Dałe
- Učlanjen(a)
- 04.10.2011
- Poruka
- 3.295
[h=1]Novo čulo - kompas u glavi[/h]
Blic
Nemački naučnik Petert Kenig iz Osnabrika osmislio je napravu koja ljudima poklanja šesto, tzv. magnetno čulo: pojas koji im daje osećaj za prostor i pravac kakav imaju ptice selice i druge vrste životinja koje prilikom svojih migracija nepogrešivo nalaze put orijentišući se prema Zemljinom magnetnom polju.
Sever, na primer, golica. Golicanje počinje negde oko pupka, a kad se okrenete oko sopstvene ose, penje se bočno, sve do kičmenog stuba, a onda ponovo ide ka prednjem delu tela, ukrug. Takav je osećaj kada se uobičajenih pet čula dopuni šestim - osećajem za magnetizam.
A ono što bi ljudima trebalo da podari takav osećaj za prostor i pravac, kakvim inače raspolažu samo životinje kao što su ptice selice ili morske kornjače, jeste specijalni pojas u kojem je smešten kompas koji neprestano meri Zemljino magnetno polje. On šalje signal jednoj od brojnih pravougaonih pločica raspoređenih oko struka, a pločica koja je u tom trenutku okrenuta ka severu počinje da vibrira.
Pojas za šesto čulo profesor Kenig je osmislio zajedno sa svojim studentima, a stručnoj javnosti ga je prvi put prezentovao na jednom nedavno održanom skupu neurologa u holandskom gradu Groningenu. Ambicija mu je da ovo otkriće iskoristi kako bi pronikao u tajnu subjektivnog opažanja.
Na koji način novorođenče uči da protumači zbrkane informacije koje prima preko svojih očiju, ušiju, nosa, kože i jezika? Kako se električni impulsi u mozgu pretvaraju u osećaj za lepotu nekog složenog muzičkog dela ili u sposobnost razlikovanja boja? Naučnici već dugo tragaju za mašinerijom u ljudskom mozgu koja običnu draž pretvara u pravo opažanje, ali Kenig smatra da je takav pristup u najmanju ruku nepotpun.
On, naime, veruje u jednu drugačiju ideju: da telo koje se kreće u spoljnom svetu uči čoveka da protumači čulne draži. „Osećaj dodira učimo rukama“, kaže on.
Na sličan način, odrasli ispitanici koji učestvuju u njegovim eksperimentima uz pomoć magnetnog pojasa rade ono što su već jednom savladali kao bebe: trude se da čulne utiske pretoče u svesno opažanje i da na taj način ovladaju jednim novim čulom.
Da bi im se šesto čulo uvrežilo u mozgu, pojas moraju da nose svakodnevno, po ceo dan, tokom šest nedelja, i da se svaki dan najmanje dva sata kreću u otvorenom prostoru. Testiranja koja nakon toga prolaze pokazuju da im novo čulo pomaže da brže nađu put do mesta sa kojeg su, prethodno zavezanih očiju, odvedeni kroz komplikovanu okolinu, kao i da se u virtuelnom lavirintu tačno sete položaja objekata kraj kojih su prošli i da ih lokalizuju.
Ovakvi rezultati prilično dobro objašnjavaju neke pojave iz životinjskog sveta koje su doskora smatrane neobjašnjivim. Pored već pomenutih migracija ptica, riba, kornjača i morskih sisara, to su, recimo, i slučajevi u kojima su obične domaće mačke nepogrešivo uspevale da nađu put i da se vrate kući, od koje su odvedene daleko, komplikovanim putem i u zatvorenom vozilu, nekad i nakon vrlo dugog vremena i brojnih peripetija i teškoća.
I sam profesor Kenig tvrdi da novo čulo nesumnjivo menja doživljaj sveta, na način koji nije lako objasniti, kao što ne bi bilo lako ni da se nekome ko je slep objasni crvena boja: „Kad skinem pojas, svet mi izgleda nekako mali, haotičan i neuređen, a s njim uvek tačno znam gde je šta i gde sam bio“. Pored toga, profesor tvrdi da je ukupan doživljaj veoma prijatan i da s pojasom oseća želju da se vrti i pleše.
Očito je da se novo čulo već uvrežuje u mozgu ispitanika, a jedan od dokaza za to je i činjenica da je nadjačalo jedan važan refleks: kada se čovek vrti (recimo, na kancelarijskoj stolici), oči mu se uvek kreću u sprotnom pravcu da bi stabilizovale sliku.
Nakon izvesnog vremena, međutim, ovaj pokret očiju prestaje, a mozak se navikava na rotaciju.
Ali kod ispitanika koji učestvuju u eksperimentu to nije slučaj, jer vibracije iz pojasa oko struka mozgu neprestano poručuju: i dalje se okrećeš. U pitanju je, naravno, rotacija same planete, koju sa svojih pet čula ne opažamo niti smo je svesni, dok pojas profesora Keniga stvara osećaj za nju.
Profesor Kenig sada proučava i snimke svojih ispitanika načinjene metodom magnetne rezonance, koji treba da pokažu na kojem mestu u mozgu se novo čulo primilo (grafika). Oduševljen je sopstvenim otkrićem, ali ne namerava da se na tome zaustavi, već planira i potragu za sedmim, osmim, devetim čulom...
Čime bi sve još čovek uz pomoć nauke mogao da obogati svoje opažanje sveta koji ga okružuje. Infracrvenim vidom? Opažanjem električnih signala? Na pitanje o tome, ovaj istraživač se tajanstveno smeška i otkriva jedino da je zajedno sa svojim timom već prijavio još jedan patent.
Blic
Nemački naučnik Petert Kenig iz Osnabrika osmislio je napravu koja ljudima poklanja šesto, tzv. magnetno čulo: pojas koji im daje osećaj za prostor i pravac kakav imaju ptice selice i druge vrste životinja koje prilikom svojih migracija nepogrešivo nalaze put orijentišući se prema Zemljinom magnetnom polju.
Sever, na primer, golica. Golicanje počinje negde oko pupka, a kad se okrenete oko sopstvene ose, penje se bočno, sve do kičmenog stuba, a onda ponovo ide ka prednjem delu tela, ukrug. Takav je osećaj kada se uobičajenih pet čula dopuni šestim - osećajem za magnetizam.
A ono što bi ljudima trebalo da podari takav osećaj za prostor i pravac, kakvim inače raspolažu samo životinje kao što su ptice selice ili morske kornjače, jeste specijalni pojas u kojem je smešten kompas koji neprestano meri Zemljino magnetno polje. On šalje signal jednoj od brojnih pravougaonih pločica raspoređenih oko struka, a pločica koja je u tom trenutku okrenuta ka severu počinje da vibrira.
Pojas za šesto čulo profesor Kenig je osmislio zajedno sa svojim studentima, a stručnoj javnosti ga je prvi put prezentovao na jednom nedavno održanom skupu neurologa u holandskom gradu Groningenu. Ambicija mu je da ovo otkriće iskoristi kako bi pronikao u tajnu subjektivnog opažanja.
Na koji način novorođenče uči da protumači zbrkane informacije koje prima preko svojih očiju, ušiju, nosa, kože i jezika? Kako se električni impulsi u mozgu pretvaraju u osećaj za lepotu nekog složenog muzičkog dela ili u sposobnost razlikovanja boja? Naučnici već dugo tragaju za mašinerijom u ljudskom mozgu koja običnu draž pretvara u pravo opažanje, ali Kenig smatra da je takav pristup u najmanju ruku nepotpun.
On, naime, veruje u jednu drugačiju ideju: da telo koje se kreće u spoljnom svetu uči čoveka da protumači čulne draži. „Osećaj dodira učimo rukama“, kaže on.
Na sličan način, odrasli ispitanici koji učestvuju u njegovim eksperimentima uz pomoć magnetnog pojasa rade ono što su već jednom savladali kao bebe: trude se da čulne utiske pretoče u svesno opažanje i da na taj način ovladaju jednim novim čulom.
Da bi im se šesto čulo uvrežilo u mozgu, pojas moraju da nose svakodnevno, po ceo dan, tokom šest nedelja, i da se svaki dan najmanje dva sata kreću u otvorenom prostoru. Testiranja koja nakon toga prolaze pokazuju da im novo čulo pomaže da brže nađu put do mesta sa kojeg su, prethodno zavezanih očiju, odvedeni kroz komplikovanu okolinu, kao i da se u virtuelnom lavirintu tačno sete položaja objekata kraj kojih su prošli i da ih lokalizuju.
Ovakvi rezultati prilično dobro objašnjavaju neke pojave iz životinjskog sveta koje su doskora smatrane neobjašnjivim. Pored već pomenutih migracija ptica, riba, kornjača i morskih sisara, to su, recimo, i slučajevi u kojima su obične domaće mačke nepogrešivo uspevale da nađu put i da se vrate kući, od koje su odvedene daleko, komplikovanim putem i u zatvorenom vozilu, nekad i nakon vrlo dugog vremena i brojnih peripetija i teškoća.
I sam profesor Kenig tvrdi da novo čulo nesumnjivo menja doživljaj sveta, na način koji nije lako objasniti, kao što ne bi bilo lako ni da se nekome ko je slep objasni crvena boja: „Kad skinem pojas, svet mi izgleda nekako mali, haotičan i neuređen, a s njim uvek tačno znam gde je šta i gde sam bio“. Pored toga, profesor tvrdi da je ukupan doživljaj veoma prijatan i da s pojasom oseća želju da se vrti i pleše.
Očito je da se novo čulo već uvrežuje u mozgu ispitanika, a jedan od dokaza za to je i činjenica da je nadjačalo jedan važan refleks: kada se čovek vrti (recimo, na kancelarijskoj stolici), oči mu se uvek kreću u sprotnom pravcu da bi stabilizovale sliku.
Nakon izvesnog vremena, međutim, ovaj pokret očiju prestaje, a mozak se navikava na rotaciju.
Ali kod ispitanika koji učestvuju u eksperimentu to nije slučaj, jer vibracije iz pojasa oko struka mozgu neprestano poručuju: i dalje se okrećeš. U pitanju je, naravno, rotacija same planete, koju sa svojih pet čula ne opažamo niti smo je svesni, dok pojas profesora Keniga stvara osećaj za nju.
Profesor Kenig sada proučava i snimke svojih ispitanika načinjene metodom magnetne rezonance, koji treba da pokažu na kojem mestu u mozgu se novo čulo primilo (grafika). Oduševljen je sopstvenim otkrićem, ali ne namerava da se na tome zaustavi, već planira i potragu za sedmim, osmim, devetim čulom...
Čime bi sve još čovek uz pomoć nauke mogao da obogati svoje opažanje sveta koji ga okružuje. Infracrvenim vidom? Opažanjem električnih signala? Na pitanje o tome, ovaj istraživač se tajanstveno smeška i otkriva jedino da je zajedno sa svojim timom već prijavio još jedan patent.