Pitanje je sa koliko se sigurnosti posle toliko godina može utvrditi dali je u pitanju samoubistvo ili je Aljende ubijen. Nije bez značaja ni ko čini komisiju. Mada bolje ikada nego nikada.
Dodato posle 14 Sati 26 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
[FONT=Arial, sans-serif]Salvador Aljende rođen je 26. jula 1908.godine u Valparaisu lučkom gradu na obalama Pacifika. Porodica Salvadora Aljendea je važila za naprednu, politički angažovanu i nadasve poštenu. Svoja prva politička znanja Salvador je sticao u svojoj porodici jer su mu i deda i otac bili izrazito politički aktivni. Deda mu je bio senator, dok su mu oca zbog velikog pomaganja seljacima prilikom zauzimanja veleposedničke zemlje prozvali “crvenim advokatom”. Od malih nogu Aljende je slušao svog oca kako govori, otvoreno i bez ustezanja, o socijalnoj nepravdi i potrebi da se struktura zemlje bitno izmeni. Pored saznanja u sopstvenoj kući do mnogih informacija dolazi i od drugih ljudi, tako da kao gimnazijalac stiče svoja prva saznanja o revolucionarnoj prošlosti Čilea i o Luisu Rekabarenu čoveku koji je 1912.godine stvorio i osnovao prvu Socijalističku partiju Čilea. Osam godina kasnije ovaj isti čovek pretvara je u Komunističku partiju. Na brojnim sastancima posle školskog zvona Aljende saznaje o pozadini tragične smrti ovog čoveka i krvavim nemirima dvadesetih godina XX veka. Posle završene srednje škole Aljende upisuje medicinski fakultet, koji je nazivan i “crvenim” jer je bio jako uporište socijalističkih ideja mladih Čilea. Salvador Aljende 1931.godine postaje predsednik čileanske studentske organizacije. Sa dvadesettri godine on je predvodnik studentskih demonstracija protiv diktatora Karlosa Ibaneza što dovodi i do njegovog rušenja. Zbog svega toga Aljende biva progonjen a dva puta i hapšen. Nisu ga pustili da poseti teško bolesnog oca. Dobija tek dozvolu da prisustvuje očevoj sahrani. Gord i dostojanstven iako teško pogođen nepravednim postupcima vlasti Aljende se zaklinje na grobu svog oca: “Radiću na uspostavljanju naprednih promena u zemlji dokle god budem imao snage. Moj život biće posvećen socijalizmu.” Godine 1933. Aljende postaje jedan od osnivača obnovljene Socijalistčke partije Čilea. Tokom 1935.godine biva progonjen od vlasti i izbacivan sa posla ali sve udarce stoički podnosi. Zato 1937.godine najpre postaje poslanik a zatim nakon dolaska na vlast “narodnog fronta” partija udružene levice na čelu sa Aguire Sernom postaje ministar zdravlja. Snažan zemljotres razrušio je Čile 1939.godine. Uporni lekar organizuje pomoć nastradalim područjima. Vozeći automobil, premoren jedne večeri se sudara sa drugim automobilom. Sudar je strašan ali na sreću nema ljudskih žrtava. Šest meseci kasnije žena iz oštećenog automobila Ortensija Bus, postaje njegova supruga.[/FONT]
“[FONT=Arial, sans-serif]Porodica nikada nije trpela zbog oca koji se nikada nije bavio samo medicinom. Uvek sam nastojao da svuda stignem a da ne žurim baš mnogo.” Govorio je u šali Aljende. Aljende dobija tri kćeri – Karmen, Beatris i Isabel. Porodica se uvećava a deca ispunjavaju radošću porodični dom. Kao i sam Salvador koji je prva saznanja o politici i naprednim idejama saznao od svog oca tako i njegove kćeri do svojih prvih saznanja dolaze iz razgovora sa svojim ocem. Vreme će pokazati da će ćerke u potpunosti biti na političkoj liniji svog oca a ponekad i mnogo radikalnije od njega. Salvador Aljende postaje senator 1945.godine. Na tom položaju ostaje sve do1969.godine a jedno vreme je bio i predsednik senata.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Četiri puta je pokušavao da postane predsednik Čilea na izborima, da bi tek četvrti put 1970.godine i uspeo. Bio je uporan i čvrst u svojim stavovima i smatrao je da će svojoj zemlji najviše pomoći kao predsednik Čilea, što se vidi i iz sledećeg njegovog stava. “Ja sam marksit, ali to nije stranka, već ideal. Verujem da je čovek slobodan kada jezaposlen, kada je zdrav, kada ima sve što mu je potrebno za život i razonodu. Socijalizam je sloboda koju mi nećemo moći da ostvarimo od danas do sutra. Verujem u izbore a ne u puške! Mi nećemo biti ni Kubanci, ni Kinezi, ni Rusi, Čileanci će slediti svoj sopstveni put.” Ova rečenica možda kao ni jedna druga odslikava njegova shvatanja i njegovu političku misao i filozofiju. On je bio uporan i kad je to izgledalo besmisleno. “Želimo da kapitalistički sistem u Čileu zamenimo socijalističkim . Iako to do sada nije bilo moguće zakonskim putem, što nam je poznato, znamo još nešto- pokušaćemo to da učinimo!”[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Politička inspiracija Salvadora Aljendea od prvih dana postaje: ujedinjenje svih progresivnih snaga. Vrlo mlad , Aljende, shvata koliko je značajno za radničku klasu da se na čileanskom tlu poveže sa srednjim slojevima društva. Aljende prvi put postaje predsednički kandidat 1952.godine. Stavlja se na čelo pokreta sa ciljem da objedini levicu. U kampanju ulazi sa već pripremljenim programom nacionalizacije rudnika bakra, najvećeg čileanskog bogatstva, koje su pak drugi više koristili nego sami Čileanci. Protivnik mu je onaj isti Ibanes protiv koga se borio kao student samo sada prekriven lažnom odorom levičara. Aljende na sve načina pokušava da raskrinka njegovu neiskrenu kampanju ali Ibanes pobeđuje i Aljende na ovim izborima osvaja 5,5% glasova.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Posle ravno šest godina (toliko u Čileu traje predsednički mandat) Aljende 1958.godine je ponovo predsednički kandidat levice. Ovoga puta uspeva da ujedini socijalističke, komunističke i nezavisne snage u jednstven pokret. To mu donosi dosta glasova i malo je nedostajalo do pobede. Tada su kandidati uz Aljendea bili i Horhe Alesandri i Edurdo Frej. Pobedio je Alesandri sa 31,5% glasova, drugi je bio Aljende sa 29% a Frej je osvojio 21% glasova.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Istorija se ponovila i 1964.godine kada je Aljende po treći put postao predsednički kandidat . Čileanci se ni tada u većini nisu izjasnili za levicu. Tada uporni političar dobija nadimak “večiti kandidat”, ali ni to nije moglo da pokoleba njegovu upornost , te se šali na sopstveni račun: “Blizu dve decenije borim se za pobedu progresivnih ideja , ako i po četvrti put ne budem izabran na mom spomeniku će sigurno pisati: ovde počiva Salvador Aljende, kandidat za predsednika Republike!” Ovoga puta pobedu na izborima odnosi kandidat hrišćanskih demokrata Eduardo Frej. Kampanja je bila izuzetno oštra i Aljendeu najviše podmeću zbog poznanstva sa Fidelom Kastrom i Če Gevarom. Frej je dobio 56%, a Aljende 39%, kandidat desnice Duran neslavno propada jer je osvojio ispod 5% glasova.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Ipak u četvrtom pokušaju istorijska pobeda . Septembra 1970.godine Aljende je po četvrti put zakucao na vrata predsedničke palate “La Moneda”. Skroman kao i uvek , predložio je da neko drugi bude izabran kao kandidat ali da levica bude jedinstvena . Formirana je koalicija pod imenom “Narodno jedinstvo” . Na levici su shvatili da boljeg i upornijeg kandidata od “EL ČIČA” nemaju, zato je Aljende i izabran na konvenciji da pokuša da po četvrti put bude kandidat za predsednika. Glavni oslonac su mu bili socijalisti i komunisti , mada su ga podržavale i značajne snage radikala i otcepljeni demohrišćani. Četvrti septembar 1970.godine , konačno postaje dan toliko očekivanog rujumfa. Čileanci su listićima glasali ze revoluciju!. Aljende je osvojio 36,30% Alesandri (konzervativci) 34,98% I Radomiro Tomič (demohrišćani) 27,84% glasova. Ni jedan kandidat nije dobio apsolutnu većinu ali je Aljende osvojio najviše glasova. Međutim, po Čileanskom ustavu predsednička lenta se dodeljuje ako neki od kandidata osvoji većinu. Pošto to nije bio slučaj o predsedniku su morali da odlučuju senatori i poslanici. Kongres ima dve stotine članova, 50 senatora i 150 poslanika. Pristalice Aljendea držale su 81 mesto, pobornici Alesandrija 44 mesta a pristalice demohrišćana 75 mesta. Zato su počele zakulisne radnje kako bi se na sve načine sprečio Salvador Aljende da preuzme predsedničku funkciju. Ipak, demohrišćani su u kongresu dali glasove Aljendeu i sve je bilo rešeno. Sve oči su bile uprte prema zemlji na obalama Pacifika. Prvi put u istoriji je revolucionar na vlast došao mirnim – izbornim putem. Za čitav svet je bila novost da neko stremi socijalizmu parlamentarnim putem. Salvador Aljende je sa velikim žarom i puno entuzijazma krenuo u u novu bitku ali ga je čekao trnovit put, saplitanja na svakom koraku i spolja i iznutra. Pa je izgledalo da ovaj čovek vodi pravi “Don Kihotovski” rat sa vetrenjačama. Da bi se lakše objasnile teškoće sa kojima se susreo Salvador Aljende mora se nešto više reći o samom Čileu i prilikama koje su vladale u njemu. [/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Evropljani su počeli sa kolonizacijom Čilea u prvoj polovini XVI veka . Sukobi sa indijancima su naročito učestali između 1535. i 1540.godine na severnom delu zemlje kako inače domoroci nazivaju Čile “zemlja večitog proleća”. Prvi osvajač Čilea bio je Pedro de Valdivija koji je 1541.godine osnovao Santjago ( u prevodu SV. Jakov). Međutim, indijanska plemena se nisu predavala i borbe su trajale bezmalo dva stoleća. U početku su Španci naročito tragali za zlatom ali kasnije počinju da vade srebo i bakar. Ipak ovakav način prisvajanja teritorija je uslovljavao i brojne žrtve naročito među sveštenstvom koje je htelo da nametne novu veru hrišćanstvo. Zato su bile i brojne žrtve među kolonizatorima pa je tako stradao i osvajač Čilea Pedro de Valdivija koga je ubio indijanski poglavica Kapolikan.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Dolaskom Irskog doseljenika Ambroyija O Higinsa, krajem XVIII veka , osećaju se i prvi veći koraci napretka. Kao guverner ovaj čovek uspeva da olakša položaj eksploatisanih masa. Posle propasti Španske monarhije 1809.godine podignut je prvi ustanak koji pored ostalih predvodi i sin slavnog guvernera, bernardo O Higins . Španci su najpre uspeli da slome otpor ali kako se ustanak proširio i na Peru i Argentinu borba se nastavlja i konačno 12. aprila 1918.godine proglašena je nezavisnost Čilea, a O Higins je postao prvi predsednik. Vladao je do 1823.godine a zamenio ga je Ramon Freire kome je pošlo za rukom da završi rat protiv Španaca , ukine ropstvo i uvede prvi ustav. Međutim, nezavisnost nije nižim slojevima stanovništva donela ništa novo. Proizvodni odnosi su ostali isti i jedino su robovi osetili poboljšanje jer je ukinuto ropstvo, dok je ostali niži sloj stanovništva i dalje jednako teško živeo, pre svega zbog toga što su na čelu borbe za nezavisnost bili veleposednici, bogati trgovci i ostali viši slojevi koji su nakon pobede zemlju uredili onako kako je to njima odgovaralo. Predsednički sistem je uveden ali je vlast i dalje u rukama pojedinca. Buržoazija sve više diže glavu i najavljuje da želi vlast. Veliki napredak Čile doživljava za vrenme mandata predsednika Hose Belmasede (1886.-1891.) njegova najveća zasluga je što radi na potpunoj slobodi zemlje odnosno njenoj nezavisnosti od stranog kapitala. Imao je podršku nacionalističke buržoazije i određenog broja patriota, ali mu nisu prišli širi slojevi stanovništva. Zato su i on i njegovi napori srušeni u krvavom građanskom ratu. Doveden u bezizlazan položaj videći da propada sve ono za šta se borio predsednik Belmasede diže ruku na sebe i vrši samoubistvo. Razdoblje od 1891. - 1924.godine karakteriše nagli priliv Američkog kapitala koji menja do tada preovlađujući Engleski i Nemački. Posle I svetskog rata kada se i samim Čilleancima otvaraju oči , na scenu stupaju najšire narodne mase. Vlast nije osvojena, ali su oni ipak faktor bez koga se ne mogu ili vrlo teško donose odluke. Dolaskom na vlast Artura Alesandrija Palme 1920.godine Čile doživljava burno razdoblje. Predsednik rpovodi reforme , povećava nadnice, prihvata kodeks rada , zakon o socijalnom osiguranju , zavodi osmočasovno radno vreme i preduzima niz drugih mera. Predsednik Alesandri ima podršku širokih narodnih masa , sitna buržoazija koja je na vlasti pokušava da se odupre otporu protivnika napretka. Neredi postaju svakodnevica , Čile doživljava teške trenutke. Na kraju dolazi do obračuna sa strankama levice. Socijalistička partija prerasta u komunističku 1922.godine, međutim, ubrzo su prinuđeni da pređu u ilegalu . Na kraju i vođu komunista Recabarena mučki ubijaju. Ubrzo dolazi do anarhije, predsednik je svrgnut sa vlasti i prinuđen da beži iz zemlje. Krajnja desnica dolazi na vlast u vreme mandata karlosa Ibanesa 1927. - 1931.godine. Ekonomska kriza koja je pogodila čitav svet u tom periodu nije mimoišla ni Čile. Posle velikih nemira diktator Karlos Ibanes je srušen jula 1931.godine. Nemiri se ne smiruju već dostižu kulminaciju pa se čak i vojska buni te se javljaju i prvi komentari da će doći do stvaranja “vojničkog socijalizma”. Kriza je na vrhuncu aprila 1932.godine. Proglašeno je vanredno stanje i preki sud. Revolucija je otškrinula vrata. Predsednik Huan Monteva je smenjen ali pošto i dalje nema mira progresivni oficiri izvode udar na čelu sa pukovnikom Marmaduke Hrovom . Politička oligarhija doživljava slom i nastupa period koji je poznat kao period prve “socijalističke republike” . Međutim, sve traje samo dvanaest dana i onda napredni oficiri predaju vlast jer nisu u mogućnosti da sprovedu reforme do kraja. Ipak vrata za napredak su konačno otvorena a iskra budućih promena je upaljena. Ubrzo je osnovana obnovljena Socijalistička partija Čilea a jedan od najzaslužnijih za njeno osnivanje je i Salvador Aljende . Socijalisti i komunisti nalaze zajednički jezik i 1938.godine formiraju “narodni front”. Na izborima iste godine ova koalicija pobeđuje i dolazi na vlast. Pune tri godine “narodni front” je na vlasti ali to ni izbliza nije bilo poboljšanje koje bi znatno izmenilo težak život najširih narodnih slojeva. [/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Bitan preduslov za dolazak na vlast 1970.godine salvadora Aljendea predstavljala je činjenica da je u periodu od 1964.-1970-godine predsednik bio Eduardo Frej. Ovo razdoblje je značajno pre svega zbog toga što je predstavljalo prethodnicu za Salvadora Aljendea i njegove ideje. Frej se nesumnjivo dosta razlikovao od drugih predstavnika južnoameričkih zemalja . Šefovi susednih zemalja su uglavnom bili generali koji su na vlast došli posle izvršenih vojnih udara. Zato je Frej pokušavao da pronađe put koji bi bio uzor za druge zemlje na ovom kontinentu. U svojim namerama susreo se sa dva ključna problema : haotičnim stanjem u poljoprivredi i preovladavajućim stranim kapitalom u industriji. Frej u svojim namerama nije lutao ali se trudio da u svemu bude umeren i zato nije uspeo da mnoge reforme provede onako kako je naumio. Kritičari su na kraju iznosili ocenu da agrarna reforma nije uspela i da je eksproprijacija izvedena delimično. Do 1969.godine eksproprijisano je dva miliona hektara ali je zemlju dobilo samo 20 000 seljaka. Vreme Frejizma karakteriše i snažna inflacija koja je usporavala razvoj zemlje. Naravno što je karakteristično za sve Južnoameričke zemlje bilo je i vojnih pobuna što je doduše bilo karakteristika više nekih drugih zemalja južne Amerike a manje Čilea ali je u 1969.godini pokušan vojni udar koji nije uspeo. Tekovine koje su stečene za mandata predsednika Edurda Freja bile su nevelike ali ipak dovoljne da otvore vratza na koja je 3. septembra 1970.godine ušao Salvador Aljende pobedom na predsedničkim izborima. [/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Prvih dana posle pobede Aljende je svestan da predstoji mnogo teškoća i da svaki njegov korak mora da bude oprezan. Čileansko iskustvo sada postaje interesantno i za druge zemlje . Svestan da će se pojaviti reakcija na njegovu pobedu , protivnici željni osvete, Aljende objašnjava da je “rođena revolucionarna alternativa “. Naravno, bio je svestan velike pretnje iz vojnih krugova , zato i izjavljuje “ Čileanska vojska se polarizovala i u njoj ima raznih struja , od desničarskih avanturista do nacionalističkih i naprednih oficira”. Na brojna pitanja o poređenju Kube i Čilea u tom periodu , Aljende strpljivo odgovara: Mi smo za Kubansku revoluciju , ali Kuba je Kuba a Čile je Čile ! U našoj zemlji je postojala građanska demokratija kao ni u jednoj drugoj zemlji Južne Amerike. Kod nas parlamentarizam postoji 120 godina i predsednici su se uvek držali zakona”. Međutim, desnica nije čekala , već sutradan posle izbora ( od 4. septembra do novembarske inauguracije) Aljende se našao pred ozbiljnim iskušenjima. Plan desnice je bio jasan: stvoriti u zemlji poznatoj po demokratskim tradicijama, atmosferu bezvlašća i anarhije , a sve u cilju da bi se vlada narodnog jedinstva odrekla vlastitog programa i da se uvede diktatura u smislu smirivanja strasti. Kada nije uspeo pokušaj miniranja Aljendea kroz glasanje u parlamentu , desnica se vraća na svoj tradicionalni put. A to je uticaj u Armiji . Mnogi analitičari se slažu da je Salvador Aljende svoj najteži udarac doživeo još pre nego što je i inaugurisan za predsednika u novembru 1970.godine. Radi se o atentatu 22. oktobra 1970.godine kada je u jednoj od najprometnijih ulica Santjaga ubijen komandant Čileanske armije, načelnik generalštaba , general Rene Šnajder . Zašto je ovo bilo važno. Pre svega zato što se radilo o generalu koji je bio krajnje umeren u svojim stavovima i shvatanjima i koji je naročito poštovao tradiciju u Čileu koja je ovu zemlju izdvajala od drugih zemalja Južne Amerike . Zato se u Čileu za razliku od drugih susednih zemalja retko dešavalo da vojska izvodi vojne udare i dolazi na vlast. Desnici je smetalo i to što je general Rene Šnajder izjavio odmah posle izborne pobede da je volja naroda imperativ za vojsku i da će je ona poštovati. Osim toga general Šnajder je bez sumnje bio najuticajnija ličnost u armiji, njen komandant pa je desnica bez sumnje njega morala pod hitno da ukloni kako bi ojačala svoj uticaj u armiji. Ovo ubistvo je takođe trebalo da pokaže kako dolazi period anarhije i bezvlašća . Nakon ubistva generala Šnajdera , Aljendeovi protivnici menjaju nišan i udaraju na podršku Aljendeu u parlamentu od strane demohrišćana i to na taj način što je izvršen atentat na bivšeg podpredsednika Republike Peres Žujoviča . Ubice su pripadale ultra.levoj organizaciji VOP ali je atentat naručila i organizovala desnica jer je to bilo u njenom interesu.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Osim toga pažljivim analitičarima nije bilo teško da zapaze čudan odnos snaga u parlamentu i na Čileanskoj političkoj pozornici. Izvršna vlast pripadala je radnicima i predsedniku a buržoazija je zadržala prevlast u parlamentu. Aljende zatim uspeva da sprovede nacionalizaciju rudnika bakra, uz podršku parlamenta u kome ima manjinu. Potpisivanje ustavnog dokumenta kojim se sprovodi nacionlizacija Čileanskog bakra (21.decembra 1970.godine), postaje veliki praznik za narode eksploatisane zemlje. Naravno vlasnici stranog kapitala a pre svega američkog ne sede skrštenih ruku i na sve načine pokušavaju da poljuljaju pozice predsednika Aljendea. Znalo se odmah na početku mandata nove vlade da će najteži ispit biti privreda jer je veliki deo kapitala bio u inostranim rukama, zatim nasleđena je visoka inflacija i sve su to bili problemi koje je teško rešiti i u mnogo stabilnijim zemljama od Čilea. Likvidacija strane i domaće eksploatacije počela je bez odugovlačenja. Agrarna reforma se izvodi brzim tempom. Vlasnici velikih zemljišnih poseda ne stižu da zaustave akciju vlade. U prvom naletu preko 500 porodica dobilo je preko dva miliona latifundijske zemlje.. Ekonomisti zato odmah zapažaju da se Aljendeov program jasno opredelio za ešovitu privredu. Teško vreme donosi nestašicu namirnica u prvoj godini Aljendeove vlade. Za prvih šest meseci 1971.godine uvezeno je namirnica u vrednosti od 190 miliona dolara, dok se ranije za čitavu godinu, uvozilo samo 150 miliona. Izgledalo je da se sve zaverilo protiv vlade narodnog jedinstva. Svi gresi su pripisivani Aljendeu a zaboravlja se da je Čile već bio najzaduženija zemlja na svetu, sve to ne zanima opoziciju. Važno je napasti Aljendea da bi se vlada ocrnila. Desnica direktno organizuje štrajkove, dolazi do odlivanja kapitala u inostranstvo, sabotaža i subverzija. Osim toga Aljende ne može imati poverenje ni u sopstvenu policiju koja je u rukama buržoazije i stranog kapitala pa je primoran da formira sopstvenu telesnu gardu. Česti štrajkovi su istovremeno moćno oružje za agresiju. Vlada je utvrdila da je CIA uz pomoć bogatih slojeva društva organizovala poznati štrajk kamiondžija koji je tešku krizu doveo do ruba propasti:[/FONT]
- [FONT=Arial, sans-serif]oktobar 1972. počinje veliki štrajk vlasnika kamiona. Zemlju zahvata haos u saobraćaju. Ubrzo počinje i štrajk trgovaca.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]2. septembar 1972.godine Aljende primorava vladu da podnese ostavku, da bi odmah formirao novu vladu u koju ulaze tri vojna komandanta (general Prats postaje ministar unutrašnjih poslova). Nekoliko dana kasnije završava se štrajk kamiondžija.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]4. mart 1973.godine Održani su parlamentarni izbori . Aljendeova koalicija dobija 43,9% glasova. Takav rezultat se ocenjuje kao uspeh. Stranke centra i desnice su zajedno sakupile 54,7%glasova. Opozicija zato nema dvotrećinsku većinu kojom bi mogla da svrgne predsednika ali ni Aljende nema apsolutnu većinu u parlamentu za podršku svom programu.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]27.mart 1973.godine Vojnici napuštaju vladu, počinje rascep među generalima.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]26. april 1973.godine Počinje štrajk u najvećem rudniku bakra “El Teniente” koji će trajati punih 75 dana. Štrajk je vladu koštao punih 40 milona dolara. Plan zavere za svrgavanje vlade predsednika Salvadora Aljendea brižčljivo je i dugo pripreman. U njega je uloženo mnogo novca a plan je razradio direktor tajnih operacija CIA u Latinskoj americi Vilijam Broe koji se često sastajao sa vlasnicima stranog kapitala u Čileu i vlasnicima velikih multinacionalnih kompanija koje su trebale da budu nacionalizovane. Posebno odeljenje CIA izradilo je plan zavere. Utvrđeno je da je plan napravljen na inicijativu velike korporacije ITT za telekomunikacije. Predviđalo se da se izazove pobuna i haos kako bi vojska bila primorana da interveniše i svrgne Aljendea sa vlasti. Pošto se temelj Američkog kapitala u Čileu ljuljao iz temelja trebalo je preduzeti nešto za zaštitu interesa krupnog i inostranog kapitala. [/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]- suspendovanje svih kredita i uporedo sa tim odugovlačenje u svim platežnim transakcijama. Poslovanje sa bankama u santjagu treba potpuno paralizovati.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]- usporiti isporuku svih delova za motorna vozila iako su već plaćena i izazvati kolaps u saobraćaju naročito u glavnom gradu.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]- izvršiti atak na štedionice, najavu zatvaranja sefova i odliti novac u sve moguće pravce.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]- obustaviti tehničku pomoć u svim oblastima i izazvati haos u zemlji.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]- pridobiti i ostale američke kompanije da se priklone zaveri protiv vlade i predsednika Aljendea. [/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Uveren da poseduje dovoljno dokaza da raskrinka zaveru koja se sprema protiv njega i njegove vlade predsednik Aljende govori o tome na tzasedanju OUN u Njujorku početkom decembra 1972.godine. “Moja je dužnost da obavestim ovu skupštinu da represalije i ekonomska blokada, koje su pripremlljene, predstavljaju pokušaj da se izazove lančana reakcija teškoća i ekonomskih poremećaja. I nesumnivo znače veliku opsanost za unutrašnji mir i koegzistenciju.” “Agresija velikih kapitalističkih preduzeća ima za cilj da se spreči emancipacija radničke klase. Ona predstavlja direktan atak na interese radnika!” Na svom putu po zemlama sveta prvo je posetio Meksiko gde mu je priređen nezapamćen doček. A tokom 1972.godine Salvador Aljende je posetio i Moskvu. U Moskvi mu je priređen veličanstveni doček i manifestacije neuobičajene za doček šefova država ili vlada. Vidljivi su i rezultati posete: Tokom 1971.godine sklopljen je sporazum po kome SSSR daje Čileu zajam 260 milona dolara na 12 godina za nabavku industrijskih mašina. Trgovinska razmena je porasla sa 800 000 rubalja u 1970.godina na 7 800 000 rubalja u 1971.godini. Istovremeno uvedena je i stalna avionska linija Moskva _ santjago koja se izvodi Sovjetskim avionima. Sa druge strane Aljende šalje i direktan odgovor protivnicima u zemlji: Čile još nije socijalistička zemlja ali će svakako biti![/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Više nije bilo nikakve tajne, početkom 1973.godine, Čile je bio zaražen neizlečivom boljkom- gomilom neobuzdanih zaverenika. Protivnici socijalizma nisu pitali za cenu. Opozicija ne želi da čeka isticanje mandata predsedniku Aljendeu 1976.godine pa stupa u energičnu akciju. Poverljivi policijksi izveštaji pokazuju zapanjujuće podatke: duž terotorije Čilea ima preko stopedeset tajnih avionskih pista. Glavna uloga na političkoj sceni pripadala je sve više zaverenicima. Režiju su preuzeli šefovi multinacionalnih komplanija i satratezi CIA. Obruč se sve više stezao. Čileanska ultraška organizacija “Otadžbina i sloboda” počinje svoju igru smrti. Politička subverzija i učestale zavere sa svih strana , povukle su za sobom- galopirajuću privrednu subverziju. Sve ono čega nema u radnjama ima kod crnoberzijanaca: električni štednjaci, radio aparati, posteljimna, toaletni papir. Predsednik Aljende i vlada ulažu džinovske napore da zemlju spasu građanskog rata. Šanse su svedene na minimum. Avgusta 1973.vojska je uznemirena u kasarnama. Generali, izgleda, više ne žele mirno da posmatraju, kako jedan kolega reče “vatromet opasnosti”. Naoružani vojnici svakodnevno pokušavaju da održe red...[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Na strtanicama istorije stoji zapisano, kao redak kuorizitet za podneblje latinoameričkih zemalja. Čile je 150 godina imao uzorno miran i sređen život. Vojni udari nisu potresali zemlju ni njenu nezavisnost. Armija se držala kasarna , daleko od političkih strujanja, uverena da je politika stvar politike. Zato zaverenici na sve načine pokušavaju da uvuku vojsku u političke igre i to naravno na svojoj strani. Prve dve godine Aljendeove vladavine vojska je ostala neutralna ali posle sve više nereda na ulicama i raznih ubistava koja organizuje desnica i vojska počinje da se pita da li treba ostati veran Ustavu ili da sami preuzmu vlast.Aljende je prinuđen da septembra 1972.godine u vladu uvede tri generala kako bi se koliko toliko smirili neredi i zato u vladu ulaze general Prats kao komandant vojske i dobija resor unutrašnjih poslova a time i funkciju zamenika predsednika. Mesta u vladi dobili su još i general Dania kao komandant vazduhoplovstva i Monetero, kao komandant mornarice. Međutim, dolazi i do podele među generalima tako da mnogi zavrbovani od desnice i stranog kapitala žele da uklone Aljendea i sami dođu na vlast. Crv razdora pod krovom generalštaba, učinilo je svoje 29.juna 1973.godine došlo je do pobune oklopnih jedinica smeštenih u Santjagu. Otvorena je paljba iz tenkova na predsedničku pakatu La Moneda. Tenkovi su krenuki na predsedničku palatu. Grad je još spavao kad je odjeknula tutnjava tenkova drugog blindiranog bataljona. La Moneda je napadnuta. Juriš blindiranih jedinica je bio veoma brz. Potpukovnik Super je komandovao ovom zavereničkom akcijom. Ostavljamo Vam pet minuta da se predate inače će te svi biti poubijani” reči oje odlučno izgovaraju zaverenici. Sa druge strane se čuje i odgovor mladog poručnika Pereza. “Straža umire, ali se ne predaje idite do đavola grubi nasilnici”. Odmah je osuta paljba iz tenkova. Straža je odgovorila vatrom. Predsednik Aljende je odmah obavešten, te su alarmirane jedinice verne vladei. Revolt pobunjenih jedinica je trajao tri časa. Sa mašinkom u ruci vrhovni komandant oružanih snaga, Karlos Prats stigao je pred tenkove. Ubrzo je smeli general primorao na predaju tri tenka. Dalja akcija je obavljena bez problema. Nakon ovog vlada sprovodi temeljnu istragu: bilans žestoke pucnjave je tragičan 25 mrtvih i preko 50 ranjenih. Zato desnica kreće da potkopa generala karlosa Pratsa komandanta oružanih snaga pošto je njegov uticaj u armiji veliki a desnica ga želi na svoju stranu. Pošto joj to nije uspelo i general Prats je osujetio vojni udar. Zato se potkopava uloga generala Prtsa i on posle previranja u generalštabu podnosi ostavku 28. avgusta 1973.godine ana čelo načelnika generalštaba i komandanta armije dolazi general Augusto Pinoče Ugalde. Osim njega i u vladu ulaze još dojica generala i odmah se vidi da na njih predsednik aljende i njegova vlada ne mogu da se oslone jer su zaverenički raspoloženi. Početkom septembra 1973.godine predsednik Aljende je trebao da otputuje na konferenciju nesvrstanih zemalja u Lusaku ali je nakon informacija da se sprema državni udar odustao od puta. Međutim, sve je pomereno samo tri dana umesto 8. septembra do vojnog udara dolazi 11. septembra 1973.godine.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Sudbonosnog utorka 11. septembra 1973.godine , radio stanica zaverenika je emitovala u više navrata, posle pada predsedničke palate “La Moneda”: “Imamo pezete, imamo pezete”. Ovo je bila šifrovana poruka za nastavak akcije. Postoje dokazi o rušenju vlade salvadora Aljendea. Generali vojne hunte koji su izvršili vojni puč više nedelja su pomno sarađivali sa naredbodavcima iz SAD. Uz generala Pinočea, značajnu ulogu u rušenju vlade odigrali su i genral Hose Marino Kastro komandant ratne mornarice koji jemaja 1972.godine postao vršilac dužnosti komandanta mornarice, zatim general Gustavo Lei, komandant vazdušnih snaga i general Mendosa, jedan od šefova u vrhovnom štabu i komandant karabinjera. Aljende se nije predao. Ostao je do kraja uporni predsednik. Generali su se našli u čudu. Zahvatio ih je paničan strah. Hrabri Predsednik je gledao smrti pravo u oči i izdavao poslednja naređenja. La Moneda je odolevala dok nije prestalo da kuca srce hrabrog predsednika. Generali su mogli da odahnu. [/FONT]
“[FONT=Arial, sans-serif]Neću nikada dozvoliti da budem strpan u avion, u pidžami, i neću nikada tražiti azil u nekoj ambasadi”. To je Aljende govorio saradnicima, ali mu izgleda nisu verovali sve do kobnog trenutka. Međutim, iskreno Aljende je počinio i jednu veliku grešku. Kada su već svi uvideli da se sprema vojni udar tražili su naoružavanje naroda u odbrani legalno izabranog predsednika pošto je bilo očigledno da ni vojska ni policija više uopšte nisu bili na njegovoj strani, Međutim, Aljende je ostao dosledan u svojoj političkoj misli i želeo je da sačuva Čile i narod od sukoba smatrajući da do najgoreg neće doći. Ipak nažalost ovog puta se prevario. Kažu da je Aljende umro govoreći: “Izjavljujem da sam rešen da se oduprem, čak i po cenu života, kako bi ti poslužilo kao poruka sramnoj istoriji onih koji imaju snagu. Ali nemaju razum”.[/FONT]
[FONT=Arial, sans-serif]Tmurno septembarsko jutro Santjaga nagoveštavalo je , pričaju očevici agoniju demokratije. Vojnici su zveckali oružjem. Predsednika Aljendea su rano ujutru obavestili da se pobunila mornarica. Predsednik koji se tada nalazio u rezidenciji hitro je reagovao i naredio svojim saradnicima da odmah krenu u palatu La Moneda i ranije nego što je to uobičajeno. Predsednik Aljende je stigao u dremljivu palatu, pratili su ga naoružani larabinjeri, telesna garda i više agenata.. Ubrzo šef države saznaje pojedinosti o pokretima trupa u najvećoj pomorskoj bazi u luci Valparaiso na obali Pacifika. Nekoliko minuta posle devet časova vođe sindikata preko radio stanica pozivaju narod da budu uz svog predsednika. Centar grada vojska je zaposela posle devet časova. La Moneda je opkoljena. Vojne straže predsedničke palate su povučene iza ograde. Ljudi u uniformama su zaposele većinu radio stanica i odmah počeli da emituju svoj proglas. Međutim, predsednik nije ustuknuo pred silom, svojim odgovorom na zahtev o apsolutnoj pšredaji on je šokirao generale: “No , esto es la verdad!” Ne, to je istina. Oko jedanaest časova predsednik odlučuje da raspusti stražu jer ne želi da iko izgubi život zbog njega. Avioni su u brišućem letu počeli da bombarduju palatu. Sa prozora i raznih otvora desetak ljudi koji zajedno sa Aljendeom nisu želeli da se predaju pružalo je oružani otpor. Istina o sudbini Aljendea su bile veoma šture. Generali su svakako stvarali najbolju verziju o poslednjim minutima predsednika. Tek posle desetak dana obnarodavana je zvanična verzija o Aljendeovoj smrti. Inspektori policije napisali su u izveštaju sledeće: “Smrt Salvadora Aljendea izazvana je samoubilačkim hicima ispaljenim u bradu sa dva izlazna mesta. To se dogodilo u Utorak 11. septembra u popodnevnim časovima. Zvanične podatke prezentirao je general Ernesto Beasa šef Čleanske službe bezbednosti. Bilo je i informacija da se predsednik salvador Aljende ubio u na drugom spratu u salonu nezavisnosti. Zatečen je u sedećem stavu sa glavom malo nagnutom u desnu stranu. Predsednik je bio u sivom odelu i beloj košulji. Kraj njegovog leša je nađena mašinka u nepravilnom položaju jer ju je doktor Klajn pomerio kada je došao da opipa puls predsednika. Nedaleko od leša su nađene dve čaure. Međutim, mnogi sumnjaju u ovu zvaničnu verziju smrti predsednika Aljendea. Za njih i njegovu suprugu Ortensiju Bus predsednik Aljende je ubijen a nalazi su isfabrikovani jer je i obdukcija rađena tek nekoliko dana po smrti predsednika Aljendea. Dali se posle odobrene ekshumacije tela priča nastavlja. [/FONT]
