Član
- Učlanjen(a)
- 12.01.2010
- Poruka
- 472
За Геополитику говори угледни амерички културолог Мајкл Џонс
Замисао сексуалног ослобођења као врсте политичке контроле је озбиљно отпочео са писањима Маркиза де Сада, који је једноставно узео замисли св. Августина (нпр. „Човек има онолико господара, колико има грехова.“) и преокренуо их наопачке. Следећа значајна личност у том погледу је био Вилхелм Рајх, који је био ученик Фројда и Маркса. Рајхова књига „Масовна психологија фашизма“ је постала Библија сексуалних револуционара шездесетих година. После пораза Католичке цркве у Америци, сексуално ослобођење, као промоција контроле рађања и абортуса и ширења порнографског материјала под изговором слободе говоре су постали главни стубови америчке културне хегемоније у свету.
Угледни амерички културолог Мајкл Џонс аутор је низа значајних књига које се баве такозваним ратовима у култури. Међу њима се нарочито истичу студије какве су Чудовишта из подсвесног (нека врста хришћнаске историје хорора), Libido dominandi - Студија о такозваном сексуалном ослобађању „Од Маркиза де Сада до Монике Левински“ - као средство којом су глобалистичке елите разарале традиционалне моралне вредности друштва. „Успон диониса“ о музичкој револуацији од Вагнера до рокен-рола итд. Мајкл Џонс је изванредан пример хришћнаског интелектуалца који је ученост и умност спојио са вредносном лествицом без које је некад хришћнаски, део човечанства упао у хаос безверја и моралне дезорјентације.
Извршили сте озбиљно истраживање о секуларизацији западног друштва. Који су главни разлози за пратеће пропадање хришћанских вредности?
- Тренутно радим на историји капитализма и у току свог истраживања сам схватио кључни значај петнаестог века у развоју идеологије која данас влада светом. Преломни тренутак је био у петнаестом веку, када су велики делови европског становништва одлучили да желе да збаце контролу Католичке цркве над културом. Почело је са хуситским ратовима 1419. године, које су махом предводили свештеници који су хтели повратак на првобитнији облик културе заснован на узорима из Старог завета. Онда је дошао пад Цариграда, који је прекинуо ионако крхку везу између остатака Источног и Западног Римског царства и католичког и православног света. Млетачка је одржавала ту везу преко трговине, међутим сада је и последња веза са Истоком била уништена. Ово је пропраћено италијанским покушајем збацивања Цркве и повратка паганизму, иначе познат као Ренесанса (Препород). Скоро цео век Црква је покушавала да иде у корак са новим развојима у финансијама и да разврста делатности које су биле друштвено корисне, тј. менице, двојно књиговодство, итд., од оних које нису, као што су залагање са каматом од 43,33%. Када је дошло до обрачуна на крају петнаестог века, папа Александар VI (Борџија) је стао на страну Медичијевих, Савонарола је спаљен на ломачи, а Ројхлин је донео хуманизам (италијански покушај повратка паганизму) северно од Алпа што је довело до протестантске Реформације у Немачкој, заплењивања црквених поседа у Енглеској, и до успона капитализма као водеће грабљиве идеологије света наредних петсто година. Главни разлог за пропадање хришћанских вредности је недостатак јединства у Цркви. Црква никада није повратила моћ коју је имала да обликују културу око хришћанских начела, а коју је изгубила крајем 15. века.
Искористили сте израз „културни ратови“ за свој магазин. Молимо Вас објасните овај израз нашим читаоцима и који су главни актери у њима?
- САД су као бивша Југославија у томе да је сачињавају три (међусобно непријатељске) етничке групе засноване на трима различитим верама; тако да уместо Срба, Хрвата и муслимана у Америци имате протестанте, католике и Јевреје. Пуританци који су основали колоније у Новој Енглеској су, као и хусити пре њих, били јудествујућа секта. Сходно томе, постоји природан савез у Америци између протестаната и Јевреја против католика. Најскорији пример тог савеза јесте неоконзервативни преврат у америчкој спољној политици који је довео до инвазије Ирака. Током шездесетих година, културни ратови су почели када су у Холивуду прекршили Производни кодекс, који им је Католичка црква наметнула '30-их година, издавањем филма „Залагаоничар“ 1965. године. То је, заједно са последицама Другог Ватиканског концила, отклонило оно мало контроле што је Католичка црква имала над америчком културом и, следствено томе, је довело до таквих ствари као што су абортус, рат и амерички империјализам који су постали својствени последњој четврти двадесетог века. Америчка спољна политика је постала израз месијанске политике. Као пример како то ради, једно од првих ствари које је учинио Пол Волфовиц, подсекретар одбране под Бушом млађим, после освајања Ирака јесте да долети у Багдад и расподели новац феминистичким групама. Ово јасно показује да је феминизам нешто што Америка намеће потлаченим народима да би тиме осигурала њихову даљу потчињеност.
Да ли можете објаснити нашим читаоцима која је веза између сексуалног ослобођења, које се агресивно намеће народу од друге половине двадесетог века, и политичке контроле глобалних елита?
- Замисао сексуалног ослобођења као врсте политичке контроле је озбиљно отпочео са писањима Маркиза де Сада, који је једноставно узео замисли св. Августина (нпр. „Човек има онолико господара, колико има грехова.“) и преокренуо их наопачке. Наместо да горњи цитат служи као упозорење људима који желе да буду морални (ако желиш да будеш слободан, клони се греха), Маркиз де Сад је развио замисао сексуалног греха као врсте контроле. Следећа значајна личност у том погледу је био Вилхелм Рајх, који је био ученик Фројда и Маркса. Рајхова књига „Масовна психологија фашизма“ је постала Библија сексуалних револуционара шездесетих година. Постоји мало назнака да су схватили Рајхов предлог секса као врсте контроле, али је Рајх био на насловној страни Њујорк Тајмс-а 1970. године и, после пораза Католичке цркве у Америци, сексуално ослобођење, као промоција контроле рађања и абортуса и ширења порнографског материјала под изговором слободе говора су постали главни стубови америчке културне хегемоније у свету. Један од Рајхових сарадника у Југославији је био Душан Макавејев. Његов филм „В.Р.: Мистерије организма,“ је био један од првих уметничких порно филмова и привукао је знатну пажњу њујоршких медија тог времена. „Вагина монолози“ су такође чисто Рајховско дело. Њихов циљ је да се разбије скромност као увод у сексуалну колонизацију студентске популације Америке. Они се у Америци највише изводе на католичким универзитетима. Ово се у потпуности поклапа са Рајховим ратом против Католичке цркве у Аустрији током двадесетих година. Као што је Рајх тада приметио, млади људи могу или да се моле или да маструбирају, али не могу оба. Ако наведете католичко становништво на мастурбирање или било какав други облик сексуалне настраности, мисао на Бога испарава из њихових умова и пут је слободан за контролу културе.
Шта Вас је покренуло да, као католик, оповргнете култ Међугорја?
- Својевремено сам био уредник једног католичког магазина и моји читаоци су стално питали за моје мишљење у Међугорју, те сам одлучио да 1988. године сам одем у Босну и лично се уверим. Нисам се нешто нарочито одушевио оним што сам видео. Такође сам имао прилику да разговарам са бискупом Павлом Жанићем, који ми је казао да је цела ствар превара коју су смућкали локални фрањевци као начин да наставе своју буну против бискупа. Оно што се десило после тога јесте да се Међугорје затекло у Регановом последњем крсташком рату против комунизма и оно је, сходно томе, постало много веће него што је ико могао замислити. Са становишта просечног америчког католика, Међугорје је постао противотров на сву збуњеност и корупцију које су преплавиле Цркву после Другог ватиканског концила и културне револуције шездесетих година. Сама Богородица је казала да је све у реду. Следећи исход тога је предвидео бискуп Жанић: подела праћена разочарењем. Изгледа сада као да Ватикан покушава да обузда ту звер. Она је наредила бискупу Перићу да преда свој досије о Томиславу Влашићу који је, заједно са Јожом Зовком, био мозак наводних „привиђења“. Годину дана касније, Влашић је рашчињен. Сарајевски кардинал Пуљић је казао да ће Рим у блиској будућности дати изјаву која осуђује Међугорје. Ако се то деси, само ће потврдити пресуду бискупа Жанића и његовог наследника бискупа Ратка Перића.
Занимљива су Ваша истраживања на пољу музике. Који су кључни тренуци у музичкој револуцији од Вагнера до садашњице?
- Најважнији тренутак је извођење опере „Тристан и Изолда“, који је надахнуо Ничеа да посвети свој живот уништавању преостале хришћанске културе у Европи. Следећи кључни тренутак је Шенбергов напад на тоналност, почев са његовим атоналним раздобљем око 1907. године, а који је достигао врхунац његовом крађом дванаестотонског система од Аустријанца Јозефа Матијаса Хауера и његовом применом дванаестотонске музике. Заједно са Хитлеровом дејудаизацијом немачке музике, то је довело до пропасти класичне музике као трајног културног феномена и њеном заменом тренутним репертоаром у концертним салама: позната дела, као Бетовенова Пета симфонија заједно са авангардним делима која су потпуно немузикална и напад су на музички сензибилитет публике. Трећи битан тренутак је 1919. година када се први црначки џез бенд појавио у Паризу. Георг Антајл је казао да су сви одахнули када се ово догодило, јер да су морали да одслушају још једно Шенбергово дело, извршили би самоубиство. Од тог тренутка је црначки Дионис, у облику џеза и рокенрола, постао главни покретач дионизијске револуције коју је Ниче планирао за Европу. Затим је уследило извођење Шенбергове опере „Мојсије и Арон“ у Берлину 1954. године. Америчке окупационе снаге у Немачкој су промовисале дванаестотонску музику као врсту психолошког рата против немачког народа. Засада се класична музика није опоравила од тог напада.
Шта је главно значење и порука израза „дегенеративни модернисти“?
-Када је у питању интелектуални живот, човек може да подреди похоту истини или истину похоти. Дегенеративни модернисти су поколење људи који су углавном рођени '80-их година 19. века, а дошли су до изражаја после пропасти на крају Првог светског рата и који су измишљањем неке модерне идеологије покушавали да подреде истину похоти. Ово је претворило модерност у пуку рационализацију сексуалне настраности. У књизи „Дегенеративни модернисти“ заступам да је то једна од ствари које кубизам и Фројдов едиповски комплекс имају заједничко.
Која је улога личности као што су Фројд, Јунг, Пикасо и др. који су постигли планетарну славу у двадесетом веку, а које сте Ви проучавали?
- Фројд, Јунг, Пикасо, они су створили велику несигурност међу хришћанима да њихова култура нема основа у стварности. Другим речима, оно што су хришћани називали врлинама су заправо потиснута сексуалност, итд. То је оно што су Фројд и његови следбеници, нарочито Вилхелм Рајх покушавали да ураде. Пикасов кубизам је био напад на западну традицију мимезиса у сликању и повратак на примитивнији облик уметности у којој је уметник врач који призива стварности уместо да их подражава кроз своју уметност. То је довело до апстрактног експресионизма у Америци после Другог светског рата, коју су промовисали људи као што је Нелсон Рокфелер, као врста застрашивања становништва тиме што ће их суочити са великим и неразумљивим зидним сликама за које ће елита рећи да је висока уметност. Ово је само још један начин да се од народа украде власт над њиховим сопственим животима и да се учине кротким да прихвате мишљења „стручњака“.
Да ли сте имали прилику да пратите догађаје у Србији и на Балкану? Које је Ваше мишљење о западном ставу према Србији и самопроглашеној „независности“ Косова? Да ли видите икакве могућности да православље допринесе ка одбрани универзалних хришћанских вредности наше цивилизације?
- Недуго после свршетка грађанског рата којим је уништена Југославија, ја сам био у Мостару у хотелу „Евро“ пред којим су били СФОР тенкови и слушао сам једног од америчких господара свемира како прича да ће се ангажовати на грађењу нације у БиХ. Одмах пошто је казао људима за столом да неће подржавати неку нарочиту групу само зато што имају попрсје Анта Павелића у свом штабу, почео је да прича о томе како му његова ћерка никада није опростила због његовог развода са својом женом. То ме је погодило као нешто типично у овим збивањима. Мислим да је рат против Србије била проба за рат на Ирак. Србију су издвојили зато што није добро стајала са Новим Светским Поретком. Недуго затим су из истих разлога издвојили Швајцарску. Уместо војне операције, Швајцарску су подвргли пљачки њених банака, али су иста начела важила у оба случаја.
Да се вратим на пример који сам навео као одговор на прво питање, све је почело у петнаестом веку са разбијањем јединства хришћанске културе. Једини начин да се заустави тај тренд је кроз хришћанско јединство, а то укључује јединство католика и православаца. Папа Бенедикт XVI је почео одлучно да дела подигавши анатеме са бискупа из Друштва Пија X. Он је такође одлучно деловао враћањем англиканаца у крило Цркве. Треба да се молимо да се слично деси са православнима.
Глоса:
Фројд, Јунг, Пикасо су створили велику несигурност међу хришћанима да њихова култура нема основа у стварности. Другим речима, оно што су хришћани називали врлинама су заправо потиснута сексуалност, итд. То је оно што су Фројд и његови следбеници, нарочито Вилхелм Рајх покушавали да ураде. Пикасов кубизам је био напад на западну традицију мимезиса у сликању и повратак на примитивнији облик уметности у којој је уметник врач који призива стварности уместо да их подражава кроз своју уметност. То је довело до апстрактног експресионизма у Америци после Другог светског рата, коју су промовисали људи као што је Нелсон Рокфелер, као врста застрашивања становништва тиме што ће их суочити са великим и неразумљивим зидним сликама за које ће елита рећи да је висока уметност.
Глоса:
Један од Рајхових сарадника у Југославији је био Душан Макавејев. Његов филм „В.Р.: Мистерије организма,“ је био један од првих уметничких порно филмова и привукао је знатну пажњу њујоршких медија тог времена.
Глоса:
Својевремено сам био уредник једног католичког магазина и моји читаоци су стално питали за моје мишљење у Међугорју, те сам одлучио да 1988. године сам одем у Босну и лично се уверим. Нисам се нешто нарочито одушевио оним што сам видео. Такође сам имао прилику да разговарам са бискупом Павлом Жанићем, који ми је казао да је цела ствар превара коју су смућкали локални фрањевци као начин да наставе своју буну против бискупа. Оно што се десило после тога јесте да се Међугорје затекло у Регановом последњем крсташком рату против комунизма и оно је, сходно томе, постало много веће него што је ико могао замислити.
Глоса:
Мислим да је рат против Србије била проба за рат на Ирак. Србију су издвојили зато што није добро стајала са Новим Светским Поретком. Недуго затим су из истих разлога издвојили Швајцарску. Уместо војне операције, Швајцарску су подвргли пљачки њених банака, али су иста начела важила у оба случаја.
Антрфиле:
Деструктивна улога хорор филмова
Знамо да сте обавили истраживања о утицају хорор филмова на западно друштво. Која је улога хорора као филмског жанра у уништавању хришћанских вредности?
- У ствари, теза моје књиге „Чудовишта из Ид-а“ јесте да су хорор филмови наставак уништавања хришћанских вредности. Другачије речено, они су наставак сексуалне револуције. То је било најочигледније касних '70-их година, са издавањем филмова „Ноћ вештица“ и „Осми путник“. Порука оба филма јесте да је секс опасан, штавише смртоносан. Бејбиситерке које су спавале са својим момцима у „Ноћи вештица“ су све избодене на смрт. Једина која је преживела је чедна девојка. До касних '70-их година свако је имао неко лоше искуство са сексом, било да је полна болест, аборција или сломљено срце, али нико није смео да каже да је сексуална револуција лоша. С тога је чудовиште то казало уместо њих. Најбоља слика сексуалног ослобођења шездесетих година јесте ванземаљац из „Осмог путника“ који би набио свој пенис у ваше грло и усадио чудовиште у вашем стомаку, који би експлодирао. „Осми путник“ је био наставак злогласног порно филма „Дубоко грло“. Једина разлика је била у томе што до 1979. године нико није мислио да је секс уопште забаван. „Осми путник“ је показао секс као нешто опасно, и то је било катарзично, тј. поклапало се тако добро са скорашњим искуством, те је хорор постао један од најпопуларнијих филмских жанрова осамдесетих година.
Замисао сексуалног ослобођења као врсте политичке контроле је озбиљно отпочео са писањима Маркиза де Сада, који је једноставно узео замисли св. Августина (нпр. „Човек има онолико господара, колико има грехова.“) и преокренуо их наопачке. Следећа значајна личност у том погледу је био Вилхелм Рајх, који је био ученик Фројда и Маркса. Рајхова књига „Масовна психологија фашизма“ је постала Библија сексуалних револуционара шездесетих година. После пораза Католичке цркве у Америци, сексуално ослобођење, као промоција контроле рађања и абортуса и ширења порнографског материјала под изговором слободе говоре су постали главни стубови америчке културне хегемоније у свету.
Угледни амерички културолог Мајкл Џонс аутор је низа значајних књига које се баве такозваним ратовима у култури. Међу њима се нарочито истичу студије какве су Чудовишта из подсвесног (нека врста хришћнаске историје хорора), Libido dominandi - Студија о такозваном сексуалном ослобађању „Од Маркиза де Сада до Монике Левински“ - као средство којом су глобалистичке елите разарале традиционалне моралне вредности друштва. „Успон диониса“ о музичкој револуацији од Вагнера до рокен-рола итд. Мајкл Џонс је изванредан пример хришћнаског интелектуалца који је ученост и умност спојио са вредносном лествицом без које је некад хришћнаски, део човечанства упао у хаос безверја и моралне дезорјентације.
Извршили сте озбиљно истраживање о секуларизацији западног друштва. Који су главни разлози за пратеће пропадање хришћанских вредности?
- Тренутно радим на историји капитализма и у току свог истраживања сам схватио кључни значај петнаестог века у развоју идеологије која данас влада светом. Преломни тренутак је био у петнаестом веку, када су велики делови европског становништва одлучили да желе да збаце контролу Католичке цркве над културом. Почело је са хуситским ратовима 1419. године, које су махом предводили свештеници који су хтели повратак на првобитнији облик културе заснован на узорима из Старог завета. Онда је дошао пад Цариграда, који је прекинуо ионако крхку везу између остатака Источног и Западног Римског царства и католичког и православног света. Млетачка је одржавала ту везу преко трговине, међутим сада је и последња веза са Истоком била уништена. Ово је пропраћено италијанским покушајем збацивања Цркве и повратка паганизму, иначе познат као Ренесанса (Препород). Скоро цео век Црква је покушавала да иде у корак са новим развојима у финансијама и да разврста делатности које су биле друштвено корисне, тј. менице, двојно књиговодство, итд., од оних које нису, као што су залагање са каматом од 43,33%. Када је дошло до обрачуна на крају петнаестог века, папа Александар VI (Борџија) је стао на страну Медичијевих, Савонарола је спаљен на ломачи, а Ројхлин је донео хуманизам (италијански покушај повратка паганизму) северно од Алпа што је довело до протестантске Реформације у Немачкој, заплењивања црквених поседа у Енглеској, и до успона капитализма као водеће грабљиве идеологије света наредних петсто година. Главни разлог за пропадање хришћанских вредности је недостатак јединства у Цркви. Црква никада није повратила моћ коју је имала да обликују културу око хришћанских начела, а коју је изгубила крајем 15. века.
Искористили сте израз „културни ратови“ за свој магазин. Молимо Вас објасните овај израз нашим читаоцима и који су главни актери у њима?
- САД су као бивша Југославија у томе да је сачињавају три (међусобно непријатељске) етничке групе засноване на трима различитим верама; тако да уместо Срба, Хрвата и муслимана у Америци имате протестанте, католике и Јевреје. Пуританци који су основали колоније у Новој Енглеској су, као и хусити пре њих, били јудествујућа секта. Сходно томе, постоји природан савез у Америци између протестаната и Јевреја против католика. Најскорији пример тог савеза јесте неоконзервативни преврат у америчкој спољној политици који је довео до инвазије Ирака. Током шездесетих година, културни ратови су почели када су у Холивуду прекршили Производни кодекс, који им је Католичка црква наметнула '30-их година, издавањем филма „Залагаоничар“ 1965. године. То је, заједно са последицама Другог Ватиканског концила, отклонило оно мало контроле што је Католичка црква имала над америчком културом и, следствено томе, је довело до таквих ствари као што су абортус, рат и амерички империјализам који су постали својствени последњој четврти двадесетог века. Америчка спољна политика је постала израз месијанске политике. Као пример како то ради, једно од првих ствари које је учинио Пол Волфовиц, подсекретар одбране под Бушом млађим, после освајања Ирака јесте да долети у Багдад и расподели новац феминистичким групама. Ово јасно показује да је феминизам нешто што Америка намеће потлаченим народима да би тиме осигурала њихову даљу потчињеност.
Да ли можете објаснити нашим читаоцима која је веза између сексуалног ослобођења, које се агресивно намеће народу од друге половине двадесетог века, и политичке контроле глобалних елита?
- Замисао сексуалног ослобођења као врсте политичке контроле је озбиљно отпочео са писањима Маркиза де Сада, који је једноставно узео замисли св. Августина (нпр. „Човек има онолико господара, колико има грехова.“) и преокренуо их наопачке. Наместо да горњи цитат служи као упозорење људима који желе да буду морални (ако желиш да будеш слободан, клони се греха), Маркиз де Сад је развио замисао сексуалног греха као врсте контроле. Следећа значајна личност у том погледу је био Вилхелм Рајх, који је био ученик Фројда и Маркса. Рајхова књига „Масовна психологија фашизма“ је постала Библија сексуалних револуционара шездесетих година. Постоји мало назнака да су схватили Рајхов предлог секса као врсте контроле, али је Рајх био на насловној страни Њујорк Тајмс-а 1970. године и, после пораза Католичке цркве у Америци, сексуално ослобођење, као промоција контроле рађања и абортуса и ширења порнографског материјала под изговором слободе говора су постали главни стубови америчке културне хегемоније у свету. Један од Рајхових сарадника у Југославији је био Душан Макавејев. Његов филм „В.Р.: Мистерије организма,“ је био један од првих уметничких порно филмова и привукао је знатну пажњу њујоршких медија тог времена. „Вагина монолози“ су такође чисто Рајховско дело. Њихов циљ је да се разбије скромност као увод у сексуалну колонизацију студентске популације Америке. Они се у Америци највише изводе на католичким универзитетима. Ово се у потпуности поклапа са Рајховим ратом против Католичке цркве у Аустрији током двадесетих година. Као што је Рајх тада приметио, млади људи могу или да се моле или да маструбирају, али не могу оба. Ако наведете католичко становништво на мастурбирање или било какав други облик сексуалне настраности, мисао на Бога испарава из њихових умова и пут је слободан за контролу културе.
Шта Вас је покренуло да, као католик, оповргнете култ Међугорја?
- Својевремено сам био уредник једног католичког магазина и моји читаоци су стално питали за моје мишљење у Међугорју, те сам одлучио да 1988. године сам одем у Босну и лично се уверим. Нисам се нешто нарочито одушевио оним што сам видео. Такође сам имао прилику да разговарам са бискупом Павлом Жанићем, који ми је казао да је цела ствар превара коју су смућкали локални фрањевци као начин да наставе своју буну против бискупа. Оно што се десило после тога јесте да се Међугорје затекло у Регановом последњем крсташком рату против комунизма и оно је, сходно томе, постало много веће него што је ико могао замислити. Са становишта просечног америчког католика, Међугорје је постао противотров на сву збуњеност и корупцију које су преплавиле Цркву после Другог ватиканског концила и културне револуције шездесетих година. Сама Богородица је казала да је све у реду. Следећи исход тога је предвидео бискуп Жанић: подела праћена разочарењем. Изгледа сада као да Ватикан покушава да обузда ту звер. Она је наредила бискупу Перићу да преда свој досије о Томиславу Влашићу који је, заједно са Јожом Зовком, био мозак наводних „привиђења“. Годину дана касније, Влашић је рашчињен. Сарајевски кардинал Пуљић је казао да ће Рим у блиској будућности дати изјаву која осуђује Међугорје. Ако се то деси, само ће потврдити пресуду бискупа Жанића и његовог наследника бискупа Ратка Перића.
Занимљива су Ваша истраживања на пољу музике. Који су кључни тренуци у музичкој револуцији од Вагнера до садашњице?
- Најважнији тренутак је извођење опере „Тристан и Изолда“, који је надахнуо Ничеа да посвети свој живот уништавању преостале хришћанске културе у Европи. Следећи кључни тренутак је Шенбергов напад на тоналност, почев са његовим атоналним раздобљем око 1907. године, а који је достигао врхунац његовом крађом дванаестотонског система од Аустријанца Јозефа Матијаса Хауера и његовом применом дванаестотонске музике. Заједно са Хитлеровом дејудаизацијом немачке музике, то је довело до пропасти класичне музике као трајног културног феномена и њеном заменом тренутним репертоаром у концертним салама: позната дела, као Бетовенова Пета симфонија заједно са авангардним делима која су потпуно немузикална и напад су на музички сензибилитет публике. Трећи битан тренутак је 1919. година када се први црначки џез бенд појавио у Паризу. Георг Антајл је казао да су сви одахнули када се ово догодило, јер да су морали да одслушају још једно Шенбергово дело, извршили би самоубиство. Од тог тренутка је црначки Дионис, у облику џеза и рокенрола, постао главни покретач дионизијске револуције коју је Ниче планирао за Европу. Затим је уследило извођење Шенбергове опере „Мојсије и Арон“ у Берлину 1954. године. Америчке окупационе снаге у Немачкој су промовисале дванаестотонску музику као врсту психолошког рата против немачког народа. Засада се класична музика није опоравила од тог напада.
Шта је главно значење и порука израза „дегенеративни модернисти“?
-Када је у питању интелектуални живот, човек може да подреди похоту истини или истину похоти. Дегенеративни модернисти су поколење људи који су углавном рођени '80-их година 19. века, а дошли су до изражаја после пропасти на крају Првог светског рата и који су измишљањем неке модерне идеологије покушавали да подреде истину похоти. Ово је претворило модерност у пуку рационализацију сексуалне настраности. У књизи „Дегенеративни модернисти“ заступам да је то једна од ствари које кубизам и Фројдов едиповски комплекс имају заједничко.
Која је улога личности као што су Фројд, Јунг, Пикасо и др. који су постигли планетарну славу у двадесетом веку, а које сте Ви проучавали?
- Фројд, Јунг, Пикасо, они су створили велику несигурност међу хришћанима да њихова култура нема основа у стварности. Другим речима, оно што су хришћани називали врлинама су заправо потиснута сексуалност, итд. То је оно што су Фројд и његови следбеници, нарочито Вилхелм Рајх покушавали да ураде. Пикасов кубизам је био напад на западну традицију мимезиса у сликању и повратак на примитивнији облик уметности у којој је уметник врач који призива стварности уместо да их подражава кроз своју уметност. То је довело до апстрактног експресионизма у Америци после Другог светског рата, коју су промовисали људи као што је Нелсон Рокфелер, као врста застрашивања становништва тиме што ће их суочити са великим и неразумљивим зидним сликама за које ће елита рећи да је висока уметност. Ово је само још један начин да се од народа украде власт над њиховим сопственим животима и да се учине кротким да прихвате мишљења „стручњака“.
Да ли сте имали прилику да пратите догађаје у Србији и на Балкану? Које је Ваше мишљење о западном ставу према Србији и самопроглашеној „независности“ Косова? Да ли видите икакве могућности да православље допринесе ка одбрани универзалних хришћанских вредности наше цивилизације?
- Недуго после свршетка грађанског рата којим је уништена Југославија, ја сам био у Мостару у хотелу „Евро“ пред којим су били СФОР тенкови и слушао сам једног од америчких господара свемира како прича да ће се ангажовати на грађењу нације у БиХ. Одмах пошто је казао људима за столом да неће подржавати неку нарочиту групу само зато што имају попрсје Анта Павелића у свом штабу, почео је да прича о томе како му његова ћерка никада није опростила због његовог развода са својом женом. То ме је погодило као нешто типично у овим збивањима. Мислим да је рат против Србије била проба за рат на Ирак. Србију су издвојили зато што није добро стајала са Новим Светским Поретком. Недуго затим су из истих разлога издвојили Швајцарску. Уместо војне операције, Швајцарску су подвргли пљачки њених банака, али су иста начела важила у оба случаја.
Да се вратим на пример који сам навео као одговор на прво питање, све је почело у петнаестом веку са разбијањем јединства хришћанске културе. Једини начин да се заустави тај тренд је кроз хришћанско јединство, а то укључује јединство католика и православаца. Папа Бенедикт XVI је почео одлучно да дела подигавши анатеме са бискупа из Друштва Пија X. Он је такође одлучно деловао враћањем англиканаца у крило Цркве. Треба да се молимо да се слично деси са православнима.
Глоса:
Фројд, Јунг, Пикасо су створили велику несигурност међу хришћанима да њихова култура нема основа у стварности. Другим речима, оно што су хришћани називали врлинама су заправо потиснута сексуалност, итд. То је оно што су Фројд и његови следбеници, нарочито Вилхелм Рајх покушавали да ураде. Пикасов кубизам је био напад на западну традицију мимезиса у сликању и повратак на примитивнији облик уметности у којој је уметник врач који призива стварности уместо да их подражава кроз своју уметност. То је довело до апстрактног експресионизма у Америци после Другог светског рата, коју су промовисали људи као што је Нелсон Рокфелер, као врста застрашивања становништва тиме што ће их суочити са великим и неразумљивим зидним сликама за које ће елита рећи да је висока уметност.
Глоса:
Један од Рајхових сарадника у Југославији је био Душан Макавејев. Његов филм „В.Р.: Мистерије организма,“ је био један од првих уметничких порно филмова и привукао је знатну пажњу њујоршких медија тог времена.
Глоса:
Својевремено сам био уредник једног католичког магазина и моји читаоци су стално питали за моје мишљење у Међугорју, те сам одлучио да 1988. године сам одем у Босну и лично се уверим. Нисам се нешто нарочито одушевио оним што сам видео. Такође сам имао прилику да разговарам са бискупом Павлом Жанићем, који ми је казао да је цела ствар превара коју су смућкали локални фрањевци као начин да наставе своју буну против бискупа. Оно што се десило после тога јесте да се Међугорје затекло у Регановом последњем крсташком рату против комунизма и оно је, сходно томе, постало много веће него што је ико могао замислити.
Глоса:
Мислим да је рат против Србије била проба за рат на Ирак. Србију су издвојили зато што није добро стајала са Новим Светским Поретком. Недуго затим су из истих разлога издвојили Швајцарску. Уместо војне операције, Швајцарску су подвргли пљачки њених банака, али су иста начела важила у оба случаја.
Антрфиле:
Деструктивна улога хорор филмова
Знамо да сте обавили истраживања о утицају хорор филмова на западно друштво. Која је улога хорора као филмског жанра у уништавању хришћанских вредности?
- У ствари, теза моје књиге „Чудовишта из Ид-а“ јесте да су хорор филмови наставак уништавања хришћанских вредности. Другачије речено, они су наставак сексуалне револуције. То је било најочигледније касних '70-их година, са издавањем филмова „Ноћ вештица“ и „Осми путник“. Порука оба филма јесте да је секс опасан, штавише смртоносан. Бејбиситерке које су спавале са својим момцима у „Ноћи вештица“ су све избодене на смрт. Једина која је преживела је чедна девојка. До касних '70-их година свако је имао неко лоше искуство са сексом, било да је полна болест, аборција или сломљено срце, али нико није смео да каже да је сексуална револуција лоша. С тога је чудовиште то казало уместо њих. Најбоља слика сексуалног ослобођења шездесетих година јесте ванземаљац из „Осмог путника“ који би набио свој пенис у ваше грло и усадио чудовиште у вашем стомаку, који би експлодирао. „Осми путник“ је био наставак злогласног порно филма „Дубоко грло“. Једина разлика је била у томе што до 1979. године нико није мислио да је секс уопште забаван. „Осми путник“ је показао секс као нешто опасно, и то је било катарзично, тј. поклапало се тако добро са скорашњим искуством, те је хорор постао један од најпопуларнијих филмских жанрова осамдесетих година.