Oporavak od razvoda traje 1,5 godinu

[crvendac_011]

Oporavak od razvoda traje 1,5 godinu

Za oporavak od razvoda, koji se posle smrtnog slučaja bliske osobe smatra drugim po redu najstresnijim događajem u životu, potrebno je godinu i po dana, ili preciznije, 17 meseci i 26 dana.

Naučnici su utvrdili da je ostavljenim supružnicima potrebno baš toliko vremena da bi smogli snage da nastave život bez partnera.

Istraživanje je izvršeno na uzorku od 4.000 razvedenih osoba.


Čak 43 odsto ispitanika izjavili su da im je posle razvoda laknulo, dok je njih 31 odsto priznalo da su bili veoma tužni posle tog događaja.

Više od polovine ispitanika izjavili su da su razvod braka shvatili kao životni promašaj, svaki peti je imao snažan osećaj gubitka bliske osobe.

Čak 55 odsto ispitanika smatra da im je razvod bio najgore iskustvo u životu.

Vestionline

 

[milenčica]

Statistike takođe kažu da bez obzira na krivca, žene bolje prihvataju razvod i brže se oporavljaju. Posle početnog šoka i ne snalaženja kreće vrlo brzi oporavak - prvo frizura i garderoba pa sve po redu... Sa druge strane muškarci imaju obrnutu situaciju...

I pored činjenice da je bolje dobar razvod nego loš brak, mislim da je razvod ipak neka vrsta ličnog poraza (ponavljam, nezavisno od uzroka)

 

[crvendac_011]

Statistike takođe kažu da bez obzira na krivca, žene bolje prihvataju razvod i brže se oporavljaju. Posle početnog šoka i ne snalaženja kreće vrlo brzi oporavak - prvo frizura i garderoba pa sve po redu... Sa druge strane muškarci imaju obrnutu situaciju...

I pored činjenice da je bolje dobar razvod nego loš brak, mislim da je razvod ipak neka vrsta ličnog poraza (ponavljam, nezavisno od uzroka)

Slažem se s tobom. Ja sam taj poraz osetila čak i posle prve duže veze u životu. Razvod još nisam doživela pa ne mogu ni da pričam o tome, ali, kad sam prekinula tu prvu vezu, bez obzira što je bilo na moju inicijativu, ja sam to osećala kao poraz. Nedelju dana ni roditeljima nisam imala snage da kažem. Provalila me mama, kad je primetila da se moj tadašnji dragi ne pojavljuje već par dana, i onda sam morala da priznam, ali baš mi je bilo teško.

 

[crvendac_011]

Od neverice do čežnje i očaja

Od neverice do čežnje i očaja

Suzana Bijelić, 24.05.2010 10:53:26
Izvor: Večernje novosti

Svaki gubitak osobe sa kojom smo bili veoma bliski, godinama delili životne radosti i tuge, bilo da je reč o članu porodice ili o emotivnom partneru, prijatelju, bolan je. Svejedno da li je ta osoba zauvek napustila ovaj svet, otišla samo od nas, ili smo se zbog određenog spleta događaja i okolnosti mi udaljili od nje, praznina koja sledi uvek nam teško pada, a ključna reč je - nedostajanje. Kako posle razvoda ili raskida nastaviti dalje? Kroz koje faze ćemo proći dok nam ponovo ne bude bolje? Može li nam od tuge za nekim odista prepući srce? Na ova i mnoga druga pitanja odgovara mr Tijana Mirović, psiholog, psihoterapeut, vlasnica psihološkog savetovališta „Mozaik“.

Da li je tačno da oporavak od razvoda traje 18 meseci?
- Istraživanja pokazuju da je posle razvoda potrebno najmanje dve godine da se porodica prilagodi novoj strukturi i krene u sledeću fazu životnog ciklusa. Neki istraživači smatraju da oporavak od razvoda može trajati i duže, odnosno da je potrebno između dve i četiri godine da neko pređe put od donošenja odluke o razvodu do psihičkog razvoda i pune stabilnosti na emocionalnom, roditeljskom, ekonomskom i socijalnom planu.

Koliko vremena je, u proseku, potrebno da bismo se oporavili od gubitka bliske osobe?
- Brzina oporavka nakon gubitka zavisi od toga ko je bila osoba koju smo izgubili (njenog uzrasta i uloge, stepena bliskosti sa njom) i da li je taj gubitak bio očekivan ili ne. Oporavak zavisi i od osobina ličnosti, načina suočavanja sa stresom i krizama, podrškom koju osoba dobija od okoline, ranijih gubitaka i stresova koji se dešavaju u isto vreme kada i gubitak. Kombinacija ovih faktora je različita kod svake osobe, pa se i proces oporavka posle gubitka odvija i traje različito. Važno je znati da proces oporavka ne znači nužno i kraj tugovanja. Kod većine ljudi godišnjice smrti, bitni datumi, praznici i drugi podsetnici na osobu koju smo izgubili, oživljavaju doživljaj gubitka i godinama nakon njega.

Postoji "sindrom slomljenog srca". Smatrate li da osobe mogu da umru zbog slomljenog srca tokom rane faze tugovanja za partnerom?
- Devedesetih godina japanski naučnici su otkrili da „sindrom slomljenog srca“ zaista postoji. Dešava se da ljudi koji imaju zdravo srce reaguju na iznenadan emocionalni stres sa simptomima sličnim srčanom udaru. I pored sličnih simptoma tu se, ipak, ne radi o srčanom udaru, već o privremenoj slabosti srčanog mišića, koja uz adekvatnu terapiju prolazi brzo i bez posledica. Postoje i primeri da udovac ili udovica umru ubrzo nakon smrti dugogodišnjeg supružnika. Dešava se i to da, ali uglavnom kod ljudi koji su već imali neke srčane tegobe, neočekivani događaji, poput iznenadne smrti bliske osobe, izazovu srčani udar ili aritmije opasne po život.
Šta teže pada, kada neko umre pa znamo da ga više nikada nećemo videti ili kada znamo da je neko tu, ali da više nije naš?
- Kada osoba umre, umire i nada da će odnos sa njom biti ponovo moguć. U tom smislu svakako je teže kada osobe više nema. Ipak, nekim ljudima može biti teže da znaju da je osoba „živa, a tuđa“. Bračna i porodična psihoterapeutkinja Florens Kaslov kaže da je lakše ožaliti smrt bračnog druga nego razvod, jer u smrti postoji konačnost koja se može proraditi kroz proces tugovanja, dok kod „smrti braka“ partneri ostaju u vezi preko dece (koja mogu čeznuti za ponovnim ujedinjavanjem porodice), finansija ili zajedničkih prijatelja. Ovakav produženi kontakt može podgrevati fantaziju „da će biti kao što je nekada bilo“, ometati suočavanje sa gubitkom i završavanje procesa tugovanja. Iskustvo govori da porodice u kojima nisu razrešena emocionalna pitanja oko razvoda mogu ostati emocionalno „zaglavljene“ godinama, a nekada i generacijama.

Postoje li nekakve faze patnje i tugovanja?
- Uglavnom se govori o četiri stadijuma i faze tugovanja: fazi obamrlosti, šoka i neverice; fazi čežnje i protesta; fazi očaja i fazi oporavka. Pošto se ovaj proces ne odigrava kod svih ljudi na isti način, danas se ređe govori o fazama, a više o zadacima u procesu tugovanja. Za razliku od faza koje impliciraju određenu pasivnost i nešto što „samo treba da prođe“, zadaci impliciraju da osoba može (i mora) i sama nešto da preduzme. To daje određeni osećaj nade i moći, što je značajan protivotrov za doživljaj gubitka kontrole i bespomoćnosti. Smatra se da postoje četiri zadatka, čije je izvršavanje preduslov za završavanje procesa tugovanje. Prvi zadatak je prihvatiti stvarnost, značenje i neopozivost
gubitka na intelektualnom i emocionalnom nivou. Drugi je proraditi bol zbog gubitka, dok je treći prilagođavanje životu bez te osobe. Poslednji se odnosi na preusmeravanje emocionalne energije u nove odnose i nastavljanje sa životom.

Koliko nas gubici promene?
- Svaki gubitak promeni i naš unutrašnji i spoljašnji svet. Kada nekoga izgubimo, moramo da se prilagodimo životu bez te osobe i da preuzmemo na sebe neke od njenih uloga. Na unutrašnjem planu, gubitak utiče na viđenje sebe jer otvara pitanje: „ko sam ja sada i kako ću sada bez te osobe“. Često gubitak provocira i doživljaj da nemamo kontrolu nad onim što se događa, pa samim tim i osećaj bespomoćnosti i neadekvatnosti. Ovakvi osećaji kao i doživljaj, odnosno činjenica da smo napušteni, može ugroziti i naše samopouzdanje i samopoštovanje. Pored toga što menja naš spoljašnji i unutrašnji život, gubitak utiče i na naša verovanja, životne vrednosti i pretpostavke o pravednosti, sudbini, Bogu i slično. Neki ljudi počnu da preispituju i sopstvenu vrednost pitajući se da li ih je zadesila neka kazna ili se loše stvari mogu događati i dobrim ljudima. Kako su ova pitanja uglavnom bez „pravog“ odgovora, problem postaje ne kako pronaći odgovor već kako živeti bez njega. Ne sme se ipak zaboraviti da gubitak, kao i svaka druga kriza, predstavlja i šansu da nešto naučimo. Mnogi ljudi izlaze iz ovih situacija jači i spremniji da se izbore sa budućim izazovima.

Kako utešiti nekoga kome se ceo svet srušio zbog gubitka bliske osobe, pogotovo ako se povukao u sebe?
- Veoma je važno da se sa pažnjom, osetljivošću i osećajem za trenutak inicira otvoren razgovor o gubitku. Ukoliko toj osobi ne prija razgovor, može se tragati za drugim, neverbalnim ili manje direktnim načinima da se pokrenu sećanja i ispolji bol. U tom smislu pomažu i razne ceremonije, albumi ili slike sećanja, crtanje ili pisanje... Mnogim ljudima treba dati vremena i ne požurivati ih da se što pre oporave. Ako osoba nastavi da se povlači u sebe i da izbegava suočavanje sa gubitkom, trebalo bi konsultovati stručnjaka, jer inhibirano ili odloženo tugovanje može predstavljati pretnju za fizičko i mentalno zdravlje.

Šta je znak za uzbunu da je neko "preterao" u tugovanju?
- Preterano tugovanje je ono koje uključuje niz psihijatrijskih simptoma (kliničku depresiju, anksioznost, fobije, posttraumatski stresni poremećaj...). Pored prevelikog intenziteta, tugovanje može biti preterano i u smislu trajanja. Ovo, hronično tugovanje, odlikuje se time što osoba koja tuguje ostaje fokusirana na gubitak koji kao da postaje „način života“. Postoje i oblici žalovanja koji su teško prepoznatljivi, a češće opasniji i od hroničnog i od preteranog tugovanja. U ove oblike spadaju inhibirano i prikriveno tugovanje, koji se odlikuju time da ni duže vreme nakon gubitka nema znakova niti stadijuma normalnog tugovanja. Osoba se može ponašati kao da se gubitak nije ni desio ili može pokazivati neuobičajene fizičke simptome i ponašanja (preterani rad, svadljivost), ne prepoznajući da su ti problemi povezani sa gubitkom odnosno njegovim negiranjem.

Kako se ponašati da bismo se što pre oporavili od gubitka?
- Važno je znati da je ovo dugotrajan i bolan proces. Pored toga proces oporavka nikada nije linearan, što znači da su dobri i loši dani neizbežni i da često idemo po principu „dva koraka napred, jedan nazad“. Važno je dati sebi vremena i proći kroz sve segmente i zadatke. Treba da dozvolimo sebi da osetimo sve emocije, ali i da napravimo balans između bolnih i pozitivnih odnosno opuštajućih sadržaja. Pored toga, važno i da osoba ne prolazi kroz sve to sama, odnosno da pronađe adekvatnu podršku i nekoga sa kim će pričati, plakati, pa i nasmešiti se.

Da li je precenjena tvrdnja da vreme leči sve?
- Mnogobrojne studije pokazuju da je vremenom lakše. Ipak, teško da samo vreme može da bude lekovito. Ima dosta ljudi koji ni godinama kasnije nisu uspeli da prežale gubitak i nastave sa životom. Ima i onih koji misle da su prevazišli gubitak samo zato što su nastavili dalje (ušli u novi brak, ostali aktivni), iako su emotivno i dalje blokirani i vezani za momenat kada se gubitak desio. Suština je da, ukoliko osoba ne završava zadatke iz procesa tugovanja, neće moći da prolazi kroz faze oporavka, pa će i proces prilagođavanja gubitku biti blokiran i nepotpun.

NAJVEĆE TUGE
Koje tuge su najveće?
- Na skali stresnih životnih događaja, najveći stres i životnu promenu izaziva smrt deteta. Slede smrt bračnog druga, pa smrt bliskog člana porodice. Odmah posle toga slede razvod i smrt bliskog prijatelja. Pored emocionalnih gubitaka, veoma visoko na ovoj skali nalaze se i događaji u vezi sa gubitkom imovine ili posla, kao gubitak zdravlja i fizičkog integriteta (bolest, invaliditet...). Ipak, to koje će tuge biti najveće, zavisiće od niza faktora, pa će se i razlikovati od osobe do osobe.
Na skali patnji za dragim osobama, koje mesto zauzima ono kada izgubimo najboljeg prijatelja, odnosno posvađamo se sa njim?
- Istraživanje rađeno u našoj zemlji pokazuje da se na listi 72 najstresnija životna događaja, smrt bliskog prijatelja nalazi na 10. mestu. Razdvajanje od bliskog prijatelja zauzima 46. mesto, dok se nesporazumi sa drugovima i prijateljima nalaze na 64. mestu. Ovi događaji su rangirani po tome koliko, generalno gledano, uznemiruju ljude i „izbacuju ih iz ravnoteže“.