Novi život s novim bubregom
Izvor: Politika 20/11/2010
Jedanaest mališana trenutno čeka na transplantaciju ovog organa u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beogradu
Vesna Ilić sa ćerkom Marijom Foto D. Jevremović
Na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beogradu trenutno transplantaciju bubrega čeka jedanaest mališana. U mnogobrojnim satima provedenim na dijalizi mali pacijenti u bolničkim krevetima sklapaju poznanstva, izmenjuju priče i nade…
Vesna Ilić iz Topole, skoro punih pet godina četiri puta nedeljno, dovodi jedanaestogodišnju kćerku Mariju na dijalizu u ovu kliniku.
– Bolest se pojavila u Marijinoj četvrtoj godini. Lekari se uradili analize mog bubrega, bakinog, očevog…Nijedan se ne poklapa. Mariji moraju da se transplantiraju i bubreg i jetra, čekamo i poziv iz Italije. Umorni smo, ali moramo da budemo jaki. Verujem u akciju „Produži život”, jer samo ove godine ovde je obavljeno mnogo transplantacija. I moja Marija je na listi čekanja – kaže Vesna Ilić.
Marija se smeje i priča preko mobilnog telefona. Navikla se na ovu kliniku kao na drugu kuću. Da bolest uzima danak vidi se samo po tome što izgleda mnogi sitnije od svojih vršnjaka.
– Iako bude iscrpljena posle dijalize, Marija se trudi da bude aktivna, da prati tempo u školi, kao njena sestra Milica, s kojom je zajedno u razredu. Marija je trebalo da bude u petom razredu, ali je zbog bolesti godinu dana kasnije krenula u školu. Kada je na dijalizi, u bolnicu joj dolazi učiteljica iz škole „Dragan Hercog” – objašnjava majka Vesna, koja je nezaposlena, jer kaže, bilo je perioda kada je Marija morala da bude i šest puta nedeljno na dijalizi, a posao je teško održati u takvim uslovima. Dok je devojčica na dijalizi, kola Hitne pomoći ih čekaju na parkingu, a onda, pravac još sat i po do Topole.
U sobi pored ove, sasvim drugačije raspoloženje i osmesi. Trinaestogodišnja Hana Tešnjak žuri da pojede palačinke, koje joj je spremio tata, pa da dobije infuziju. Hana je iz Banjaluke, a bubreg je dobila od majke Tanje 2003. godine
– Na dijalizu je krenula u četvrtoj godine, a kada je napunila pet, profesor Zoran Krstić joj je uradio transplantaciju bubrega. Svanulo mi je. To je drugi život. Kao da sam je dva puta rodila. Nemam reči da opišem kakav šok koji doživite kada saznate da vašem detetu bubrezi otkazuju. Transplantacija je jedino rešenje za ovu decu, da im se omogući normalan život i razvoj. Posle toga moraju redovno da piju lekove i dolaze na kontrolu, ali sve drugo je kao kod zdravih vršnjaka – priča majka Tanja.
Hana je trenutno u bolnici, jer je dobila upalu pluća, ali sada na kontrole dolazi na svaka tri meseca i živi potpuno normalno.
– Imam mnogo drugova i drugarica i, ovde sa klinike, i kod kuće. Družim se, učim, idem na rođendane… Kad porastem hoću da budem kozmetičarka. Htela sam ranije da budem medicinska sestra, ali sam se predomislila – poverava nam se Hana.
Kako izgleda život deteta pre i posle transplantacije najbolje zna profesorka Mirjana Kostić, šef Centra za dijalizu i transplantaciju u Univerzitetskoj dečjoj klinici, koja kaže da i posle 27 godina rada, još lično proživljava životnu i medicinsku priču svakog deteta.
– To nije samo bolest deteta. Trpi cela porodica, trpe rodbina, prijatelji… Trpi škola. Trpi psihički i fizički razvoj deteta, Svako ko dođe ovde, tu svoju muku podeli s nama, ali kada im objasnimo da bolest bubrega nije propast sveta, da postoji dijaliza, da je transplantacija lek, u ljudi se ponovo budi nada – kaže za „Politiku” profesorka Kostić.
Da san o novom bubregu može da postane stvarnost, vide i sami roditelji na ovom odeljenju, a kroz brojke i statistiku, doktorka Kostić ilustruje zašto ne treba gubiti nadu, jer se situacija popravlja.
– Počeli smo da ostvarujemo ono čemu smo oduvek težili:– da radimo što veći broj kadaveričnih transplantacija. To je pokazatelj da akcija „Produži život” ima efekta. Svako od nas u sebi oseća da je lepo poklanjati i voli da primi poklon, oseća radost i kada daje i kada prima dar. Ali, dok ljudi ne dobiju pravu informaciju, i ne znaju da mogu da pomognu nekome kome je novi organ jedina šansa. Kada čuju da samo u ovom času ima jedanaestoro bolesne dece, kada čuju šta za ovu decu znači transplantacija, ljudi će prepoznati značaj darivanja organa – kaže profesorka Kostić.
Olivera Popović
-----------------------------------------------------------
Na kontroli „šmeka” sestre
Nikola Krkljuš iz Beograda došao je na redovnu kontrolu na Kliniku u Tiršovoj. Oko sebe širi pozitivnu energiju i smeh. Svi ga znaju, on poznaje sve. Ima 19 godina, a bubreg je pre četiri godine dobio od majke Ljilje. Sedam godina je išao na dijalizu.
– Sada mi je život totalno drugačiji. Mučio sam se. Tri puta nedeljno – dijaliza. Nisam mogao da idem u školu. Išao sam prvo sa ’92. godištem, pa sa ’93. Sad idem vanredno u Ugostiteljsku školu… Biću kuvar. To volim da radim. Ovde dođem na kontrolu, ali i da vidim medicinske sestre, i stare i nove – šeretski se smeška Nikola.
Izvor: Politika 20/11/2010
Jedanaest mališana trenutno čeka na transplantaciju ovog organa u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beogradu
Vesna Ilić sa ćerkom Marijom Foto D. Jevremović
Na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Beogradu trenutno transplantaciju bubrega čeka jedanaest mališana. U mnogobrojnim satima provedenim na dijalizi mali pacijenti u bolničkim krevetima sklapaju poznanstva, izmenjuju priče i nade…
Vesna Ilić iz Topole, skoro punih pet godina četiri puta nedeljno, dovodi jedanaestogodišnju kćerku Mariju na dijalizu u ovu kliniku.
– Bolest se pojavila u Marijinoj četvrtoj godini. Lekari se uradili analize mog bubrega, bakinog, očevog…Nijedan se ne poklapa. Mariji moraju da se transplantiraju i bubreg i jetra, čekamo i poziv iz Italije. Umorni smo, ali moramo da budemo jaki. Verujem u akciju „Produži život”, jer samo ove godine ovde je obavljeno mnogo transplantacija. I moja Marija je na listi čekanja – kaže Vesna Ilić.
Marija se smeje i priča preko mobilnog telefona. Navikla se na ovu kliniku kao na drugu kuću. Da bolest uzima danak vidi se samo po tome što izgleda mnogi sitnije od svojih vršnjaka.
– Iako bude iscrpljena posle dijalize, Marija se trudi da bude aktivna, da prati tempo u školi, kao njena sestra Milica, s kojom je zajedno u razredu. Marija je trebalo da bude u petom razredu, ali je zbog bolesti godinu dana kasnije krenula u školu. Kada je na dijalizi, u bolnicu joj dolazi učiteljica iz škole „Dragan Hercog” – objašnjava majka Vesna, koja je nezaposlena, jer kaže, bilo je perioda kada je Marija morala da bude i šest puta nedeljno na dijalizi, a posao je teško održati u takvim uslovima. Dok je devojčica na dijalizi, kola Hitne pomoći ih čekaju na parkingu, a onda, pravac još sat i po do Topole.
U sobi pored ove, sasvim drugačije raspoloženje i osmesi. Trinaestogodišnja Hana Tešnjak žuri da pojede palačinke, koje joj je spremio tata, pa da dobije infuziju. Hana je iz Banjaluke, a bubreg je dobila od majke Tanje 2003. godine
– Na dijalizu je krenula u četvrtoj godine, a kada je napunila pet, profesor Zoran Krstić joj je uradio transplantaciju bubrega. Svanulo mi je. To je drugi život. Kao da sam je dva puta rodila. Nemam reči da opišem kakav šok koji doživite kada saznate da vašem detetu bubrezi otkazuju. Transplantacija je jedino rešenje za ovu decu, da im se omogući normalan život i razvoj. Posle toga moraju redovno da piju lekove i dolaze na kontrolu, ali sve drugo je kao kod zdravih vršnjaka – priča majka Tanja.
Hana je trenutno u bolnici, jer je dobila upalu pluća, ali sada na kontrole dolazi na svaka tri meseca i živi potpuno normalno.
– Imam mnogo drugova i drugarica i, ovde sa klinike, i kod kuće. Družim se, učim, idem na rođendane… Kad porastem hoću da budem kozmetičarka. Htela sam ranije da budem medicinska sestra, ali sam se predomislila – poverava nam se Hana.
Kako izgleda život deteta pre i posle transplantacije najbolje zna profesorka Mirjana Kostić, šef Centra za dijalizu i transplantaciju u Univerzitetskoj dečjoj klinici, koja kaže da i posle 27 godina rada, još lično proživljava životnu i medicinsku priču svakog deteta.
– To nije samo bolest deteta. Trpi cela porodica, trpe rodbina, prijatelji… Trpi škola. Trpi psihički i fizički razvoj deteta, Svako ko dođe ovde, tu svoju muku podeli s nama, ali kada im objasnimo da bolest bubrega nije propast sveta, da postoji dijaliza, da je transplantacija lek, u ljudi se ponovo budi nada – kaže za „Politiku” profesorka Kostić.
Da san o novom bubregu može da postane stvarnost, vide i sami roditelji na ovom odeljenju, a kroz brojke i statistiku, doktorka Kostić ilustruje zašto ne treba gubiti nadu, jer se situacija popravlja.
– Počeli smo da ostvarujemo ono čemu smo oduvek težili:– da radimo što veći broj kadaveričnih transplantacija. To je pokazatelj da akcija „Produži život” ima efekta. Svako od nas u sebi oseća da je lepo poklanjati i voli da primi poklon, oseća radost i kada daje i kada prima dar. Ali, dok ljudi ne dobiju pravu informaciju, i ne znaju da mogu da pomognu nekome kome je novi organ jedina šansa. Kada čuju da samo u ovom času ima jedanaestoro bolesne dece, kada čuju šta za ovu decu znači transplantacija, ljudi će prepoznati značaj darivanja organa – kaže profesorka Kostić.
Olivera Popović
-----------------------------------------------------------
Na kontroli „šmeka” sestre
Nikola Krkljuš iz Beograda došao je na redovnu kontrolu na Kliniku u Tiršovoj. Oko sebe širi pozitivnu energiju i smeh. Svi ga znaju, on poznaje sve. Ima 19 godina, a bubreg je pre četiri godine dobio od majke Ljilje. Sedam godina je išao na dijalizu.
– Sada mi je život totalno drugačiji. Mučio sam se. Tri puta nedeljno – dijaliza. Nisam mogao da idem u školu. Išao sam prvo sa ’92. godištem, pa sa ’93. Sad idem vanredno u Ugostiteljsku školu… Biću kuvar. To volim da radim. Ovde dođem na kontrolu, ali i da vidim medicinske sestre, i stare i nove – šeretski se smeška Nikola.