O novom Danu Vojske Srbije

[sendi]

O novom Danu Vojske Srbije


Karađorđev ustanak je jedini mogući dan vojske u modernoj Srbiji

Neverovatne vesti dolaze iz Ministarstva odbrane (MO). Opasno se tamo zapatila istorijska nauka. Boreći se sa istorijskim kontinuitetom i diskontinuitetom srpske državnosti i njihovim porođajnim danima koje bi trebalo da obeležavamo, prošlog januara na red je došao ,,neprikladno” utvrđen Dan Vojske, koji se obeležavao na Sretenje, 15. februara, kao što i treba. Na isti dan, ali 1835. donet je Sretenjski ustav, koji je bio povod za odluku da se u savremenoj Srbiji Dan državnosti obeležava na Sretenje. Miloš Obrenović je trebalo da misli kad je prvi moderni Ustav Srbije doneo baš na Sretenje 1835, sećajući se sa mržnjom Karađorđa i njegovog dela iz 1804. On je hteo da pokaže da je taj Ustav proizvod borbe za slobodnu Srbiju, koja je počela sa Karađorđevim ustankom na Sretenje 1804.

Tim neverovatno razumnim aktom u svom iracionalnom vremenu upropastio je mogućnost da u dalekoj budućnosti (pogodite o kom se vremenu radi) Ministarstvo odbrane, „zajedno sa narodom”, uživa u istorijskim i savremenim uspesima srpske vojske. Da bi se koliko-toliko udovoljilo privlačnoj sili između jedinstvene elite MO i naroda, ekipa istoričara amatera odlučila je da novi Dan vojske bude 23. april. Kabinet i predsednik, odmah su shvatili namere svog ministarstva i prihvatili predlog. ,,Obrazloženo”, razume se. Ma ko još slavi istog dana Dan državnosti i Dan vojske (slave Francuska i Holandija npr.), pašće sumnja iz Evrope da smo ,,vojna hunta”, što nam nikad nije bilo svojstveno. Predlažem da njihovu argumentaciju proverimo na ulici. Pitajmo prolaznike: ,,Koji dan bi trebalo da slavimo kao Dan srpske vojske – Sretenje 1804, kad je ustanak protiv Turaka podigao Karađorđe, ili Cveti 1815, kad je taj ustanak nastavio Miloš Obrenović”. Pa, ako jedan odgovori Cveti, neka budu Cveti. Građani će, ubeđen sam, više i bolje misliti na tradiciju, na ponos moderne srpske istorije, na početak vojne organizacije i njene najveće uspehe posle 500 godina, za koje svi znaju. Ali oni nesrećnici ne znaju koliko je to nezgodno kad se poklapa sa Danom državnosti, ne vide se uspesi ministarstva, narod ostaje uskraćen za to vojnoposesivno srpsko osećanje, negovano od Karađorđa do danas. A i hladno je, brate.

Miloš Veliki podigao je svoju bunu na Cveti, ali crkveni i svetovni kalendar se ne poklapaju, te će potomci ovog junaka određujući 23. april kao Dan Vojske i u tom (malo važnom) smislu iskriviti istorijsku istinu.

Moram da priznam da moje neslaganje sa ovim promenama iz MO ima svoju slavoljubivu pozadinu u činjenici da sam 2006. godine kao direktor Vojnoistorijskog instituta sa grupom istoričara toga instituta bio predlagač da se za Dan Vojske utvrdi Sretenje. Zaista je teško osporiti taj dan. Jednostavno, Karađorđev ustanak je jedini mogući dan vojske u modernoj Srbiji. To znaju i deca i starci, pismeni i nepismeni Srbi i drugi građani Srbije. Čak i predrasudno obrazovani spoljni ,,posmatrači” demokratskog procesa u Srbiji.

Doktor nauka, pukovnik u penziji
Mihajlo Basara

Politika