom neprijatnošću pokreće ka ljudima, ka traženju osobe koju možemo voleti. A kada ljudi sebi dozvole da ih neprijatnost usamljenosti vodi ka drugima, oni pre ili kasnije pronađu partnera.
Problemi nastaju kada se stide svoje usamljenosti, kada je ne priznaju ili ne prepoznaju. Tada ih usamljenost umesto ka ljudima vodi ka frižideru ili kompjuteru.
(MONDO)
