Нуклеарка „Белене” неисплатива за Србију
Извор: Политика 25.11.2010.
Мегават-сат струје из те нуклеарке данас би коштао 60 евра на бугарско-српској граници, плус трошкови транспорта, а на слободном тржишту може да се купи за 45 евра. – Ако би у наредних 15 година куповала струју из НЕ „Белене”, према очекиваној просечној цени на тржишту, Србија би потрошила око 131 милион евра више него да купује струју на слободном тржишту
Почета па заборављена инвестиција
Србија је заинтересована за изградњу бугарске нуклеарне електране „Белене”, изјавио је српски премијер Мирко Цветковић. Србија ће се укључити у изградњу нуклеарне електране „Белене”, саопштио је министар енергетике Петар Шкундрић који је и појаснио да је наш интерес да у бугарској нуклеарки имамо 10 одсто власништва. Истовремено, из суседне Хрватске тамошња премијерка Јадранка Косор глатко је одбила предлог из Софије.
Већ дуже време позната је чињеница да регион југоисточне Европе нема довољно електричне енергије и да би наредних година могао да се суочи с озбиљним несташицама струје. Србија је међу првим „кандидатима” за тако мрачан сценарио, мада се већ месецима наговештава почетак градње две термоелектране, у Обреновцу и Колубари. Како време пролази, тако се и почетак градње тих електрана измешта у неизвесну будућност, што озбиљно доводи у питање способност српске владе да започне тако важан пројекат.
У таквим околностима министар Шкундрић предлаже да се Србија укључи као партнер у градњу бугарске нуклеарке. За сада се тим поводом не оглашавају ни влада, ни стручни кругови. Осим начелне позитивне идеје да регион треба заједнички да брине о будућности снабдевања електричном енергијом и да Србија у томе треба да учествује, нема ниједног другог стручног и финансијског аргумента који би потврдио амбиције министра Шкундрића.
Да би се упустила у овакву инвестициону авантуру Србија би најпре морала да направи прецизну анализу и рачуницу исплативости улагања, а влада би морала да бар обавести јавност о детаљима у вези са досадашњом изградњом ове нуклеарке.
Колико је познато, пројектовање нових блокова НЕ „Белене” започето је још осамдесетих година прошлог века, а стопирано почетком деведесетих, због уочених недостатака иницијално планиране совјетске „ВВЕР” технологије. У јануару 2008. руски произвођач нуклеарних реактора „Атомстројекспорт” (АСЕ) потписао је уговор са Бугарским енергетским холдингом (БЕХ) о изградњи два „ВВЕР-1000” блока од по 1.000 МW за укупну цену од 3,9 милијарди евра. Овај уговор, међутим, није био обавезујући већ је представљао такозвани „first period contract”, или врсту оквирног споразума. Бугарска је на овај пројекат већ потрошила више од једне милијарде евра (од чега 300 милиона евра на АСЕ) без икаквих видљивих резултата. На пример, скупоцена „primary circuit” технологија коју је од Русије купила осамдесетих продата је назад Русима неколико година касније, за део оригиналне цене.
Пројекат изградње НЕ „Белене” поново је актуелизован у време претходне бугарске владе (предвођена социјалистима). Замисао тадашње владе био је да БЕХ задржи 51 одсто власничког удела, док је 49 одсто власништва преузео немачки концерн RWE. Али, доласком на власт владе премијера Бојка Борисова пројекат је стопиран и влада се изјаснила да не жели да користи државне паре за финансирање пројекта, те да БЕХ не сме имати више од 20 одсто власништва у пројекту. Таква одлука владе навела је немачки концерн РWЕ да се повуче из пројекта изградње нуклеарне електране „Белене”.
Руски премијер Владимир Путин је 13. новембра у Софији свом домаћину бугарском премијеру Бојку Борисову предочио нову цену за коју би Руси изградили нуклеарку „Белене” – 6,3 милијарде евра. Два дана касније бугарски министар за економију и енергетику Трајчо Трајков изјавио је за московски „Тајмс” да се Бугарска и Русија не слажу око цене изградње НЕ „Белене” и да укупна цена „никако не би смела да превазиђе пет милијарди евра“.
Због несугласица са руским партнерима, влада Бојка Борисова последњу годину и по дана дала се у интензивну потрагу за новим партнерима са Запада. Министар Трајков је „Белене” нудио САД, Италији, Француској и Великој Британији, али је свуда одбијен због неповољних економских околности, многобројних непознаница, неизвесности и високог ризика. Зато се Бугарска у последње време (готово невољно) окренула Македонији, Србији и делимично Хрватској као секундарном решењу. Хрватска премијерка Јадранка Косор одмах се захвалили и одбила понуду.
На питање да ли Србија треба да уђе у изградњу бугарске нуклеарке, један од оснивача компаније ЕФТ и добар познавалац тржишта електричне енергије у Европи и региону др Светислав Булатовић каже:
– Улазак Србије у изградњу НЕ „Белене” био би нерационалан потез, супротан економским интересима њених грађана. За новац који би уложила у изградњу ове нуклеарке Србија би брже и са неупоредиво мање ризика могла да произведе енергију по нижој цени, да ангажује домаћу индустрију и да у земљи отвори нова радна места. Нејасно је по ком основу се уопште разматра и заступа учешће Србије у пројекту чија цена још није позната, то јест на основу којих података ће надлежно министарство одлучити да ли је инвестиција у овај објекат оправдана. Заправо, процедура разматрања техничке документације и дизајна НЕ „Белене” није ни завршена. На састанку премијера Бугарске и Русије договорено је да ће анализа дизајна нуклеарке, на основу којег би се прецизно могла дефинисати цена, бити завршена до краја ове године. То је, међутим, била оптимистична процена, што је неколико дана касније потврдио и Николај Влахов, генерални секретар бугарске Нуклеарне регулаторне агенције, који је у изјави за медије потврдио да ова процедура неће бити готова пре средине 2011.
Шта би могла да покаже анализа економске оправданости укључивања Србије у изградњу електране „Белене”?
На основу расположивих података, нејасно је зашто се наше министарство енергетике позитивно изјашњава о учешћу Србије у том пројекту. Чак и ако би се игнорисале горепоменуте непознанице и многобројни очигледни ризици које овај пројекат носи, летимична анализа до сада објављених података указује да је овај пројекат за Србију неисплатив. Узмимо, на пример, поменути оквирни уговор између БЕХ и АСЕ из јануара 2008. По том договору цена пројекта постављена је на, сада очигледно нереалних, 3,9 милијарди евра. Евалуацију те понуде урадила је консултантска кућа „Parsons E&C Bulgaria” и њена студија показала је да би са уговорном ценом из јануара 2008. струја из НЕ „Белене” коштала 37 евра/MWh на прагу електране. На поменуту цену енергије потребно је додати још 12 евра/MWh, колико кошта извозна такса из Бугарске, и још трошак преносног (ЦБЦ) капацитета из Бугарске у Србију. Цена овог трошка зависи од тржишних кретања и може достићи 10 евра/MWh.
А ако би се узела као параметар цена вредности пројекта од 6,3 милијарде евра, коју је недавно тражио руски премијер, користећи методологију „Парсонса”, долази се до цене енергије из НЕ „Белене” на бугарској-српској граници од око 60 евра/MWh. Понављам, на ово треба додати поменути трошак ЦБЦ капацитета за улазак енергије у Србију.
А пошто је данас струја на тржишту у региону?
Поређења ради, на отвореном тржишту у региону електрична енергија може да се сада купи за око 45 евра/MWh. Анализе реномираних институција, као што су „Поyри” или немачко министарство енергетике, показују да би у наредних 15 година, просечна цена на тржишту струје на велико била око 55 евра/MWh.
Шта то конкретно значи за Србију ако уђе у финансирање изградње НЕ „Белене”?
То значи да ако би за ових 15 година Србија куповала струју из НЕ „Белене”, према очекиваној просечној цени на тржишту, потрошила би око 131 милион евра више него да купује струју на слободном тржишту.
А колико би Србија, ако се одлучи да уђе у тај пројекат, морала да уложи капитала?
По цени коју траже Руси да би изградили „Белене”, Србија би за 10 одсто власништва, а то је 200 МW, или само једна петина инсталисане снаге ХЕ „Ђердап”, за које је изразила интересовање, морала унапред да исплати око 190 милиона евра које још нема и да се комерцијално задужи за још 441 милион евра, што укупно износи 630 милиона евра. С тим парама би се могло направити најмање 375 МW једне термоелектране или 300 МW нове хидроелектране. Било би много рационалније да се тај новац, време и енергија усмере ка решавању проблема који онемогућавају нове инвестиције у нашу енергетику. На пример, на уклањање дуго година гомиланих проблема који су у потпуности закочили најављиване инвестиције у нове термоелектране у Колубари и Обреновцу.
То, наравно, не значи да Србија, односно њена енергетска компанија ЕПС не треба да улаже и у иностранству?
Ако већ ЕПС или држава Србија имају новца да улажу у енергетске пројекте, не само у Србији већ и изван граница, онда треба да се воде искључиво економским критеријумима. ЕПС треба да улаже у оне пројекте који ће му пружити највећи повратак на уложени новац у најкраћем року. Ти пројекти у овом тренутку нису нужно у Србији. Има потенцијала у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Румунији, па и Македонији које би требало пажљиво размотрити. Уколико нека земља нуди припремљеније пројекте, одговарајући законски оквир, правну и политичку сигурност и могућност пласмана произведене енергије по тржишним ценама, не постоји ниједан разлог да ЕПС не учествује у таквим инвестицијама. Успех на том плану захтева детаљну правну, финансијску и еколошку анализу пројеката који се развијају у суседству, а не чекање да нам се сами пројекти нуде.
Миша Бркић
-----------------------------------------------
Руска контрола енергетике региона
Колико је познато, партнери из Русије понудили су Бугарској да поред опреме дају и кредит за изградњу, али и да преузму већинско власништво у пројекту НЕ „Белене”. Има ли та понуда и политичку конотацију?
У разматрању ове теме треба имати у виду шири политички контекст, то јест регионални интерес Русије који се прелама кроз пројекат НЕ „Белене”. Русија помно прати ситуацију и заинтересована је за ту нуклеарку. С друге стране, Влада Бугарске, која је чланица Европске уније, одлучно се супротставља због уверења да би уласком у НЕ „Белене” Русија себи одшкринула врата потпуне контроле над регионалном енергетиком, јер већ контролише тржиште гаса и највећи део нафтног сектора.
-------------------------------------------------
У Србији најтеже српским фирмама
Истраживање „Дилојта” показало је да је ЕФТ по оствареном профиту међу десет водећих компанија у региону?
– У Босни и Херцеговини ЕФТ је највећи страни инвеститор у енергетском сектору. У Србији је, међутим, наше пословање ограничено, прошле године представљало је мање од један одсто укупног промета који смо остварили. Разлози су познати, пре свега бих истакао неусаглашеност, а често и супротстављеност појединих одредби закона, дуготрајни процес добијања невероватног броја дозвола, сагласности, лиценци и одобрења у једном неефикасном, бирократском окружењу. На све то додао бих и неекономску цену енергије, монопол ЕПС-а, непостојање тржишта, недовршене реформе законског оквира и институција...
Ипак, пре свега бих истакао климу у којој је у Србији постало најтеже радити озбиљан посао ако сте из Србије.
Извор: Политика 25.11.2010.
Мегават-сат струје из те нуклеарке данас би коштао 60 евра на бугарско-српској граници, плус трошкови транспорта, а на слободном тржишту може да се купи за 45 евра. – Ако би у наредних 15 година куповала струју из НЕ „Белене”, према очекиваној просечној цени на тржишту, Србија би потрошила око 131 милион евра више него да купује струју на слободном тржишту
Почета па заборављена инвестиција
Србија је заинтересована за изградњу бугарске нуклеарне електране „Белене”, изјавио је српски премијер Мирко Цветковић. Србија ће се укључити у изградњу нуклеарне електране „Белене”, саопштио је министар енергетике Петар Шкундрић који је и појаснио да је наш интерес да у бугарској нуклеарки имамо 10 одсто власништва. Истовремено, из суседне Хрватске тамошња премијерка Јадранка Косор глатко је одбила предлог из Софије.
Већ дуже време позната је чињеница да регион југоисточне Европе нема довољно електричне енергије и да би наредних година могао да се суочи с озбиљним несташицама струје. Србија је међу првим „кандидатима” за тако мрачан сценарио, мада се већ месецима наговештава почетак градње две термоелектране, у Обреновцу и Колубари. Како време пролази, тако се и почетак градње тих електрана измешта у неизвесну будућност, што озбиљно доводи у питање способност српске владе да започне тако важан пројекат.
У таквим околностима министар Шкундрић предлаже да се Србија укључи као партнер у градњу бугарске нуклеарке. За сада се тим поводом не оглашавају ни влада, ни стручни кругови. Осим начелне позитивне идеје да регион треба заједнички да брине о будућности снабдевања електричном енергијом и да Србија у томе треба да учествује, нема ниједног другог стручног и финансијског аргумента који би потврдио амбиције министра Шкундрића.
Да би се упустила у овакву инвестициону авантуру Србија би најпре морала да направи прецизну анализу и рачуницу исплативости улагања, а влада би морала да бар обавести јавност о детаљима у вези са досадашњом изградњом ове нуклеарке.
Колико је познато, пројектовање нових блокова НЕ „Белене” започето је још осамдесетих година прошлог века, а стопирано почетком деведесетих, због уочених недостатака иницијално планиране совјетске „ВВЕР” технологије. У јануару 2008. руски произвођач нуклеарних реактора „Атомстројекспорт” (АСЕ) потписао је уговор са Бугарским енергетским холдингом (БЕХ) о изградњи два „ВВЕР-1000” блока од по 1.000 МW за укупну цену од 3,9 милијарди евра. Овај уговор, међутим, није био обавезујући већ је представљао такозвани „first period contract”, или врсту оквирног споразума. Бугарска је на овај пројекат већ потрошила више од једне милијарде евра (од чега 300 милиона евра на АСЕ) без икаквих видљивих резултата. На пример, скупоцена „primary circuit” технологија коју је од Русије купила осамдесетих продата је назад Русима неколико година касније, за део оригиналне цене.
Пројекат изградње НЕ „Белене” поново је актуелизован у време претходне бугарске владе (предвођена социјалистима). Замисао тадашње владе био је да БЕХ задржи 51 одсто власничког удела, док је 49 одсто власништва преузео немачки концерн RWE. Али, доласком на власт владе премијера Бојка Борисова пројекат је стопиран и влада се изјаснила да не жели да користи државне паре за финансирање пројекта, те да БЕХ не сме имати више од 20 одсто власништва у пројекту. Таква одлука владе навела је немачки концерн РWЕ да се повуче из пројекта изградње нуклеарне електране „Белене”.
Руски премијер Владимир Путин је 13. новембра у Софији свом домаћину бугарском премијеру Бојку Борисову предочио нову цену за коју би Руси изградили нуклеарку „Белене” – 6,3 милијарде евра. Два дана касније бугарски министар за економију и енергетику Трајчо Трајков изјавио је за московски „Тајмс” да се Бугарска и Русија не слажу око цене изградње НЕ „Белене” и да укупна цена „никако не би смела да превазиђе пет милијарди евра“.
Због несугласица са руским партнерима, влада Бојка Борисова последњу годину и по дана дала се у интензивну потрагу за новим партнерима са Запада. Министар Трајков је „Белене” нудио САД, Италији, Француској и Великој Британији, али је свуда одбијен због неповољних економских околности, многобројних непознаница, неизвесности и високог ризика. Зато се Бугарска у последње време (готово невољно) окренула Македонији, Србији и делимично Хрватској као секундарном решењу. Хрватска премијерка Јадранка Косор одмах се захвалили и одбила понуду.
На питање да ли Србија треба да уђе у изградњу бугарске нуклеарке, један од оснивача компаније ЕФТ и добар познавалац тржишта електричне енергије у Европи и региону др Светислав Булатовић каже:
– Улазак Србије у изградњу НЕ „Белене” био би нерационалан потез, супротан економским интересима њених грађана. За новац који би уложила у изградњу ове нуклеарке Србија би брже и са неупоредиво мање ризика могла да произведе енергију по нижој цени, да ангажује домаћу индустрију и да у земљи отвори нова радна места. Нејасно је по ком основу се уопште разматра и заступа учешће Србије у пројекту чија цена још није позната, то јест на основу којих података ће надлежно министарство одлучити да ли је инвестиција у овај објекат оправдана. Заправо, процедура разматрања техничке документације и дизајна НЕ „Белене” није ни завршена. На састанку премијера Бугарске и Русије договорено је да ће анализа дизајна нуклеарке, на основу којег би се прецизно могла дефинисати цена, бити завршена до краја ове године. То је, међутим, била оптимистична процена, што је неколико дана касније потврдио и Николај Влахов, генерални секретар бугарске Нуклеарне регулаторне агенције, који је у изјави за медије потврдио да ова процедура неће бити готова пре средине 2011.
Шта би могла да покаже анализа економске оправданости укључивања Србије у изградњу електране „Белене”?
На основу расположивих података, нејасно је зашто се наше министарство енергетике позитивно изјашњава о учешћу Србије у том пројекту. Чак и ако би се игнорисале горепоменуте непознанице и многобројни очигледни ризици које овај пројекат носи, летимична анализа до сада објављених података указује да је овај пројекат за Србију неисплатив. Узмимо, на пример, поменути оквирни уговор између БЕХ и АСЕ из јануара 2008. По том договору цена пројекта постављена је на, сада очигледно нереалних, 3,9 милијарди евра. Евалуацију те понуде урадила је консултантска кућа „Parsons E&C Bulgaria” и њена студија показала је да би са уговорном ценом из јануара 2008. струја из НЕ „Белене” коштала 37 евра/MWh на прагу електране. На поменуту цену енергије потребно је додати још 12 евра/MWh, колико кошта извозна такса из Бугарске, и још трошак преносног (ЦБЦ) капацитета из Бугарске у Србију. Цена овог трошка зависи од тржишних кретања и може достићи 10 евра/MWh.
А ако би се узела као параметар цена вредности пројекта од 6,3 милијарде евра, коју је недавно тражио руски премијер, користећи методологију „Парсонса”, долази се до цене енергије из НЕ „Белене” на бугарској-српској граници од око 60 евра/MWh. Понављам, на ово треба додати поменути трошак ЦБЦ капацитета за улазак енергије у Србију.
А пошто је данас струја на тржишту у региону?
Поређења ради, на отвореном тржишту у региону електрична енергија може да се сада купи за око 45 евра/MWh. Анализе реномираних институција, као што су „Поyри” или немачко министарство енергетике, показују да би у наредних 15 година, просечна цена на тржишту струје на велико била око 55 евра/MWh.
Шта то конкретно значи за Србију ако уђе у финансирање изградње НЕ „Белене”?
То значи да ако би за ових 15 година Србија куповала струју из НЕ „Белене”, према очекиваној просечној цени на тржишту, потрошила би око 131 милион евра више него да купује струју на слободном тржишту.
А колико би Србија, ако се одлучи да уђе у тај пројекат, морала да уложи капитала?
По цени коју траже Руси да би изградили „Белене”, Србија би за 10 одсто власништва, а то је 200 МW, или само једна петина инсталисане снаге ХЕ „Ђердап”, за које је изразила интересовање, морала унапред да исплати око 190 милиона евра које још нема и да се комерцијално задужи за још 441 милион евра, што укупно износи 630 милиона евра. С тим парама би се могло направити најмање 375 МW једне термоелектране или 300 МW нове хидроелектране. Било би много рационалније да се тај новац, време и енергија усмере ка решавању проблема који онемогућавају нове инвестиције у нашу енергетику. На пример, на уклањање дуго година гомиланих проблема који су у потпуности закочили најављиване инвестиције у нове термоелектране у Колубари и Обреновцу.
То, наравно, не значи да Србија, односно њена енергетска компанија ЕПС не треба да улаже и у иностранству?
Ако већ ЕПС или држава Србија имају новца да улажу у енергетске пројекте, не само у Србији већ и изван граница, онда треба да се воде искључиво економским критеријумима. ЕПС треба да улаже у оне пројекте који ће му пружити највећи повратак на уложени новац у најкраћем року. Ти пројекти у овом тренутку нису нужно у Србији. Има потенцијала у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Румунији, па и Македонији које би требало пажљиво размотрити. Уколико нека земља нуди припремљеније пројекте, одговарајући законски оквир, правну и политичку сигурност и могућност пласмана произведене енергије по тржишним ценама, не постоји ниједан разлог да ЕПС не учествује у таквим инвестицијама. Успех на том плану захтева детаљну правну, финансијску и еколошку анализу пројеката који се развијају у суседству, а не чекање да нам се сами пројекти нуде.
Миша Бркић
-----------------------------------------------
Руска контрола енергетике региона
Колико је познато, партнери из Русије понудили су Бугарској да поред опреме дају и кредит за изградњу, али и да преузму већинско власништво у пројекту НЕ „Белене”. Има ли та понуда и политичку конотацију?
У разматрању ове теме треба имати у виду шири политички контекст, то јест регионални интерес Русије који се прелама кроз пројекат НЕ „Белене”. Русија помно прати ситуацију и заинтересована је за ту нуклеарку. С друге стране, Влада Бугарске, која је чланица Европске уније, одлучно се супротставља због уверења да би уласком у НЕ „Белене” Русија себи одшкринула врата потпуне контроле над регионалном енергетиком, јер већ контролише тржиште гаса и највећи део нафтног сектора.
-------------------------------------------------
У Србији најтеже српским фирмама
Истраживање „Дилојта” показало је да је ЕФТ по оствареном профиту међу десет водећих компанија у региону?
– У Босни и Херцеговини ЕФТ је највећи страни инвеститор у енергетском сектору. У Србији је, међутим, наше пословање ограничено, прошле године представљало је мање од један одсто укупног промета који смо остварили. Разлози су познати, пре свега бих истакао неусаглашеност, а често и супротстављеност појединих одредби закона, дуготрајни процес добијања невероватног броја дозвола, сагласности, лиценци и одобрења у једном неефикасном, бирократском окружењу. На све то додао бих и неекономску цену енергије, монопол ЕПС-а, непостојање тржишта, недовршене реформе законског оквира и институција...
Ипак, пре свега бих истакао климу у којој је у Србији постало најтеже радити озбиљан посао ако сте из Србије.