Originalne torbe za romantične dame
Izvor: Blic Mariota Vlaisavljević, Foto: Privatna arhiva, Montaža: Igor Radin, 05. 12. 2010. 00:02
Sve je počelo od “Istanbula”. Ređale su se “Aja Sofija”, drugi orjentali motivi, sicilijanski vulkani…..a danas je umetnost Kristine Kecman pretočena u “Princezu”, “Tifani”, “Medeju”, “Saharu”, “Euridiku”, “Afroditu”….”Čaj za dvoje”,” Veselu jesen”. Njena senzualna, umetnička duša i vredne ruke pretočile su misli, sećanja, osećanja u predivne torbe, novčanike, prekrivače….Koji su mnogo više od običnih stvari.
Špenadle, makaze, lenjiri, konci, materijali, veseli, šuškavi, perlice i neizbežni dugmići. To je Kristinin svet u kome je ona uspela da ispuni snove. Da živi u miru sa sobom i u ljubavi sa svojim suprugom Bogdanom.
Kristina Kecman, rođena Lalicki, je mala fabrika unikatnih rukotvorina koje se proizvode u okviru manufakture “Dugmence” . Čim vidite njen logo, kesu ili podsetnicu, shvatite da je reč o dizajneru neobičnog senzibiliteta - skica, portret nežne devojke, zamišljene, sa dugmetom u rukama. Osmislio ga je njen pokojni otac, veliki srpski scenograf Vladislav Lalicki. Njegov život i rad ostavili su snažan pečat na Kristinu, njegovo najmlađe dete.
- Jednog dana sam ga zamolila da mi osmisli nešto za taj moj posao kojim sam odlučila da se bavim. Nisam mu ništa precizno rekla kako bi to trebalo da izgleda, šta bi htela. Uvek sam imala poverenja u tatu i njegovu kreativnost. Kada sam videla crtež, bila sam oduševljena. To sam ja. A dugme je simbol, jasna asocijacija onoga što radim - priča Kristina uz setu i neizbežnu bujicu sećanja.
NEOBIČAN PUT, ODREĐEN LJUBAVLJU
Kristina je glumica. Diplomirala je 1999. u klasi profesora Ivana Bekjareva, na Akademiji umetnosti. Bavila se i baletom, kao dete je i šila, za lutke i druge igračke. - Umetnost mi je u krvi, bežala sam jedno vreme od toga, ali eto, kreativnost je našla put da se izrazi. Rasla sam uz veoma talentovanog oca, njegove slike. Od malena sam umela da se prikradem, krišom uzmem kistove i docrtam njegove radove. Bilo je neizbežno, na neki način, da se bavim ovim poslom - priča i u dahu objašnjava kako je ljubav preokrenula sve. Iako je bila školovana glumica, sa različitim angažmanima, zbog ubrzanih otkucaja srca zbog jednog dečka, odlučila je da okrene leđa svemu. Nije joj bilo teško, znala šta joj je važno, zatvorila je poglavlje svog života i otišla da živi na Kipar. Kada se sa Bogdanom vratila, krajem 2004., smatrala je da ne treba da se vrati na staro. Razmišljala je čime bi mogla da se bavi, da u tome bude srećna. Pogledala je neke svoje radove, torbice, i shvatila da je to to. Završila je kurs šivenja, pročitala je more literature o industrijskom i tekstilnom dizajnu i - "bacila" se na posoa. Kaže, da ne bi uspela, da nije imala bezrezervnu podršku njene jače polovine.
- Ja sam sama u ovome, osmišljavam radove, crtam, krojim, šijem, nastupam. To je velika energija koju crpim iz svoje porodice. Uvek mi je to bilo najvažnije u životu, mir, toplina doma i zato sam svoju profesiju podredila ovom idealu. A Bogdan je moj oslonac - kaže, dok ga na pitanje čime se bavi poziva telefonom.
- Ja to ne umem da ponovim! On je za mene komjuterski genije, a kaže da mu je precizno zanimanje inžinjer informacionih tehnologija - priča - što objašnjava njen odličan sajt i prezentacije na Fejsbuku.
"DUGMENCE"
Kristina se pre dve nedelje prvi put predstavila na samostalnoj izložbi u Centru za kulturu Lazarevac. Oduševljeno, sa posebnim uzbuđenjem priča:
- Bilo je mnogo lepo, još sabiram utiske.
SAKO
Kristina posebno voli sakoe, revere. Da bi znala da skroji idealne, profesionalno se obrazovala da šije na NU "Božidar Adžija".
- Sako je za mene izuzetan komad odće. za psoebne žene- smatra Kristina.
VREDNE RUKE MOGU SVE
Kristina radi od najaraznovrsnijih materijala, u svojim kreacijama spaja reciklirane materijale, svilu, čoju, brokat... Poigrava se formama, detaljima, motivima.... Za svaki komad kada ga završi, veoma joj je važno da dobije i ime. Kada obave težak posao, njene mašine dobiju pohvalu, ponekada i poljubac.
- To sam ja, svaka ta stvar, najmanja sitnica i zato mora da postoji ime. To pitanje trenutka određuje kako će se koja torba zvati - priča.
Kaže da je veoma srećna kada se susreće sa publikom, poštovaocima, a posebno su joj bitni uvažavanje i priznanje stručnih i uglednih ljudi. Kada čuje te reči hvale, savest joj je mirna.
- Nemam predstavu koliko sam torbi, novčanika napravila do sada, za ovih pet, šest godina koliko se bavim šivenjem kao zanimanjem. Nekada mi je potrebno dva, tri dana da završim, a nekada više. Dosta radim.
"Dugmence", je prozor u imaginarni svet rukotvorina Kristine Kecman. Mesto u kom egzistiraju unikatni predmeti od tekstila koji po načinu izrade, kreativnim rešenjima i duhovnim instancama autorkinog rukopisa slobodno mogu dobiti epitet umetničkog dela , zapisala je Darinka Stojanović istoričar uzmetnosti o stvaralaštu ove Beograđanke.
Predstavljamo vam još neke unikatne radove Kristine Kecman.
Izvor: Blic Mariota Vlaisavljević, Foto: Privatna arhiva, Montaža: Igor Radin, 05. 12. 2010. 00:02
Sve je počelo od “Istanbula”. Ređale su se “Aja Sofija”, drugi orjentali motivi, sicilijanski vulkani…..a danas je umetnost Kristine Kecman pretočena u “Princezu”, “Tifani”, “Medeju”, “Saharu”, “Euridiku”, “Afroditu”….”Čaj za dvoje”,” Veselu jesen”. Njena senzualna, umetnička duša i vredne ruke pretočile su misli, sećanja, osećanja u predivne torbe, novčanike, prekrivače….Koji su mnogo više od običnih stvari.
Špenadle, makaze, lenjiri, konci, materijali, veseli, šuškavi, perlice i neizbežni dugmići. To je Kristinin svet u kome je ona uspela da ispuni snove. Da živi u miru sa sobom i u ljubavi sa svojim suprugom Bogdanom.
Kristina Kecman, rođena Lalicki, je mala fabrika unikatnih rukotvorina koje se proizvode u okviru manufakture “Dugmence” . Čim vidite njen logo, kesu ili podsetnicu, shvatite da je reč o dizajneru neobičnog senzibiliteta - skica, portret nežne devojke, zamišljene, sa dugmetom u rukama. Osmislio ga je njen pokojni otac, veliki srpski scenograf Vladislav Lalicki. Njegov život i rad ostavili su snažan pečat na Kristinu, njegovo najmlađe dete.
- Jednog dana sam ga zamolila da mi osmisli nešto za taj moj posao kojim sam odlučila da se bavim. Nisam mu ništa precizno rekla kako bi to trebalo da izgleda, šta bi htela. Uvek sam imala poverenja u tatu i njegovu kreativnost. Kada sam videla crtež, bila sam oduševljena. To sam ja. A dugme je simbol, jasna asocijacija onoga što radim - priča Kristina uz setu i neizbežnu bujicu sećanja.
NEOBIČAN PUT, ODREĐEN LJUBAVLJU
Kristina je glumica. Diplomirala je 1999. u klasi profesora Ivana Bekjareva, na Akademiji umetnosti. Bavila se i baletom, kao dete je i šila, za lutke i druge igračke. - Umetnost mi je u krvi, bežala sam jedno vreme od toga, ali eto, kreativnost je našla put da se izrazi. Rasla sam uz veoma talentovanog oca, njegove slike. Od malena sam umela da se prikradem, krišom uzmem kistove i docrtam njegove radove. Bilo je neizbežno, na neki način, da se bavim ovim poslom - priča i u dahu objašnjava kako je ljubav preokrenula sve. Iako je bila školovana glumica, sa različitim angažmanima, zbog ubrzanih otkucaja srca zbog jednog dečka, odlučila je da okrene leđa svemu. Nije joj bilo teško, znala šta joj je važno, zatvorila je poglavlje svog života i otišla da živi na Kipar. Kada se sa Bogdanom vratila, krajem 2004., smatrala je da ne treba da se vrati na staro. Razmišljala je čime bi mogla da se bavi, da u tome bude srećna. Pogledala je neke svoje radove, torbice, i shvatila da je to to. Završila je kurs šivenja, pročitala je more literature o industrijskom i tekstilnom dizajnu i - "bacila" se na posoa. Kaže, da ne bi uspela, da nije imala bezrezervnu podršku njene jače polovine.
- Ja sam sama u ovome, osmišljavam radove, crtam, krojim, šijem, nastupam. To je velika energija koju crpim iz svoje porodice. Uvek mi je to bilo najvažnije u životu, mir, toplina doma i zato sam svoju profesiju podredila ovom idealu. A Bogdan je moj oslonac - kaže, dok ga na pitanje čime se bavi poziva telefonom.
- Ja to ne umem da ponovim! On je za mene komjuterski genije, a kaže da mu je precizno zanimanje inžinjer informacionih tehnologija - priča - što objašnjava njen odličan sajt i prezentacije na Fejsbuku.
"DUGMENCE"
Kristina se pre dve nedelje prvi put predstavila na samostalnoj izložbi u Centru za kulturu Lazarevac. Oduševljeno, sa posebnim uzbuđenjem priča:
- Bilo je mnogo lepo, još sabiram utiske.
SAKO
Kristina posebno voli sakoe, revere. Da bi znala da skroji idealne, profesionalno se obrazovala da šije na NU "Božidar Adžija".
- Sako je za mene izuzetan komad odće. za psoebne žene- smatra Kristina.
VREDNE RUKE MOGU SVE
Kristina radi od najaraznovrsnijih materijala, u svojim kreacijama spaja reciklirane materijale, svilu, čoju, brokat... Poigrava se formama, detaljima, motivima.... Za svaki komad kada ga završi, veoma joj je važno da dobije i ime. Kada obave težak posao, njene mašine dobiju pohvalu, ponekada i poljubac.
- To sam ja, svaka ta stvar, najmanja sitnica i zato mora da postoji ime. To pitanje trenutka određuje kako će se koja torba zvati - priča.
Kaže da je veoma srećna kada se susreće sa publikom, poštovaocima, a posebno su joj bitni uvažavanje i priznanje stručnih i uglednih ljudi. Kada čuje te reči hvale, savest joj je mirna.
- Nemam predstavu koliko sam torbi, novčanika napravila do sada, za ovih pet, šest godina koliko se bavim šivenjem kao zanimanjem. Nekada mi je potrebno dva, tri dana da završim, a nekada više. Dosta radim.
"Dugmence", je prozor u imaginarni svet rukotvorina Kristine Kecman. Mesto u kom egzistiraju unikatni predmeti od tekstila koji po načinu izrade, kreativnim rešenjima i duhovnim instancama autorkinog rukopisa slobodno mogu dobiti epitet umetničkog dela , zapisala je Darinka Stojanović istoričar uzmetnosti o stvaralaštu ove Beograđanke.
Predstavljamo vam još neke unikatne radove Kristine Kecman.