Odlike religioznog mišljenja Istoka i Zapada - Arhimandrit Rafail Karelin

[Max 357]

Odlike religioznog mišljenja Istoka i Zapada​

Arhimandrit Rafail Karelin​

Engleski pesnik Kipling, počeo je svoju pesmu sledećim rečima: „O Zapad je Zapad, Istok je Istok, i oni neće sići sa svojih mesta, dok nebo sa zemljom ne predstane Strašnom Sudu Gospodnjem“.

Ovde pod Istokom i Zapadom moramo da podrazumevamo ne strane sveta, koje su razdeljene geografski Uralskim i Kavkaskim vencima. Pre, pod Istokom treba shvatati taj ogromni region, koji je nekad zauzimao istočni deo Rimskog Carstva, a zatim – Vizantija, i zemlje Bliskog Istoka (ovde je moguće uključiti i Egipat i Etiopiju), a pod Zapadom – zapadnoevropske države i uopšte sve države zapadnoevropske kulture.

Sveti Oci su govorili: „Svetlost je počela da sija sa Istoka“.; Istok je simbolički označavao Raj, Edem, zemlju večne Božanske Svetlosti.

Zapad je mlad u kulturno-istorijskim odnosima, Zapad je junoša, Istok je star. Zapad je delatan. Istok sazercava. Zapad je – sav u emocijama, sav u pokretu, sav u dinamici. Istok je udubljen u sebe, on kao da ne odvaja od riznice, koju poseduje. Zapad je u impulsu, u potrazi, u odvažnosti. Istok se čuva. Zapad mašta i sanja. Istok uvek traži večne ideje pod pokrovom vidljivog. Zapad odeva svoje svete u snežnobelu odeću, ovenčava im glave vencima od ruža, a Istok vidi svetost jednako i pod ritama i pod zlatom, ne smatra osobinom svetih ni rite siromašnog, ni rasu monaha, ni purpur careva, on kao da prolazi pored spoljašnjeg.

Zapad šalje pukove krstaša da oslobode Grob Gospodnji. Istok šalje monahe u pustinju Egipta i obitelji Svete Gore. Zapad poteže mač protiv neprijatelja vere. Istok daje duhovne vojnike za nevidljivu borbu sa demonima. Zapad, da bi ugušio zlo, stvara takve institucije, poput inkvizicije, a Istok – velike filosofske sisteme.

Vrh zapadnog bogoslovlja – to je Blaženi Avgustin, blistajući pesnik i mislilac; ali je potpuno psihologičan. Istočni bogoslovi: Svetitelji Grigorije Bogoslov, Vasilije Veliki, Grigorije Niski – mistični. Avgustin, njegova škola je genijalno pokazala čoveka u njegovom padu i mukama kajanja, a istočni bogoslovi su pokazali čoveka u njegovom preobraženju. Zapad je usnama svojih svetih ispevao veličanstvenu himnu Bogu; Istok je u tajanstvenom bezmolviju sazercavao Boga. Zapad je privučen azurnim nebesima, a Istok je traži susret sa Bogom u dubini srca.

Zapadni podvižnici starali su se da spoljašnje podražavaju Hristu; istočni su smatrali da je samo jedan put podražavanja Hristu – kroz sticanje blagodati Duha Svetoga; čovek, stekavši Duha Svetoga, samo po blagodati, nevidljivo, se upodobljava Hristu. Zapadni podvižnici su sa pesmom na ustima išli na Golgotu; istočni – sam život svoj su činili Golgotom, nevidljivom za svet.

Neki od zapadnih podvižnika sebi su predstavljali lik Hristov toliko jako, kao da su poistovećivali sebe sa Njim; na rukama i nogama kod njih su se pojavljivale rane, iz kojih je tekla krv. Stigmati se kod katolika smatraju znakom svetosti. Sveti podvižnici Istoka starali su se da vide samo jedno – more svojih grehova, smatrajući užasnom gordošću da sebe sravnjuju sa Hristom.

Zapad podseća na mladog vojnika, koji je potegao svoj mač, Istok – na starca, koji ima bele vlasi mudrosti. Zapad je hteo da Carstvo Nebesno svede na zemlju, da ustroji raj na zemlji, zemaljskim sredstvima. Istok je uvek plaćao danak – ćesaru ćesarevo – i spremao je Carstvo Nebesno u srcu čoveka, prelazaak u Carstvo, ne zemaljsko, već večno.

Za Zapad, polje borbe sa zlom je bila zemlja, ovaj vremenski – sa svim njegovim teškoćama i događajima - život, a za Istok – ljudsko srce, koje je on video dubljim, od celog vidljivog sveta.

Zapad je delatan, ali je sva njegova delatnost okrenuta spolja. Istok je okrenuo dinamuku duha unutar sebe. Zapadna civilizacija – to je kao široki talas svetlosti, ali rasejane svetlosti, svetlosti, koja je prelomljena kroz zemaljsku prizmu različitih boja. Istok – koncentracija svetlosti samo u jednoj tački i zato ta svetlost ima tu posebnu silu da se pretvara u plamen. Zapad ljubi zemlju i na nebu on vidi zemno. Istok ljubi nebo i na u zemnom on je posmatrao simvole nebeskog; u vremenom tražio je lik večnosti.

Već je treći episkop Rima, Sveti Kliment, naslednik Svetog Apostola Petra, uporedio Crkvu sa vosjkom i pozvao Hrišćane na strogu disciplinu, tako da bo ova vojska mogla biti pobedonosna. Ali Oci na Istoku su govorili: „pobedi sebe – tu je najveća od svih pobeda.“

Asketska učenja istočnih Otaca jesu strategije te duhovne borbe – borbe sa demonima, sa sopstvenim strastima. Za pobedu armije neophodna je centralizacija upravljanja, neophodna je snažna vlast i bezuslovno potčinjenje, i zato je Zapad stvorio crkvenu strukturu, sličnu monarhiji. Za borbu sa iskonskim neprijateljem ljudskog roda, Istok je tražio drugu silu – to je sila smirenja, u kojoj se istinski projavljuje moć duha.

Zapad je orijentisan na spoljašnju moć: za zadobijanje spoljnjih sredstava on je stvarao različlite organizacije, imao efekta na kulturu, uvek tragao za saveznicima – u svetu doživljaja, u literaturi, u politici, u sociologiji. A Istok je govorio: „Istinski dobro moguće je tvoriti samo u blagodati Božijoj“ i zato je uvek odbacivao sumnjive saveznike; spolja se činio bednijim, bespomoćnim, slabijim od Zapada, ali nije tražio ni sile, ni moć sveta, već je tražio Hrista, Koji je pobedio taj svet.

Asketizam Zapada ispunjava dušu podvižnika ushićenjem i zanosom, asketizam Istoka – pokajanjem. Zapad u lepoti sveta želi da sozercava lepotu Boga. Za Istok, Bog je pre svega Neizreciv, Nepojmljivi Neizrečen. Za Istok, Bog nije sličan bilo čemu i bilo kome iz Svoje tvorevine, On je – večna tajna. Zapadni podvižnik želi da zagrli Boga, a istočni samo za jedno moli i samo jedno iska – oproštaj grehova; traganje u molitvi za nekakvim visokim stanjima – za njega je to već grehovno traženje.

Zapadni podvižnik vidi svetlost, koja nishodi na njega spolja (viđenja Franciska Asiškog i drugih), a istočni – Svetlost, koja ozaruje njegovo srce iznutra; pri tome, on drhti pred milošću Božijom, kao nedostojan nje.

Zapadni podvižnici pokazujući (!) pokajanje, hodili su po gradovima u grupama, celim društvima, koji su se nazivali „kajućima“; na trgovima i ulicama oni su zbacivali odeću s sebe i sekli se, tukli sebe kaiševima i kanapima do krvi pri ogromnim okupljanjima naroda, a egzaltirana masa ih je proslavljala kao velike ugodnike Božije, kao heroje vere.

Istočni – u bezmolviju pustinje prinosili su pokajanje, nevidljivo svetu; jednom je neko od velikih Otaca pustinje gromko uzdahnuo u hramu u vreme molitve, ali se odmah pribrao i obrativši se ostalim monasima, rekao: „Oprostite mi, braćo, ja još nisam monah“ – zato što pokajanje, kao i sve ostale dobrodetelji, mora biti tajno.

Za Zapad, glavna su – dela. Dela se javljaju samo-ciljem; kao dobro delo, tako i greh ima određenu, jasnu formu i cenu. Za Istok je glavno – duhovno stanje, a dela – samo kao njegovo rpojavljivanje. Zato za Istok i mali podvig može biti veliki, ako ishodi iz čistog srca i veliki podvig – ništavan, ako nije posvećen Bogu, ili ako se savršava nedostojnim sredstvima.

Moral zapadnih podvižnika zasniva se na „principu količine“: ko je više spolja načinio dobrih dela, a moral istočnih – na čistoći srca, potčinjenoj Jedinome Bogu.

Zapad je stremio da ostvari ideju Carstva Nebesnog na zemlji, ali metodama države: podsticanja, sankcije, intrige, itd. Preneseni u Crkvu, profanovali su sami cilj.

„Cilj opravdava sredtstva“ – nenapisan moto Jezuita sa najboljom jasnoćom i kategoričnošću je izrazio raspoloženje onih, koji su stvarno spremni da ustroje „zemni raj“ bilo kakvim metodama, po bilo koju cenu.

Istočna Crkva je učila: čisti cilj, čista sredstva, čisti predmet – tako je to formulisao još Sveti Dionisije Areopagit.

Zapad govori: „Ljubi i čini podvige nesebičnosti“, a Istok, pre svega, čisti srce strahom Božijim u borbi sa strastima rado sticanja blagodati Duha Svetoga. Na Istoku je samo jedan monaški ustav, jedna ideja: monah se odriče od sveta i postaje politvenik za njega; monah kao – zvezda, koja se uzdigla od zemlje na nebo: daleko je od svih i svetli svima.

Zapadni monasi služe ljudima i svetu. U toku mnogih godina „hospitaleri“ su držali lutalice, monasi reda Franciska, „franciskanci“ vaspitavali su decu. Jezuiti su se zanimali politikom, obukom omladine i tome slično.

Jednom su pitali katoličke monahe, da li čitaju asketsku literaturu. Oni su se zadivili i odgovorili, da kod njih slične knjige imaju samo profesori i predavači istorije, a njihovo delo je – potčiniti se igumanu.

Na Zapadu učenja o Isusovoj molitvi i duhovnom sazercanju ne postoje. Kultura, nauka, samo društvo stalno trpe promene, i zato se i stalno menja i pojava zapadnog hrišćanstva: tamo vlada princip modernizma, tamo je prineto eklisiološko učenje o evoluciji, rađaju se novi dogmati i očekuju se nova otkrivenja.