Član
- Učlanjen(a)
- 25.05.2010
- Poruka
- 74
Obraćanje SA Saboru SPCrkvi i Srbskoj Pravoslavnoj javnosti
*
(da se velika slova ćirilicom napisana ne bi pretvarala u mala - neophodno je prvo nešto napisati latinicom - te stoga ova slova)
*
САБОР ЈЕ ИЗНАД ЕПИСКОПА А НЕ ЦРКВЕ - и то није „прихватање римокатоличке еклисиологије'', која је пак сада од једне институције – папе, пренесена на другу – Синод али не и на Сабор.
Ревнитељи не кажу да је САБОР ИЗНАД ЦРКВЕ, јер - Сабор је изнад појединачног епископа, свештеника, верника који сами по себи НИСУ ЦРКВА!
Поједини - да би показали да је епископ, а не народ, ВЛАСТ у Цркви, цитирају каноне о епископској власти, које нико од ревнитеља вере Христове не пориче.
Али, - епископи немају власт управо над вером народа.
Народ нема право да се од епископа одвоји због његових МОРАЛНИХ преступа,
АЛИ
има право да се одвоји од епископа који ПОУЧАВА ЈЕРЕС ОСУЂЕНУ ОД ОТАЦА И САБОРА.
Они који не слушају СА Сабор СПЦ припремају пут расколу (епископ бачки Иринеј и епископ браничевси Игњатије, од којих - нарочито овај први -), и заборављају на каноне које они крше – селективно бирајући - на које од њих ће се ослањати то јест поштовати у складу са својим нечистим наумом.
Људи то чине – ревнују - јер су се угледали на Светог Јустина Ћелијског који се против екуменизма борио, не напуштајући Светосавску Цркву Христову.
Но, шта ће бити сада?
Куда воде данашње поделе око служења Свете Литургије, о чијим реформама још нема насушно потребног дијалога?
То се не зна.
Зна се само да су сукоби отпочели међу оних 15% религиозно обдарених.
И зна се да крвари срце сваког родољуба, који зна да је Црква последња тврђава србског народа, коју наши непријатељи још нису освојили, без обзира на разне Соње, Наташе, Биљане, Веране, или лумене попут Мирка Ђорђевића.
По ко зна који пут се испоставља да смо, овако несложни (али више не само политички, него на ивици да несложни будемо и мистички), сами себи највећи непријатељи.
Да не заборавимо истину
Па ипак, после свега, не смемо заборавити Истину.
А истина је следећа:
СА Сабор је, од 1968. до 2008. године донео најмање СЕДАМ одлука о начину служења Св. Литургије.
Народ сабран, са благословом епископа банатског Никанора, у манастиру Војовици, у дане Св. Николаја Жичког (2.-3. маја 2009. године) упутио је писмо СА Сабору СПЦ, исповедајући своју верност његовим одлукама и спремност да га следи.
Ево тог писма:
Ваша Светости,
Ваша Високопреосвештенства,
Ваша Преосвештенства,
Оци наши свештеници и ђакони,
драга браћо и сестре хришћани,
~ као учесници Свете Литургије и припадници народа Божјег, одани Христу и Цркви Његовој, а послушни СА Сабору Српске Православне Цркве, с болом преклињемо да се стане на пут даљој разградњи светосавског мира и слоге у СПЦ, који су настали на основу непослушности саборским одлукама везаним за богослужење.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве показао је одлучност у очувању вековног литургијског поретка.
Својом одлуком од 23. маја 1986. године (бр. АС бр. 8/зап. 92) наложио је:
„Убудуће на подручју Српске Православне Цркве може се служити на црквено-словенском и српском говорном језику.
На "српском језику може се служити само уз употребу Служебника у издању Светог Архијерејског Синода".
Истог тог датума донета је и следећа одлука (АС бр. 51/ зап. 103):
„Умолити преосвећену Г. Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном им парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа, и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви".
А 21. маја 1991. године СА Сабор СПЦ је подсетио архијереје на своју одлуку из 1968. године (АС бр. 1024/ зап. 592):
„У погледу богослужбене праксе Српске Православне Цркве, држати се одлука Светог Архијерејског Сабора АС бр. 24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. године, која, између осталог, гласи:
... без обзира на праксу у другим православним Црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа „Архијерејског чиновника".
СА Сабор СПЦ је, својом одлуком од 6. октобра / 23. септембра 2006. (АСбр. 8, зап. 55) решио следеће:
„На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске Православне Цркве образовати Комисију за проучавање литургијских питања. У комисију се именују: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован - за председника; и за чланове Његово Преосвештенство Епископ канадски Господин Георгије, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом и Његово Преосвештенство Епископ браничевски господин Игњатије.
Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка“.
СА Сабор је, својом одлуком АС бр. 48 / зап. 24 и АС бр. 80 / зап. 166, од 15/2. и 24/11. маја 2007, наложио:
„Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот.
У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве.
Истовремено, умолити Преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.
Ову одлуку објавити у Саопштењу за јавност о раду мајског заседања Светог архијерејског сабора, и Гласнику, службеном листу Српске православне цркве."
И у мају 2008. године, СА Сабор СПЦ донео је одлуку истоветног садржаја (АС бр. 762/ зап. 529 од 29/16. Маја 2008.)
Када се има у виду овај низ одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, постаје јасно да су сви сукоби у вези са богослужењима у појединим нашим епархијама (пре свега на линији свештенство - верни народ) последица непослушности највишем телу наше Цркве, чије је прејемство од Апостолског сабора у Јерусалиму непорециво(Д. Ап, глава 15).
Коленопреклоно молимо СА Сабор СПЦ да спроведе своје вишекратне одлуке о богослужењу и уразуми оне који уносе немир у народ Божји, који је, како пише у Посланици Источних патријарха о православној вери из 1848. године, у својој целини чувар Богом предане вере.
Одлуке СА Сабора СПЦ су, по Уставу СПЦ, обавезне и извршне, што знамо још од Апостолског Сабора у Јерусалиму (Д. Ап. 15, 28)
Молећи се Господу Исусу, Великом Архијереју, и Небеској Србији за слогу Светосавске Цркве, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.
У манастиру Војловици,
у дане Светог Николаја Српског
2009.“
Све је јасно:
без обзира на промене у другим Помесним Црквама, треба се држати наше богослужбене праксе, фиксиране у „Архијерејском чиновнику“ (оном из 1968., а не неком новом).
За то време, Комисија СА Сабора СПЦ треба да ради и да своје резултате стави на увид Сабору.
Све остало је САМОВОЉА која нам задаје јаде и саблажњава многе душе.
Но, није довољно бити саблажњен да би се ушло у Царство Божје - како једном рече патријарх Павле.
Не смемо се одрећи онога што знамо да ЈЕСТЕ !
(а Истина је, етимолошки гледано, оно што јесте, то јест Онај Који јесте, Христос Бог наш).
Понављамо, међутим: Истина се пројављује као Љубав!
Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Свету Тројицу, Бога нашег!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Daću sebi slobodu i dodaću:
Narode Pravoslavni,
nakon mnogostrukih apela, molbi i upozorenja, pojedinci, papoidolopoklonici i evrounijate i dalje sprovode svoj prljavi nakan i naum - a pritom se nalaze u najvišim crkvenim institucijama kao što su sinod ili sam Bogoslovski fakultet - na kom tokom predavanja studente indoktriniraju najgorim mogućim i normalnom čoveku nezamislivim jeresima.
Buni se protiv nedela i ne daj se zavesti praznom pričom onih kojima niko i ništa više nije sveto!
Oni su postali mafija u mantiji, mafija koja diluje našim i dušama naše dece.
Zar pred tim ostati nem i slep kada bi i kamen progovorio kada je vera u opasnosti?
Ne osuđujem – neću ni da zalazim u njihove motive.
Možda su svesni sasvim a možda i ne znaju šta čine, možda su i đavoimani – to ne mogu znati.
Ono što znam je da makar evidentnu istinu prepoznam i da me nije sramota ni strah da je kažem.
Prema tome – nemoj ni ti.
Sve ima svoje vreme.
Postoji vreme kada se priča, i postoji vreme kada se ćuti.
Ovo nije vreme za tišinu i znaj – da jedino što zaista imaš je tvoja duša i pravo da njome slobodnom voljom raspolažeš i da – u duhu istinite borbe – digneš svoj glas u odbranu sebe i jedinog što imaš.
Neka je sa Bogom i uz pomoć Svih Svetih na korist i dobrobit svima.
Svako dobro, svima.
*
(da se velika slova ćirilicom napisana ne bi pretvarala u mala - neophodno je prvo nešto napisati latinicom - te stoga ova slova)
*
САБОР ЈЕ ИЗНАД ЕПИСКОПА А НЕ ЦРКВЕ - и то није „прихватање римокатоличке еклисиологије'', која је пак сада од једне институције – папе, пренесена на другу – Синод али не и на Сабор.
Ревнитељи не кажу да је САБОР ИЗНАД ЦРКВЕ, јер - Сабор је изнад појединачног епископа, свештеника, верника који сами по себи НИСУ ЦРКВА!
Поједини - да би показали да је епископ, а не народ, ВЛАСТ у Цркви, цитирају каноне о епископској власти, које нико од ревнитеља вере Христове не пориче.
Али, - епископи немају власт управо над вером народа.
Народ нема право да се од епископа одвоји због његових МОРАЛНИХ преступа,
АЛИ
има право да се одвоји од епископа који ПОУЧАВА ЈЕРЕС ОСУЂЕНУ ОД ОТАЦА И САБОРА.
Они који не слушају СА Сабор СПЦ припремају пут расколу (епископ бачки Иринеј и епископ браничевси Игњатије, од којих - нарочито овај први -), и заборављају на каноне које они крше – селективно бирајући - на које од њих ће се ослањати то јест поштовати у складу са својим нечистим наумом.
Људи то чине – ревнују - јер су се угледали на Светог Јустина Ћелијског који се против екуменизма борио, не напуштајући Светосавску Цркву Христову.
Но, шта ће бити сада?
Куда воде данашње поделе око служења Свете Литургије, о чијим реформама још нема насушно потребног дијалога?
То се не зна.
Зна се само да су сукоби отпочели међу оних 15% религиозно обдарених.
И зна се да крвари срце сваког родољуба, који зна да је Црква последња тврђава србског народа, коју наши непријатељи још нису освојили, без обзира на разне Соње, Наташе, Биљане, Веране, или лумене попут Мирка Ђорђевића.
По ко зна који пут се испоставља да смо, овако несложни (али више не само политички, него на ивици да несложни будемо и мистички), сами себи највећи непријатељи.
Да не заборавимо истину
Па ипак, после свега, не смемо заборавити Истину.
А истина је следећа:
СА Сабор је, од 1968. до 2008. године донео најмање СЕДАМ одлука о начину служења Св. Литургије.
Народ сабран, са благословом епископа банатског Никанора, у манастиру Војовици, у дане Св. Николаја Жичког (2.-3. маја 2009. године) упутио је писмо СА Сабору СПЦ, исповедајући своју верност његовим одлукама и спремност да га следи.
Ево тог писма:
ОБРАЋАЊЕ
СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СП ЦРКВИ
И СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЈАВНОСТИ
Ваша Светости,
Ваша Високопреосвештенства,
Ваша Преосвештенства,
Оци наши свештеници и ђакони,
драга браћо и сестре хришћани,
~ као учесници Свете Литургије и припадници народа Божјег, одани Христу и Цркви Његовој, а послушни СА Сабору Српске Православне Цркве, с болом преклињемо да се стане на пут даљој разградњи светосавског мира и слоге у СПЦ, који су настали на основу непослушности саборским одлукама везаним за богослужење.
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве показао је одлучност у очувању вековног литургијског поретка.
Својом одлуком од 23. маја 1986. године (бр. АС бр. 8/зап. 92) наложио је:
„Убудуће на подручју Српске Православне Цркве може се служити на црквено-словенском и српском говорном језику.
На "српском језику може се служити само уз употребу Служебника у издању Светог Архијерејског Синода".
Истог тог датума донета је и следећа одлука (АС бр. 51/ зап. 103):
„Умолити преосвећену Г. Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном им парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа, и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви".
А 21. маја 1991. године СА Сабор СПЦ је подсетио архијереје на своју одлуку из 1968. године (АС бр. 1024/ зап. 592):
„У погледу богослужбене праксе Српске Православне Цркве, држати се одлука Светог Архијерејског Сабора АС бр. 24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. године, која, између осталог, гласи:
... без обзира на праксу у другим православним Црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа „Архијерејског чиновника".
СА Сабор СПЦ је, својом одлуком од 6. октобра / 23. септембра 2006. (АСбр. 8, зап. 55) решио следеће:
„На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске Православне Цркве образовати Комисију за проучавање литургијских питања. У комисију се именују: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован - за председника; и за чланове Његово Преосвештенство Епископ канадски Господин Георгије, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом и Његово Преосвештенство Епископ браничевски господин Игњатије.
Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка“.
СА Сабор је, својом одлуком АС бр. 48 / зап. 24 и АС бр. 80 / зап. 166, од 15/2. и 24/11. маја 2007, наложио:
„Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот.
У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве.
Истовремено, умолити Преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.
Ову одлуку објавити у Саопштењу за јавност о раду мајског заседања Светог архијерејског сабора, и Гласнику, службеном листу Српске православне цркве."
И у мају 2008. године, СА Сабор СПЦ донео је одлуку истоветног садржаја (АС бр. 762/ зап. 529 од 29/16. Маја 2008.)
Када се има у виду овај низ одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, постаје јасно да су сви сукоби у вези са богослужењима у појединим нашим епархијама (пре свега на линији свештенство - верни народ) последица непослушности највишем телу наше Цркве, чије је прејемство од Апостолског сабора у Јерусалиму непорециво(Д. Ап, глава 15).
Коленопреклоно молимо СА Сабор СПЦ да спроведе своје вишекратне одлуке о богослужењу и уразуми оне који уносе немир у народ Божји, који је, како пише у Посланици Источних патријарха о православној вери из 1848. године, у својој целини чувар Богом предане вере.
Одлуке СА Сабора СПЦ су, по Уставу СПЦ, обавезне и извршне, што знамо још од Апостолског Сабора у Јерусалиму (Д. Ап. 15, 28)
Молећи се Господу Исусу, Великом Архијереју, и Небеској Србији за слогу Светосавске Цркве, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.
У манастиру Војловици,
у дане Светог Николаја Српског
2009.“
Све је јасно:
без обзира на промене у другим Помесним Црквама, треба се држати наше богослужбене праксе, фиксиране у „Архијерејском чиновнику“ (оном из 1968., а не неком новом).
За то време, Комисија СА Сабора СПЦ треба да ради и да своје резултате стави на увид Сабору.
Све остало је САМОВОЉА која нам задаје јаде и саблажњава многе душе.
Но, није довољно бити саблажњен да би се ушло у Царство Божје - како једном рече патријарх Павле.
Не смемо се одрећи онога што знамо да ЈЕСТЕ !
(а Истина је, етимолошки гледано, оно што јесте, то јест Онај Који јесте, Христос Бог наш).
Понављамо, међутим: Истина се пројављује као Љубав!
Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Свету Тројицу, Бога нашег!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Daću sebi slobodu i dodaću:
Narode Pravoslavni,
nakon mnogostrukih apela, molbi i upozorenja, pojedinci, papoidolopoklonici i evrounijate i dalje sprovode svoj prljavi nakan i naum - a pritom se nalaze u najvišim crkvenim institucijama kao što su sinod ili sam Bogoslovski fakultet - na kom tokom predavanja studente indoktriniraju najgorim mogućim i normalnom čoveku nezamislivim jeresima.
Buni se protiv nedela i ne daj se zavesti praznom pričom onih kojima niko i ništa više nije sveto!
Oni su postali mafija u mantiji, mafija koja diluje našim i dušama naše dece.
Zar pred tim ostati nem i slep kada bi i kamen progovorio kada je vera u opasnosti?
Ne osuđujem – neću ni da zalazim u njihove motive.
Možda su svesni sasvim a možda i ne znaju šta čine, možda su i đavoimani – to ne mogu znati.
Ono što znam je da makar evidentnu istinu prepoznam i da me nije sramota ni strah da je kažem.
Prema tome – nemoj ni ti.
Sve ima svoje vreme.
Postoji vreme kada se priča, i postoji vreme kada se ćuti.
Ovo nije vreme za tišinu i znaj – da jedino što zaista imaš je tvoja duša i pravo da njome slobodnom voljom raspolažeš i da – u duhu istinite borbe – digneš svoj glas u odbranu sebe i jedinog što imaš.
Neka je sa Bogom i uz pomoć Svih Svetih na korist i dobrobit svima.
Svako dobro, svima.
Poslednja izmena: