- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Од Шанца до града зајмом и даром
Пон, 01/31/2011 - 21:15
На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године, након преговора Указом царице Марије Терезије Петроварадински шанац постао је слободан краљевски град,
добио је грб и званични назив Неопланта, на латинском, односно на српском Нови Сад, што је буквално значило „млад виноград“. За Грке је то „Нови живот“, за Мађаре „Нови видик“, Немци су му дали име „Нови расадник“, а Срби су га назвали Нови Сад, што је касније и бечки двор прихватио. Град је добио велике повластице и аутономне привилегије и био је под надзором власти у Бечу. Самосталност града је била плаћена аустријском двору са 95.000 сребрних форинти, које су сакупљене прилозима грађана Петроварадинског шанца.
Овоме је претходила посета изазланства из Шанца Бечу 1747. године, коју су представљала три угледна грађанина. У Бечу делегација није одушевљено примљена, али је двор ипак попустио због разноразних проблема који су га снашли. Ово "попуштање" двора житеље Шанца требало је да кошта 80.000 форинти и због тога је опуномоћена делегација узела зајам од 60.000 форинти. Како ни то није било довољно и имућни житељи Шанца су морали додавати новац. Међутим, и то је било мало, јер је уз трошкове Елибертације требало платити пристанак саветника у Бечу, таксу за експедицију привилегија, али и "подмазати" бечку господу како се процес не би отегао унедоглед. Због тога је узет још један зајам уз неповољну камату...Све у свему, приликом постављења Магистрата трошкови Елибертације су до јуна 1752. нарасли до максималних 95.000.
У првој половини 19. века Нови Сад израста у град који су многи описивали као најлепшу варош на доњем Дунаву. Успон је на трагичан начин прекинут револуционарним догађајима средином 19.века, у којима је Нови Сад имао значајну улогу. Новосађани нису признавали угарску власт. Сталне претње и неизвесност окончани су 12. јула 1849. године, када је аустријска војска под командом бана Јелачића отворила топовску ватру на Петроварадинску тврђаву, на којој се налазила мађарска војска.
Са тврђаве је мађарска војска, под командом генерала Киша са 200 топова бомбардовала Нови Сад, који је тада скоро потпуно уништен, и највише је страдао од свих српских градова у овој буни. Од око 2.800 кућа остало је само 800, а већина становника је погинула или избегла, и њихов број се смањио са 20 на шест хиљада. Оно што није порушено, или спаљено, било је опљачкано. По окончању буне обезбеђен је зајам од 1,3 милиона сребрних форинти и 1852. године почела је обнова града. Било је потребно више од 20 година да се Нови Сад врати у стање пре бомбардовања. Град је, сви знамо, успео некако да поврати стару саву. Потом га је чекала бурна историјска будућност, падови и успони , али и замашан развој, који је Нови Сад поставио на пиједестал другог града у Србији. Од великог града, на прагу је да постане велеград, а по многима је то већ сада.
Б. Марковић
Извор: Дневник
Пон, 01/31/2011 - 21:15
На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године, након преговора Указом царице Марије Терезије Петроварадински шанац постао је слободан краљевски град,
добио је грб и званични назив Неопланта, на латинском, односно на српском Нови Сад, што је буквално значило „млад виноград“. За Грке је то „Нови живот“, за Мађаре „Нови видик“, Немци су му дали име „Нови расадник“, а Срби су га назвали Нови Сад, што је касније и бечки двор прихватио. Град је добио велике повластице и аутономне привилегије и био је под надзором власти у Бечу. Самосталност града је била плаћена аустријском двору са 95.000 сребрних форинти, које су сакупљене прилозима грађана Петроварадинског шанца.
Овоме је претходила посета изазланства из Шанца Бечу 1747. године, коју су представљала три угледна грађанина. У Бечу делегација није одушевљено примљена, али је двор ипак попустио због разноразних проблема који су га снашли. Ово "попуштање" двора житеље Шанца требало је да кошта 80.000 форинти и због тога је опуномоћена делегација узела зајам од 60.000 форинти. Како ни то није било довољно и имућни житељи Шанца су морали додавати новац. Међутим, и то је било мало, јер је уз трошкове Елибертације требало платити пристанак саветника у Бечу, таксу за експедицију привилегија, али и "подмазати" бечку господу како се процес не би отегао унедоглед. Због тога је узет још један зајам уз неповољну камату...Све у свему, приликом постављења Магистрата трошкови Елибертације су до јуна 1752. нарасли до максималних 95.000.
У првој половини 19. века Нови Сад израста у град који су многи описивали као најлепшу варош на доњем Дунаву. Успон је на трагичан начин прекинут револуционарним догађајима средином 19.века, у којима је Нови Сад имао значајну улогу. Новосађани нису признавали угарску власт. Сталне претње и неизвесност окончани су 12. јула 1849. године, када је аустријска војска под командом бана Јелачића отворила топовску ватру на Петроварадинску тврђаву, на којој се налазила мађарска војска.
Са тврђаве је мађарска војска, под командом генерала Киша са 200 топова бомбардовала Нови Сад, који је тада скоро потпуно уништен, и највише је страдао од свих српских градова у овој буни. Од око 2.800 кућа остало је само 800, а већина становника је погинула или избегла, и њихов број се смањио са 20 на шест хиљада. Оно што није порушено, или спаљено, било је опљачкано. По окончању буне обезбеђен је зајам од 1,3 милиона сребрних форинти и 1852. године почела је обнова града. Било је потребно више од 20 година да се Нови Сад врати у стање пре бомбардовања. Град је, сви знамо, успео некако да поврати стару саву. Потом га је чекала бурна историјска будућност, падови и успони , али и замашан развој, који је Нови Сад поставио на пиједестал другог града у Србији. Од великог града, на прагу је да постане велеград, а по многима је то већ сада.
Б. Марковић
Извор: Дневник