Član
- Učlanjen(a)
- 29.04.2009
- Poruka
- 3.068
Samci skloniji poligamnim odnosima. Monogamija zadati oblik ponašanja hrišćanskim načelima i zakonima, mada se ljudska priroda često buni tako uspostavljenim odnosima
Od nastanka sveta lome se koplja o tome postoji li, i koji je to model koji obezbeđuje najbolji odnos između muškarca i žene. Nema konačnog odgovora da li je to monogamija, bigamija, poligamija ili poliandrija, u kojoj je žena u matrijarhatskim društvima živela sa više muškaraca. Jedno je sigurno, u zavisnosti od kulture u kojoj su rođeni i odrasli, ljudi pokušavaju da se, u skladu sa zadatim društvenim normama, i ponašaju. Kažemo zadatim, jer su mnogima strana ukalupljena ponašanja u vezi sa monogamnim modelom življenja. Većina ih svesno prihvata, iako je u ljudskoj prirodi da u određenim okolnostima promene partnera ako ih on ne zadovoljava, napominju mnogobrojni teoretičari.
Ali, bilo kako bilo, monogamni partnerski odnos predstavlja imperativ savremene civilizacije za sve ljude koji pripadaju monogamnoj kulturi na temeljima hrišćanskog koncepta. Na ovo ukazuje psihoterapeut Aleksandra Janković, ističući da su tradicionalne vrednosti suštinska odrednica svakog ljudskog ponašanja, pa i onog koje se tiče muško-ženskih odnosa.
- Monogamna veza predstavlja jedini pravi odnos između dvoje ljudi, i po zakonu i po hrišćanskom načelu. Na osnovu sakupljenih znanja i iskustava za crkvu je brak sveta tajna. Naravno, ni vanbračna zajednica ne krši hrišćanska načela ako su muškarac i žena, u odnosu koji grade, okrenuti iskreno jedno prema drugom. A to mogu samo ukoliko se sretnu sa srodnom dušom, istim željama i očekivanjima. Ako govorimo o braku, on predstavlja zajednicu dva bića koja teže ravnopravnosti i podjednakom uzimanju odgovornosti. Od podele odgovornosti umnogome zavisi kakav će biti njihov odnos i da li će biti ispunjen princip zadovoljstva. Uostalom, zajednica dvoje ljudi je jedini društveno prihvatljiv kodeks ponašanja.
Za aktere koji nisu zadovoljni svojom ulogom u ovako ustanovljenom odnosu, ili su im se, naprosto, raspršila očekivanja sa početka idilične obećavajuće ljubavne priče, postoje dva izlaza. Da u monogamiji ostanu zatvoreni, očekujući mrvice izgubljenog zadovoljstva, ili da svoje želje i očekivanja usmere izvan zajednice u kojoj obitavaju, upuštajući se u vezu sa jednom ili više osoba. E, tu već počinje priča o poligamiji o kojoj vlada podeljeno mišljenje. Zagovornici monogamnih veza, kao i puritanci kojima je sve neuobičajeno strano, oštro gledaju na poligamiju, uvek spremni da je kritikuju, bez obzira na to da li je za kritiku ili ne. Poligamne odnose često kritikuju i oni koji bi rado da probaju zabranjeno voće, ali nemaju „petlju“.
Poligamija nije zakonom dozvoljena, a ni sa etičkog stanovišta nije prihvatljiva. Za ljude sklone da budu sa više osoba, kaže se da su u „takmičarskim igrama“. Za one koji su u oficijelnim vezama kaže se da imaju „duplo knjigovodstvo“.
- Bez obzira na iskrenu želju, teško je ostati dosledan do kraja i biti samo sa jednom odabranom osobom. Relativno mali broj ljudi intimno potpisuje ugovor sa samim sobom i sa mišlju „dok nas smrt ne rastavi“. U početku tako to uglavnom i biva. Ali, kako vreme odmiče, ono što ih je spojilo biva potisnuto pod pritiskom razlika koje su sve uočljivije. Ko nema snage da se za svoju vezu izbori, i razlike svede na najmanju moguću meru, ide, uslovno rečeno, linijom manjeg otpora. Ili se odlučuje na razvod, ili ostaje u vezi satkanoj od laži, praveći izlete, kada god se za to pruži prilika. Ovo samo pokazuje da u ljubavi nema garancija.
U svakom slučaju, deprimirajuće je saznanje da se u vezu sa jednom osobom stupa sa najboljom namerom, a da okolnosti sve to kasnije demantuju. Tačno je da ovakvom stavu umnogome doprinosi kultura, koja je danas prilično hedonistička i egoistična. U tom smislu drugi ljudi, ko god oni bili, služe za zadovoljenje sopstvenih potreba.
U zadovoljavanju sopstvenih potreba po svaku cenu prednjače ljudi sa vrlo izraženim egom. Oni potpuno nonšalantno počinju da se pitaju zašto ne probati nešto više. Vrlo su ozbiljni i krajnje motivisani za tako nešto. Iskušenje je preveliko da bi ustuknuli. Samo je pitanje odluke kada će akcija početi, jer se i ta ideja javila u pogodnom trenutku. A onda, opijeni zadovoljstvom, našli su se u začaranom krugu. Ljudi sa ovakvom vrstom problema uglavnom ne mogu dugo ostati skriveni, tako da njihov partner ostaje zaprepašćen izdajom i prevarom. Posle bolnog razotkrivanja razlaz je najčešće jedino rešenje, jer se ovakve stvari teško praštaju.
- Ima i drugačijih situacija, gde jedan partner voli onoga sa kim živi, ostaje u vezi ili braku, ali čini prevaru, odlazi i vraća se. Ljudi koji su učinili prevaru imaju veliki stepen pokajanja, ali i zadovoljstva. U svakom slučaju, jasno im je da su učinili nešto ružno. Međutim, čovek ima ogroman potencijal za ljubav i teži da je tokom života pronađe. Ponekad, bez obzira na idealnu formulu, osetite da vam je to nešto tesno i da biste hteli nešto još - kaže Aleksandra Janković.
- Donošenju konačne odluke potpomaže narcistička i hedonistička kultura koja nije spremna na žrtvu, odnosno na vrlinu uzdržanja. „Zašto da ne probam?“ - rečenica je koja predstavlja najveću đavolsku obmanu. Vrlo često, na ovaj put neizvesnosti započinje se iz čiste radoznalosti. Nikako ne treba sporiti da postoje i oni koji, pored zvaničnog braka, odlično funkcionišu i u vanbračnoj vezi. Kod većine nema bliskih odnosa, jer bliskost sa određenom osobom predstavlja dragocenost samu po sebi, što ovde uglavnom izostaje.
- Postoje osobe koje samo naizgled žive u savršenom braku, ili vezi. U takvoj situaciji, po mišljenju naše sagovornice, bolji je razvod nego loš brak, odnosno bolji je razlaz nego loša veza. U suprotnom, izleti u traženju dopunjujuće polovine su neminovnost koja se nekada pretvara u lutanje od jednog do drugog partnera.
S druge strane, istovremeno očekivanje ljubavi i seksa istog intenziteta može biti velika zabluda - opominje naša sagovornica. Oni ne moraju uvek ići zajedno, ruku pod ruku. Praksa potvrđuje da ima dobrog seksa bez ljubavi, i obrnuto. Da bi se popravilo ono što u odnosima dvoje ljudi hramlje potrebno je puno strpljenja, kao i vremena da se partner dobro upozna, prevaziđu mane i otkriju sakrivene vrline. Pitanje je samo koliko je osobama u monogamnoj vezi do toga stalo. Ako nije, biraju naizgled lakši put do ispunjenja nekih svojih potreba i želja, što znači da upadaju u poligamiju.
Sve češće razne naučne teorije „dokazuju“ kako su ljudi po prirodi poligamni i kako nije prirodno, ili „normalno“ da neko provede život sa samo jednim partnerom. Tako česta promena partnera postaje normalna i očekivana.
- Naša sagovornica kaže da su ovakvoj vrsti komunikacije sklonije osobe kojima nedostaje samopoštovanje. Njihov moto je osvajanje što više „objekata“ da bi sami sebi izgledali vredniji. Oni se u ovakve odnose upuštaju rukovođeni erotskim nabojem, bez drugih emocija. Osvojen cilj za njih nije konačan. On je samo jedan u nizu, koji ostavljaju potpuno ravnodušno usredsređeni na novi plen, i tako unedogled - objašnjava Aleksandra Janković.
Napominje, takođe, da su poligamiji više skloni ljudi na visokoj društvenoj lestvici, i to pre svega muškarci. U takvom poslovnom i svakodnevnom miljeu, njihova transformacija je neminovna. Ne pravdajući njihovo ponašanje, naša sagovornica kaže da su oni često gotovo prinuđeni na tako nešto. Po nepisanom diktatu koji im nameću oni koji „brinu o njihovim potrebama“, upadaju u ovakav začarani krug, iz koga se teško izlazi. Njihova službena putovanja, „začinjena“ su pratnjom kojoj se teško odoleva, isto ih čeka u klubovima uspešnih, čiji postaju članovi... Čovek koji nije spreman na ovakve promene odudara, pa, da bi se pozicionirao i opstao u novonastalom okruženju, mora da prihvati važeća pravila tog zatvorenog sistema.
Samci su, takođe, kategorija ljudi sklona poligamnim odnosima. Oni, po definiciji, ostaju sami da bi mogli da upravljaju svojom slobodom na način kako to njima odgovara. Oni se ne vezuju za jednu osobu, ne zato što to ne mogu, već zato što ne žele. Iako na prvi pogled odaju osobu ekstremno otvorenu, neposrednu i komunikativnu, kroz život često idu sa izraženim osećajem inferiornosti. Naravno, u stalnom koketiranju sa okolinom, osećaj inferiornosti se gotovo i ne zapaža.
MONOGAMIJU JE TEŠKO IZDRŽATI
Ljubavna prevara jedna je od najvećih opsesija ljudskih bića, gotovo koliko i nasilje. Neki ne mogu da odole, a da ne probaju zabranjeno voće, bez obzira na to što religije zabranjuju ljubav izvan braka, naglašava Džudit Lipton, kanadski psihijatar, objašnjavajući i zašto je monogamiju teško izdržati.
- Monogamija za ljude nije prirodno stanje, jer je biologija ljudima dala predispozicije da upražnjavaju seks sa više partnera. Instiktivno jedino biraju najboljeg kandidata za stvaranje kvalitetnog potomstva. Ako im to, iz nekog razloga, ne uspe u javnoj vezi, pokušavaju to da ostvare biranjem partnera sa strane.
Izvor: Novosti
Od nastanka sveta lome se koplja o tome postoji li, i koji je to model koji obezbeđuje najbolji odnos između muškarca i žene. Nema konačnog odgovora da li je to monogamija, bigamija, poligamija ili poliandrija, u kojoj je žena u matrijarhatskim društvima živela sa više muškaraca. Jedno je sigurno, u zavisnosti od kulture u kojoj su rođeni i odrasli, ljudi pokušavaju da se, u skladu sa zadatim društvenim normama, i ponašaju. Kažemo zadatim, jer su mnogima strana ukalupljena ponašanja u vezi sa monogamnim modelom življenja. Većina ih svesno prihvata, iako je u ljudskoj prirodi da u određenim okolnostima promene partnera ako ih on ne zadovoljava, napominju mnogobrojni teoretičari.
Ali, bilo kako bilo, monogamni partnerski odnos predstavlja imperativ savremene civilizacije za sve ljude koji pripadaju monogamnoj kulturi na temeljima hrišćanskog koncepta. Na ovo ukazuje psihoterapeut Aleksandra Janković, ističući da su tradicionalne vrednosti suštinska odrednica svakog ljudskog ponašanja, pa i onog koje se tiče muško-ženskih odnosa.
- Monogamna veza predstavlja jedini pravi odnos između dvoje ljudi, i po zakonu i po hrišćanskom načelu. Na osnovu sakupljenih znanja i iskustava za crkvu je brak sveta tajna. Naravno, ni vanbračna zajednica ne krši hrišćanska načela ako su muškarac i žena, u odnosu koji grade, okrenuti iskreno jedno prema drugom. A to mogu samo ukoliko se sretnu sa srodnom dušom, istim željama i očekivanjima. Ako govorimo o braku, on predstavlja zajednicu dva bića koja teže ravnopravnosti i podjednakom uzimanju odgovornosti. Od podele odgovornosti umnogome zavisi kakav će biti njihov odnos i da li će biti ispunjen princip zadovoljstva. Uostalom, zajednica dvoje ljudi je jedini društveno prihvatljiv kodeks ponašanja.
Za aktere koji nisu zadovoljni svojom ulogom u ovako ustanovljenom odnosu, ili su im se, naprosto, raspršila očekivanja sa početka idilične obećavajuće ljubavne priče, postoje dva izlaza. Da u monogamiji ostanu zatvoreni, očekujući mrvice izgubljenog zadovoljstva, ili da svoje želje i očekivanja usmere izvan zajednice u kojoj obitavaju, upuštajući se u vezu sa jednom ili više osoba. E, tu već počinje priča o poligamiji o kojoj vlada podeljeno mišljenje. Zagovornici monogamnih veza, kao i puritanci kojima je sve neuobičajeno strano, oštro gledaju na poligamiju, uvek spremni da je kritikuju, bez obzira na to da li je za kritiku ili ne. Poligamne odnose često kritikuju i oni koji bi rado da probaju zabranjeno voće, ali nemaju „petlju“.
Poligamija nije zakonom dozvoljena, a ni sa etičkog stanovišta nije prihvatljiva. Za ljude sklone da budu sa više osoba, kaže se da su u „takmičarskim igrama“. Za one koji su u oficijelnim vezama kaže se da imaju „duplo knjigovodstvo“.
- Bez obzira na iskrenu želju, teško je ostati dosledan do kraja i biti samo sa jednom odabranom osobom. Relativno mali broj ljudi intimno potpisuje ugovor sa samim sobom i sa mišlju „dok nas smrt ne rastavi“. U početku tako to uglavnom i biva. Ali, kako vreme odmiče, ono što ih je spojilo biva potisnuto pod pritiskom razlika koje su sve uočljivije. Ko nema snage da se za svoju vezu izbori, i razlike svede na najmanju moguću meru, ide, uslovno rečeno, linijom manjeg otpora. Ili se odlučuje na razvod, ili ostaje u vezi satkanoj od laži, praveći izlete, kada god se za to pruži prilika. Ovo samo pokazuje da u ljubavi nema garancija.
U svakom slučaju, deprimirajuće je saznanje da se u vezu sa jednom osobom stupa sa najboljom namerom, a da okolnosti sve to kasnije demantuju. Tačno je da ovakvom stavu umnogome doprinosi kultura, koja je danas prilično hedonistička i egoistična. U tom smislu drugi ljudi, ko god oni bili, služe za zadovoljenje sopstvenih potreba.
U zadovoljavanju sopstvenih potreba po svaku cenu prednjače ljudi sa vrlo izraženim egom. Oni potpuno nonšalantno počinju da se pitaju zašto ne probati nešto više. Vrlo su ozbiljni i krajnje motivisani za tako nešto. Iskušenje je preveliko da bi ustuknuli. Samo je pitanje odluke kada će akcija početi, jer se i ta ideja javila u pogodnom trenutku. A onda, opijeni zadovoljstvom, našli su se u začaranom krugu. Ljudi sa ovakvom vrstom problema uglavnom ne mogu dugo ostati skriveni, tako da njihov partner ostaje zaprepašćen izdajom i prevarom. Posle bolnog razotkrivanja razlaz je najčešće jedino rešenje, jer se ovakve stvari teško praštaju.
- Ima i drugačijih situacija, gde jedan partner voli onoga sa kim živi, ostaje u vezi ili braku, ali čini prevaru, odlazi i vraća se. Ljudi koji su učinili prevaru imaju veliki stepen pokajanja, ali i zadovoljstva. U svakom slučaju, jasno im je da su učinili nešto ružno. Međutim, čovek ima ogroman potencijal za ljubav i teži da je tokom života pronađe. Ponekad, bez obzira na idealnu formulu, osetite da vam je to nešto tesno i da biste hteli nešto još - kaže Aleksandra Janković.
- Donošenju konačne odluke potpomaže narcistička i hedonistička kultura koja nije spremna na žrtvu, odnosno na vrlinu uzdržanja. „Zašto da ne probam?“ - rečenica je koja predstavlja najveću đavolsku obmanu. Vrlo često, na ovaj put neizvesnosti započinje se iz čiste radoznalosti. Nikako ne treba sporiti da postoje i oni koji, pored zvaničnog braka, odlično funkcionišu i u vanbračnoj vezi. Kod većine nema bliskih odnosa, jer bliskost sa određenom osobom predstavlja dragocenost samu po sebi, što ovde uglavnom izostaje.
- Postoje osobe koje samo naizgled žive u savršenom braku, ili vezi. U takvoj situaciji, po mišljenju naše sagovornice, bolji je razvod nego loš brak, odnosno bolji je razlaz nego loša veza. U suprotnom, izleti u traženju dopunjujuće polovine su neminovnost koja se nekada pretvara u lutanje od jednog do drugog partnera.
S druge strane, istovremeno očekivanje ljubavi i seksa istog intenziteta može biti velika zabluda - opominje naša sagovornica. Oni ne moraju uvek ići zajedno, ruku pod ruku. Praksa potvrđuje da ima dobrog seksa bez ljubavi, i obrnuto. Da bi se popravilo ono što u odnosima dvoje ljudi hramlje potrebno je puno strpljenja, kao i vremena da se partner dobro upozna, prevaziđu mane i otkriju sakrivene vrline. Pitanje je samo koliko je osobama u monogamnoj vezi do toga stalo. Ako nije, biraju naizgled lakši put do ispunjenja nekih svojih potreba i želja, što znači da upadaju u poligamiju.
Sve češće razne naučne teorije „dokazuju“ kako su ljudi po prirodi poligamni i kako nije prirodno, ili „normalno“ da neko provede život sa samo jednim partnerom. Tako česta promena partnera postaje normalna i očekivana.
- Naša sagovornica kaže da su ovakvoj vrsti komunikacije sklonije osobe kojima nedostaje samopoštovanje. Njihov moto je osvajanje što više „objekata“ da bi sami sebi izgledali vredniji. Oni se u ovakve odnose upuštaju rukovođeni erotskim nabojem, bez drugih emocija. Osvojen cilj za njih nije konačan. On je samo jedan u nizu, koji ostavljaju potpuno ravnodušno usredsređeni na novi plen, i tako unedogled - objašnjava Aleksandra Janković.
Napominje, takođe, da su poligamiji više skloni ljudi na visokoj društvenoj lestvici, i to pre svega muškarci. U takvom poslovnom i svakodnevnom miljeu, njihova transformacija je neminovna. Ne pravdajući njihovo ponašanje, naša sagovornica kaže da su oni često gotovo prinuđeni na tako nešto. Po nepisanom diktatu koji im nameću oni koji „brinu o njihovim potrebama“, upadaju u ovakav začarani krug, iz koga se teško izlazi. Njihova službena putovanja, „začinjena“ su pratnjom kojoj se teško odoleva, isto ih čeka u klubovima uspešnih, čiji postaju članovi... Čovek koji nije spreman na ovakve promene odudara, pa, da bi se pozicionirao i opstao u novonastalom okruženju, mora da prihvati važeća pravila tog zatvorenog sistema.
Samci su, takođe, kategorija ljudi sklona poligamnim odnosima. Oni, po definiciji, ostaju sami da bi mogli da upravljaju svojom slobodom na način kako to njima odgovara. Oni se ne vezuju za jednu osobu, ne zato što to ne mogu, već zato što ne žele. Iako na prvi pogled odaju osobu ekstremno otvorenu, neposrednu i komunikativnu, kroz život često idu sa izraženim osećajem inferiornosti. Naravno, u stalnom koketiranju sa okolinom, osećaj inferiornosti se gotovo i ne zapaža.
MONOGAMIJU JE TEŠKO IZDRŽATI
Ljubavna prevara jedna je od najvećih opsesija ljudskih bića, gotovo koliko i nasilje. Neki ne mogu da odole, a da ne probaju zabranjeno voće, bez obzira na to što religije zabranjuju ljubav izvan braka, naglašava Džudit Lipton, kanadski psihijatar, objašnjavajući i zašto je monogamiju teško izdržati.
- Monogamija za ljude nije prirodno stanje, jer je biologija ljudima dala predispozicije da upražnjavaju seks sa više partnera. Instiktivno jedino biraju najboljeg kandidata za stvaranje kvalitetnog potomstva. Ako im to, iz nekog razloga, ne uspe u javnoj vezi, pokušavaju to da ostvare biranjem partnera sa strane.
Izvor: Novosti