LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Obeleženo 75 godina španskog građanskog rata
Novosti
Izložbe projekcije filmova i koncerti podsećaju na građanski rat u Španiji. U sukob sa fašizmom ušli naoružani samo hrabrošću i verom u slobodu, jednakost i bratstvo
Španski građanski rat
TRI magične reči - sloboda, bratstvo i jednakost, podigle su na barikade na desetine hiljada dobrovoljaca iz svih krajeva sveta. Oni su pre sedam i po decenija došli u Španiju da brane ideale svoje mladosti, da kažu ne fašizmu, da borbom zaustave širenje ratnog plamena Evropom. Kako je zapisao britanski pisac Džordž Orvel, Španija je tada bila mesto gde se “sloboda branila, osvajala, stvarala, iskušavala, živela, udisala”.
Svojevrsno sećanje na španske borce, izložba “No pasaran!” u Arhivu Srbije, otvorena pod pokroviteljstvom predsednika Borisa Tadića krajem oktobra, zbog velikog interesovanja produžena je do 1. decembra. Istovremeno, u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, minule nedelje prikazano je 12 filmova iz ciklusa posvećenog sedamdesetpetogodišnjici građanskog rata u Španiji, dok su u Institutu Servantes do nedavno bila izložena dela Đorđa Andrejevića Kuna (borac internacionalnih brigada) i Bore Baruha (iz Pariza organizovao odlazak dobrovoljaca u građanski rat).
I čembalistkinja Smiljka Isaković, koncert održan početkom novembra nazvala je po čuvenom La Pasionarijinom pokliču - “Neće proći”. Svirala je dela španskih kompozitora u čast jubileja internacionalaca, ali i godišnjice Lorkine smrti. A upravo je streljanje andaluzijskog pesnika, mesec dana posle izbijanja sukoba, 19. avgusta 1936, po mišljenju nobelovca Pabla Nerude, “svetu najjasnije pokazalo stvarnu prirodu Frankovih ideja i režima i podstaklo organizovanje pomoći Republici”.
Prva internacionalna brigada formirana je već 22. oktobra, a među 40.000 boraca iz 55 zemalja, koliko ih se na Pirinejima borilo tokom tri ratne godine, njih 1.765 su bili Jugosloveni. Iz Španije ih se nije vratilo oko 700, kaže nam Milo Petrović, predsednik udruženja “Španski borci 1936-1939”, koje okuplja potomke, ali i sve poštovace poslednje velike borbe za ideale i vrednosti koje je ona nosila i simbolizovala.
- Izložba “No pasaran” je posvećena ljudima koji su u direktan sukob sa fašizmom ušli naoružani samo svojom hrabrošću i verom u ideale slobode, jednakosti i bratstva - objašnjava u katalogu istoričar Olga Manojlović Pintar, autor postavke. - Kroz istorijske fotografije, dokumenta, predmete i filmove otvara se forum, koji ima za cilj da vrati sećanje naše javnosti na sukob koji je anticipirao Drugi svetski rat, ali i da istovremeno otvori prostor za analize mnogobrojnih tumačenja, koja su od prvog dana sukoba jasno definisala različite ideološke pozicije unutar širokog političkog spektra.
Većina naših “španaca” na front nije stigla iz Jugoslavije, već su bili rasuti u 24 zemlje širom sveta, od Severne i Južne Amerike, preko zapadne Evrope, do Afrike i Azije, priča Petrović. Među njima je najviše bilo radnika, uglavnom rudara, ali su se na ratište uputili i jugoslovenski studenti, zemljoradnici, službenici, lekari, inženjeri, novinari, učitelji, pomorci. Većina ih se borila sa puškom u ruci, a neki su, poput studenta prava Boška Petrovića, bili i piloti. Slika ovog naočitog mladića našla se na plakatima koji su pozivali Parižane da pomognu Špancima. Poginuo je na nebu iznad Valensije, ali je prethodno oborio sedam neprijateljskih aviona. U brigadama je bilo i 14 naših žena, koje su radile kao medicinske sestre i lekari.
- Osnovna motivacija ljudi koji su se priključili internacionalnim brigadama bila je težnja da svet učine slobodnijim, pravednijim, boljim mestom za život i tome je služila njihova solidarna akcija, kojoj su se bezostatno predavali - tvrdi Petrović. - Zato, uprkos strahovitom i bolnom iskustvu, kroz koje su, spletom istorijskih okolnosti i vlastitih odluka, prošli ti ljudi sa “dušama bez granica”, kako ih je nazvao pesnik Migel Ernandez, pred nama i istorijom, stoje uspravno i ponosito, jači od svih poraza koje su pretrpeli.
“Naši španci”, između ostalih, bili su i Koča Popović, Peko Dapčević, Branko Krsmanović, Blagoje Parović, Ivo Vejvoda, Lazar Udovički, Aleš Bebler, Gojko Nikoliš, Rodoljub Čolaković, Matija Vidaković... Svi do jednog sada su u nebeskim odredima. Poslednji im se priključio Milojko Teofilović iz Vrčina, koji je pre dve godine umro u Kaliforniji. Do tada je svake godine, na Dan internacionalnih brigada, 22. oktobra, udruženju svojih saboraca slao tortu. Tu “slatku obavezu” sada su prihvatile ćerke Lazara Udovičkog.
Jedna od najvećih tekovina španskog opiranja fašizmu sigurno je solidarnost na delu i duboko uverenje da svaki gubitak slobode jednako pogađa celo čovečanstvo. Ne čudi zato što je Ernest Hemingvej, tadašnji ratni reporter, kao moto romana “Za kim zvona zvone” izabrao misao Džona Dona:
“Nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje; ako komad zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.”
Veliki broj svetskih i evropskih intelektualaca, umetnika i mislilaca, u osvit Drugog svetskog rata solidarisao se sa Republikom. Sen Egziperi je pisao o smrti, koja se kao zarazna bolest širila Španijom, a podstrek da se izdrži na barikadama stizao je od Tagore, Andre Žida, Luja Aragona, Andre Malroa, Ilje Erenburga, Hajnriha Mana, Ervina Kiša, Alekseja Tolstoja... Republika je, uprkos svemu, posrnula, a Španci, ali i mnogi drugi poklonici Republike i danas veruju da, i pored decenija Frankove diktature, fašizam nikada nije pobedio.
- Tek u Španiji, moja generacija je naučila da se može biti u pravu i pobeđen, da sila može da uništi dušu, i da, ponekad, hrabrost ne biva nagrađena - zapisao je Alber Kami. - To je ono što, bez sumnje, objašanjava zašto toliko ljudi širom sveta doživljava špansku dramu kao ličnu tragediju, kao poslednju veliku stvar.
U svojim “Španskim praskozorjima”, akademik Gojko Nikoliš se zapitao: “Nije li sudbina Španije već bila predodređena “odnosom snaga” u svetu, nije li Španija samo bila ulov u stravičnoj mreži koja se plela između Pariza, Londona, Ženeve, Berlina, Rima i Moskve?”, ali i šta pred takvim čudovištem diplomata, političara, politikanata, intriganata, agenata, hegemonista, nasilnika znače žrtve njegovih saboraca.
Oni će, ipak, živeti dok god negde u svetu tinjaju njihovi ideali, uprkos činjenici da njihova herojska imena nestaju iz imena ulica. Beograd se, poslednjih godina, o mnoge od njih ogrešio.
NE! GUŠENJU SLOBODE - SEĆANJE na to vreme, vreme živućeg bratstva među ljudima, ne bledi uprkos godinama, decenijama uprkos “logici” interesa, koja nam se danas ubitačno i svemedijski nameće kao temeljno načelo funkcionisanja savremenog sveta - smatra Milo Petrović. - Nimalo slučajno, u današnjoj Španiji nastaje prvo jezgro, žarište otpora i potrage za alternativom “svetu bez alternative”. Poput njihovih nezaboravljenih prethodnika, mladi Španije poručuju onima koji bi hteli da nam nametnu svet bez istorije i budućnosti, svet bez pamćenja, totalitarnu viziju sveta, a iz istorije znamo da totalitarizam ima puno lica, ali samo jednu suštinu, sputavanje i gušenje slobode, Ne! takvom svetu. I ta poruka se širi svetom. Solidarno. Neće proći!
PABLO NERUDA: IZ SVAKE RANE ŠPANIJE... ...Generali izdajice:
pogledajte moju kuću mrtvu, pogledajte slomljenu Španiju: ali iz svake mrtve kuće
niče goreći metal
umesto cveća,
ali iz svake rane Španije Španija izranja,
ali iz svakog mrtvog deteta izranja puška s očima,
ali iz svakog zločina rađa se metak
koji ćete jednoga dana pronaći u svome srcu.
Pitaćete zašto njegova poezija ne govori o snovima, o lišću,
o velikim vulkanima rodne mu zemlje?
Dođite da vidite krv po ulicama, dođite da vidite krv po ulicama, dođite da vidite krv po ulicama!
(Odlomak iz pesme “Objašnjavam neke stvari”, iz zbirke “Španija u srcu”, prevod Roman Balvanović)
Novosti
Izložbe projekcije filmova i koncerti podsećaju na građanski rat u Španiji. U sukob sa fašizmom ušli naoružani samo hrabrošću i verom u slobodu, jednakost i bratstvo
Španski građanski rat
TRI magične reči - sloboda, bratstvo i jednakost, podigle su na barikade na desetine hiljada dobrovoljaca iz svih krajeva sveta. Oni su pre sedam i po decenija došli u Španiju da brane ideale svoje mladosti, da kažu ne fašizmu, da borbom zaustave širenje ratnog plamena Evropom. Kako je zapisao britanski pisac Džordž Orvel, Španija je tada bila mesto gde se “sloboda branila, osvajala, stvarala, iskušavala, živela, udisala”.
Svojevrsno sećanje na španske borce, izložba “No pasaran!” u Arhivu Srbije, otvorena pod pokroviteljstvom predsednika Borisa Tadića krajem oktobra, zbog velikog interesovanja produžena je do 1. decembra. Istovremeno, u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, minule nedelje prikazano je 12 filmova iz ciklusa posvećenog sedamdesetpetogodišnjici građanskog rata u Španiji, dok su u Institutu Servantes do nedavno bila izložena dela Đorđa Andrejevića Kuna (borac internacionalnih brigada) i Bore Baruha (iz Pariza organizovao odlazak dobrovoljaca u građanski rat).
I čembalistkinja Smiljka Isaković, koncert održan početkom novembra nazvala je po čuvenom La Pasionarijinom pokliču - “Neće proći”. Svirala je dela španskih kompozitora u čast jubileja internacionalaca, ali i godišnjice Lorkine smrti. A upravo je streljanje andaluzijskog pesnika, mesec dana posle izbijanja sukoba, 19. avgusta 1936, po mišljenju nobelovca Pabla Nerude, “svetu najjasnije pokazalo stvarnu prirodu Frankovih ideja i režima i podstaklo organizovanje pomoći Republici”.
Prva internacionalna brigada formirana je već 22. oktobra, a među 40.000 boraca iz 55 zemalja, koliko ih se na Pirinejima borilo tokom tri ratne godine, njih 1.765 su bili Jugosloveni. Iz Španije ih se nije vratilo oko 700, kaže nam Milo Petrović, predsednik udruženja “Španski borci 1936-1939”, koje okuplja potomke, ali i sve poštovace poslednje velike borbe za ideale i vrednosti koje je ona nosila i simbolizovala.
- Izložba “No pasaran” je posvećena ljudima koji su u direktan sukob sa fašizmom ušli naoružani samo svojom hrabrošću i verom u ideale slobode, jednakosti i bratstva - objašnjava u katalogu istoričar Olga Manojlović Pintar, autor postavke. - Kroz istorijske fotografije, dokumenta, predmete i filmove otvara se forum, koji ima za cilj da vrati sećanje naše javnosti na sukob koji je anticipirao Drugi svetski rat, ali i da istovremeno otvori prostor za analize mnogobrojnih tumačenja, koja su od prvog dana sukoba jasno definisala različite ideološke pozicije unutar širokog političkog spektra.
Većina naših “španaca” na front nije stigla iz Jugoslavije, već su bili rasuti u 24 zemlje širom sveta, od Severne i Južne Amerike, preko zapadne Evrope, do Afrike i Azije, priča Petrović. Među njima je najviše bilo radnika, uglavnom rudara, ali su se na ratište uputili i jugoslovenski studenti, zemljoradnici, službenici, lekari, inženjeri, novinari, učitelji, pomorci. Većina ih se borila sa puškom u ruci, a neki su, poput studenta prava Boška Petrovića, bili i piloti. Slika ovog naočitog mladića našla se na plakatima koji su pozivali Parižane da pomognu Špancima. Poginuo je na nebu iznad Valensije, ali je prethodno oborio sedam neprijateljskih aviona. U brigadama je bilo i 14 naših žena, koje su radile kao medicinske sestre i lekari.
- Osnovna motivacija ljudi koji su se priključili internacionalnim brigadama bila je težnja da svet učine slobodnijim, pravednijim, boljim mestom za život i tome je služila njihova solidarna akcija, kojoj su se bezostatno predavali - tvrdi Petrović. - Zato, uprkos strahovitom i bolnom iskustvu, kroz koje su, spletom istorijskih okolnosti i vlastitih odluka, prošli ti ljudi sa “dušama bez granica”, kako ih je nazvao pesnik Migel Ernandez, pred nama i istorijom, stoje uspravno i ponosito, jači od svih poraza koje su pretrpeli.
“Naši španci”, između ostalih, bili su i Koča Popović, Peko Dapčević, Branko Krsmanović, Blagoje Parović, Ivo Vejvoda, Lazar Udovički, Aleš Bebler, Gojko Nikoliš, Rodoljub Čolaković, Matija Vidaković... Svi do jednog sada su u nebeskim odredima. Poslednji im se priključio Milojko Teofilović iz Vrčina, koji je pre dve godine umro u Kaliforniji. Do tada je svake godine, na Dan internacionalnih brigada, 22. oktobra, udruženju svojih saboraca slao tortu. Tu “slatku obavezu” sada su prihvatile ćerke Lazara Udovičkog.
Jedna od najvećih tekovina španskog opiranja fašizmu sigurno je solidarnost na delu i duboko uverenje da svaki gubitak slobode jednako pogađa celo čovečanstvo. Ne čudi zato što je Ernest Hemingvej, tadašnji ratni reporter, kao moto romana “Za kim zvona zvone” izabrao misao Džona Dona:
“Nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje; ako komad zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.”
Veliki broj svetskih i evropskih intelektualaca, umetnika i mislilaca, u osvit Drugog svetskog rata solidarisao se sa Republikom. Sen Egziperi je pisao o smrti, koja se kao zarazna bolest širila Španijom, a podstrek da se izdrži na barikadama stizao je od Tagore, Andre Žida, Luja Aragona, Andre Malroa, Ilje Erenburga, Hajnriha Mana, Ervina Kiša, Alekseja Tolstoja... Republika je, uprkos svemu, posrnula, a Španci, ali i mnogi drugi poklonici Republike i danas veruju da, i pored decenija Frankove diktature, fašizam nikada nije pobedio.
- Tek u Španiji, moja generacija je naučila da se može biti u pravu i pobeđen, da sila može da uništi dušu, i da, ponekad, hrabrost ne biva nagrađena - zapisao je Alber Kami. - To je ono što, bez sumnje, objašanjava zašto toliko ljudi širom sveta doživljava špansku dramu kao ličnu tragediju, kao poslednju veliku stvar.
U svojim “Španskim praskozorjima”, akademik Gojko Nikoliš se zapitao: “Nije li sudbina Španije već bila predodređena “odnosom snaga” u svetu, nije li Španija samo bila ulov u stravičnoj mreži koja se plela između Pariza, Londona, Ženeve, Berlina, Rima i Moskve?”, ali i šta pred takvim čudovištem diplomata, političara, politikanata, intriganata, agenata, hegemonista, nasilnika znače žrtve njegovih saboraca.
Oni će, ipak, živeti dok god negde u svetu tinjaju njihovi ideali, uprkos činjenici da njihova herojska imena nestaju iz imena ulica. Beograd se, poslednjih godina, o mnoge od njih ogrešio.
NE! GUŠENJU SLOBODE - SEĆANJE na to vreme, vreme živućeg bratstva među ljudima, ne bledi uprkos godinama, decenijama uprkos “logici” interesa, koja nam se danas ubitačno i svemedijski nameće kao temeljno načelo funkcionisanja savremenog sveta - smatra Milo Petrović. - Nimalo slučajno, u današnjoj Španiji nastaje prvo jezgro, žarište otpora i potrage za alternativom “svetu bez alternative”. Poput njihovih nezaboravljenih prethodnika, mladi Španije poručuju onima koji bi hteli da nam nametnu svet bez istorije i budućnosti, svet bez pamćenja, totalitarnu viziju sveta, a iz istorije znamo da totalitarizam ima puno lica, ali samo jednu suštinu, sputavanje i gušenje slobode, Ne! takvom svetu. I ta poruka se širi svetom. Solidarno. Neće proći!
PABLO NERUDA: IZ SVAKE RANE ŠPANIJE... ...Generali izdajice:
pogledajte moju kuću mrtvu, pogledajte slomljenu Španiju: ali iz svake mrtve kuće
niče goreći metal
umesto cveća,
ali iz svake rane Španije Španija izranja,
ali iz svakog mrtvog deteta izranja puška s očima,
ali iz svakog zločina rađa se metak
koji ćete jednoga dana pronaći u svome srcu.
Pitaćete zašto njegova poezija ne govori o snovima, o lišću,
o velikim vulkanima rodne mu zemlje?
Dođite da vidite krv po ulicama, dođite da vidite krv po ulicama, dođite da vidite krv po ulicama!
(Odlomak iz pesme “Objašnjavam neke stvari”, iz zbirke “Španija u srcu”, prevod Roman Balvanović)